Amika.rs

Др Александра Лутхандер - Стокхолм - Шведска / Београд - Србија


 

Др Александра Лутхандер

БЕРГМАНОВИ ДЕМОНИ
(поглавље из књиге “Бергман и жене”)

Од педесетих година прошлог века Бергман је укључио и једног ђаволка у свој потпис, који је појачавао мит о Бергману као демонском редитељу. Бергманова представа о утицају метафизичких снага које имају утицај на уметникову психу, делимично се може приписати и његовом идолу Аугусту Стриндбергу. Он је своје демоне назвао "силама" које се супротстављају Богу. “Дођи свештениче, пре него што се предомислим” каже Непознати на крају дугог дела Стриндбергова драме ”Пут у Дамаск.”

Бергман стално упућује на своје сопствене демоне, које чак и пише на посебан начин, ("dämon” уместо ”demon”). Неко други би их назвао личним неурозама или нападима анксиозности. Какви год да су, демони постоје у Бергмановом универзуму. По узору на Стриндберга и он експериментише и опробава сопствене границе: "Као протест против професорових упутстава престао сам да узимам како "Valium" тако и "Mogadon". Ефекат је био тренутан. Потиснута анксиозност се појављује као јак пламен ватре, несаница је тотална, демони нападају и ја мислим да ћу се распасти од унутрашњих детонација.

У једној недатираној и дуго необјављеној белешци, у радној бележници која ће тек касније прерасти у дело "Латерна магика”, Ингмар Бергман је записао. "Ја сам, наиме, покушао да се држим истине. То је заиста тешко за једну стару, окорелу жртву фантазије и [нечитко] лажова који није презао да да стварности ону форму, за коју је сматрао да је одређени тренутак захтевао".

Пред крај свог живота, у једној документарној емисији, седећи за столом у својој кући на Фаро, Бергман је прочитао листу својих демона, држећи пред новинарком у рукама папир, истргнут из бележнице. Као демон број један, Бергман је навео "Демона катастофе". То је страх да детаљно направљен план за цео дан, може да пропадне, и да све “оде до дођавола”. За другог личног демона, "Демона страха", Бергман је рекао да се по мало стиди да призна како се плаши свега, од мачака, паса, инсеката, птица до великих група људи, али и неких људи понаособ. За трећег личног демона, "Демона љутње", Бергман је рекао да га је наследио од родитеља, што је изазивало повремене жестоке изливе беса. Потрвдио је да је да има врло тешку нарав. За следећа три демона рекао је да су у сродству и то су "Демони педантерије, тачности и реда". Он је веома свестан колико они могу бити напорни за његову околину и оне људе са којима ради, али ипак сматра да су веома потребни и корисни у тако ирационалној професији којом се он бави. Због тога су рад и ред неопходни, као и мир и хармонија, али не смета ако се неко мало, уз пут нашали. Посебно је истакао да мрзи када неко на снимање или на пробе дође у задњи час.

За једног демона је рекао да га на срећу не поседује. А то је "Нулти демон". То би заправо практично значило да га сва креативност и машта потпуно напусте, те да буде окружен тишином, празнином и ништавилом, што му се никада није догодило и због тога је осећао велику захвалност. Иначе су демони Бергмана “нападали” у праскозорје и тада је одлазио у своје дуге шетње по острву Фаро. Бергман је говорио како демонима не прија свеж јутарњи ваздух и тако је могао да их се реши за тај дан.

”Праскозорје је сат између ноћи и свитања, то је време када највећи број људи умире, када је сан најдубљи када су ноћне море најстварније. То је време када човек са несаницом пати од својих највећих страхова, када су демони најјачи. Праскозорје је такође време када се рађа највише деце” написао је Бергман у објашњењу на почетку филма "Праскозорје".

Као и Стриндберг, Бергман је такође имао користи од својих демона, "упрегнувши их у кочије", учинио их корисним. Он их је употребио у креативном смислу, нарочито у филму "Праскозорје" који је нека врста каталога демона који који га посећују.

У једном чланку из 1960. под насловом "Престаните да причате о демонији, рекао је Бергман", у уводу, даје се тачан опис уобичајених коментара о Бергману у то време: "Чули смо приче о поседнику са садизмом који клизи из крајева усана, који шиба глумце као робове до те мере да би и преко својих стварних моћи одиграли своје улоге. Чули смо гласине о демонском режисеру који цеди своје таленте до задње капи крви и који их ”душевно силује". Чули смо о безкрупулозном егоцентрику који не бира средства да дође до својих циљева."

Миjа Мекиле описује карактере Бергманових демона: ”На вечери у замку демони изгледају нормално, чак и по мало парадно. Они се шетају у парку, конверзирају, приказују позориште лутака. Све изгледа прилично мирно. Али они живе животе осуђених у неподншљивом болу, заувек заплетени једни у друге. Они се међусобно ударају и једу једни другима душе.”

У филму “Праскозорје", у току једне бесане ноћи, сликар Јуан среће своје демоне. Његова носећа жена Алма је предходно прочитала његов дневник и сазнала за његову неврност и насиље. Али он има још тајни и открива их. Љубав спаја њихова лица у ноћи, а Алма се пита како да га спаси из његовог личног пакла. "Праскозорје" је један од најличнијих Бергманових филмова, када су у питању демони. Он осветљава своје демоне, који са њим свакодневно разговарају. Може се рећи да читав овај филм заправо говори о самом Бергману. Сликар Јуан се као и Бергман изоловао од света на једном острву. Јуан се дистанцира чак и од своје супруге, са којом чека дете. Он је уметник који је преокупиран својом психом и својим демонима и они га на крају и прогутају, док је његова супруга једина особа која му пружа утеху и подршку. Она је његова једина веза са стварношћу.
У свом целокупном опусу: филмовима, позоришним представама и текстовима, Бергман се стално враћао на тему како је “ја” сваког човека жртва оних снага које управљају сталним покретом клатна између неколико могућих “ја”, те је на питање, ко је заиста он, Бергман, одговарио, да је он заправо – многи; “мање или више свесно, ја сам се поделио на три особе", објаснио је Бергман говерећи о TB филму "Обичај" из 1969.

Бергман је покушао да објасни сопствени митопоетски свет уз помоћ познате песме "Сваки човек је један свет" великог шведског песника, Гунара Екелофа, објављену 1945. године. У програму за представу "Markisinnan de Sade”, Бергман је 1989. године уврстио и ову Екелофову песму:

СВАКИ ЧОВЕК ЈЕ ЈЕДАН СВЕТ

Сваки човек је један свет, насељен
са слепим бићима у мрачној буни
против краља “ја” који њима влада
у свакој души ухваћено је хиљаду душа,
у сваком свету хиљаду светова је скривено
и ти слепи, ти подземни светови
стварни су и живи, али недовршени,
толико истинито колико сам ја стваран. А ми краљеви
и кнезови од хиљаду могућности у нама
ми смо и сами слуге, заробљени
у неком већем бићу, чије “ја” и постојање
једва разумемо као и наш надређени
свог надређеног. Од њихових смрти и љубави
су наша сопствена осећања добила боју.

Гунар Екелоф, из књиге "Non Serviam"
Превод са шведског: Елеонора Лутхандер.

"То што стоји у тој песми, је оно чиме сам се ја бавио целог свог живота, колико год сам умео и знао, без да сам икада могао да се тако прецизно изразим.”, изјавио је Ингмар Бергман у једном интервјуу из тог доба, крајем осамдесетих година прошлог века.

“Порекло света се одређује управо интервенцијама у митопоетском филму и само то је свет. Како је увек неопходна актуелизација, опредмећење или ритуализација верујућег садржаја а то значи да је потребно делање које можемо само условно назвати уметничким да би се хаос уредио, односно свет створио и објаснио”, пише Миомир Петровић.

У једном интервјују из 1956. године у "Билджурнален" Бергман је изјавио: "Ја нисам оно што људи мисле да јесам и ја нисам оно што мислим да јесам, јер ако неко мисли да зна ко је, онда сигурно не зна ко је. Али ако људи мисле да знају ко сам ја, онда их треба пустити да верују да то знају и пре свега не треба им доспусти да сазнају шта ја мислим да знам, јер онда сви постану неповерљиви, разљућени и понижени”.

Ингмар Бергман је био изузетно личан када су били у питању филмови или књиге, али се ретко појављивао у јавности и био је врло срамежљив. Та комбинација је била веома занимљива медијима и учинила је га је особом за коју су многи мислили да о њој знају пуно, али је у исто време остао мистичан. Ингмар Бергман је, још за живота и сам постао својеврсни – мит.

„Али, шта је у ствари, мит? Мит је прича, најчешће спорног ауторства, која покушава да објасни разлоге за одређене појаве у природи, да објасни веровања и природне феномене [...] Мит говори о боговима или појединцима који се по својим делима приближавају боговима и често су и сами полубогови ”, пише Миомир Петровић.
”Бити уметник ради самог себе није увек пријатно. Али то има једну изузетну предност: Уметник дели своје искуство са сваким живим бићем, мада је оно стечено ради себе самог. Резултат тога је једно прилично велико братство, које на тај начин постоји у једном себичном заједништву на топлој, прљавој земљи испод једног празног и суровог неба”, написао је Ингмар Бергман.

Др Алексaндра Лутхандер

ИЗВОРИ:
Петровић, Миомир, "Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)", докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
Törnqvist, Egil, "Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs", Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Ring, Lars, "Svenska Dagbladet", Stockholm, 31.7.2007.
Timm, Mikael, "Lusten och dämonerna", Boken om Bergman", "Norstedts", Stockholm 2008, стр. 245.
Mäkilä, Mia, Recention, ”Vargtimmen”, 12.03. 2006.
http://www. ingmarbergman.se, Face to Face, “Under en tom, grym himmel".

 

Александра Лутхандер

је одбранила докторску дисертацију

"УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА"

посвећен утицају Бергмана као редитеља на друге филмске ауторе

на МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТУ - ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ

18. јула 2011.

 


Amika.rs