Трин@Е100 С@звЕжђЕ
«Дигитална галаксија» ... >>>>>>>>>>>>>>>
Културни додатакИЗ РУКОПИСА
Дигитална галаксијаI. Уметност нових комбинација
Маsh
Интернет миксује, меша, на нов начин, све што знамо о култури. Веб је створио mash.
Нова култура чедо је нових комбинација одломака, навода, фрагмената, парчића, бриколажа, колажа. >>>>>>>>>>>>>>
„Глад за стварношћу”, намерно провокативна и дубоко нихилистичка књига Дејвида Шилдса манифест је тог новог тренда. Шилдс тврди да је фикција, проза измишљеног, потпуно маргинализована, да роман „никада није био толико удаљен од средишта културе као што је данас”. Уморан је, каже овај аутор, од измишљених заплета, од измишљених прича: интересује га стварност, уметност стварног. Reality show. Исповест. >>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>
Његова књига је артефакт нове уметности „поновног комбиновања”, или присвајања. Књига се састоји од 618 фрагмената и цитата из дела других аутора, али извађених из контекста и прилагођених потребама њеног аутора за конзистенцијом, сажетошћу, или просто изабраних по његовом ћефу. „Ко поседује речи?” – пита Шилдс. „Ко поседује музику и осталу културу? Сви ми”, одговара он. >>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>>
„Стварност не може да се заштити ауторским правима.”>>
Књижевност се последња предала. Дуго се борила, али је посустала пред навалом Интернета. >>>>>>>>>>>>>>>>
Књижевност није дуго прихватала културу „присвајања” туђег текста знану као „плагијат.” Преписивање одломака другог аутора без фуснота сматрало се великим грехом. Данас то постаје само једна од техника књижевног стварања.>>>>>>>>
Напади на појмове као што су ауторство и оригиналност су у последње време учестали. Многи тврде да су то само буржоаске категорије засноване на култури индивидуалности. По тој истој логици сви текстови су само палимпсести ранијих текстова.>>>
Угледни амерички теоретичар Стенли Фиш у тексту под насловом „Плагијат није велико морално питање” иде дотле да тврди да плагијат не само да није велико ни морално, ни филозофско питање, него је само питање професионалне етике и конвенције. Правило да не треба да се користиш туђим речима без навода извора мање личи на општу заповест да не крадеш, него на кршење правила, рецимо, за играње голфа, којуФиш изабира као пример, јер су правила ове игре много строжа него у другим спортовима.
Немачка тинејџерка Хелен Хегелман, која има пуних 17 година, објавила је књигу („Аxоlotl Roadkill”) о берлинској нарко-диско-сцени. Њена књига је пуна навода, па и читавих страна, преузетих из друге књиге („Strobo”). Уместо да буде оптужена за плагијат, она не само да је предложена, већ и добија важну књижевну награду лајпцишког Сајма књига 2010. године. Ауторка отворено каже да је присвајање из других ненаведених извора био њен план, битни део концепта књиге. Хегелманова се тако нашла у средишту сукоба између књижевног естаблишмента и културе младих која удише нов живот у старе форме. „Оригиналност ионако не постоји, постоји само аутентичност“, каже она самоуверено и без покајања.>>>>>>>>>>>>>>>>>
Ипак, није рекла ништа ново, зар не? Теренције је још у другом веку старе ере рекао: „Не постоји ништа што већ раније није речено.” А у Библији је то речено још раније и боље.>>>>>>>>>
Музика то већ одавно ради. Миксује, меша све. Хип-хоп уметници „рeпују” уз музикуБитлса, или Бетовена. Џеј-Зија.Или преко ње. Битлси су потка за „Сиви албум” групе „Дејнџер маус”. То је освежило и ликовну уметност. Види Ворхолову конзерву за супу, или Џефа Кунса, или савремено позориште.>>>>>>>>>>>>>>
Књижевност тек сада почиње да миксује, тврди Шилдс.
Зашто књижевност касни? Зашто не иде у корак с временом?>>>
Паштета од џигерице
Ова питања поставља амерички аутор Џејмс Фреј, који се прославио тиме што је свемоћна Опра Винфри прво похвалила његов memoir „Милион комадића” („А Million Little Pieces”), а затим га оптужила да његова књига није memoir, него фикција. Фреј јој је на то одговорио да није ни размишљао да ли је његова књига мемоар, или роман.
„Да мемоари нису баш тада, 2003. године, били у моди, моја књига била би објављена као роман”, лежерно тврди њен аутор. „Да је Пикасо насликао свој портрет у кубистичком стилу нико не би рекао да зато што не личи буквално на њега то није његов аутопортрет.”
Негде сам прочитала да је Маргарет Атвуд рекла како је жеља да упознаш писца зато што ти се свиђа његова књига исто као жеља да упознаш гуску зато што ти се свиђа паштета од њене џигерице. То је упозорење за све оне који хоће да читају мемоаре, посебно мемоаре писца.објављено: 16.04.2011. -
и КОМЕНТАРИ...
КОМЕНТАР: Није "Веб створио mash" и то није никаква "нова култура" већ одавно познат поступак колажирања, од Аполинера па надаље.
КОМЕНТАР: Поменута књига је провокација, да привуче необавештене. Романи су створили Интерент пре Интеренета. Основна новина Интернета је интерактивност и нека нова култура ће се заснивати на томе.
КОМЕНТАР: Сви "поседујемо" музику и речи, али само као корисници, не као власници или аутори.
КОМЕНТАР: Ауторска права не штите «стварност» већ њено виђење и интерпретацију.
КОМЕНТАР: Постоји читава плејада дела и писаца који су претече Интернета и у којима су коришћење многе карактеристике Велике Мреже да се може рећи да су је они »предвидели» и користили Интернет пре Интернета. То су венци прича и поема, приповести, романа и хроника које се надовезују, преплићу, укрштају и даље рачвају: Библија, Приче из 1001 ноћи, Декамерон, Кантенберијске приче, Дон Кихот, колажне песничке збирке Аполинера, романи Џон Дос Пасоса и Бориса Пилњака, Уликс, Хазарски речник, а посебно Борхесова Вавилонска библиотека и Пешчана кwига и Кортасарове Школице...
КОМЕНТАР: Није тачно. Наводнице су неопходне, иначе је реч о крађи.
КОМЕНТАР: Можда и јесу палимпсести, али нису преписи и плагијати.
КОМЕНТАР: Оригиналност постоји, а шта је аутентичност зависи од личности, искуства, окружења, предзнања - "аутентични "блогови"" шипарица само су за њих аутентични, још од "Јада младог Вертера".
КОМЕНТАР: Али је увек речено на другачији начин, из друге личне, друштвене и културне ситуације.
КОМЕНТАР: Миксује, нема шта. Аполинер је први сведок да је то тачно.
КОМЕНТАР: Касне технолошки облици презентирања књижевних дела и Шилдсово познавање културе, традиције и самог медија у чије име иступа. У питању је прастари метод «културе насиља» - свет и све у њему почиње од мене и мора да се мени подреди...
Миливој Анђелковић