Сингидунум
ЛЕГЕНДА ЗА УПУЋЕНЕ
У временима давним када су се људи и богови још мешали, једна од небеских кћери подмести се моћном књазу великог и слободног племена. После много дугачких ноћи, увидевши да више не жели ниједну другу, књаз схвати шта се догодило али се од небеских чари више није могао одвојити. Сачека да се богиња у његовом градишту породи и са љубављу прихвати оба сина – близанца. И чим се она међу богове врати, да своје заостале небеске послове обави, књаз цео народ подиже и на велики пут покрену.
Хладно је у сенци богова, помишљао је књаз. Не ваља да народ од молбеница зависи, а деца ми буду слуге по небесима...
После много година путовања и премештања огњишта, он радосно застаде на обали моћне реке, велике као и воде из његових дечачких сећања - опет је био на почетку одакле су сви путеви отворени. За то време синови су му били дорасли до лука и копља, ликом исти а по нарави различити: један је наследио очеву поноситост и лаковерност, други лукавост и нестид мајке.
Када се богиња најзад вратила, затече разрушено градиште и давно затрављена огњишта. У страшном бесу она прелете сав Исток и Запад, претражи Север и Југ... Племе је управо велику воду прелазило, ватре су се већ и на другој обали димиле, када их најзад нађе. Спустила се на земљу муњама окружена, онемоћала већ старог књаза а синове позвала к себи, на небо, међу богове.
Први то одби и са већином народа настави очев пут ка југу. Тамо је државу основао, толико моћну да је ни лаковерност њених владара није могла уништити.
Други син - близанац мајчин позив прихвати, али је умоли да претходно други део племена на нова станишта одведе, даље од непослушног брата. Затим се међу богове уздиже, а његов народ без владара и државе остаде, служећи другима на земљи као и њихов књаз на небу.
Миливој Анђелковић
Објављено у "Књижевним новинама" април - мај 2014.