BOŽANSKA LEPOTA PRIZIVA SEKS I SMRT
Spolja je dopirao žamor. Kraljica je videla lepršave stegove nad bezbrojnim šarenim šatorima njene pobedničke armije koja se nedavno vratila sa blagom i trofejima. Pred kapijom se smenjivala dvorska straža, brojni molioci i glasnici su skrušeno čekali. Sve to je potvrđivalo odluku koju je donela u sebi, ali... Šta će bogovi reći o njoj? Gubitak jednog oka je njihov dar, sme li se ona odreći toga? Šta je važnije za Amon Ra: svima vidljivi ožiljak ratnog veterana ili sjaj i moć vladavine koja treba proslavu nju, njene naslednike i samog velikog Amon Ra?
Ona se vrati pred statuu boginje Izide. Njeno lice nije bilo strogo, dobroćudno se osmehivala očima, kao i kraljica na odabranom slici. Sjaj, značaj i važnost nije joj davao ratnički izgled već svetlucava vladarska i sveta znamenja. Kao što će i njoj dati.
Kraljica pljesnu rukama i ministar dvora ulete, napet od želje da sazna odluku. Ona mu pokaza prvu sliku, sa oba zdrava oka, a ministrovo meko, negovano lice se rasplinu od sreće – on je tu sliku predložio! On može da utiče na kraljicu! I on se prostre po podu da kraljica uoči njegovu beskrajnu odanost.
Kraljica se namršti gledajući ministrovo preterano klanjanje i padanje na pod. Prepoznala je opasnost. On je već video sebe na najvišim položajima, kada se njegove nade ne ostvare pretvoriće se u podmuklog protivnika, tim opasnijeg što je uvek blizu nje. Poželela je da ga odmah skloni sa dvora ali to bi izazvalo nesigurnost kod svih dvorana, a sumnje kod najodanijih. I kada ministar dvora trijumfalno uze odabranu sliku kao dokaz svih svojih očekivanih napredovanja, kraljica ga zadrža odlučnim pokretom ruke:
- Ministre – progovori ona. – Hoću da na dvoru razglasite da je to moja odluka, doneta ne iz sujete ili pod vašim uticajem, već iz vladarske moći. Ja mogu da budem i lepa i ružna, ali uvek imam ono što nema niko u Egiptu - imam moć. Nje se neprijatelji plaše a prijatelji joj se dive, snaga moći prevazilazi lepotu. Ta slika je najbolja ne zato što prikazuje lepotu mog lica i očiju, već zato što dokazuje lepotu moje vladarske moći!Već posle nekoliko dana pored dvora je podignut grad od šatora za sve umetnike carstva. Od jutra pa dok je svetlost Sunca to dopuštala, oni su skicirali, slikali, vajali i klesali lik kraljice za potrebe celog carstva. Kako je koji umetnik završavao, odlazio je i šatora je bilo sve manje. Na kraju je ostao samo jedan šator u koji je svaki čas svraćao ministar dvora.
Kraljica ga pozva pred sebe: - Šta se to dešava? Zar se moje naredbe tako izvršavaju?
Ministar pade pred njene noge: - Božanska kraljice, svi su završili radove. Ostao je samo jedan vajar, I on će, danas, najdalje sutra.
- Šta nije završio? – upita kraljica, i nešto kao neprijatna slutnja prostruja joj od nogu duž celog tela. – Šta, govori!
Ministar nemoćno pogleda kip boginje Izide i učini mu se da se boginje osmehuje. Spasi me Majko Svega Postojećeg, prošapta, pognu glavu i izreče:
- Nije završio... oko... Ali završiće...
- Oko? – začudi se kraljica i tada sve shvati. – Oko! Hoćeš da kažeš da me je isklesao kakva stvarno jesam, sa jednom belim okom?
- Sve sam pokušao, kraljice. Sa vašim dopuštenjem žestoko ću ga kazniti i dovesti drugog da završi bistu.
- Završiće on sam – izreče kraljica. – Dovedi ga ovamo!Pojavio se vitak i lep vajar, ruku posutih kamenom prašinom. Pao je na pod pognute glave. Kraljice vide da drhti, skladni mišići na njegovim ledjima podsetili su je na preplašenog divljeg pastuva, uhvaćenog u lovačku mrežu. Ćutala je i čekala dok se vajar nije usudio da digne glavu. Gledao je kraljicu očiju punih divljenja, a novi drhtaji protresali su njegovo telo. – Oh, nadzemaljska kraljice! – jeknu vajar.
- Šta je to sa tobom? – upita kraljica tiho, gotovo šapatom. – Zašto ne uradiš ono što sam naredila?
- Ne usuđujem se da pokvarim tvoju božansku lepotu – prošaputa vajar.
- Nisi završio bistu. Ukleši i drugo oko, kao na portretu, da ne budeš kažnjen.
- Ne mogu, kraljice. Da bi bila nadzemaljski lepa i na bisti, ti moraš da imaš jedno belo oko. Ono uzdiže tvoju lepotu do božanske. Ja mogu da ispravim istinu, kao na portretu, ali ne mogu da porušim svete zakone. A oni kažu da lepota mora da priziva svoju smrt da bi bila božanska.
- Uradićeš! – odseče kraljica i zatapša. – Okupajte ga kao da je princ – naredi slugama. – Nahranite, namažite mirišljavim uljima i dovedite.Kada se vajar ponovo pojavio pred njom, vitak i lep, preplanule mlade kože koja se sijala od ulja, kraljica otera sve sluge i stražare i naredi mladom vajaru: - Svuci se! Tako... Priđi...
Pređe rukom preko njegovog tela. Svi mišići su mu drhtali, od neizvesnosti i čežnje, znala je. Kao preplašeni mladi pastuv koji je nanjušio bedeviju. Kraljica oseti talas topline koji joj se iz stomaka širio po telu. Pretvarao se u stotine nadražujućih oštrica i ona naredi: - Lezi, robe! Dole, na pod! Ne tako. Na leđa!
Kraljica lagano skide vladarski ogrtač, raskopča i svuče haljinu, strgnu bluzu. Ostala je u kratkoj beloj tunici sa svim vladarskim znamenjima oko vrata i na glavi. Opkorači mužjaka pod sobom i odlučno ga uzjaha, kao ustreptalog pastuva koga tek treba krotiti. Jahala ga je i jahala, sa novim žezlom u sebi, propinjala se, kasala i galopirala uzletevši do samih nebeskih visina. – A sada idi i uradi! – naredila je, još sedeći na njemu. Pogledala je statuu boginje Izide. Majka Svega Postojećeg se smireno osmehivala, samo očima. Sveta znamenja su blistala na njoj.Sutradan, vajarev šator je još bio na polju, ispred dvora.
– Dovedite ga – naredila je. - Ako ne završiš, bićeš kažnjen – rekla mu je. – Baciće te među krokodile. Imaš još jedan dan. A sada se svuci i lezi na leđa... Tako...Sutradan, pri kraju dana, vajarev šator je sklopljen, polja sa te strane su ponovo bila prazna. – Donesite mi bistu koje je uradio – naredila je kraljica.
Ministar dvora pade na pod: - Nema biste, božanska kraljice. Sve smo pretražili. Nigde je nema.
- Razbio je bistu, smetenjače jedan! Pronađite komade i donesite!
- Nema nikakvih komada, kraljice! Svukli smo ga golog i bacili u Nil! Nema komada biste ni u šatoru, ni u odeći!Već sutradan, ministar je naimenovan za namesnika najdalje provincije. Novi ministar dvora je sve pretražio i naredio da se prekopa zemlja ispod i oko šatora. Opet ništa nije nađeno. Nije bilo biste, a ni razbijenih komada. Izgledalo je da je vajarevo delo zauvek progutao pesak zaborava i večnosti.
Миливој Анђелковић