Трин@Е100 С@звЕжђЕ
ХИПЕРТЕКСТ ПРЕ ИНТЕРНЕТА: БОРХЕСОВЕ БЕСКРАЈНЕ КЊИГЕ
… Књига уопште показује овде присутност у безбројним својим ви-
довима, па и у облику „бескрајне књиге”, какву је и слободно за-
мишљена 1001 ноћ требало да предочи.Оваплоћење бескрајне књиге, средствима Борхесове фан-
тастике, пружила је приповетка Пешчана књига (1975). Припо-
ведач овде описује тајанствену, наизглед обичну књигу из Индије
у похабаном платненом повезу, али необичне тежине. Странице
су јој нумерисане без икаквог реда. Названа је пешчаном и зато
што – попут песка – нема ни почетак ни крај. Хтети је отворити
на месту после насловне стране или на месту иза последње стра-
не подједнако је узалудно: редовно би се између тих страница и
корица наметнуло више нових. Библиофил који је такву реткост
неочекивано стекао (путем трампе за једну другу реткост из своје
богате збирке), биће напослетку обузет бригом како да се те ђа-
воље творевине отараси.Бескрај свеколиког света књиге оличен је најпотпуније у не-
сагледивом мноштву истоветно опремљених свезака на неброја-
ним полицама које описује приповетка Вавилонска библиоте-
ка (1941). Наслов те приповетке обједињује у себи успомену на
древну сумерско-вавилонску цивилизацију, оличену у цреповима
са клинастим писмом, и библијску легенду о кули вавилонској,
дизаној са тежњом да се и небо досегне, али божјом вољом оста-
вљеној да буде напуштено градилиште.Библиотека коју Борхес описује друго је име за свемир.
Нема она почетак у времену, а уз бојазан да се човечанство неће
претрајати, даје се наслутити и њено опстајање у доба кад људи
више нигде не буде било. У овој идеалној библиотеци која садр-
жи све књиге и у којој не постоје две истоветне, све је у знаку
бесмислене сређености. Апсурдна су, ништа мање, и објашњења
која су људски нараштаји кроз векове тој метонимији свеколи-
ке књижевности знали давати. Приповедачева мудра домишљања
приликом коментарисања туђих, већ сулудих, коментарисања би-
вају сушта пародија пусте учености. Чак и упадљив бесмисао у
похрањеним књигама приповедач оспорава ма колико спојеви
словних знакова у њима били произвољни. Према њему се и на-
слови „најбољих томова” као што су Зачешљана грмљавина, Гип-
сани грч и Ахахахas mlö несумњиво могу оправдати са крипто-
графског и алегоријског становишта.Као контраст бесконачном ређању сваковрсних књига што се
распростиру дуж небројаних полица, забележена је на крају зами-
сао о могућности једне једине књиге која би у себи могла да обје-
дини све остале. У последњој фусноти са последње странице на-
бачена је идеја према којој би свеколика голема Библиотека била
непотребна, јер би један једини том који би садржавао бескрајан
број бескрајно танких листова био сасвим довољан.Нарочиту врсту списа који оставља неисцрпне могућности
различитих читања Борхес је описао у причи Врт са стаза-
ма које се рачвају (El jardín de senderos que se bifurcan).
Упаковано у замршену шпијунску повест из Првог светског рата, јез-
гро те приповетке посвећено је давном књижевном експерименту
тајанственог романсијера. Један високо образовани Кинез из ове
приче напустио је своја важна занимања како би се сав посве-
тио писању, годинама, извесног романа који је називао бескрај-
ним лавиринтом.
Тринаест година није било довољно тајанственом Цуи Пену
да свој пројекат доврши. За собом је оставио опсежан рукопис,
а кад је тај објављен у виду књиге, услед противречности наго-
миланих у њој, стицао се утисак потпуне збрке. Јунак који је у
трећем поглављу Цуи Пенове књиге умирао – у четвртом наступа
жив и здрав као да ничег није ни било.
Тек после сто година један енглески специјалиста за кине-
ску филологију успева да проникне у тајну књиге-лавиринта. До-
могао се неког ауторовог писма са изјавом: „Остављам различи-
тим будућностима (не свим) свој врт са стазама које се рачвају.” 16
Проницљиви филолог је разабрао да врт о којем се ту говори није
ништа друго него чудновати роман и да „стазе које се рачвају”
нису у простору већ у времену. Кад се неки лик у том роману суо-
чи са више могућности, писац ће његову судбину пратити у смеру
сваке од тек указаних могућности. Веровао је кинески романсијер
у „разгранату вртоглаву мрежу” 17 (una red crecienтe y verтiгinosa),
мрежу временâ која се разилазе, сустичу или трају напоредо. Мо-
гућно је упитати се није ли управо „разграната вртоглава мрежа”
из Борхесове приче у новије дане добила значења која се доскора
ни слутити нису могла.„Потка различитих времена која се приближавају, пресе-
цају, или вековима остају међусобно непозната” – објашњаваће
енглески филолог свом посетиоцу – „обухвата све могућности.
У већини тих времена ми не постојимо; у појединим постојите
ви али не и ја; у другима ја постојим а ви не; у некима постоји-
мо обојица...” 18 Чудновата композиција Цуи Пеновог романа била
је заснована на таквом релативистичком виђењу саме природе
времена.
Пожртвовани енглески филолог чијим је трудом разрешена
загонетка Цуи Пеновог књижевног експеримента једино је пиш-
чевом потомку поверио своје откриће. Пружио му је кључ разу-
мевања чудновате књиге до каквог је сам успео да продре, а за-
тим је смакнут, на најподлији начин, готово у истом часу кад је и
пишчевог потомка однео ратни вихор.Тајна јединственог романа није тада могла бити откривена свету.
Можда се у њој крило ЈЕДНО ПРЕДВИЂАЊЕ начина писања и читања
које ће век или два века касније имати да донесе ЕРА ЕЛЕКТРОНСКИХ РАЧУНАРА.У односу на класичан текст, чија порука тече праволинијски,
хипертекст на екрану, као што је познато, нема ни почетак ни крај
и на сваком од унапред припремљених „линкова” оставља чита-
оцу слободу избора свог сопственог смера даљег кретања. Чита-
лац Цуи Пеновог романа можда је испрва био упућен на путању
којом му ваља кренути, али стазу на коју ће се отиснути писац му
није предодредио.
Изолованост човекових књижевних напора, без обзира на
висине које они досежу, можда никад неће бити исказана саже-
тије него у Борхесовој песми у прози Један сан. У преводу Ради-
воја Константиновића она гласи:На једном пустом месту у Ирану има једна не одвећ висо-
ка кула без врата и прозора. У једној просторији (чији је под од
земље и има облик круга) налази се један дрвени сто и клупа. У
тој кружној ћелији човек који личи на мене исписује словима којa
не разумем велики спев о човеку који у другој кружној ћелији пише спев о човеку који у другој кружноj ћелији... тај процес нема краја
и нико неће моћи да прочита оно што сужњи записују.Мотиви те песме о кули на месту пустом, не много удаље-
ном од некадашњег Вавилона, на свој начин сажимају у себи све-
колику тајну Борхесове бескрајне библиотеке. Срећом, сан је
лажа: кошмарни утисак писца кратке прозе Један сан како човек
у кули без врата и прозора личи на њега самог показао се потпуно варљив.Иво Тартаља: Из текста “Борхесове бескрајне књиге”