Amika.rs

Трин@Е100 с@звЕжђЕ


 

MANIFEST O VIZUELNOM ROMANU
ili
Mrežom Reči umrežiti Gugl...

... i KOMENTARI

Jedna od bitnih odlika FILMA je da slikama stvara ideje; KNJIGA rečima i idejama stvara slike. Vizuelni jezik filma zavisi od režisera i članova ekipe.

Slike koje stvara pisac prolaze kroz «cenzuru» (ređe kroz nadgradnju) čitaoca i najčešće se svode na poznato ili stereotipno, na već viđeno, na ono što je u njegovom sećanju, iskustvu i znanju.

VIZUELNI ROMAN, umrežavanjem Gugla u tkrivo teksta, donosi DRUGAČIJE slike, one koje čitalac nije video ili NEOČEKIVANE slike.

Ta RAZLIKA između poznatog / očekivanog i drugačijeg / neočekivanog stvara VIŠAK ZNAČENJA. To otvara nove, drugačije, simbolične i ironične slojeve teksta.

Time vizuelni roman dobija novu dimenziju i u bitnim segmentima posaje 3-dimenzionalan, šireći mreže asocijacija, mogućih viđenja i značenja teksta.

Istorija civilizacije započela je slikama – pećinskim crtežima u Altamiri, Laskou, Sahari, Australiji... kao i ribolikim idolima u Lepenskom viru i «Venerama plodnosti» u Vinči i širom Evrope i Afrike. Rišad Kapušćinski smatra da će se i završiti sličicama, dok će slovno pismo, štampa i knige biti samo kratka epizoda.

Moje poverenje u pisanu reč je mnogo veće jer ona, RAZLIČITIM INTERPRETACIJAMA viđenog i otvaranjem novih pitanja ruši stereotipe i time menja viđenje slike i pomera njena tumačenja i značenja. Naše vizuelno doba je samo jedna epizoda.

Vizuelni roman NIJE «oslikavanje» romana. On je začetak UMREŽAVANJA GUGLA u Veliku Mrežu Pisane Reči.

VIZUELNI ROMAN je novoprobijeni JUŽNI PROLAZ u započetom NASELJAVANJU VIZANTIJE - pogledajte kako to može da izgleda na http://vizant.blogspot.com i http://www.amika.rs

Milivoj Anđelković, s. r.

 

... i KOMENTARI:

Mirjana on June 30th, 2009 11:20

Interesantno razmisljanje. Veza izmedju filma i pisane reci, i ja imam vise poverenja u pisanu rec. Mada ovo nase vizuelno doba i nije neka epizoda.

Pangaric on June 30th, 2009 14:14

U poslednjem broju (beogradske) Politike, u članku o dobitniku Servantesove nagrade za 2008, dakle o Huanu Marseu, možemo pročitati: “Strategije pisanja u savremenoj novelistici upravo imaju korene u filmskoj umetnosti, u načinu na koji se slikom kazuje priča.”

Amika on June 30th, 2009 16:57

Mirjana, slažemo se u osnovnom pristupu.
Zlatko, koreni su mnogo dublji, samo zahvaljujući pojavi filma sada mogu da se porede i sa njim.
Ključno je ono na kraju – “u načinu na koji se slikom kazuje priča.” Dakle, priča je početak i ishodište filma, a priča je – naravno – PRIČA.

Glisic on July 1st, 2009 11:10

“Jedna od bitnih odlika FILMA je da slikama stvara ideje“.
Da! Ali pod uslovom da je film bez tona! A opet, kako se te slike, ofilmljene, smenjuju na vremenskoj ravni, mozemo li ih, s obzirom na to, smatrati slikama!? Slika je staticna. Bezvremena! Film je pokret, ili pak slike povezane u pokret.

Izmedju slike i filma stoji strip. Dakle, slika – strip – film! Utemeljeni zanrovi. Nema tu mesta za Vizuelni roman. Vi cete reci “Vizuelni roman”, oni ce Vam odgovoriti “Nije nego strip!”
Da zakljucim, da biste me ispravili ako sam sve pogresno shvatio, Vizuelni roman je ustvari nista drugo do strip ili film.

Ili ste mislili (sad mi je sinulo) da Vizuelni roman u svojoj strukturi, pored pisane reci koja je ipak kvantitativno preteznija, sadrzi i slike koje su u stvari gradivni element pripovednog tkiva. Tako bi Vizuelni roman bio na izvestan nacin pandan filmu! Film – slike u pokretu i izgovorena rec! Vizuelni roman – staticne slike i pisana rec! Znaci, Film kad se pogleda u ogledalo vidi Vizuelni roman! Pa to i nije tako lose! Alal vera na ideji!

Amika on July 1st, 2009 15:07

Glišiću, to je upravo to – dinamika teksta i statične slike za ključne momente koje – kontrastom, neobičnošću, ironijom, humorom… – dopunjuju tekst i daju mu širu dimenziju, nove slojeve…
Nije samo ideja već je komentar onoga što upravo pokušavam na http://vizant.blogspot.com – 11. nastavak, ispod ovoga u radu; on je, čini mi se, karakterističan. Praksa je prethodila teoriji…

Pangaric on July 1st, 2009 17:04

Amika, procitao/pogledao sam NASELJAVANJE VIZANTIJE. Naravno, moje simpatije su uvek na strani novog. U prvi mah sam pomislio da se radi o “slikovnici”, o ilustrovanoj priči, međutim, izbor slika stvara onu razliku iz koje se nameću nova značenja ili sporedni rukavci značenja.

Amika on July 1st, 2009 17:29

Zlatko, to je bila i namera, dobro je ako se to primećuje. Drugačije slike poznatih pojmova koje šire značenja…

Branislav Guzina:

Nisam siguran da bih mogao da nešto prokomentarišem, to s toga što se slabo snalazim u toj formi literarnog.Mislim da sam malo ,,konzervativan,, smatram naime, tačnije meni više odgovara, da literatura poseduje neku narativnu strukturu, situaciju, dakle -story- i naravno karaktere.Ostao sam tamo negde kod H.L. Borghesa. Roman ,,toka svesti,, nikad nisam razumeo i oduvek sam smatrao to za nedostatak spisateljske kreativnosti, sve to bih dao za jednu kratku priču A.Mišoa ili Kanetija. Time nikako ne podcenjujem tu ili neku drugu vrstu literature, jednostavno pripadam esteskom prostoru koji u klasičnom pokušava da sagleda prostor kreativnog.Pitanje forme, ne?

Googl-manija, vizuelni roman, da naravno.To je potpuno otvoren trijumf haotičnog prostora koji jednostavno ,,čeka,, kreativni Red. Priznajem, nisam u stanju da sagledam moguće forme tog reda, njegovu estetsku ravan. Sumnjam međutim u -spontanost kolektivne kreativnosti- i njene domete. Opet ,,konzervativno,, duboko verujem u ličnu (pojedinačnu,srećom) prirodu stvaranja. Taj imperativ doživljavam kao jedinu moguću manifestaciju humanog.

Konflikt, antipod, između nesagledivih mogućnosti informativnih tehnologija, interneta (kolektivistički identitet, ,,sinergija,,) i individualnog, je prividan sukob nastao usled impresivne prirode tog Google Haosa neograničenih mogućnosti.Kao što je sukob prividan, isto tako su i te mogućnosti prividne. Impresivan je naravno kvantitet tog potencijala, ali on ima veze sa kreativnim onoliko koliko statistika ima veza sa Istinom.

Dakle, malo ili gotovo nimalo.

Amika:

Roman «toka svesti» ja shvatam kao ekstremnu reakciju na tadašnju prevlast književnosti «objektivnog». On je vratio subjektivitet u književnost a «tok svesti» je prerađen u prihvatljiv i komunikativan oblik kao jedna od mogućnosti karakterizacije ličnosti.

Vizuelni roman bi mogao da bude pokušaj sličnih namera – da se otvore mogućnosti korišćenja Guglomanije u književnosti i ono što je stimulativno i inspirativno u toj «statistici» i informatici uključi u (vaš odlično odabran termin) – Kreativni Red. Uostalom, pisac uočava, bira, prerađuje i stavlja u nove odnose fenomene svakodnevice, pa zašto ne bi i Gugl, tu Informatičku Hobotnicu naših dana?

U kolektivistički identitet ni ja ne verujem, ali verujem u stvaralačku atmosferu koja subjektivitete pisca, čitaoca i komentatora «podiže» na višu kreativnu ravan koncentrišući tekstove (srodne pa i antipodne) u «kreativni Red» koji širi njihova polja značenja.

Miroljub Todorović:

Dragi Milivoje,
veliko ti hvala na vizuelnom romanu Naseljavanje Vizantije i Manifestu o vizuelnom romanu. To je zaista novina u nasoj savremenoj prozi i sasvim je u duhu signalzma na kome zajednicki radimo. Ostaje nam jos uvek vera u moc pisane reci ali unosenje slika, vizualija i zvuka, i njihovo kreativno i smislotvorno ugradjivanje u verbalni tekst, u nasem vremenu, postaje neizbezno.

Cestitam ti sa nadom da ces svoja dragocena istrazivanja, koja nedvosmisleno obogacuju srpsku prozu, nastaviti i obradovati nas novim delima u duhu i znaku signalizma.

Владимир Макањин:

- Роман са сликама из филма је идеално штиво. Писмо је изгубило свој значај, писци имају осећај да раде нешто мање вредно. И зато је решење враћање прози каква је постојала пре романа. Онај ко то не уради, осуђен је да остане у другоразредном жанру који читаоцу нуди лако, забавно штиво. Проза пре романа, то је проза без сцена, грчка или римска литература – Рабле, Монтењ, Библија, на крају крајева. То је била књижевност која је мислила речју, што ју је и чинило феноменом. И управо то сад изазива интересовање. Наравно, данас је тешко читати такву литературу. Али, на почетку је била реч, и њој се треба вратити.

- Руска литература је иста као и све. Када су се појавили Дикенс, Текери, Балзак, роман као жанр је постао главни у књижевности. Била је то победа жанра какву је тешко замислити.

– Шта је роман? То је рушење зидова. Шта је привлачило читаоца? То, што је кад је читао роман, он видео. И то је трајало два века. А онда је дошао филм. Филмско мишљење се управо састоји из сцена, ништа више није потребно. Тај монструм је исисао из романа сву његову душу. Главно је постало како ће твој филм изгледати на екрану, а сама реч значи врло мало. Догодило се да је писац несвесно почео да режира кадар за кадром. Мишљење данашње деце формира филм а не реч – закључује Макањин.

(Пренето из "Политике", Културни додатак, 6. јун 2009, страна 9

Владимир Макањин, добитник угледне књижевне награда „Бољшаја (Велика) книга” за роман „Асан”, један од најбољих руских писаца данашњице, овенчан бројним књижевним наградама, превођен на многе светске језике. Филм „Заробљеник”, снимљен је на основу Макањинове приче „Кавкаски заробљеник”. Американци траже право да сниме римејк филма у коме ће се догађај одвијати у Ираку. „Асан” је роман о драми војника који се труди да остане човек у ратним условима. - Мислим да би успех „Асана” био немогућ без ризичних сцена на граници могућег, без гротеске и хиперболе, без тих безобразних војничких задњица које показују са камиона – додаје Макањин. Главни јунак „Асана” презива се Жилин, као и Толстојев јунак из „Кавкаског заробљеника”. На Толстоја асоцира и прича по којој је снимљен поменути филм.
Књиге Владимира Макањина се веома добро продају и у Русији и у свету, па ипак, он сматра да је филм убио књигу и да је књижевност у поређењу са филмом беспомоћна. Писац је приморан да пише у сликама, а читалац после филма, евентуално прочита књигу.
)

Мартин Хајдегер:

«Најбитнији поступак модерног времена јесте да савлада свет слика». (Holzwege, str.92, Frankfurt: Klostermann (1980))

Иван Т. Брковић:

Vizuelni roman, o kome si pisao i koga “pišeš”, u stvari ga ekraniziraš jer strane nisu više “strane” nego su ekrani. Oni bi mogli vrlo uslovno da odgovaraju kadrovima u filmskom scenariju, s tim što je ekran već ekraniziran a kadar čeka da prodje “cenzuru” režisera i uz pomoć filmske tehnike, duše snimatelja i onoga što treba da bude kadrirano, na kraju bude snimljen.

Tako ekran izgleda kao ukočena slika, kao ilustrovana stranica istrgnuta iz knjige. Ali pošto je ekran živ, svetluca, kreće se, skriva pod sobom druge ekrane, i ta negdanja stranica bi stavljena u novi kontekst imala, ili bi mogla da ima, različita značenja, od one iscepanosti iz knjige, koja takodje krije druga značenja. (Roman skrpljen od iscepanih strana nekog razočaranog rukopisa. Imam negde neku nedovršenu priču o piscu koji svoje rukopise bačene u djubre nalazi u nekoj vrsti “galerije” Otpada...)

Ali ono što oživljava srebrnasti ekran je tekstualna zajednica sa slikama, skicama, grafičkim simbolima, uvodeći neku vrstu apsolutne sadašnjosti u priču koja se otvara u prostoru i stalno povezuje sa drugim ekranima, sa drugim slikama, tekstovima.

Metaforički rečeno ti ne samo da stvaraš vizuelni roman nego živis u njemu.Njegovo pravo ime je možda Amika.rs ili skraceno ARS...

М. Анђелковић:

Стари романи, популарни, авантуристички и романи за омладину, све негде до 1960. године, били су илустровани. Књига је тада била, речено данашњом терминологијом, вишемедијални пројект.

Са размахом филма и појавом телевизије, књига је премештена у резерват текста. Ретке илустрације и слике на корицама имају комерцијално-рекламне разлоге. Илустрације нам више нису биле потребне. Постали смо цивилизација која је све видела и све зна, ограничена хоризонтом владајућих медија.

Некада се читало «између редова» да се докучи скривени смисао текста који се није смео јавно изрећи. Сада прочитамо наслов и погледамо слику. Читамо «изнад текста» јер знамо да је он упакован у сет основних информација које смо сазнали из наслова и слике.

Наша цивилизација је постала Картотека догађаја и Складиште чињеница (Леонид Шејка: мора се прећи Складиште и Ђубриште да се дође до Замка).

Непознат је једино ниво неочекиваности догађања и степен провокације. Нигде нема «зашто», шта је догађај проузроковало, његов контекст и дубље последице. Нема суштинске, вишеслојне интерпретације, посматране из различитих углова. То никога не интересује – зашто би се промишљао свет ако нас интересује само садашњица и непосредна будућност?

Књижевност се своди на ниво провокативног, или бар атрактивног, дела медијске сфере. Питање «зашто» припада прошлим временима и бившој литератури која није знала да «анимира конзументе» (књига, шпагета, кокте, макробиотике...).

Чувени Гугл «призива» жељене слике и фотосе на укуцан назив или његов део. И овде је првородна Реч, њено значење и тумачење, књижевност томе додаје своје многобројне атрибуте и завршни акцент – укупну интерпретацију.

(Манифест и Коментари које сте управо прочитали објављени су у часопису "Савременик" број 187-188 / 2010. Хоће ли бити одзива и коментара читалаца "Савременика"- чућемо или ће им се загубити сваки траг... За време чекања на објављивање, Манифест и НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ - визуелни електронски роман на 1002 екрана наставили су да "живе" на Мрежи и да добијају нове коментаре и наставке...)

У међувремену, визуелни роман "НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈЕ"

добио је и поднаслов који гласи:

ВИЗУЕЛНИ ЕЛЕКТРОНСКИ РОМАН
НА 1002 ЕКРАНА

или
УМРЕЖАВАЊЕ ГУГЛА РЕЧИМА

и стигао до 30 и неког наставка, што је неизвестан број екрана

јер се нико, па ни аутор, не усуђују да преброји те "свитке"

који се одмотавају на клик а замотавају на други клик

и смештају у полице АлександриНета...

 

Ако сте радознали и храбри, можете их видети

на адресама наведеним на крају самог Манифеста.

Дискусија са ПУЛСЕ-а, која још траје:

Snezana Moracic

miko, zreo si za MOMU barabar sa Marinom.

Amika

Može da se čita, gleda, izlaže na panoima, emituje na ekranu, izvodi na sceni…
Zanimljivo je kako se sa promenom slike pomeraju nijanse značenja.
Apsolutna varijanta bi bila da se uporedo daju dve-tri-četiri slike različitih stanja, predmeta, emotivnog naboja pa da čitalac sam…
Ali čitalac neće da bude kreativac, njemu je lepše kao potrošaču…

Škera

Odlična ideja i realizacija.
Sam Internet ima potencijal koliko i sve umetnosti zajedno.
Samo napred Miko.

milosk

Zanimljiv eksperiment, ipak se u necemu kosi sa savremenim tokovima umetnosti, a to je duzina. Kratka forma pobedjuje, kompozicije od tri minuta naspram dvosatnih simfonija iz devetnaestog veka, video spot u odnosu na osmocasovnu verziju Fani i Aleksandar, pomodni haiku prema Ani Karenjini. I heterogenost, koja lici na sastav Verdijevih opera – malo slike (kulise), malo glume (ne narocito dobre, obicno), malo pevanja, muzike, mnogo patosa i gustog smisla koji mora da stane u malu flasu…moguci stalni sukob smisla teksta i smisla slike.

Vizuelni roman i nije narocito nov, jer bi se tesko dao zamisliti nevizuelni roman, pa i najklasicniji. Morale bi da mu se nametnu konvencije (novog) zanra, u pogledu duzine. To dodje kao neka vrsta knjizevne „instalacije“, malo kabasto, ali sa vise vizuelne škrtosti moglo bi da pruzi sasvim zanimljive plodove, lude gljive.

Predlazem da se vizuelni deo ogranici na crno-belo a duzina na cetiri puta po cetiri tekst-slike. Ko prekrsi konvenciju zanra, utisnuce mu se IP adresa žaračem na čelo.

Snezana Moracic

ako sam dobro razumela, VR/vizuelni roman/ si zamislio kao jednu beskonacnu promenu koja bi trajala dok traje civilizacija, s tim sto bi se menjale tehnicke mogucnosti i to bio kao neki dokument civilizacije kroz vekove?
da li si na to mislio, ako nisi, evo ideje da je zapocnes s tim sto ja dobijam ‘royalties’

taj roman koji pisu civilizacije, svet, taj globalisticki roman bi bio ustvari manifest zivota na zemaljskoj kugli.
naravno, svako bi koristio ’svoja sredstva’ izrazavanja.

Amika

Škero, u pravu si za potencijal. Medjutim, trenutno, vizuelni roman prevazilazi mogućnosti medija, on traži slobodniji izbor slika, veće mogućnosti za obradu teksta, neograničeni prostor koji će sam da definiše, rasporedi, podeli i time otvori u dubinu. U objavljenom primeru ne smem ništa da taknem jer se pomeri i sve ostalo, pa su neke slike nezgrapne a tekst – bez mogućnosti izbora – «na zrnu pirinča», nesrazmeran u odnosu na slike…

Na sajtovima je veći izbor i lakši rad, ali – dok stekneš to znanje i veštinu prestaćeš da pišeš bilo šta osim kodova i čitaćeš samo uputstva za primenu, stara i nova.

Internet se razvija ka vizuelnom i videu, reč je za sada putokaz do slike. Interpretacija slike ne postoji, ona se podrazumeva u datom obliku i idemo dalje, ovo je najbolji od svih svetova, evo vidite slike…

Škera

Da, blog je veoma nezgodan za manipulisanje slikama.
Ali, ja sam govorio o samom Internetu kao umetničkoj formi. To je kao nekakva zona sveopšte „ljudske svesti/podsvesti“, svima na raspolaganju, a opet toliko velika da je uistinu „zona sumraka“. Umetnost zone sumraka, umetnost surfovanja, kretanja po toj zoni… Mislim da je akcenat na tome. Kretanje slično onom u beskrajnom svemiru, postoje svakakve zvezde i planete, treba tražiti i naći onu/one koja je pogodna. Duh Interneta je avanturistički duh.

Amika

“Duh Interneta je avanturistički duh” – odlično. Internet je jedini medij koji zahteva neprekidnu aktivnost, nema opuštanja i prepuštanja da te medij vodi…

Miloše, kratka forma, da, na nekoliko ekrana, pa se linkovanjem povezuje sa drugim – to i jeste ideja, ali to traži pregled cele strukture, koju dobiješ kad sve završiš, a bloG te svodi na mesečno, godišnje, poslednje…

Ima jedan «medjunastavak» pre ili posle 18. nastavka – to je ovde http://vizant.blogspot.com/2009/11/9.html
VizElInkKa kal. 9 – Točak smrti – Vizuelno Elektronsko Interaktivna priča na 9 Ekrana… Nova forma, koja je nova samo po mediju na kome se pojavljuje, ali medij formira i poruku…

Amika

Snežana, taj «VR/vizuelni roman… kao beskonacna promena koja bi trajala dok traje civilizacija» to je Internet. Kada bi povezali naše i srodne sajtove, pa sajtove koje smo linkovali, dobili bi nešto slično.

“Naseljavanje Vizantije” je pokušaj da se stvore tačke otpora u praznini Interneta, središta koja se odupiru «nomadima komercijale i varvarima duhovnosti», virtuelne stanice koje nisu zaboravile tekst, gde reč prethodni i prevazilazi sliku ili sliku stavlja u novi kontekst.

Proširenje mogućnosti i romana, i Interneta, svakako, uz moju nameru i trud da sve to ima i neku književnu vrednost.

Rezultat bi trebalo da bude (uz štampanu knjigu i CD sa punim sjajem elektronskih boja) elektronski vizuelni hipertekstualni roman na Mreži koji nastavlja da se širi, dopisuje, komentariše i povezuje sa sličnim ili kontrastnim…

Ivan T. Brković

Procitao sam Manifest na PULSE-u.Tekst je nesto proširen.
Procitao sam i njegovu demonstraciju, nastavak 22. Čitao sam i vecinu prethodnih.
Izgleda ne samo da trazis novu formu, nego i neku vrstu internetske sinteze pisma ,slike,
vremena, formi. Moje prirodno osecanje je neka vrsta iznenadjenja. Zatecen sam dizajnom.

Moze da bude ozbiljan izazov.Moze da bude prodor u nesto sto je sada delimicno nepoznato i da se zadrzi u tom sivom podrucju, ili da krene u nesto gotovo potpuno nepoznato.

Drzi se interneta. Zaboravi sve ostalo. Iako je moje iskustvo na tom podrucju irelevan-
tno, ocigledno je da recimo ekran nije stranica knjige. Može da bude ali lako moze i da
ne bude. Knjiga uvek daje distancu. Knjigu treba docekati i kad je sasvim gotova.
Internet iskustvo je trenutak, instant iskustvo. A to je tek mali deo onoga sto se valja iza
horizonta i dolazi kao digitilna civilizacija. Sto izgleda kao drugi kod. Ako uspes bices
jedan od njenih preteca. Ako ne uspes, bices posle nadrealista /sa kojima delis neka
iskustva/ modernista i post, preteca “internetista“. Bolje je covek da nosi barjak nego da
radi u kuhinji. Stampacu sve iz PULSE-a pa cu na miru, starinski, i bez ekrana, ali ne gubeci ga iz vida, sto je contradictio in adjecto, da natenane pregledam.

"Jutros krenuh u Pirej" je recenica iz “Republike”, kao da je Platon krenuo u Pazovu ili
Šid. Ne treba zaboraviti da je isao pesice, i da je bio put od pola dana hoda sa usputnim
zastajanjima i filozofiranjem u mimohodu. Ovde Aveniju Milvoki, na pola puta od kuce
do Libertvila, sece Put od pola dana hoda /Half day road/ na ciju raskrsnicu sam preme-
stio sokola, koga sam opazio nekoliko milja ranije i sa kojim sam izmenio dugi pogled,
u znak upozorenja: Ne mozes naci ono sto trazis na pola puta. Sto bi trebalo da bude
preokret u prelasku sa utabanih staza na putanje gde nema Ducica.A to je krajnji do-
met imaginacije, put bez putnika, put bez icega za sta bi taj saputnik koga trazis mo-
zda mogao da se uhvati, pre tebe.To je mesto, na crvenom signalu, gde jos uvek stojim
i cekam da se promeni svetlo. Jer imaginacija ovde zastaje kao projekt. Treba krenuti
kao Platon u Pirej.

Pada mi na pamet da ekran koji sam spominjao umesto stranice, ustvari je svitak,
ispravljen, koji kada se ispise ili pocita, sam se od sebe uvije i smesti se na policu
interneta, kao svici nekadanjih vrednih pisara u aleksandriskoj biblioteci. Ili onih jos
starijih majstora klinastog pisma zarezanog na glinenim plocicama. Treba li krenuti
putem koga nema sa saputnicima kojih nema, u pepelu do kolena, vodjen mirisom
izgorele stavljene koze, da bi se stiglo do mesta gde je vec jednom, na drugi nacin,
promovisan anticki internet, mozda sa Sfingom.com kao sistemom za klasifikaciju
i kljucem za nalazenje ispisanih svitaka.

Sto se tice Laure i Nabokova, otvorio sam novu fasciklu, Projekt Nabokov i poceo
da u nju trpam sve sto mi pada na pamet. Jedna interesantna ideja, mozda resenje
za sve rukopise u prozi, pogotovu Amerike na Istoku, je da naslov za sve bude Projekt
Nabokov l, 2
itd. dok traje.

Stari lisac Erih Kos u “Finis Literaturae”, “Serbian literary mag.” pise: Trebalo bi
sada, u mojim poodmaklim godinama, da se drzim one mudre maksime J.Skerlica
...:Za starijeg coveka, pero je opasno kao noz u rukama dece...”
Ama gde sam ono pošao...?

Живан Живковић: «Визуелна, гестуална и објект–поезија» - Из књиге: Сигнализам, генеза, поетика и уметничка пракса, 1994.

«Визуелно и конкретно као категорије којима оперишу књижевна и ликовна критика, кристалишу се управо у ово време (после Другог светског рата), али проистичу из искуства до којих се дошло у историјској авангарди; међутим, њима се исказују пре свега садржаји нашега времена, наше епохе која је сва у знаку електронске, технолошке, кибернетичке цивилизације, у којој више него икада доминирају визуелни медији. Према томе, слутње уметника из периода историјске авангарде — да се уметности нашега века морају равнати према значењу глагола ИЗГЛЕДАТИ — обистиниле су се: наш век је окренут визуелном (фотографија, плакат, колаж, фотомонтажа, филм, телевизија, видео).»

Пишући о оснивачу сигнализма Мирољубу Тодоровићу и сигналистима, Живковић каже:
« ...конкретном (и/или визуелном) песмом приморавао се језик не само на то да саопштава поруке, како је то било у уобичајеној поезији и литератури, него да буде ВИДЉИВ, да ИЗГЛЕДА, тј. да саопштава и иначе вербално (не)саопштиве (или у основним порукама песме несадржане) информације. Постајући ВИДЉИВ, језик је и песму учинио ВИДЉИВОМ. Представљајући саму себе (свој „изглед“, структуру, „анатомску конституцију“), конкретна песма је уз језичке, читаоцу/гледаоцу понудила и ликовне садржаје. Песма је, другим речима, стекла нову димензију.»

Да визуелно има чврсте корене у стваралачкој традицији од антике до данас потврђује реченица:

«Један од најзначајнијих датума у сумирању визуелно-конкретистичких искустава и у трасирању будућих путева развоја визуелне поезије била је 1972. година, када је Клаус Петер Денкер (Klaus Peter Dencker) објавио антологију TEXTBILDER — антологију у којој су сабрани визуелно-поетски радови од антике до часа када се антологија објављује.»

Живковић помиње и визуелни роман у једној реченици:

"Колажно устројство има и визуелни роман Вујице Решина Туцића – СТРУГАЊЕ МАШТЕ (1980)." - У питању су колаж-странице са исечцима из штампе, колико ја знам...

M. A. o knjizi Rejf Larsen „Izabrani radovi T. V. Spiveta”

Pored mapa i crteža koji imaju upotrebnu vrednost (karte ranča, okoline, insekata i biljaka, kanalizacije velikog grada, napuštenog rudnika u kome raste nivo otpadnih voda uz opasnost da za 20-tak godina sve preplavi, tu su mape, crteži i grafikoni koje ne očekujemo.

Na primer: Kako otac pije viski (svaki gutljaj, ritam gutljaja, dug-kratak, trajanje… Mapa govora sekretara fondacija i nivo zainteresovanosti slušalaca, mape buke, različitih pucnjeva iz puške, škripe kapije, bacanja jajeta sa Empajer Stejta, mapa usamljenosti u velikom gradu, karta sveopšte poveznosti kapije, rudnika, relativiteta, svitaca, Indijanaca… Mape “Udaljenosti ovde i tamo”, razgovora članova porodice, motivacije njihovih postupaka i ponašanja… Knjiga sadrži i karte sećanja, mape dosade (5 vrsta), mirisa, zvučnu sliku Bramsove Madjarske igre broj 10, karte ograničenja, mape hoda, istorijskog nasledja, karte medjusobnih razgovora za stolom…

Mape i crteži uz tekstualne dodatke na marginama zaista šire tekst, otkrivaju odnose i finese koji lebde iznad njih pa list papira sa slovima i linijama postaje višedimenzionalan i dobija multimedijalne efekte. Kao autori ilustracija potpisani su Ben Gibson i Rejf Larsen, uz širok spisak zahvalnica muzejima i arhivima čijim su se materijalima koristili. To potvrdjuje da je na doradi i opremi ove knjige radjeno timski, kao na izdavačkom projektu.
(Iz teksta «Književnost, kartografija i nove mogućnosti romana» na P.U.L.S.E. – u)

Dejan Žikić

Posle višegodišnjeg rada u prikupljanju i tumačenju brojnih artefakata neposrednog vizuelnog izražavanja od praistorije, preko starog Egipta, Kine, antičke Grčke, Baroka, međuratne avangarde (futurizam, dadaizam, nadrealizam), sve do neoavangardnih pokreta (Fluksus, konkretna i vizuelna poezija, signalizam, mejl-art) i novih oblika kompjuterske i internet umetnosti, objavljena je prva i sveobuhvatna istorija vizuelne (optičke) poezije u svetu - Klaus Peter Dencker, OPTISCHE POESIE – VON DEN PRAHISTORICHEN SCHRIFTZEICHEN BIS ZU DEN DIGITALEN EXPERIMENT DER GEGENWART, De Gruyter, Berlin 2010).

Autor ove obimne knjige (blizu hiljadu strana velikog formata) je prof. dr Klaus Peter Dencker (1941), germanist i japanolog i sam istaknuti vizuelni pesnik i teoretičar medija. Klaus Peter Dencker već je poznat široj književnoj i umetničkoj javnosti po svojoj antologiji TEXT-BILDER VISUELLE POESIE INTERNACIONAL – VON DER ANTIKE BIS ZUR GEGENWART u izdanju DuMont Verlag iz Kelna 1972. godine. Ova kultna antologija izvršila je, sedamdesetih godina, veliki uticaj na afirmaciju, prihvatanje i tumačenje novih neoavangardnih književnih oblika i formi.

Iako se primeri vizuelnog pesništva mogu pronaći znatno ranije, pre svega u staroj Grčkoj, Baroku i međuratnoj avangardi, prava eksplozija vizuelne poezije događa se u drugoj polovini dvadesetog veka u okviru neoavangarde. Elektronska civilizacija, civilizacija slike i pojava novih medija uslovili su da dođe do sve većeg prožimanja verbalnog i vizuelnog.

U novim planetarnim komunikacionim sistemima znak i slika u saradnji sa rečima promovišu nove oblike univerzalnog sporazumevanja. U tim prostorima neoavangardni pesnici pronalazili su drugačije, veoma inspirativne i poticajne kreativne izvore.

Slovo, znak, slika, oslobođena (osamostaljena) reč i njihovi interaktivni procesi: ulančavanje, spajanje i prodiranje u tek otvorene duhovne prostore, postali su gradivni elementi poetskih dela. Prema Denckeru u drugoj polovini dvadesetog veka pod uticajem novih medija izmenjen je i sam pojam kulture, a optička (vizuelna) poezija, kao oblik izražavanja, našla je svoje mesto između literature i vizuelne umetnosti. To potvrđuje ono što je bilo isticano u signalističkim manifestima još pre četiri decenije da se vizuelna poezija već početkom sedamdesetih godina oformljuje kao posebna književna disciplina.

U svojoj studiji, od neoavangardnih pokreta koji su bili okrenuti konkretnoj i vizuelnoj poeziji, Dencker posebno izdvaja srpski/jugoslovenski signalizam (Signalismus), francuski spacijalizam (Spatialismus), japanski Shishi/Shikakushi, italijanski Poesia visiva (vidljiva poezija), američki Visual Poetry i južnoamerički Poesia visual. Ovde moramo naglasiti da je teorijska i istraživačka osnova signalizma bila znatno šira od ostalih pomenutih pokreta jer pored vizuelnog obuhvatala i brojna istraživanja i eksperimente u jeziku (verbum) i sa jezikom.
Iz teksta SIGNALIZAM U ISTORIJI NEOAVANGARDE ProzaOnLine.com

M. A, поново:

„...brojnih artefakata neposrednog vizuelnog izražavanja od praistorije, preko starog Egipta, Kine, antičke Grčke... "

Avangarda, verovali ili ne, ima dužu tradiciju od klasične književnosti ukoričene i „getoizirane“ medju korice jer koristi sva sredstva izražavanja i sve „nosače“ reči i slike.

Писац Горан Петровић, као уредник, каже новинару «Политике» да се угледао на едиције «Ташена» где је готово половина материјала текстуална а друга – визуелна.

Владимир Пиштало, један од приређивача књиге о маркетингу од почетка 20. века до данас, примећује да «текстуални део поруке опада, расте визуелни, на крају имате слику и једну реч, или пола реченице. Као да су људи више веровали речима, а сада се до њих лакше допире путем слике».

Жак Атали у "Краткој историји будућности" предвиђа:

"Пре 2030. године нова уметничка дела ће мешати све врсте подлога и све начине ширења - неће се разазнавати шта потиче од сликарства, вајарства, филма или књижевности. Књиге ће приповедати приче са тродимензионалним сликама, скулптуре ће играти уз ноте нове музике... Игра ће бити устаљени начин стварања, имагинације...

Arnheim: "Fotografski dokumenti nisu kreacije idealizujuce imaginacije koja odgovara na nesavrsenstvo stvarnosti sa snom o lepoti. Umesto toga, oni su trofeji lovca koji trazi neobicno u svetu koji zaista postoji i otkriva nesto izvanredno dobro (1986, str.121).
Dalje, kako su fotografije reprodukcija onoga sto se zaista dogodilo na odredjenom mestu u odredjeno vreme, one nisu samoobjasnjavajuce. Njihovo znacenje zavisi od ukupnog konteksta onoga ciji su deo. Kada fotografija zeli da prenese poruku, ona mora da postavi subjekt u odgovarajuci kontekst. Obicno ovo zahteva pomoc pisane ili izgovorene reci (Arnheim, 1986, str.119).
Dzon Berger takodje tvrdi da je fotografija umetnost dvosmislenosti. Bez pomoci naslova publika uvek interpretira fotografije na potpuno drugaciji nacin od onog sta one zapravo znace."

Визуелни роман је "нова манифестација древних суштина" (Драгош Калајић поводом Далија). Он је новији пример основаности начела да мерило вредности уметничког дела не почива у његовој "новини" већ у његовој дубокој "древности": "у новом је најбоље оно што одговара једној давној жељи" (Валерији). Та жеља се исказала још у "визуелним романима" рукописних књига и чињеници да уметност почиње са пећинским цртежима из предисторије - са визуелним.

И наше тело је медиј који ствара слике - из сећања, виђеног, уопштеног, претпостављеног...

ОЛГА ТОКАРЧУК:
<> пре свега, да се ограничи властита егоистична причљивост.
<> у улози читаоца, често ми смета та опширност, остатак „другог времена“, које данас више не постоји.
<> потребно нам је приповедање које би се подударало с нашим доживљајем времена и начинима нашег размишљања, потпуно другачијим
<> Ум који у свакодневном животу комуницира с ТВ-ом или компјутером више не опажа реалност као низ дешавања која следе једно за другим… То је пре нешто као прозори Wиндоwс-а, који се отварају и затварају, а ми их спајамо и дајемо им потпуни смисао.
<> реалност постојања више тачки гледишта. Свет је међусобно слагање тих тачака гледишта, потрага за заједничким имениоцем.

... а НАСЕЉАВАЊЕ ВИЗ@НТИЈЕ - визуелни електронски роман на 1002 екрана стигао је до 50 и неког наставка, стекао нове читаоце и коауторе за поједине наставке и грана се и даље што можете проверити ОВ Д Е.



Amika.rs