Сингидунум
УСПАВАНИ ДУХ БЕОГРАДСКИ
Кажу да тамо где се обронак београдског гребена, познат као Варош-капија, обурвава према Западном Истеру, чами успавани Дух београдски. Сам и уснуо на неком заборављеном тавану са погледом на Велику Воду и обе реке београдске, Рајски и Западни Истер, он чека сав посут прашином векова, стрпљив и упоран као судбина.
Мало је легенди о њему а само се за једну може претпоставити да је тачна уз нужна одступања која свака права прича подразумева.
Ево шта је у трећем веку старе ере Аполоније са Родоса чуо, а понешто од тога и записао у 4. певању спева о Аргонаутима:
Када су се Јасон и Аргонаути, уз мудре савете и веште чаролије заљубљене Медеје, докопали златног руна, из вода Последњег мора побегли су у Истер не би ли тиме заварали прогонитеље. Моћна Медеја је у магле замотала разливене рукавце делте, а педесет снажних веслача журно су заорали таласе рајске реке.
Али лукави Јасон ни тиме се није дао заварати: знао је да ће прогонитељу, краљу Колхиде, гнев дати снагу истрајнију од њихове победничке радости. Натерао је своје другове, дајући им пример, да веслају даље, и још даље, уз реку. Сећао се да је у старом атичком спису Пристаништа записано да се Истер шири у Велику Воду код насеља Синга.
После неколико дана, када се у даљини појавила планина Ангурион плава у вечерњем сјају, а потом бели камени брег Каулика и насеље испод њега, он дозволи одмор својим премореним друговима.
Те ноћи, Јасон се попе на Каулику, бљештаву у тами. Небо је било ведро, ноздрве су му запахњивали димови пуни непознатих мириса из насеља Синга. Под њим се љуљао витки Арго подигнутих весала, сав преливен месечевим сребром. Свуда по Великој Води су пламсале светлости удвајајући сјај небеских ватри, као на Последњем небу...
Таман је Јасон помислио да је то знак да су најзад открили сигурно склониште - азил за бегунце, кад му се указа путоказ: тамо где се Велика Вода рачва у два тока, покренуше се звезде на небу и преокрете се њихов треперави одсјај у води показујући исти правац - напред, уз таласе Западног Истера.
Ујутру, пре одласка, Аргонаути поднеше жртву речним боговима на дар. Медеја, неповерљива у сталност њихове наклоности и забринута за судбину своје љубави према Јасону, кришом остави једног од моћних колхиђанских духова да ту, са белог каменог брега, стражари и препречава пут прогонитељима све док се Велика Вода коначно не препуни, излије у Последње небо и обе реке преокрене да потеку узводно, ка свом изворишту и едемском прапочетку...
Миливој Анђелковић
PS. Тај дух се пробудио у Промоцији револуције. Али шта је касније било са њим?
Једни мисле да се поново успавао на неком београдском тавану. Други тврде да медитира на Тргу Републике у обличју старог рибара који чека одговор на постављено питање, које гласи...