Amika.rs

Др Александра Лутхандер <> Стокхолм - Шведска <> Београд - Србија


.

Др Александра Лутхандер

Књига "Бергман је умро - живео Бергман", објављена у претходним наставцима у овој рубрици, изашла је из штампе:

.

Из нове књиге “Бергман и жене”

MУНKOВ И БЕРГМАНOB "KРИK"

"Изгледало ми је као да чујем огроман, бесконачан, крик природе" рекао је норвешки сликар Едвард Мунк за своју познату експресионистичку слику “Крик" (1893).
У филму ”Крици и шапутања", Ингмар Бергман је такође на екпресионистички начин осликао човеков страх од смрти и очај пред неминовношћу нестанка. Покушао је да покаже, као и Мунк, да, као једини сведок људског постојања остаје управо - "Крик". На почетку прималан, затим крик одраслог човека који протествује, реагује на свет око себе и самим тим - ствара, покушавајући тиме да се некако “нагоди” са самом смрћу. Из тог крика, настала су сва саврема уметничка дела - како Мункове слике тако и Бергманови филмови и дела стваралаца пpe после њих. Ингмар Бергман је свој Субјективистички експресионизам пренео даље у филмску уметност кроз 20. и 21. век, направивши преко шездесет филмова у свом, осамдесет девет година дугом животу.

Његова три филма: "Седми печат" (Det sjunde inseglet, 1957), "Крици и шапутања" (Viskingar och rop, 1972) и "Фани и Александер" (Fanny och Alexander, 1982) воде нас од дилема средњевековног витеза, преко проблематике грађанске породице с почетка 20. века, све до "унутарњег" прелома жене.
Настанак ова три филма протеже се кроз Бергманов стваралачки период у временском оквиру од двадесет пет година. Овај временски период је својеврсна „временска машина“, кроз коју се могу пратити динамичке промене културолошке мапе Европе.
Анализом ових Берманових филмова и освртом на велике савремене, европске редитеље који су стварали и даље стварају своја велика филмска дела под утицајем Бергманове естетике, Бергманово филмско дело може посматрати и као својеврсни мост преко кога је експресионистичка драма, која се појавила око 1910. године, постала саставни део данашњег "Независног европског филма" тe ce огледа у филмовима аутора као што су Ларс фон Трир, Вим Вендерс, браћа Каурисмаки као и амерички редитељ Гaс Ван Сант и многи други. Бергман је наставио оно што је било карактеристично за експресионизам, а то је “изобличавање стварности”. Вертикални систем живота и смрти, Бергман поставља у хоризонтални, метафизички свет и обратно.

Ингмар Бергман је светски признати мајстор широког плана, којим приказује суптилну емоцију својих филмских ликова. Користио га је увек када је желео да покаже фотогеничну неурастенију својих ликова, али и тешко уочљиве обрисе персоне. Управо тај "фотогенични флуид” је постао знак препознавања Бергмановог филмског стваралаштва и његовог Субјективистичког експресионизма. И ми ћемо се послужити Епштајновим афоризмом: “Лице није никада фотогенично, али његова емоција понекад јесте"
Бергман је, увођењем психоанализе у драматургију својих филмова и показивањем структуре индивидуе и њеног сукоба са друштвеним токовима и најзад, историјом постао један од родоначелника савремене европске стваралачке и културолошке мапе.
Под Бергмановим утицајем, између осталих утицаја, савремена светска уметност постала je апокалиптична и мрачна, а карактерише је траума појединца и траума друштва. Ингмар Бергман доживљава индивиду као жртву историје и друштва, баш као и Фриц Ланг, немачки експресиониcтa, аутор легендарног филма "Метрополис".

Бергман је почетком седамдесетих година прошлог века написао да има осећај да је наш свет на граници колапса: “Иза угла чека један свет инсеката, који ће једног дана провалити у наше превише индивидуалистичко окружење."
Културолошка реперкусија Бергманове филмске естетике огледа се у томе да је она у естетику савремене Европе увела појмове као што су "постапокалиптична зебња" и "индивидуа".
“Бергман прича са бојама, покретима и звуком. Овде владају ноћ и снови, сцене са таквим интензитетом и поезијом каквој до сада нисам присустовао ”, написао је Лејф Зерн у листу ”Дагенс Нихетер".
Давид Аквилон (1965-1999) у својој недовршеној, али постумно објављеној докторској дисетацији са маркантним насловом "Магични круг", каже како Бергман приказује директну визију светлости и боје, у корист снажног експресивног садржаја: ”У јаким бојама и оштрим контрастима Бергман слика непријатну слику човека који у исто време носи добро и зло. Злочинац и жртва стоје раме уз раме"

Мада се, према сопственим речима, Бергман није претерано занимао за сликарство, два сликара су ипак извршила одлучујући утицај на његово филмско стваралаштво, а то су Албертус Пиктор, шведско-немачки сликар из петнаестог века, чија му је слика "Смрт игра шах" послужила као вeликa инспирација за филм "Седми печат", као и Ибзенов сународник, Едвард Мунк. Неколико познатих слика Едварда Мунка, Бергман је такође “уградио” у свој филм "Крици и шапутања" што су "Болесна девојчица" из 1896. године, "Црвено и бело" (1894), "Кpај одра" (1895), "Девојке на мосту" (1900) и многе друге слике. Бергман је својој кући имао и један Мунков цртеж, Стриндбергов портрет, а код Бергманa, знамо да ништа није случајно.

"Бела светлост" као наговештај смрти у Бергмановим филмовима, има свој зачетак у Мунковим сликама, нарочито у слици "Пролеће" из 1889. године, на којој веома болесна девојчица cеди крај прозора, кроз који допире обиље светлости, док поветарац напиње завесу као једро. "У овом контексту светлости и снаге, девојка изгледа крхка, слаба и беспомоћна. Она не гледа кроз прозор, већ изгледа као да ce потпуно предала својoj судбини" пише у коментару слике.
"Бела светлост" као да у девојчицу удахњује Cмрт, уместо Живота.
Непроцењиву вредност за историју филмске уметности представљају женски ликови у Бергмановим филмовима с којима савремена жена може у потпуности да се идентификује, што је такође један од великих утицаја у изван-филмској сфери, односно општег културолошког утицаја овог аутора и његовог богатог опуса на културолошку мапу савремене Европе. Његови женски ликови, наиме, имају обично већи контакт са својом сексуалношћу од мушких, и не боје се да то обзнане, понекада на тако шокантан начин као у филму "Крици и шапутања". У интервјуу који је 1964. године дао америчком часопису "Плејбој" Бергман је рекао да je за њега манифестација секса врло важна, јер изнад свега не жели да ради веселе интелектуалне филмове.

Продуживши постјунговски поглед на свет све до краја прошлог века, Бергман је подстакнуо гледаоце, филмске ствараоце и научнике да уживају, истражују и стварају уметничка и научна дела надахнута његовим Субјективистичким експресионизмом, јер као што Жак Омон пише, Бергман је пронашао "сањану, ослабљену, изравнату, увећану, искривљену, опсесивну слику тајног света, у који се повлачимо у будном и уснулом стању, слику тог живота већег од живота, у којем живе злочини и јуначка дела која ми никад не починимо и у којем се губе наша разочарања и рађају наше најлуђе наде", јер је вредновање експресионистичког доживљаја повезано са вредновањем сваког појединца посебно.
Бергманово филмско стварлаштву препуно је митова и митопоетских симбола као што су хришћанство, смрт, демони, Пијета и Мадона.
"На пољу уметничког стварања мит је, дакле, "прича над причама", односно прича пре свих других прича и она која зачиње, генерише све остале, потоње приче. Отуда је овај термин потеребно, најпре, ослободити уских оквира и значења по којима митска прича претпоставља јасно одређену конгрегацију верника да би се оваплотила, веру која не постоји без верника. Пре ће бити да неку причу као митску одређује степен универзалности, бављења суштинским и увек довољно апрстактним питањима o егзистенцији света и човека у њему”, пише Миомир Петровић у својој доктрорској дисертацији.

Велика Бергманова филмолошка и лична заоставштина, која се готово у целости налази у Шведском филмском институту у Стокхолму, пружa обиље материјала за изучавање Бергмановог филмског опуса и његовог свакодневног утицаја на свет око нас.
“Ми живимо као бродоломници између својих успомена и тражимо доказ да смо живели. Дневници, фотографија, писма и други документи добијају драматичан садржај када Бергман описује кризе и сличне прекретнице у нашем животу: Оне сведоче о крхкој садашњости", написао је Лејф Церн у својој књизи о Бергману.
Немачка кинотека организовала је најобимнију до сада, изложбу о животу и стваралаштву Ингмара Бергмана, са назвивом "Од лажи и истине" , 2011. године кoja ce састојaлa од следећих делова: "Пролог", "Трагање," "Уметник", "Вера", "Релације", "Форо" (Fårö), "Егзил у Немачкој" и "Резиме".

"Безвременост" или временска универзалност такође су карактеристични за Бергманов филмски опус. У насловној причи у америчком магазину “Тајм" из 1960. године, Бергман је за себе рекао да се осећа као илузиониста док прави своје филмове.
“Моји филмови су конструисани симфонијски, као музика, са пет, шест или више мотива”, изјавио је Бергман још 1958. године, у новинама из Малмеа, "Квелспостен".
"Идеолошке позиције уметника и њихових дела такође се међусобно разликују а то што се користе истом митском матрицом значи да је организација текста истовремено и његова идеологија и да једна иста митска прича може бити архетпско полазиште за различите идеолошке поруке”, написао је Миомир Петровић.

Подробније бављење Бергмановим књижевним и драмским опусом излази из оквира овог рада. Али је зато билo немогуће не осврнути се на драмске писце, као што су Стриндберг, Ибзен и Бихнер, управо због њиховог директног утицаја на Бергмана лично, на његов филмски опус и на Бергманов даљи утицај на друге филмске ауторе.
Иако Бергман није превасходно био драмски писац, његови филмови се, после његове смрти, изводе као позоришна дела. Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо као позоришни писац!

У Данској, у Копенхагену вeћ почетком априла 2011. године, одржана je промоција позоришне представе "Фани и Александер", која је оцењена као можда и превише верна копија истоименог Бергмановог филма.
Позоришна престава, "Као кроз стакло", рађена према истоименом Бергмановом филму, која је премијерно изведена у Лондону 2010. године, у Београдском драмском позоришту је имала премијеру у фебруару 2011. године. Миливоје Павловић је подвукао уз помоћ поезије, како уметничка Србија одавно више није "земља касног цветања", где новитети стижу са великим закашњењем.
Бергман користи игру светлости и таме као шаховско поље стварности и премешта људе као фигуре са светлих у тамна поља, из живота у смрт. Феномен шаха Бергман преноси и на филмско платно. У филму "Седми печат" смрт буквално игра шах са главним јунаком, који ту шаховску партију игра са улогом сачињеним од сопственог живота.
Бергман се плашио смрти, али се није плашио старења. У једном интервјуу са Лизом Маркер, почетком осамдесетих година прошлог века, Бергман је рекао: “Што сам старији, брже се умарам, али зато сада имам ширу визију. Свако јутро када се пробудим, још увек сам радознао.”

Фасцинантна je чињеница дa је Бергман, на неки начин, чини се предосетио своју величину још у раној младости: "Дубоко у мојој сулудој души има једна охола помисао: Mожда ће једном, ипак, нешто светло и лепо да се изроди из ове беде. Као један малени, малени, малени бисер из црног, проклетог оклопа шкољке. И ако икада нешто лепо буде могло да изађе из мене, онда сам ја испунио свој задатак у животу“, записао je Бергман као двадесетогодишњак, a Марет Коскинен, професор на Шведском филмском институту, преноси тo у својој студији o Бергмановом раном књижевном стваралаштву.

Најважнији културолошки допринос Ингмара Бергмана уметничком идентитету савремене Европe је јасна порука из култног филма "Седми печат", да је породица, а не индивидуа, та која представља наставак живота. Једино кога Смрт није повела са собом, је мала, уметничка породица номадског глумца, који своју одану жену и aнђеоског, малог сина, са пуно љубави води кроз живот, који је представљен као цветно поље уоквирено плаветнилом неба, као симбол вечности и раја. Тако, нарочито крајем јуна, за Ивањдан, изгледа и Шведска, не разликујући се пуно од Бергманове филмске идиле.
Бергманово ”Вјерују", изражено кроз речи кловна Фроста у филму "Вече жонглера" из 1953. године, је тежња повратку мајци, у време пре рођења.

Др Александра Лутхандер

ИЗВОРИ:

Bischoff, Urlich, "Munch" Edvard Munch: 1863-1944 (Basic Art),Benedikt Tasch Vörlag Cmblt, Köln, .2000.
Zern, Leif, "Se Bergman","Norsteds", Stockholm 1993.
Bergman, Ingmar: "The screen: I am a conjurer", "Time Magasine", New York, 14. 03. 1969.
Aquilon, David, "Magisk cirkel", Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International, Torna-Hällestad, 2005.
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn, Deutsche Kinematheks stora Bergmanutställning.
Павловић, Миливоје, "Србија и свет: четири деценије сигнализма (1969-2009)",
"Комуникације, Медији, Култура", број 2, год. II (2010), Годишњак Факултата за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, Београд 2010.
Marker, Lisa-Lone, "Ingmar Bergman, A life in the Theater", Cambridge University press, Univesity of Toronto, 1982.
Петровић, Миомир, "Митска матрица у медијским и уметничким текстовима (роман, филм, дрaма, слика)", докторска дисертација одбрањена на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду, Београд 2008.
Törnqvist, Egil, "Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs", Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Селенић, Слободан, "Драмски правци" XX века, Уметничка академија у Београду, Београд 1971.
Bergman, Ingmar: The screen: I am a conjurer, Time Magasine, New York, 14. 03. 1969.
Омон, Жак; Бергала, Ален; Мишел, Мари; Верне, Марк, Појмовник теорије филма 3 у Теорије синеаста, Clio, Београд 2007.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap,W&W, Stockholm 2002.

 

 

 

 

 

 

Александра Лутхандер

је одбранила докторску дисертацију

"УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА"

посвећен утицају Бергмана као редитеља на друге филмске ауторе

на МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТУ - ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ

18. јула 2011.

 


Amika.rs