F ПРИЧЕ SF
ВЕЛИКО ФИНАЛЕ
Екипа је супер, оверена кроз претходне битке, размишљао је Вид Први, махинално чупкајући десни репић црне, затегнуте косе. Постали смо прави ортаци. Миг за акцију, кез за зез. Сам врх виртуелних ратника. Али данас, за Велико финале... Хоће ли то бити довољно?
Сала је била тиха и чудно празна: они, судије и неколицина фанова којима је било важније да буду са њима него да преко монитора прате догађања; веровали су да тако непосредније учествују. Остали ће посматрати одлучујући окршај преко великих, јавних екрана или код куће, преко Интернета. Они које смо победили и њихови фанови биће против нас, размишљао је, они које су наши противници елиминисали биће на нашој страни. Бар смо ту равноправни, колико наших, толико њихових.
Био је то одлучујући, трећи и завршни део Великог финала. Нису добро стајали. Бродови су им били начети, лансери десетковани, заштитни штитови ослабљени, понегде и пробијени. Добра тактика и упорност, тренутна инспирисаност и вештина могли су да призову кратак осмех среће. Али не оне, победничке. Срећа се свела на ограничен појам: да блокирају непријатељски продор и створе «пат позицију» у којој би свако форсирање напада било пут ка поразу.
А противници нису наивни, знао је. Уопште нису наивни. Значи, неопходна нам је сва вештина коју имамо и договорена тактика уз срећу и инспирисаност, ако се на њих може рачунати. У животу који зовемо реалним – не може, говорило је његово двадесетседмогодишње искуство. Он је испуњен до врха играма око запослења, факултетским дипломама које су најважније када их немаш, а неважне када их имаш, љубавима које почињу и завршавају се питањима: стан, кола, примања... Не, тамо нема места за тако флуидне ствари као што је срећа и инспирација. Али овде, у овој виртуелној реалности? Није ли то празнина коју треба испунити? Сада још и испражњена до сивила непостојања. Њихових шест ослабљених бродова и шест противничких, спремних да их стопе са ништавилом празнине.
Снимци битке, инсерти и детаљи још данима ће бити хит и тема разговора, похрањени за вечност на дисковима и у меморијама рачунара. А то је оно што је обавезивало. Ова тродневна битка ће трајати још месецима, докле год буде интересовања за виртуелне звездане ратове. Пробили су се кроз вишемесечне елиминационе турнире и борбе до Великог финала, непобеђени и зато најбољи. И сада је то поново, још једанпут, требало оверити. Показати врхунску вештину, знање, искуство, спретност, домишљатост, све особине победника. Пред очима свих.
Исто као и у животу, помислио је и стресао се. Већ месецима је помишљао да све ово напусти и да престане да празнину испуњава собом. И себе празнином. Али она му је доносила нешто што нигде другде није могао да добије – ослобађала га је осећања безначајности, фасцинирала очигледним резултатом и лепотом акција које су зависиле највише од њега. Могао је да ужива у честом самопотврђивању своје личности и то је радо користио. У реал-животу тога нема, знао је. Он је по много чему виртуелнији. Његове «меморије» су испуњене вредностима које није прихватао, тамо није било простора за другачије, битне ствари. И његови огромни, невидљиви екрани били су празни.
Видео је како људи постају постају гмизави и поткупљиви, претварају се у клонове које прождире антиматерија; свемир је био црн од милијарди посмртница које су то објављивале. Зашто је то тако, питао се. Шта је корен свега, оно «root» из рачунарских «менија» из којих све произилази? Постоји ли скривена стаза којом се може доћи до светлости?
Онда је на Мрежи открио сајт са старим алманасима и подугачак текст о старословенским боговима: Перун громовник, Световид четвороглави ратник, Сварог живототворни, Велес пшенични, Дабог очински, плодоносни и подземни, Радгост домаћински. Они који су постојали пре свих. И пре историје. Постојали? Могу ли богови да нестану? Да буду избрисани као застарели рачунарски програми? Одбацили смо друге димензије и светове, мислио је Вид. Можда зато екрани наше свести емитују празнину погрешно програмираних бића?
Читао је о филозофу Питагори који је закључио да богови живе између светова и о Мебијусовој траци на којој се неприметно смењују спољна и унутрашња стаза. А прави доказ да оно што зовемо виртуелним одувек постоји, да је део света и свемира, јесте блистав божански ореол - раскошна небеска дуга. Скривени иза тамне границе невидљивог богови нису могли да сакрију магично светлуцање дугиног божанског вела: од розикасте до љубичасте светлости, од нежности до славе. Прочитао је и изводе из «Прве књиге Мојсијеве» у којима се Бог заветује да више неће бити потопа и као знак своје воље у облаке поставља седмобојну дугу – блистави симбол савршенства. Оног истог савршенства за које је чувени Спиноза тврдио да је услов за трајање јер «не може постојати оно што нема ни најмање савршенства». После много година проучавања Спиноза је спалио све своје радове о дуги – спони између неба и земље. Зато што нису били савршени или се сувише приближио објави божанског присуства?
Тек је модерно доба у седмобојној дуги препознало још једну стварност – њену природну виртуелност. Колико таквих паралелних димензија постоји, упитао се Вид. До када ћемо да тумарамо између њих?
Када је из шаптавог полумрака собе изашао на светлост дана, видео је како људи застају и гледају горе. А тамо, преко целог неба, протезала се величанствена хрбат небеске дуге. Прозрачни сјај божанских боја које се сливају једна у другу и постоје свака за себе и све заједно.
Било је то као објава. Јека звона. Дубина коју гонг открива иза уха. Трептај струна за које није знао да постоје. И када је требало одредити имена ратних бродова његове екипе, у тренуцима неодлучности, сетио се величанствене дуге, објаве виртуелног у стварности и изређао имена која су сви знали у дубина сећања, стеченог или наслеђеног: «Перун», «Световид», «Сварог», «Велес», «Дабог», «Радгост». Тада је и он сам прихватио Вид као ратни надимак. Први, додали су остали, као ознаку вође. Оног који казује задњу реч, и који је крив за неуспехе. Победа је резултат екипе, као што то заиста и јесте, али пораз, е, то је грешка вође. А тада ће много шта бити потегнуто, па и имена бродова. Што и јесте била његова, и само његова идеја.
Време се развлачило као жвакаћа гума. Притајена узнемиреност, оно што је у себи називао «тиха хистерија», тресла је екипу. Стање које ће се претворити у пуну концентрисаност и вољу за победом чим осете тастатуру под прстима. Оним које је Мала Мо сада кршила, дугачким и еластичним као сипини пипци, који су знали да у истом тренутку изведу три различите операције на рачунару. Бели Дух је био бледо-прозрачан као празан екран, али то није био разлог за надимак: тако је брзо и вешто маневрисао бродом да се чинило да га удваја и истовремено заузима две позиције. Мићко, Терминатор, Минка и Оркан су изгледали зајапурени, као да су до малочас трчали около, у њима је већ пламтео жар предстојеће борбе. Једино је Маријана подизала глас као да се довикује, та њена тешкоћа владања собом била је разлог што је најчешће била резерва. Некад златна, али увек у сенци осталих.
А како ја изгледам, упитао се Вид. Блед и напет, затегнуте глатке косе са ратоборним репићима са стране као роговима на ратничком шлему. Рапав и сав зажарен изнутра, немирних прстију и препун непотребних мисли које треба што пре, одмах сада, одбацити...
Судије су погледале на сат и екране на којима су се убрзано уснимавале јучерашње позиције. Противнике нису могли да виде, они су били стотинак километара далеко, у некој сличној сали, такође нервозни и пуни жеља да што пре реализују предност коју имају. А та противникова жеља је била основ одбрамбене тактике: постепено, па хаотично повлачење центра и десног крила да би са левим зашли иза њих. Мала Мо и Бели Дух ће бити «мамци» -жртве под ватром три или четири брода. Они то својом вештином и брзином реакција могу да издрже. Преостала два или три непријатељска брода наћи ће се у унакрсној паљби Вида, Мићка, Терминатора и Минке.
- Растурићемо их! - обећао је Терминатор на крају договора и сада је стезао усне и разгибавао прсте, нестрпљив да своје обећање испуни.
- Немој се залетати – опоменуо га је Вид. – Нећемо пробијање зидова већ ефикасан и елегантан напад.
На мониторима су се појавили њихови залеђени бродови на тамној основи. У дубини, светлуцала је флотила противничких: шест против шест. Дванаест свитаца на испражњеном небу. У претходна два дана њихови противници су уништавали астероиде, репатице и јата метеорита. Небо су очистили од светлости, покрета и лепоте. Нервоза, помишљао је у почетку, провера ефикасности лансера... Али уништавање је било систематско, потпуно и промишљено. Било је то промена сценографије у пусто и тамно поље битке на коме више нема ничег светлог и лепог, осим мета. А то су њихови већ добрано начети бродови.
Да, никада им није било потребније оно на шта не могу да утичу: блесак инспирације, сналажљивост у сваком тренутку и бледи прсти среће као аура изнад сваког од њих. То су тегови одлуке, она фина неравнотежа која тасове победе лагано уздиже или стрмоглаво спушта.
Пре почетка, судијско веће их је обавестило о најновијој одлуци: постављају се шест сигнално-контролних станица, неопходних у испражњеном простору, као нулта чворишта «камера» којима ће судије и гледаоци посматрати битку. Моле се учесници да, у интересу саме игре и њеног квалитетног посматрања, те станице поштеде намерних погодака. Противничка екипа је протестовала, примедба је одмах одбијена и на црном сомоту празног неба појавило се шест плавичастих, треперавих рубина који су одмах дали дубину и присенак изгубљене лепоте. Сада су цео простор гледаоци могли да посматрају из седам позиција: општи поглед на целину и шест посебних тачака посматрања. Учесници битке имали су и осму: поглед из свог брода.
Сели су за рачунаре, укуцали шифре и одмах добили извештаје о стању бродова. То је најтежи тренутак: прихватити озбиљно оштећени брод, сродити се са тим и на такву машину рачунати као на оружје којим се може победити. Видео је како Мала Мо одмахује главом, озбиљна и уредна девојка најтеже је прихватала оно што су Мићко, Бели Дух и остали олако примали. Оркан му је чак изнео и теорију о предностима оштећених бродова: ослобођен бриге за половину уређаја, од преосталих можеш да извучеш много више и да изведеш маневре на које иначе не би ни помишљао. Као кад супу једеш виљушкама, додала је Мариана, преклопиш две-три и кашика ти и не треба... Тада су се сви насмејали, борба – која је била игра, игра која је била живот – настављала се даље, нема предаје. Има нечега у томе, Вид се изнебуха, сетио. Нечег вишег од наивног оптимизма. Мане претворити у врлине и на томе градити оно што ти је доступно...
А онда је дат знак за почетак. Вид је одмах заузео своју позицију и погледао шта је са његовим саборцима. Сви су завршили маневар осим Мале Мо и Белог Духа. Њихови бродови су се вукли, Бели Дух се кретао у кратким трзајима као да имитира ход човека са укоченом ногом. Вид се осмехнуо: мајстор је то! Само да не претера, могу да схвате да их навлачимо и да постану опрезни.
Али ништа се није догодило. Противнички бродови су се лагано приближавали, у равном поретку. Парада црних сенки на тамном небу, као да се нешто премишљају и још увек договарају. Ништа од ураганског напада на који су рачунали и коме су прилагодили договорену тактику. На црнини екрана сада су само станице привлачиле пажњу сафирно-плавичастим трептањем и Бели Дух чији се брод у неправилним спиралама смештао на своју позицију, као пијана балерина која никако не може да пронађе своје место на сцени.
Тада су црне сенке кренуле напред у широком, равном фронту. Полако, па све брже. Ту и тамо блеснули би електронски лансери, али не у правцу противничких бродова. Зрацима су млели заостале, једва видљиве остатке разбијених метеорита, као да равнају пут пред собом. Приближавали су се првим двема контролним станицама које су се лагано окретале, трептећи кратким одсјајима сафирског сјаја.
Вид укључи један од канала за пренос битке намењен публици, онај који је преносио слику са њене позиције. Непријатељски брод израсте пред њим убрзано се приближавајући. Видело се да је и он понегде погођен али неначетих виталних делова и претећи усмерен ка камери. Вид се наже да изоштри слику а сиво-црна громада изрига концентрисани млаз пламене лаве, директни зрак смрти. Вид се трже, ватрена лопта испуни екран паласајући пламеним језицима. Слика затамне, екран се осу снегом.
Па они гађају станицу!
На екрану брода је видео како се разлећу ројеви крхотина, два прве станице су претворене у плавичасте свице који су се зракасто разлетели, гасећи се. Иза леђа је чуо жамор судија, али то ништа није значило. Само ће гледаоци бити оштећени смањеним могућностима праћења борбе, већ на сутрашњим снимцима комерцијални центри ће одрадити своје и електронским симулацијама успоставити и те «очи камере», малочас разбијене у електронске атоме и кваркове. Још један непопуларан потез код гледалаца, помислио је Вид. Вредео би много да се гласа и побеђује на поене. Али није тако. Ово је борба до краја, многи виртуелни бродови биће тако разнети. Победиће агресивнији, безобзирнији, немилосрднији. Као и у животу. А он је хтео да победи по правилима фер-плеја, са свиленим рукавицама до лаката!
И следеће две станице су разнете у плавичастом ватромету сувишне агресивности и Вид тада разумеде шта се догађа. Они се оштре за битку, не пробањем ласета већ акумулирањем беса и суровости, активирањем тамне масе зла у себи. Постају испрани од свих глазура цивилизације, налик на бића чији је једини закон: опстати, уништавајући све претње пред собом. Понети страшћу пореметили су свој парадни поредак: сада су летели три и три, у правцима раздвојених станица, са празним простором у средини. Баш тамо где је, по њиховој дуго разрађиваној тактици, очекиван најјачи непријатељски удар.
У магновењу, Вид схвати да им се отвара ненадана шанса, можда једина у овој борби. Богиња среће најзад је и пред њиховим очима махнула својим прозирно-пупурним велом.
- Тактика је ресет! - објавио је комуникационим каналом. – Нови план! Идемо, четири на три. Мо и Бели по средини, па крилни обухват!
И док су се противници приближавали, нишанећи на две преостале контролне станице, они сунуше напред. Ако Мо и Бели Дух довољно испредњаче, ухватићемо их у «клешта», понадао се Вид. И то изложених бокова, када су као циљ највећи, мање отпорни и најмање покретни. Само ако Мо и Бели...
А до тада их треба забавити, сетио се. Још нису у домету, али кад примете нашу паљбу мораће то да провере, па да размисле чему то. А тада ће већ осетити како им Мо и Бели пребројавају све спојнице на оклопима и штитовима бродова. И он нареди, гласа понетог надом: - Бродови један, два, пет, шест – брза паљба!!!
Ласери затрепташе и зажарише се. Мирка је опет каснила, не зато што је спора, знао је Вид, већ зато што је кроз филтре свести провлачила сваки свој гест. А ово је била акција наизглед без смисла. Она која иде испред свега, а смисао ће морати да каска за њом док се Мала Мо и Бели Дух не искажу. Видео је како се ватрени пипци плотуна муњевито пружају кроз таму, до противничких бродова. Није било одговора али се њихов самоуверени лет успори, па убрза. Колебају се, помислио је Вид и погледао где су Мо и Дух. Испредњачили су по средини, још само мало, помислио је и поново налегао на тастере за паљбу док су се енергетске резерве сада већ видљиво празниле.
Тада су њихови противници схватили шта им се припрема и одустали од уништавања станица. Имали су праве противнике у домету. Видео је како се искрећу ка Мо и Духу, почињу паљбу и постају права мета за остале. Ватрене змије су обухватиле њихове бродове и добро их тресле и Вид се у тренутку понада победи. Ако се одмах не поставе заштићеним челом према њима, један на један...Наставиће се...
Milivoj Anđelković