Трин@Е100 С@звЕжђЕ
БРАНИСЛАВА ЏИГУРСКИ:
РЕЧ У ВИРТУЕЛНОМ ПРОСТОРУ И СРПСКА ЕЛЕКТРОНСКА КЊИЖЕВНОСТ,
УЛАЗНИЦА 2010/5 Књижевни конкурс Улазница 2010, 5Трећа награда БРАНИСЛАВА ЏИГУРСКИ
РЕЧ У ВИРТУЕЛНОМ ПРОСТОРУ И СРПСКА ЕЛЕКТРОНСКА КЊИЖЕВНОСТВреме у којем живимо данас одише новим ритмом, новим значењем, једним новим сензибилитетом савремености у којем је постмодернистички крик постао крик тишине и отуђености. Пре десет година нисмо имали представу о томе шта нас чека, куда ћемо се отиснути, нити смо помислили да је могуће нешто чему данас прилазимо не размишљајући како смо живели пре тога. Од јутра до вечери, у било ком моменту, можемо да будемо сведоци једног новог света, света у којем је све доступно и отворено за комуникацију. Простор какав постоји изван ове реалности, дозвољава постојање зенитистичке „речи у простору“, Љубомира Мицића, јер виртуелни простор омогућава присуство текста у вишедимензионалном и мултимедијалном облику који је слободан у свом непрестаном настајању. Интернет, Нет, Велика Мрежа, свемрежје, cyberspace – само су неки од термина којима називамо једну паралелну реалност, свет у којем људи све више егзистирају, заборављајући на стварност, или занемарујући природу свога Ја. Сумња у постојање правог идентитета, али и, наизглед, слобода која је само привидна, омогућавају човеку садашњице један нови приступ, како животу самом, тако и стваралачком процесу, какав још није постојао у историји цивилизације, а коме се, вековима, тежило. Информација и комуникација су основне карактеристике Интернета, и оне у садејству стварају неки нови свет, једну нову уметничку структуру у којој је виртуелна реалност, заправо реалност дела, доживљеног у свести читаоца. Појава тзв. електронске уметности, како је назива Андреј Тишма, или књижевности, „поклапа се са врхунцем (крајем) модерне, са идејама дематеријализације уметничког објекта почетком шездесетих година, са преласком уметничког стваралаштва у менталне сфере, са залагањем за мултипликовану, модуларну, демократичну, некомерцијалну и планетарну уметност, чије одлике су мултимедијалност, процесуалност, интерактивност и телекомуникативност“.
1 1 Андреј Тишма: „Електронска уметност и Интернет“, 2007, www.rastko.rs/knjizevnost/ 73 ULAZNICA 223
Често се поставља питање: каква је будућност књижевности у ери технолошки развијене цивилизације. Овде бих се задржала на есеју „Од Интернета до Гутенберга”, Умберта Ека из 1996. Он свој текст почиње реминисценцијом на Платона и цитатом из његовог Федра о томе како Хермес, коме се према легенди приписује изум вештине писања, своје откриће приказује фараону Тамусу, хвалећи га као нову технику која ће људима омогућити да запамте ствари које би иначе неминовно заборавили. Фараон, међутим, не дели његово одушевљење и подсећа га да је памћење „велики дар човеков који одржавамо живим тако што га непрекидно увежбавамо“2 . Писање, као спољашњи механизам, ће, по фараоновом мишљењу, људе усмерити у супротном правцу од оног који је до тада био једини прихватљив, при чему они неће користити своје унутрашње настојање и вежбати памћење, већ ће се препустити моћи новог изума. „Писање је у себи садржавало опасности јер је умањивало снагу нашег интелекта, нудећи нам окамењену есенцију интелектуалног, карикатуру умног стварања, минерализовано памћење... Може се слободно рећи да фараоново размишљање изражава наш исконски страх да ће једно ново технолошко достигнуће уништити или искоренити нешто што сматрамо драгоценим и корисним, нешто што за нас представља вредност по себи, и то вредност која је по својој природи дубоко духовна“3 . Еко, као једну од основних вредности рачунара и Интернета, види употребу хипертекста, али при томе, он не налази оправдање за бојазан да ће хипертекст, који је истовремено и мултимедијалне природе, онемогућити даљи напредак и штампање књига. Иначе, хипертекст је управо оно што даје нове могућност, оно што пружа својеврсну новину у односу на признате и познате начине читања, на које су се људи навикли кроз еволуцију. Њега можемо дефи нисати као „вишедимензионалну мрежу чија се било која тачка или чвориште потенцијално може повезати са било којим другим чвориштем“4 . Сам појам и визију употребе оваквог начина читања (и писања) представио је Marshall McLuhan у свом делу Гутенбергова галаксија, шездесетих година 20. века. Он каже
сигнализам 2 Умберто Еко: „Од интернета до Гутенберга“, Арт 032 бр. 15 (Чачак, 2007): 37 3 Исто, стр. 37. 4 Исто, стр. 38. 74 УЛАЗНИЦА 223
како ће линеаран начин размишљања, започет изумом штампе, уступити место једном новом, глобалнијем начину опажања и разумевања путем телевизијских слика и других електронских изума. При томе, можемо се осврнути и на неке друге поставке овог канадског теоретичара медија и то: 1) да је медиј порука, тачније, да је и сам избор медија преко којег се неком упућује информација, заправо веома важна информација; те на основу тога Умберто Еко разликује две класе грађана – једну чине они који само гледају телевизију и примају унапред фабриковане слике, а другу чине они који поседују знање коришћења компјутера и способност да селектују и обраде информације; и с друге стране: 2) да је развој електронских медија увео човечанство у другу „фазу социјалног развоја“ која се означава као информатичко друштво, односно „електронско глобално село“5 , у којем је све свима доступно, и то сада. Умрежен у обиљу информација, човек, ако их неадекватно користи, може да склизне у негативно дејство истих: с једне стране у апатију, која га претвара у вегетативно биће, и с друге стране у особу која необуздано трага за знањем и информацијама, при чему многе од њих онеспособљавају његову акцију. Такође, једна од претпоставки негативног у развоју јесте и социјално хендикепирано друштво, као и конформизам и антиинтелектуализам (Адорно). И заиста „однос човека и компјутера није по својој природи много различит од односа праисторијског човека и његовог првог чамца или управо пронађеног точка, али једина битна разлика је то да је човеков однос према претходним технологијама био парцијалан и повремен док је са електроником тоталан и веже човека у сваком моменту било где. Човеку се сада мозак извлачи из лобање, а нерви из коже. Нова технологија ствара новог човека.“ (Меклуан) Доба масовних медија које је почело са развојем радија, да би се данас свело на употребу Интернета, комуницира са светом стварања визуелних представа путем речи, звука и самих слика. Књижевност, какву је до сада човек познавао, постаје допуњена једним новим начином рецепције. Она, поред тога што престаје бити искључиво линеарна, садржи и неке нове односе у садржајном смислу, бивајући допуњена сликом или музиком, тачније мултимедијалним средствима. Та мултимедијалност
5 Маршал Меклуан, Гутенбергова галаксија – цивилизација књиге, Београд: Нолит, 1973. 75 УЛАЗНИЦА 223
садашње књижевности последица је еволуције визуелне културе која се наслања на претходно доминантну писану, или вербалну. Штампарија је омогућила да знање постане доступно ширим масама. Слично као писмо што је „убило“ памћење, тако је штампарија „убила“ преписивачку традицију која је била привилегија одабраних. Данас се говори о томе како компјутери, односно Интернет, постаје „убица“ једног начина размишљања и поимања стварања. Међутим, „чак и када би било тачно да визуелна комуникација данас односи превагу над писаном, не ради се о томе да би било потребно супротстављати визуелну и писану комуникацију. Прави проблем лежи у изналажењу начина да се обе ове врсте комуникације побољшају што је више могуће“6 . Тачније: визуелна и писана комуникација треба да су усклађене, а не супротстављене. У том смислу непотребним се чини постављање питања да ли ће компјутери „убити“ књигу. Јер књижевност, односно књиге какве данас имамо прилику да читамо, не могу потонути у мору електронских и дигитализованих текстова који преплављују Интернет. Не може ниједан електронски облик технолошког напретка да замени читање, нити хипертекст или мултимедијална природа електронских књига може да „трансформише саму природу књига за читање, књига као што су романи, или збирке поезије“7 . „Књиге ће остати незаменљиве не само у књижевности, већ и у свим другим наменама где је неопходно пажљиво читање, читање које се не своди на пуки пријем информација, већ подразумева и одговарајуће промишљање и рефл ексију“8 . Исто тако, читање са монитора не користи исту технику као оно читање на које смо навикли, држећи књигу у руци и повремено се прихватајући оловке. Читајући са монитора, човек као да не чита с лева на десно, од горе, ка доле, већ прелази дијагоналу странице књиге, препуштајући се брзини у којој није у могућности да се задржава на значењима речи и контексту у којем се јављају. Отуда и потреба да дела објављивана на Интернету имају просторно ограничење, тачније да буду толико дуга да задрже пажњу читаоца. Овде долазимо до једне парадоксалне ситуације у којој Интернет, иако пружа бесконачан простор за писање, не
6 Исто, стр. 39. 7 Исто, стр. 41. 8 Исто, стр. 42. 76 УЛАЗНИЦА 223
дозвољава да тај простор буде испуњен, јер сама та садржина ће остати недоречена услед читаочеве немогућности да је у потпуности прими. Тако човек постаје заточеник сопствене илузије слободе која се у изобиљу и бескрају губи. * * * Да ли је неко дело књижевност или није, тј. да ли је песништво, по Аристотелу, првенствено одлучује заступљеност мимесиса. Књижевност претпоставља извесну сликовитост, уметничку фи кцију, рад уобразиље. Књижевност је естетички вид језичке творевине, код којег је поучна сврха у сенци композиције и лепог стила, како упућује А. Г. Матош. А тај естетички вид, тј. циљ књижевности може бити уобличен на разне начине, кроз различите облике медијума доступног човеку у одређеном историјском раздобљу. Данас се људи окупљају у виртуелном простору око мисли које су им заједничке, око прича и песама које деле међусобно, гледајући у мониторе као странице књиге, или прозоре кроз које упознају на луталачкој стази неки нови свет. „Јан Боал пише да је бекство у сајберспејс мотивисано истим страховима и чежњама као и бекство према предграђу, а Лори Андерсон да је технологија само ватра око које се сакупљамо да бисмо приповедали приче“9 . Технолошка достигнућа нису, нити ће убити уметност која суштински представља људску делатност у којој уметничка дела „садрже људско искуство живота и света изражено на такав начин на какав се оно иначе не може изразити; умјетност је у том смислу самосвојна и незаменљива... Она тако ствара нову стварност која на свој начин даје људском животу сасвим нову смислену димензију... Уметност као људско стваралаштво не односи се само према прошлости и садашњости него и према будућности... она придоноси настајању новог људског света који је у непрестаном мијењању“.10 Управо прихватање тог непрестаног „мијењање људског света“ потребно је ради прихватања неких нових образаца и форми у којима се може стварати уметност, односно књижевност. Наравно да Србија, као земља заточена у процепу времена, не успева да прати дешавања у свету, али захваљујући
9 Никола Маџиров, „Расплетање“, Арт 032 бр. 15 (Чачак, 2007): 36 10 Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб: Школска књига, 1984, 11 77 УЛАЗНИЦА 223
неколицини ентузијаста, може се рећи да књижевност писана на Интернету и српским језиком постоји, исто као што постоји и потреба за њима. Интернет пружа обиље могућности које нису биле присутне у реалном свету, у ери штампаних медија. Може се рећи да данас онај ко нема своју Интернет страницу заправо и не може да рачуна на стопостотну видљивост и доступност потенцијалним примаоцима садржаја. Такође, и читалац без приступа Интернету, нема целовити увид у оно што се, можда, дешава на књижевној сцени. Сећам се када сам започињала своје крстарење или сурфовање Мрежом, није постојао никакав систем који ћу пратити. Где ћу се на крају наћи било је питање на које нисам никада умела да дам одговор. Данас постоје неке странице, нека места у том паралелном свету, која посећујем, на које сам упутила свој РСС читач, и као такве оне могу да дају извесну слику стања у српској виртуелној књижевности. Циљ овог текста свакако није никаква систематизација и валоризација онога што налазимо расуто на све стране у виртуелном простору скрајнуте реалности. Питање које постављам је: чему писање о маргиналним, некаталогизованим текстовима који штрче у равни виртуелног мрака? Да ли вреди и помисао на речи написане, преписане, на један нови начин ишчитане? Неко би рекао не. Али: неминовност коју доноси развој технолошког напретка, као и време потпуно различито од онога које је обележило стање свести човека претходних векова, указују на чињеницу да се данас мора прихватити нови начин комуникације и креације. А то пружа управо могућност писања и објављивања путем електронске штампе, односно Интернета. Српска виртуелна књижевност је у повоју, без система, без граница, без стандарда, али постоји – незрела и мала. Она користи могућности Велике Мреже како за информисање, тако и за објављивање готових књижевно-уметничких дела или бар покушаја, али и за сам процес стварања.
* * *
Посматрајући виртуелну сцену српске књижевности, формално је можемо поделити на неколико сегмената који се чине међусобно неиспреплетени и неповезани у толикој мери у коликој би се могло очекивати, с обзиром на то колико је она заправо мала. Истина, такво јединство није ни природно, нити могуће, било књижевне сцене у реалном свету, а камоли у условима у којима је препознавање тешко, или готово да не постоји. Различити приступи у обради теме, формирање група људи који заједно заступају своје интересе, поетике разнородних групација, представљају се као разнозвучје присутно у темељима савремене књижевности. Употребу Интернета видимо као средство промоције, а не јединство приступа или чак поетике. Ипак, када се говори о књижевности на Интернету, можемо извршити одређену поделу по функцији како је књижевност заступљена у том виртуелном простору. При томе, можемо разликовати: интернет портале или странице, тј. сајтове у функцији информисања или објављивања радова, електро периодику, као што су електронски часописи и wеб фанзини, блогове као личне странице, често са књижевним садржајем сумњиве вредности званичне странице писаца. За сваки од наведених сегмената важи један општи утисак, а то је релативна краткорочност егзистирања одређеног сајта, најчешће одсуство било каквог система, тешко уочљива валоризација која се односи углавном на индивидуалну заинтересованост самог читаоца (што је и природно, али овде нарочито присутно), као и релевантност садржаја одређене странице. Када говоримо о Интернет порталима, њих можемо поделити на оне који суштину свог постојања виде у објављивању вести и информација из света књижевности и оне којима је суштина објављивање радова, најчешће неафи рмисаних или недовољно признатих писаца. Информативни портали који су се истакли својом ажурношћу и обиљем информација, су: Književnost.org11, Kultim.net12 и најстарија Knjigainfo13. Прва два, поред доношења новинарски кратких вести о дешавањима, конкурсима и новим књигама, представљају и места на којима се објављују одломци или цела дела из савремене књижевности, најчешће поезија и кратке приче. Доступност информације, главна је одлика ових сајтова. Док су 11 www.knjizevnost.org 12 www.kultim.net 13 www.knjigainfo.com Književnost.org i Kultim.net оријентисани више на књижевност саму, Књигаинфо је сајт који као свој циљ види и прикупљање података о дистрибуцији књига, затим попис књижара, антикварница, библиотека. Овде бих скренула пажњу на два сајта која су се, претпостављам самим утицајем савремених околности и природом виртуелног простора, последњих година профи лисала као водећи у промовисању и развоју СФ књижевности. Жанровско одређење, које је некада било у домену тривијалне књижевности, данас као да узима неко друго обличје, блиско уметничкој књижевности, а то захваљујући здравом приступу да је за писање и читање потребна и едукација како писаца, тако и читалаца. Арт Анима14 и сајт друштва љубитеља фантастике, Лазар Комарчић15, поред промовисања СФ књижевности и издавачке делатности, налазе на својим страницама и места за едукацију потенцијалних писаца, што није чест случај, како у штампаним, тако и у електронским медијима и делују прилично организовано (можда зато што је савремено време, време у којем је реалност заправо на корак од остварења научнофантастичних прича и прастарих бајки). Што се тиче друге групе књижевних портала, можемо их дефи нисати као места отворена за објављивање радова. Међу многим покушајима на територији Балканског полуострва, издвојили су се Bundolo16, Poezija Online17, Litkon18, Poezija SCG19, Eniaroyah20, Svet knjiga21, Poeta22, при чему и у њиховој структури имамо информисање читалаца о актуелним догађајима. Главна одлика ових књижевних портала је, поред свеприсутне либералности, и објављивање често без неких критеријума и уређивачке концепције. Такође, не можемо бити сигурни ни у ауторство, јер је идентитет аутора замагљен или сакривен иза надимка, што не мора да буде лоше, с обзиром да дело на тај начин долази у први план, а и ствара се извесни утисак слободе, па и храбрости читалаца да се упусте у интеракцију, што је значајна
14 www.art-anima.com 15 www.lazarkomarcic.org 16 www.bundolo.org 17 www.poezijaonline.info 18 www.litkon.org 19 www.poezijascg.com 20 www.eniaroyah.com 21 www.svetknjiga.com 22 www.poetabg.com 80 ULAZNICA 223
ставка у рецепцији уметничког дела објављеног на Интернету. Што се тиче рецепције, мора се поставити и питање какав је пријем текстова објављених на Интернету, ко су читаоци и да ли та дела могу имати било какав утицај на развој књижевности, или сви они остају заувек заробљени у својој анонимности. У формалном смислу, дугу групу чини тзв. електропериодика, односно, електронски часописи и wеб фанзини. Слично часописима који излазе у штампаним медијима и ови, електронски или Интернет часописи, такође периодично излазе, најчешће једном у два-три месеца, с тим, да за разлику од штампаних, електронски часописи свакако имају већу публику, јер су доступнији и лакше се долази до самих издања. Рубрике су стандардне: поезија, проза, есеј, из нових књига, критика, огледи... Ови часописи често поред ХТМЛ приказа странице имају и могућност приказа у ПДФ формату, што знатно олакшава рецепцију обимнијих текстова. Међу многобројним часописима ове врсте, издвојила бих следеће: Поља, Кораци, Књижевни магазин, Балкански књижевни гласник, Нова зора, Књижевни преглед, затим Трећи трг, Електро-Бетон, Браничево, часопис за поезију Агон, и сатирични часопис Етна, као и Мале новине, Пластелин, Књигомат. Неки од ових часописа и магазина имају и штампано издање, док су други оријентисани искључиво на онлине приступ у објављивању. Подгрупу чине мање утицајни, али свакако видљиви: Либер, Аванград и Псеудо звекет, часописи који се баве ундергроунд културом, субкултуром, као и појавама у књижевности које можда нису прихваћене и јасно видљиве. Требало би поменути и разлику у уређивачком приступу: сматрам да је часопис дефи нисан ширим избором текстова објављених на једном месту у исто време. Међутим, неки од поменутих виртуелних или електронских часописа објављују стихијски: текстови се нижу у недефи нисаном временском интервалу и често постоје дуже паузе пре него што се објави нешто ново. Овакво објављивање без ограничења што се тиче броја или теме одаје утисак стално отворене књиге и ближе је порталима него часописима. Wеб фанзини с друге стране, су гласила одређене скупине људи која има сличан став о многим друштвеним и уметничким питањима, те је мање уочљива разноврсност у стилском и тематском приступу писаца. Поезин, фанзин за ангажовану поезију и Helly cherry, wеб фаназин за СФ књижевност су међу видљивијим на виртуелном небу.
Блогови представљају извор највећег хаоса и расула. У форму блога је могуће уклопити било какав садржај. Српском књижевном блогосфером до сада се озбиљније бавио Саша Радојчић у истоименом тексту објављеном у часопису Култура. По његовим речима, „блог се указује као вентил за изражавање оног личног у доба којим доминира масовно и системско, оног неспутаног у окружењу које је подвргнуто строгој регулацији, и оног тренутног и аутентичног гласа једне индивидуалности упућене другима, у условима све снажније и све суптилније медијске манипулације. У остваривању потенцијала блога као нове књижевне и комуникацијске форме, запажа се стална амбиваленција – између индивидуалног и приватног, слободног и анархичног и комуникативног и површног“23. Српску књижевну блогосферу Радојчић посматра из различитих аспеката као: креирање и преношење информација, остваривање комуникације, дигитално (само)издаваштво и могући доприноси новим праксама писања и читања. У смислу информисања наводе се промотивни блогови писаца (Срђан В. Тешин, Горан Скробоња, Милан Добричић, Никола Живановић, Саша Јеленковић, Ото Олтвањи, Татјана Јанковић), књижевних друштава и манифестација (Тргни се, Кикинда схорт), као и блогови издавачких кућа и најчешће електронских часописа (Дневни гласник). Посебан тип представљају блогови који преносе информације о књижевности објављене у другим медијима (Конкурси региона, Дневни гласник). Међутим, највећи изазов како Радојчић оцењује, представљају блогови аутора који овај приступ користе ради самосталног објављивања својих текстова, тзв. дигитални самиздат. У овом смислу, поред ауторског блога (нпр. Школа душе Тодоре Шкоро, Лyрик-Лyриц-Поезија Мирослава Душанића, који има и интернационалне антологичарске амбиције, или Сребрнасто паперје Јелене Стојковић Мирић и многи, многи други), који се користи ради личног промовисања или промовисања одређеног књижевног правца (какав је случај са Сигнализмом), као посебан облик може се поменути блог са антологичарским амбицијама (Трагови) и блог са тенденцијом часописа (Кишобран блог, Проза Онлине). Овоме бих додала још и блогове који имају могућност да у будућности допринесу развоју књижевне критике и есејистике, с обзиром да су текстови написани са циљем да скрену пажњу на
23 www.sasa.radojcic.org/srpska-knjizevna-blogosfera 82 ULAZNICA 223
неко књижевно дело, било из класичне или савремене књижевности (Интерпретације, Моја критика, Боокловер, Саша Радојчић). У случају блога било ког усмерења, евидентан је крајње субјективан приступ у одабиру текстова који ће се наћи на страници, као и честа несистематичност. У маси тематски разнородних блогова, поменула бих један који својом садржајношћу и избором текстова може да постане узор како користити предности Интернета у промовисању, или чувању од заборава. Ради се о блогу Борислав Пекић – his life and work, који од марта 2006. уређује и пише Љиљана Пекић. Без неких великих амбиција, овај блог доноси обиље текстова, одломака, писама, записа, једног од најутицајнијих српских прозаиста 20. века.
Као пример покушаја употребе хипертекста и значајније искоришћености блога као форме, поменула бих и блогосферу Заветине, која обједињује неколико блогова исте поетичке равни. Оне су најближе ономе што би могло да буде употреба Интернета, јер су сви блогови и уноси текстова повезани у једној великој хаотичној мрежи. И Заветинама, као и већини осталих блогова, може се замерити мањак комуникације, која представља једну од основних предности дигиталног издаваштва. Интерактивност, поред хипертекста је основа развоја новог начина стварања, који помера границе у рецепцији дела, јер објављено не остаје у тишини, отуђено. Како су прошли векови док се нису створиле култура и навика читања, чини се да је потребно исто тако да прође време да би се створиле те навике и потреба коментарисања и учествовања у надградњи дела. Јер објављивати на Мрежи претпоставља и непрестану надоградњу дела. Тога, за сада, већина Интернет аутора и читалаца српског говорног подручја као да није свесна. Оно што је спорно јесте рецепција дела насталих на Интернету. Поред тога што аутори имају необјашњиву потребу да се крију иза надимака, вероватно се угледајући на новинаре, који пишући о забрањеним темама на тај начин штите свој идентитет, они и немају јасну представу о предностима (и манама) медија који користе како би саопштили своје мисли. С друге стране, неизвесна је рецепција дела виртуелне књижевности. Могуће је да постоји публика која прати и учествује у стварању уметничког дела, али је она мала и тешко видљива.
• * *
До данас, проучавањем виртуелне књижевности, или књижевности на струју, бавили су се ретки појединци. Поред поменутог Радојчића, овим феноменом се бавила и Владислава Гордић Петковић, као и заступници поетике сигнализма – највећи гласноговорници и заступници оваквог начина стварања. Док се Владислава Гордић Петковић у својим књигама Виртуелна књижевност 1 и 2, бави првенствено феноменом Интернета и појавама на које наилази крстарећи тим простором, а које су опет у вези са стварним светом, повезујући их са тематско-идејним карактеристикама појединих дела из књижевности, сигналисти покушавају да открију нови приступ у самом чину стварања литерарног дела, које при томе излази из оквира вербалног и приближава се укрштању вербалног и визуелног. Њихова идеја о новој стварности уноси новину у систем креације уметничког дела. Интернет и природа виртуелног простора, као и могућности креативног изражавања, наговештени су још седамдесетих година 20. века. Како Миливој Анђелковић истиче у свом есеју „Сигнализам и електронска уметност”, сигнализам је „призивао та нова ‘чуда’ сличним редом како су се она догађала у развоју електронике: технолошки развој, информатика, комуникација, планетарна распрострањеност, мултимедијалност и интердисциплинарност, тродимензионалност, интерактивност“24.
Анђелковић, као и друге присталице овог неоавангардног покрета, са Мирољубом Тодоровићем на челу, покушава да дође до одговора о суштини савремене уметност, па самим тим и књижевности. Они употребу Интернета виде као „дигиталну револуцију“ која је „демократизовала приступ медију и изазвала убрзане културне и социопсихолошке промене“25. Мултимедијалност и интерактивност постају две основе за развој виртуелне наративности која је у својој савремености свакако динамичнија и експресивнија у приказивању догађаја и стања, у односу на неке облике традиционалног приповедања. Када говоримо о интерактивности у електронској књижевности, тај процес можемо да упоредимо са интерактивним моментом какав постоји у усменој књижевности. Наиме,
24 www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam 25 Milivoj Anđelković, „Računar, internet i pripovest“, Književna novine, br. 1121, (septembar 2005)
док су се књижевна дела преносила усменим путем, публика је била та која је суделовала у стварању коначне представе и крајњег естетског утиска. Писана цивилизација је читаоца оставила заглављеног и заборављеног иза прочитаног дела. „Рачунар и Интернет, за разлику од других медија, траже стално одлучивање и бирање, јасну свест о циљу и путевима којима ће се најпре стићи до њега“.26 С друге стране, виртуелна реалност може да се посматра и из угла традиционалне (штампане) књижевности, као стварност која се уобличава у интеракцији стваралац-дело-прималац. Присталице сигнализма уводе нову перспективу сагледавања рецепције дела, при чему се између књижевно-уметничког дела и читаоца, ствара један нови свет, једна нова реалност. Виртуелност је тако заправо „облик у коме се дело отелотворује у читаоцу“27 у чијој свести се ствара „коначан текст“ због којег књижевност и постоји. Тако текст не остаје забачен на маргини свести, већ постаје ре-актив текст (или текст који расте са читаоцима), јер читаоци утичу на његово поновно стварање својим духовно-креативним ритмом, што враћа „нешто од чаролије усменог приповедања – одзив слушалаца/читалаца и њихове непосредне реакције на Реч и Приповест“.28 Такође, интеракција представља „нов изазов за читаоца, али исто тако и за писца. Уместо „хипнотичког текста“ или текста са којим ће се читалац идентифи ковати, писац тежи „отвореном“ тексту, који се може наставити, оспорити или надоградити. Основни захтеви поетике на Великој Мрежи свакако су комуникативност текста, могућност учешћа што ширег круга читалаца и сажетост текста.“29 Читаоци, према свему, нису пасивни посматрачи, већ постају активни учесници, или коаутори делова текста, чиме се аутору онемогућава да буде свезнајући приповедач, а његово дело није недодирљиви производ, већ место сусрета различитих ставова и доживљаја. Међутим, у пракси, дела електронске књижевности не успевају да у потпуности изнедре елементе за које се у
26 Isto 27 Milivoj Anđelković, „Interaktivnost u elektronskoj književnosti“, Projekat Rastko, 2007. www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam 28 Milivoj Anđelković, „Računar, internet i pripovest“, Književna novine, br. 1121 (septembar 2005) 29 Milivoj Anđelković, „Interaktivnost u elektronskoj književnosti“, Projekat Rastko, 2007. www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam
теоријском приступу залажу њихови ствараоци, вероватно услед незрелости читалачке публике, или авангардног устројства којим одишу. Но, у српској књижевности за сада су ретки покушаји стварања у онлине приступу. Тренутно се може пратити настанак визуелног романа Миливоја Анђелковића, Насељавање Виз@нтије, на адреси www.vizant.blogspot.com . Анђелковић покушава да примени теоријске поставке Манифеста визуелног романа, чији је он аутор, а који се своди на идеју о динамици текста и статичности слике за кључне моменте који допуњују текст и дају му ширу димензију и нове слојеве путем контраста, ироније, хумора. У сваком случају, Насељавање Виз@нтије је дело у којем се укрштају аутор и читалац, визуелно и вербално, дело које лелуја у свом авангардном процесу настајања.
„Слике које ствара писац пролазе кроз „цензуру“ (ређе кроз надградњу) читаоца и најчешће се своде на познато или стереотипно, на већ виђено, на оно што је у његовом сећању, искуству и знању. ВИЗУЕЛНИ РОМАН, умрежавањем Гугла у ткриво текста, доноси ДРУГАЧИЈЕ слике, оне које читалац није видео или НЕОЧЕКИВАНЕ слике. Та РАЗЛИКА између познатог / очекиваног и другачијег / неочекиваног ствара ВИШАК ЗНАЧЕЊА. То отвара нове, другачије, симболичне и ироничне слојеве текста. Тиме визуелни роман добија нову димензију и у битним сегментима постаје 3-димензионалан, ширећи мреже асоцијација, могућих виђења и значења текста“.30 Мултимедијалност је као одлика електронске књижевности на својствен начин присутна, поред визуелног романа и новеле, и у поезији. Чести су визуелно-поетски радови, у којима стихове прати музичка подлога, видео или други визуелни приказ који употпуњује дело и усмерава читаоца ка очекиваној рецепцији. Међутим, поетска мултимедијалност често исклизава у површно презентовано штиво, које, можда добре стихове, чак уме да изокрене у кич и дилетантски приступ поезији. С друге стране, ових година долази до развоја и експанзије поезије која своју сврху не види искључиво у усамљеничком читању стихова, већ жели да се преко живе речи приближи публици. Као таква, тзв. слем поезија (слам поетрy), без визуелног момента не би могла имати ширу рецепцију, наиме, остајала би затворена
30 Milivoj Anđelković: „Manifest o vizuelnom romanu ili Mrežom Reči umrežiti Gugl“ www.amika.rs/TrinaestoSazvezdje/ManifestVizuelniRoman.htm
у уском кругу људи који имају могућност да присуствују догађају. Још један роман настао у виртуелном простору, у онлине режиму, јесте дело Мегаломанија31 чији су аутори, али и главни актери, поред саме Мегаломаније, ЗИ Wебман и Сетва Кутена, односно Зоран Илић и Стеван Теодоровић. Иако има и штампани облик (Алма, 2009), овај фрагментарни роман, настао на Интернету, од претходно споменутог, разликује се у аспекту употребе визуелног елемента. Препуштен хаосу и случајности, које можемо да видимо и као основне одлике Мреже, овај роман сигурно је имао успешно прво читање, читање у тренуцима настајања, када је публика кореспондирала са ауторима, и када је настајала „мрежна делта“. „Почевши опуштено, као дијалог двојице познаника, Мегаломанија се претаче у вечиту полемику о смислу живота и бесмислу смрти, трагању за истином у новом, ужурбаном времену, трагању за сопственим идентитетом. Дијалог прераста у пустоловину писања, читаоци су укључени у само стварање дела, коментаришу ауторе, каткад и инспиришу ауторе (Gloorijaa, Sinister, Pessimus, Гост су неки од надимака са Бундоло мреже, који постају и епизодни ликови Мегаломаније)“32. Аутори свој заједнички експеримент завршавају неусаглашени око тога да ли је њихово дело класично књижевно дело, или Интернет перформанс, јер је и сама рецепција различита уколико читамо онлине у тренуцима стварања, или са папира. Овакав крај оставља отвореним питање шта је смисао нове форме и новог начина стварања, као и да ли је имало смисла штампати дело настало на Интернету. Мегаломанија није једино дело које је настало на Интернету, и добило штампано издање. Интернет портал Бундоло, такође објављује најуспешније радове у свом оффл ине издању. Исти је случај и са блогом Кишобран који штампа прозна остварења објављена на блогу у току године. Можда маркентишки и комерцијално најуспешнијом се чини збирка прича, које су заправо блог уноси, Причи никад краја, Горице Нешовић и Јелице Грегановић. Организација БлогОпен, такође сваке године припрема штампано издање Блогопедије са интересантним или корисним текстовима блогосфере југоисточне Европе.
31 Зоран Илић, Стеван Теодоровић: „Мегаломанија“, Алма, Београд, 2009. 32 Маријана Николајевић: „Мрежна делта – Мегаломаниија (ЗИ Wебман и Сетва Кутена, Мегаломанија, Алма, Београд, 2009.), www.marijananikolajevic.blogspot.цом
Међутим, поставља се питање која је сврха и да ли објављивање електронске књижевности у штампаним медијима има смисла, с обзиром на неке њене одреднице, као што су: хипертекстуалност, интеракција и мултимедијалност. Сигурно да дела, уколико имају универзалну уметничку вредност, једнако могу бити интересантна и на Интернету, као и на папиру. Али оно што им се одузима штампањем, то је динамика, живот којим дишу постојањем у простору који је неизвестан, и отворен за коментар неког новог читаоца, као што је отежано нелинерно читање, па уместо једног клика, морамо да окрећемо странице или чекамо моменат када ће нам приповедач задовољити знатижељу. С друге стране, штампана књижевно-уметничка дела свакако имају отворена врата у виртуелном простору. Питање дигитализације књига одавно је отворено. У свету се ради на томе да се велики наслови светске књижевности нађу на Интернету, док се у Србији о томе слабо води рачуна. Дигитализација књига није никако забрињавајућа појава, како неки желе да истакну, али тражи време и ентузијазам. Од оних који улажу напор покушавајући да сачувају за вечност текстове који имају своју непролазну вредност су: Дигитална НБС33, Градска библиотека „В. П. Дис“, из Чачка34, Пројекат Растко35, Центар за дигиталне хуманистичке науке36, као и Антологије српске књижевности37, Учитељског факултета у Београду. Интернет и његове предности су такође приближиле класична дела штампане књижевности читаоцима, нарочито преко страница посвећених писцима. Мултимедијални садржај у виду слике, звука или видео записа, уз одломке или целокупна дела, утиче на обухватнију рецепцију и стварање комплетније слике о неком писцу, а новости које се налазе на сајту и прате рад писца, омогућавају читаоцима да буду информисани. Д. Киш, И. Андрић, П. Кочић, А. Шантић, М. Павић, М. Павловић, Р. Петровић, Д. Албахари, М. Селимовић, В. Јеротић, М. Тодоровић, З. Живковић, само су неки од писаца који су присутни у онлине свету, на својим званичним Интернет страницама.
33 www.digital.nb.rs 34 www.cacak-dis.rs 35 www.rastko.rs 36 www.humanistika.org 37 www.ask.rs
* * *
Интернет постаје све доступнији људима широм света. Његово присуство проширује видике културног и интелектуалног живота појединца, али и друштвених група. С друге стране, путем нове уметности и књижевности, отвара се једна нематеријализована егзистенција сваког учесника у тој безграничној комуникацији и интерпретацији. Књижевност коју можемо дефи нисати као електронску, виртуелну или на струју, својим особинама значајно проширује досадашње могућности стваралачког процеса. Ипак, иако нова, она није настала ни из чега. Кроз историју посматрано, човек је стварао дела која су у својој структури предсказивала неке од особина нове књижевности. Супротност линеарном начину читања је једна од њих, те многа дела светске и српске књижевности, можемо назвати хипертекстом – „називи прича и поема, приповести, романа и хроника које се надовезују, преплићу, укрштају и даље рачвају: Библија, Приче из 1001 ноћи, Декамерон, Кентеберијске приче, Дон Кихот, романи Џон Дос Пасоса и Бориса Пилњака, Уликс, Хазарски речник, а посебно Борхесова Вавилонска библиотека и Пешчана књига и Кортасарове Школице у којима није директно пронађен Интернет и рачунар, али су тако описане карактеристике Велике Мреже, односно основни принципи рада рачунара, да се може рећи да су их они измислили“.38 У сваком случају, у дијахроној перспективи, што се тиче настанка и књижевности и уметности, није ли суштина остала иста? Ако погледамо начин преношења причи и песама кроз векове, до појаве писма, реч се преносила искључиво усменим путем: с генерације на генерацију. Са појавом писма, оно изречено могло је бити и записано и тиме у моменту сачувано од заборава. Штампарија је човеку олакшала начин трајног или боље рећи, дуготрајног чувања мисли. Текстуални едитори данас му олакшавају начин претварања мисли у писану форму, а Интернет омогућава лаку доступност написаног текста, а самим тим и бржу рецепцију. Суштина је у следећем: мисао се преноси усменим или писаним путем како би била сачувана од заборава. То да ли је одштампана на папиру или стављена на Интернет, нема никакве везе, и једно и друго има предности. Значајни чиниоци у вредновању и давању предности једном или другом начину,
38 Миливој Анђелковић, „Интерактивност у електронској књижевности“, Пројекат Растко, 2007. www.растко.рс/књизевност/сигнализам
јесу: време (брзина), простор (ширина) и доступност. Када се сва три чиниоца узму у обзир, неминован је следећи закључак: са бржим начином живота, простор се скупља, а брзина у времену тражи прегледност и доступност материјала. Човеку данашњице потребно је све Сада и Овде. А то је оно што Интернет технологија пружа. Књижевно-уметничка дела настала на Интернету, предодређена су за читање са екрана, у седећем положају. Роман на Интернету, у свом традиционалном облику, за сада, чини се немогућим (да не кажем неудобним, јер не могу да замислим да читам стотине страница преко монитора; можда неко то и може...). Појава нових форми, попут визуелног романа, може да доведе до нове револуције у књижевно-уметничком стваралаштву. Међутим, до тог момента треба да прође време. Данас је извесно да непрегледним пространствима виртуелне књижевности владају кратке форме: поезија добија прилику да се врати на велика врата. Друга је прича која је универзална вредност стихова у хиперпродукцији. Кратка прича постаје најпопуларнија форма изражавања и заузима трон нове књижевности. Дела виртуелне књижевности исписана су језиком који је по својој природи фрагментаран, и дисконтинуиран, близак говорном језику, јер читалац нема времена да ужива у наративној и дескриптивној ширини. Интеракција заснована на дијалогу, приближава дело свакодневици, нажалост, често га спуштајући на ниво тривијалности и чак вулгаризама. Али, као што је потребно време за стварање нове уметности, тако је потребно време да се читаоци навикну на нови вид примања дела и на културу комуникације. Потребно је пустити човека да се врати свом исконском стању и спознаји да уметност постоји због њега, несамостална и отворена за надградњу. Српска виртуелна књижевност се тек рађа, још увек неспремна да искористи све потенцијале које јој нуди нематеријализована реалност, али жељна да егзистира и у том свету, пред малобројном, али потенцијално растућом публиком. Хипертекстуалност, мултимедијалност, интерактивност, фрагментарност, хипердимензионалност и нематеријалност, откривају се као основне одлике књижевности која свој извор налази на Великој Мрежи, а која у читаоцу, као својеврсном воајеру којег интересује шта се дешава, шта има ново, где се стигло са надградњом дела, буди синестетички осећај дословне егзистенције у алтернативној стварности.https://www.zrbiblio.rs/images/ulaznica/ulaznica-223k-web.pdf