Др Александра Лутхандер <> Стокхолм - Шведска <> Београд - Србија
.
СУСРЕТ СА ТОНКОМ МАРОЕВИЋЕМ
Мама, брат и ја смо били у изложбеном простору преко пута самостана часних, Колудрица на острву Хвару. Ноћ је полако падала и посетиоци су почели да се разилазе.
Један од њих био је и Тонко Мароевић, који је већ био одмакао низ скалине, одевен у светли тренчкот.
"Иди брзо за оним господином у белом мантилу и уручи му ову књигу!", одједном ме је замолила мама. Потрчала сам за њим и убрзо се вратила. Задихана и срећна рекла сам: "Дала сам барби књигу!"
Недуго затим, као у сну, пред нама се створио Тонко Мароевић, главом и брадом!
У руци је држао мамину збирку поезије "Звончићи среће"! Он се, уместо да настави својим путем, окренуо и пошао замном уз дуге степице, све пратећи моју малу плаву плетеницу!
Била је то 1993. година, а мени је тада било 11. година!
Дирнута и зачуђена, мама се збуњено извињавала шјор Тонку, јер му је на тако необичан начин и потпуно неочекивано, даровала своју књигу.
Не сећам се да је том приликом нешто рекао.
Био је то наш једини сусрет са Тонком Мароевићем, који је убрзо волшебно нестао, утонувши као бело једро у топлу хварску ноћ ...
После пар месеци, када смо се мама, брат и ја укрцавали у чамац за Јеролим, један је добронамерни познаник из другог чамца, који је управо напуштао Мандрач, махао новинама и довикнуо: "Ела, купи данашњу "Слободну ", Мароевић је о теби писао...!"
У новинама је тога дана изашла веома похвална Тонкова рецензија маминог песничког првенца насталог на Хвару, кога је објавило "Народно свеучилиште Сплит". На веома посећеној промоцији у Лођи, издавач је пре почетка шапнуо мами: "Молим те, само немој плакати, то све поквари!"
После годину дана, исти издавач објавио је "Пут у Гдињ", мамину другу хварску књигу. Промоција је такодје била у Лођи, 1994. године, захваљујући ангажману племенитог Иве Касандрића. Књигу смо овога пута послали Тонку Мароевићу у Загреб. Опет је у "Слободној Далмацији" изашла његова, више него позитивна рецензија нове мамине књиге. А тог лета смо се мама, брат и ја, уз помоћ УМПРОФОР- а и хварских пријатеља, вратили у Стокхолм. Брат је са собом понео своје "Лего" коцке, ја своје Барбике, а мама њене две хварске књиге, на основу којих је већ 1996. године била примљена у Шведско удружење књижевника.
Пут у дуго сањани Гдињ смо остварили тек 2002. године, када смо дошли на Хвар на летовање у нашу кућу на Главици. Са нама је био и мој шведски младић Кристијаном. Он је близу пијаце изнајмио жути кабриолет "Бубу", са којом смо "долетели" до Гдиња! Тамо никога нисмо срели. Свуда само тишина. Мама и брат су седели у хладовини на зиду крај цркве, а Криситијан и ја смо сишли у гдињску увалу да се окупамо у мору.
После смо сви мало стајали испред куће сликара Иве Радовановића, са ким смо се раније често дружили...
Када смо се вратили у Хвар, наишли смо на Тина Колумбића, који нас је баш изненадио: "Кажу да сте били у Гдињу?"
Да, материјализован је, остварен је мамин вишегодишњи песнички сан! Мама је најзад успела да изадје из своје књиге, као "дух из боце", и винула се чак до Гдиња!
Била сам срећна и поносна да сам баш ја, она мала хварска Емица, одвела маму у Гдињ!
Мама ми је кад сам порасла, објаснила да је наслов "Пут у Гдињ" настао под великим утицајем Карлоса Кастанеде и његове књиге "Пут у Иxтлан".
Тако сам разумела да нас је наш добри, готово невидљиви Тонко Мароевић, све ово време водио и штитио. Тако се и Кастанеди, дон Јуан Матус појављивао у тајанственим брдима Сиерра Мадре и мексичке Сонора пустиње.
Када је пре можда шест година Тонко био гост Српског кјижевног друштва, београдски писци су га упитали да ли се случајно сећа песникиње Елеоноре?
Тонко Мароевић је одговорио:
"Као да је јучер било"!***
ПС. "Звончићи среће" 1993. и "Пут у Гдињ" 1994. ("Народно свеучилиште Сплит") поново су штампани 2005. у Београду. Издавач: КОС, Књижевна омладина Србије. Наслов ове мамине двојне књиге, са две обрнуте насловнице, је: "Хварска приговарања", по "Рибању и рибарском приговарању" Петра Хекторовића. На розе сам ја, а на плавој корици је мој брат. Ове хварске књиге се налазе у Краљевској библиотеци у Стокхолму као и у другим библиотекама широм Шведске, док је "Пут у Гдињ" преведен на шведски језик ("Вäген тилл Гдињ") пронашао свој пут све до Нобелове библиотеке! Све мамине књиге и преводи су у на страници Википедије Елеоноре Лутхандер, као и важан податак да је низ година живела и стварала на Хвару. Тонко Мароевић је обе рецензије у "Слободној Далмацији", касније уврстио у своју књигу објављених рецензија. За мамин првенац, "Звончићи среће", и Тин Колумбић је написао рецензију, која краси унутрашње корице књиге. Тај песнички двојац, Тонко Мароевић је означио као песнике који настављају литерарну традицију Хвара. Мало ли је! Луцић, Хекторовић, Колумбић, Лутхандер! И наравно, МАРОЕВИЋ, тај скромни великан, који је у том низу знаменитих хварских песника заборавио ставити - себе, што ја овом приликом исправљам. Слава му!
Др Александра Лутхандер
Tonko Maroević (Split, 1941. - Stari Grad, 2020.) je hrvatski pjesnik, esejist, prevoditelj (najviše s talijanskog), istraživač suvremene hrvatske umjetnosti, autor niza monografija o hrvatskim slikarima, likovni i književni kritičar.
Diplomirao je komparativnu književnost i povijest umjetnosti te doktorirao temom Likovna umjetnost u hrvatskoj književnosti od moderne do danas. Znanstveni je savjetnik na Institutu za povijest umjetnosti i profesor katedre povijesti umjetnosti Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. Redoviti je član HAZU-a.
Александра Лутхандер
је одбранила докторску дисертацију
"УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА"
посвећен утицају Бергмана као редитеља на друге филмске ауторе
на МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТУ - ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ
18. јула 2011.
