ИЗБОР ЗА ВЕЧНОСТ
Краљица се врати сликама и загледа у прву. Да, то је она, то је овал њеног лица мистичне лепоте, чулних усана и наглашених тамних обрва. То је њено лице због кога је и добила име које значи "дошла је лепотица". Са платна су је гледале њене очи, оба ока жива и сјајно-црна, очи девојчице какве одувек памти. И она сама видела је себе баш таквом. Бела мрена на левом оку била је белег самог великог Бога Ра, она јој је додељена као предзнак владарских дужности.
Она молећиво погледа у смирено лице богиње Изиде на другом крају дворане: очи Мајке Свега Постојег су и даље биле осмехнуте али су коси зраци сунца блистали на светим владарским знамењима, њена велика, права сенка пресецала је дворану.
Кроз прозор се зачу пиштање краљевских ибиса и краљица је све разумела: ако изабере ову слику значило би да се одриче светог обележја које јој је дато, да се супротставља ономе што је сам велики Ра одлучио, да не испуњава своју прву владарску дужност – одговорност пред боговима.
Она затапша, слуге утрчаже и на њен миг изнесоше прву слику из дворане. Краљица брзо погледа иза себе: кип богиње Изиде је блистао, обасјан сунцем.
Загледа се у другу слику, па у трећу и упути ка четвртој, оној на којој се моли Сунцу, дигнуте главе и склопљених очију. Била је то истинита и добра слика, али она је већ добила од великог Ра његов свети знак, са тим обележјем постала краљица и шта још да тражи? Ра јој је показао њен пут, сада тим путем треба да иде а не да стално нешто моли и чека помоћ богова. Она затапша и слуге изнеше из дворане четврту слику.Сада су пред њом биле још само две слике: она са белом мреном на левом оку и слика њеног десног профила.
Srce (*.hispeed.ch) – Баш ме интересира крај. Све је добро осим једне материјалне грешке: у пријестоници 18. династије, у Амарни је бог Сунца био Атон, пошто је Аменхотеп Четврти – Екнатхон укинуо све богове, па тако и Ра и Амон-Ра.
Amika (*.verat.net) – Срце, не буди на крај срца. Симбол Атона је био сунчев круг, као симбол бога, односно Атон Ра. Те финесе нису за причу, а Ра је увек Ра. Него, ево наставка:
Краљица је отишла до прозора и загледала се у јару дана која је већ прекрила град. У даљини јe бљештао свети Нил, плавичаста измаглица је скривала брежуљке. Све ће то постојати и за коју годину, али она више неће бити краљица, замениће је неко од њених синова или њен млади зет. Њена владавина ће бити кратка јер у царству почињу немири, свештеници се враћају старим боговима, противници траже новог фараона. Она нема времена да сагради монументалне камене кипове са својим ликом и грандиозну гробницу као фараони пре ње. Зато ће њен вечни живот кратко трајати јер кад њено тело и посмртне дарове нађу плачкаши гробница њен дух ће почети да лута тражећи вечност у којој може да се скраси и особу која може да јој помогне.
Велики кип богиње Изиде се помери и краљица је брзо погледа. Само јој се учинило, статуа је била на свом, почасном месту у дворани, али... али то више није био осмехнут Изидин поглед, то није било њено лице, то није била Изида. Гледале су је нечије туђе, проницљиве очи; на Изидином телу било је мушко лице познатих црта које није могла одмах да препозна. Нико од богова, знала је, а опет, славан и важан као они, био је то...
- Имхотепе! – узвикну краљица.
Кип се лако помери и климну главом: - Шта ја могу да помогнем теби, најлепшој краљици?
Заиста, био је то Имхотеп, највећи градитељ Старог Египта и свих времена потом, онај који је поставио основе архитектуре, земљорадње, математике и медицине, онај који је још пре више од 1.000 година подигао прву пирамиду у Сакари која стоји као да је јуче саграђена, бљештећи својим глеђосаним врхом и страницама у бојама дуге. Краљица се сетила многобројних кипова са његовим ликом по свим деловима Египта; и оне његове мале, скривене пирамиде на којој су биле постављене све мере и сразмере, углови и принципи којих градитељи пирамида и великих грађевина морају да се држе да би оне трајале вечност и дуже од ње. Није био бог али је био слављен као они, а у много чему и важнији од њих.- Коју слику да изаберем, кажи ми, велики Имхотепе? – изрече краљица.
- Зашто слику, краљице? Ти треба да изабереш вечност. Да и они који ће једном доћи кажу: “Дошла је лепотица!”
- Али ја немам времена за вечност, славни Имхотепе!
- Имаш, краљице. Погледај све ове пирамиде и гробнице по Египту. Неке су већ опљачкане, предворја разорена, сјајни врхови и боје на њима нестају, али остаје њихова монументална правилност и хармонија облика, остаје њихово савршенство.
- Па ти бар знаш колико треба да се сагради таква пирамида! Или ћеш можда ти, лично...
- Не, краљице. То није потребно. Реци ми: зашто се највеће и најбоље на Земљи и Небу спаја и прожима?
- Зато што су богови тако...
- Зато да би створило лепоту, краљице, вечну као богови и савршену као јато краљевских ибиса међу расцветалим лотосима! Спој Земљу и Небо, краљице и добићеш лепоту. А она је део вечности...
- Али, Имхотепе, како?
- Већ си изабрала, краљице, јер... – и кип заћута.
Краљица диже поглед и суочи се са добродушним очима богиње Изиде. Имхотеп је нестао.
- Како, богињо? – упита краљица. – Реци ми, Мајко Изидо - како?Није било одговора, краљицу су нетремице посматрале осмехнуте богињине очи. Дан је већ одмакао и Изидина сенка је била издужена преко дворане, прекривајући слике тамним велом. Сада је и слика из профила имала оба ока: једно узнемирено и неспокојно - краљичино и друго спокојно као вечност, Изидино око.
Миливој Анђелковић