Елеонора Лутхандер - Стокхолм - Шведска
Pohod Vikinga na Šumadiju ili Sveta Lucija u Mrčajevcima
*1.*
Sve je počelo 2004. na Vidikovcu, na Mrčajevskim pesničkim susretima. Pošla
sam na tu ekskurziju sa piscima misleći da tu negde blizu treba da je
i Kruševac i da ću moći, onako uz put, malo da skoknom do svog rodnog grada, posle pola
veka odsustvovanja.Umesto toga, otkrila sam novi pupak sveta u kome je zaboden plast sena. Izbledeli su Delfi i Akropolj. Plastovi sena zamenili su Karijatide. Partenon se pretvorio u šator ispod koga novi bogovi jedu svadbarski kupus. A kada Lune, najbolji muž Šumadije, zapeva pesmu o tome
kako je teško ljubiti tajno, čini se tada da i ptice već znaju "koliko je sati"…Zaljubila sam se. U Mrčajevce i u srpske pesnike. Zabodena štiklama u zaoranu njivu, gledam kako Sunce kao glava kupusa pada u glineni lonac noći, dok Božja ruka iznova stvara svet i moju novu sudbinu.
*2.*
Pored kuće porodice Levajac, pokušavam da prodrem dublje u kukuruzište da
bi mobilnim telefonom slikala neobrani klip kukuruza i sliku poslala deci
u Švedsku. A pri tom, znam da me prate oči Radomira Andrića, plavi trezori
mojih tajni, odobravajući moje korake, kao da su prvi. I osmeh Miće Cvijetića
kao cvet bele rade.
*3.*
Kraj Morave, visoko na terasi, stojimo Ršum, Dušica iz Pariza i ja.
– Hajde da skočimo u Moravu, predlažem razdragano.
– Udavićemo se, upozorava Dušica, pedagoški.
– Ma ne zato, nego onako, od sreće, kažem i bacam u Moravu jabuku, ubranu u vrtu crkve.
Na moje veliko čudjenje, jabuka je skakućući, zaplovila na levu stranu,
prema mostu. A ja sam mislila nekako, da je Morava – more, da ne teče,
nego da stoji, prišivena za svoje korito. Previše sam dugo živela na
Baltiku, naviknuta na duboko disanje morske plime i oseke. Tamo su se
jabuke uvek vraćale na obalu. Tako je i sa nama na Severu. Stalno
odgurivanje, odbijanje, ping-pong. Morava me je iznenadila i dirnula,
primivši moj dar.
*4.*
Na velikom kamenu na Vidikovcu stoje upisana imena laureata Povelje Morave
Jedan od njih je i Ljubivoje Ršumović.RŠUMADIJA
Neka se po tebi zove
ova planina
RŠUM planina
gde izvire RŠUM reka
sto RŠUMORI tvoje stihove
Neka se po tebi zove
ova ptica!
RŠUM peva
RŠUMADIJI
*5.*Pitam se da li će jednog dana na tom kamenu stajati i moje ime? Ali ne i
ovo prezime. Želim time da zaustavim vikinška osvajanja. Ne dam da preko
mene žive predju Moravu i uđu u Mrčajvce. Mora da u ovim krajevima ima za
mene jedan muž, koji kao Lune može dugo i nepomično da stoji kao hrast,
komandujući ovim pesničkim brodom, zauvek usidrenim kraj Morave. On
nas očinski vraća u detinjstvo i davno vreme prve đačke ekskurzije. Uzbuđeni kao đaci
prvaci, čekamo da nas prozove, da bi smo pred televizijskom kamerom, za
večnost, što kažu, čitali svoje stihove Moravi.* 6.*
Sećam se dobro jednog doručka sa petlom, koji je diefinitivno zasenio
Maneov "Doručak na travi". Sedimo za stolom kod mrčjevskog
domaćina, pesnika Stevana Baralića. Puše se gibanica i pečenje, doručkujemo. Govorimo
stihove, a posle svakog pesnika oglašava se petao iz bašte!Ja bih, da prostite, to je već profesionalna deformacija, i ovog petla
– pesnika prevela na švedski: Kukuliku-u!!!. Eto tako.Isto bih ovo njegovo "Kukuriku" stavila u haiku. Još jedan razlog da čovek
ne potegne u Japan – verujte, svega ima u Mrčajevcima!Pisci iz čitanke, veliki srpski pesnici, sada su moji prijatelji i ja
uz njih – najmanja od svih, sedim s desne Bogu u ovom mrčajvskom raju
i gostim se. Bože, čime sam ovo zaslužila? Jedino dobro su moja deca
posejana kao seme srpskog maslačka u Švedskoj. Neka tamo ostanu da
cvetaju i neka mi često dođu, a moje je mesto ovde.* 7.*
Kako sati odmiču i mrčajevska noć kao čudesni Šagal boji nebo, osecam
se sve mlađom, da bi na pocinak posla kao nevesta, kao čisto sito i srećno
dete majke Šumadije.Tu negde sam se i rodila jednog snežnog jutra 1954. I ponovo
rodila, posle pedeset godina.A u ovoj našoj zemlji izlazećeg sunca, Srbiji,
Oglašava se
mrčajevski petao:
Kukuriku-u!
Eleonora Luthander
P S. Rastužuje me činjenica što nikada nisam videla Kruševac, još od kad
sam se u njemu rodila. Kruševac je bio samo jedan od gradova gde su moji
roditelji bili na službi kao prosvetni radnici. Tamo nemamo nikog od
rodbine, zato se više nikad nisu vratili. Pre mog polaska u osnovnu skolu,
preselili smo se u Beograd, gde sam živela do udaje za švedskog novinara
Pera Luthandera i sa dvadeset godina otišla u "beli svet".Jedino sam, na maturskoj ekskurziji, prošla noću kroz Kruševac. Probudili su me i bunovnu
izveli na kišu, na autobuskoj stanici. "Evo ti tvoj Kruševac, baj najt!" našalili
su se samnom drugovi iz razreda, svi rodjeni Beograđani.Posle trideset godina, kao gost Beogradskih medjunarodnih susreta, nadala sam se da će me
kolege pisci povesti sa sobom u MOJ Kruševac. Nisam želela sama da otputujem
i da pateticno tumaram po rodnom, ali na žalost, potpuno nepoznatom gradu. I
grad i ja zaslužujemo bolje. Još uvek verujem da će uskoro organizovati
predstavljanje mojih knjiga i prevoda i pokazati mi Kruševac, na koga sam,
naravno, veoma ponosna i čije je ime kamen temeljac moje biografije.*E. L.