Елеонора Лутхандер - Стокхолм - Шведска
POEZIJA, KRV I OSMEH
Sindrom "Mocart i Salijeri" ne vazi, nazalost, samo za kompozitore, vec i za pesnike. Kada je dvoje pesnika u drustvu, pa makar i najgori bili, jedan je ipak malo bolji, sto vremenom izaziva zelju onog drugog da ga se reši i jos da ga pokrade.
Jao malo boljima! Jao najboljem!
Hari Martinson je bio u toj meri maltretiran od svojih kolega posle dobijanja Nobelove nagrade, da je nervno rastrojen, izvrsio nestrucan harakiri bolnickim makazama, od cega je i umro, ali tek posle dvadeset dana samrtnog ropca. Kakva krvava kazna za veliko delo! Kakva mrznja od pesniciki impotentnih kolega!
Ali nisu samo Svedjani poznati po svojoj "svedskoj kraljevskoj ljubomori". Kad nas vazi ona: "Dva loša ubise Milosa". Bastinili smo Branka Miljkovica, njegove besmrtnu poeziju ali i sramotu i odgovornost za njegovu smrt.
Znaci ovo je opasna profesija! Arsen je rekao: "Pogodice mrznja, pred koju sam stao". Mislim i dalje da je poezija nesto najlepse na svetu. Nisam ocekivala, niti ocekujem neku nagradu za ovo sto radim. Ja sam "dijaspora bez para", ne pusim i nemam auto, sto su odlucujuce kvalifikacije za dobijanje knjizevnih nagrada, i to ne samo kod nas.
Trecerazredni pesnici voze okolo drugorazredne pesnike, a mene ostavljaju na drumu bez prevoza... Jednom sam na Ibarskoj magistrali, kasno u noc, zaustavljala autobuse...Jednom sam javno progutala svoju pesmu, zguzvanu u kuglicu od hartije, kada mi kolege nisu dale da je procitam. Nisam verovala da ce moja poezija izazvati toliku mrznju umesto ljubavi.
Letos sam se, okruzena pesnicima, survala niz kamene stepenice. Govorkalo se posle da sam bila gurnuta. Videla sam Njegosev "krvavi kamen" i svoju krv na njemu. Srecom sam pre toga slucajno ubrala travu "od koje i mrtvi ustaju", i stavila je torbu, tako da sam se odmah digla, obrisala krv sa cela, navukla dublje sesir, da se rana ne vidi, popravila sminku i posle pola sata sam pred televizijskim kamerama citala svoje stihove.
Sledeceg dana, izasla mi je slika u novinama: na glavi nosim sesir, koga se ni svedska kraljica ne bi stidela, a ispod njega, krvavu ranu, koja se ne vidi. Jedino se vidi da sam ozbiljna. Ali citaosci ce sigurno pomisliti - "mrtav ozbiljan" to i ide uz pesnike. Ko je video da se pravi pesnik smeje na slici? Pesnik treba da bude mrtav ozbiljan ako vec nije mrtav, jer mu srce krvari. U ovom slucaju i čelo.
Ja sam inace veselo stvorenje i smejem se na najvecem broju fotografija. Krivo mi je sto se i ovde bar malo ne smesim, ali me je bolela rana na glavi, pa nisam mogla da pomeram facijalnu muskulaturu.
Zapamtila sam ta lica. Znam sigurno da cu ih se u buduce dobro paziti. Sledece godine cu poslednja silaziti niz te stepenice i stalno paziti ko mi ide iza ledja. Pazljivije sada prelazim ulicu i osvrnem se cesto. Nisam postala paranoik. Vise bih volela da jesam i da samo insinuiram ovakve situacije.A to nije pocelo juce. Prvo mi je, osamdesetih godina proslog veka, jedan nas gastarbajter onemogucio knjizevni rad u tadasnjem "Jugoslovenskom listu". Zatim me je, u devedestim, jedan sudski prevodilac nezakonito sprecio da se bavim tim poslom, da ne bi imao konkurenciju, radi cega sam bila primorana da se bavim teskim fizickim poslovima - sto mi je ugrozilo zdravlje. Onda me je jedan nas lekar tuzio u Svedskoj, da iako na bolovanju, ipak uredno dolazim na medjunarodne susrete pisaca, sto je za posledicu imalo privremeno ukidanje bolovanja, ali mi je jedan svedski lekar opet produzio bolovanje. On inace visoko ceni moj knjizevni i prevodilacki rad, pa me je kao Šindler Jevreje, spasio od holkausta, koji mi je "prepisao" nas simpaticni "dr Mengele".
Svi ovi ljudi su danas, manje ili vise nadareni knjizevnici i pesnici. Sto manje nadareni, to vise bogati i uvazeni. Meni se od njih dize kosa na glavi. Odem u Svedsku, tamo su, dodjem kod nas, tu su. Popnem se visoko u brda, vidim ih kako beru kupine. Realno gledano, svuda su, jer su pustili metastaze.
Tako nisam primljena u Udruzenje knjizevnih prevodilaca u Francuskoj 7, sa obazlozenjem da "moji prevodi ne odgovaraju originalima i da su prevedeni pesnici - marginalni"!
A u avgustu je na svedskom radiju isao program o srpskim pesnicima. Jurgen Gazilevski, autor programa, pozvao me je jos u maju radi konsultacije u vezi moje antologije savremenih srpskih pesnika "Poeziju ce svi pisati" (Miljkovicevo prorocanstvo). Lako je nabavio moje elktronsko izdanje antologije srpske poezije sa 130 srpskih pesnika, koje se moze posuditi u oko 300 bibliotaka sirom Skandinavije. Pitao je i za one tri antolgije u papiru. Zakljucili smo da mu to dvojezicno izdanje nije ni potrebno, jer mu je svih 186 srpskih pesnika, ukljucujuci i prvu elektronsku antologiju na www.serum.nu , dostupno na svedskom jeziku u njegovmom kompjuteru, jer mu ih je izdavac Tomas Lindblad poslao kao njegove licne primerke koje ne mora da vrati u biblioteku. Ovaj poznati svedski pisac i novinar je bio sokiran kada je cuo da nisam pozvana na susrete prevodilaca u Beogradu, da nisam njihov clan i da su tako omalovazili moj celokupni prevodilacki rad.Jedan od ta cetiri "marginalna" svedska pesnika koje sam prevela, Ulf Lundel, upravo je izasao u Crnoj Gori, a stampanje njegove knjige "Vrijeme za ljubav" u mom prevodu omogucilo je Ministarstvo kulture, medija i sporta Crne Gore. Da ne pominjem da sam od 1996. godine clan Udruzenja knjizevnika i knjizevnih prevodilaca Svedske i da su moje dve zbirke poezije na svedskom jeziku uvrstene u Nobelovu biblioteku - kao svedska lirika.
Kristinu Lugn, redovnu clanicu Svedske akademije nauka i umetnosti i Nobelovog komitata za dodelu Nobelove nagrade za literaturu, prevela sam 2005. godine. Knjigu "Dovidjenja i srecno!" taj moj prevod-prvenac, na srpskom jeziku, Ministarstvo za kulturu Srbije otkupilo je 2006. godine, na sta sam veoma ponosna. Ali izdavac, ni do dana danasnjeg, nije poslao poeziju Kristine Lugn u oko 170 biblioteka sirom cele Srbije, sto je svojevrsni kulturocid.
Ja cu je, cim smognem snage i vremena, sama poslati. Ja sam je i prevela. Nosicu sama te teske pakete knjiga kroz Knez Mihajlovu, pa na tramvaj, pa na autobus, peske do maminog stana. Lepicu koverte i marke, pisati adrese i sve to opet nositi na postu i platicu postarinu. Oduzecu od hrane. Nije mi prvi put. Boli me moja Kristina Mirna (Lugn na svedskom upravo to znači) i ta rana ne zarasta, a čelo mi je hvala Bogu zarslo. Oziljak mi nije narusio lepotu i opet mogu da se smejem.
A smesim se stalno, kada nanovo u "Politici" procitam jedan od avgustovskih "Kafanski bisera" Jakova Grobarova:
..."Cekam Eleonoru Luthander, pesnikinju iz Svedske koja je prevela na svedski jezik citavu plejadu srpskih najznacajnijih pesnika... Eleonora nije dosla, verovatno je opijena morskom mesecinom, kako duhovito objasnjava ovdasnji kelner..."Melem na ranu, rodjenoj Krusevljanki.
Eleonora Luthander