KAPIJA KA SVETLOSTI
Kada su se slikari i savetnici povukli, kraljica je ponovo razgledala sve četiri slike. Nekoliko osećanja se sukobljavalo u njoj. Za sebe lično izabrala bi sliku sa oba zdrava oka, tako bi izgledala da bogovi nisu odlučili da na njoj utisnu svoj znak. Za svoje potomke i blagonaklone rođake izabrala bi portret iz profila – da je pamte sa one lepše, ljudske strane. Ali za zvanične potrebe carstva najviše su odgovarale slike na kojima su i bogovi prisutni: ona sa belim okom i slika njene molitve Suncu, ona sa zatvorenim očijima. Prva za narod, državne činovnike i vojsku, da nikada ne zaborave da je na njoj znak bogova. Druga za hramove da je podrže i sveštenici starog božanstva Amona-Ra i novog, koje je uveo njen umrli muž – boga Atona. Simbol oba kulta bilo je Sunce i ova slika je mogla da izmiri sveštenike i ujedini ih, njoj u korist.
Ona zatapša i naredi da dođe prvosveštenik. Primila ga je sedeći na prestolu a sveštenik odmah shvati poruku i protokolarno se pokloni – ti jesi kraljica ali i ja sam prvi u moćnom svešteničkom staležu, govorilo je njegovo ponašanje. Sitno žmirkajući – od godina i stalnog proučavanja papirusa – on se zagleda u kraljicu čekajući njenu odluku. Kraljica ga obavesti o svom izboru i on se iznenadi, obradova i žmirkajući još izrazitije zahvali bogovima na mudroj odluci. Ona će, shvatio je odmah, od njega načiniti još važniju ličnost među pristalicama oba kulta. Neće više biti prvosveštenik samo novog boga Atona već i starog, velikog Amona-Ra. Sada treba pridobiti kraljicu, da i ona bude moj pristalica, pomislio je prvosveštenik. Ona ispravlja najvažniju odluku svog muža – faraona i time ugrožava kult nepogrešivosti vladara. Zato će je on posvetiti u veliku tajnu koja je otkrivena zahvaljujući mudrosti i dalekosežnosti druge najvažnije faraonove odluke.
Žmirkao je tražeći prave reči i preseče ga pomisao da će kraljica taj njegov tik protumačiti kao nepoštovanje i nesigurnost u sebe i nju.
- Svetla kraljice – progovori on – molim vas, ne obazirite se na moje oči, one nisu pdsmešljive već su oslabile od sjaja novog, veličanstvenog puta koji nam je otvorio vaš muž, veliki faraon Akenaton. Vi znate da je on naredio da se sva zbivanja u Egiptu moraju beležiti, a spisi čuvati. To se čini i u hramovima, a ja sam naredio da se svi spisi, i naši i tuđi, prikupe, srede i prouče. Tako sam otkrio novu moć koju vam ne mogu opisati ni objasniti; nju morate doživeti…Posle nekoliko dana, dok su najbolji umetnici i majstori carstva slikali, vajali i klesali njen lik po dvema izabranim slikama, kraljica se uputi u hram. Zatekla je pisare koji marljivo pišu, sveštenike kako od trske izrađuju nove rolne papirusa, pripremaju mastilo i proučavaju stare spise. Prvosveštenik joj je pokazao rukopise iz vremena faraona Tutmosa Prvog, tada stare skoro 200 godina, pa papiruse hrama u Tebi sa rodoslovima sveštenika koji se neprekidno vode punih 1.200 godina i najzad spise iz dalekih vremena prvog vladara celog Egipta i prve faraonske dinastije Velikog Menesa, tada stare preko 2.000 godina i najzad, najstarije i najvrednije – prastare sumerske tablice.
- Kad se udubite u te i druge spise – objasnio je prvosveštenik – pred vama se otvaraju staze Svih Vremena. To je prostor i vreme kome nema kraja.
- U prošlost? – upitala je kraljica zainteresovano.
- Vreme je nedeljivo – objasnio je prvosveštenik. – Ono što je za nas prošlost, nekada je bilo sadašnjost i budućnost. Tako i budućnost, ona u sebi sadrži sva vremena, pa sva vremena sadrže i nju. Kad stupite na tu Svetu Stazu možete ići gde želite i koliko želite. I u prošlost, i u budućnost.Sledećih nekoliko nedelja kraljica je najviše vremena provodila u hramu. Prvo se gubila u rukopisima uzimajući tu i tamo rolne papirusa. Vremena su se mešala, događaji i ljudi smenivali bez pravog smisla, dok jednog trena ne nazre svetlu stazu kojom je neko vreme mogla da se kreće i da neposredno vidi događanja i ljude. Haos papirusa nestade i pretvori se u mrežu čija čvorišta treba slediti da bi se znalo gde se ide i šta će se tamo naći. Staza je još krivudala i povremeno postajala nevidljiva u rastinju, dok nije stigla do pažljivo složenih prastarih sumerskih tablica, izdvojenih na stranu kao mali hram u podnožju velike planine.
Iz njih je pročitala legendu o veličanstvenom hramu Esagila koji je “o nebu visio, nad rekama zvonio, u ljudskim dušama odjekivao i na kraju u pesak se rasuo” zato “što njegovi neimari nisu znali da su najtvrđe luke na reci promena.” Iznad njegovih dveri bila je ugrađena kamena ploča koju su nazivali “najsjajnijim draguljom sumerske mudrosti”. Na toj ploči bilo je zapisano:
Ovo je Kapija Života koji je u predvorju smrti.
Ko izvan nje ostane ne može srećan biti.
Ko jednom unutra uđe, večno će čeznuti da ode.Taj zapis kraljica je nekoliko puta pročitala, začuđena što ga uvek razume drugačije, kao da se sam veliki hram okretao pred njom, otkrivajući novu, još neviđenu stranu. Nekoliko dana je razmišljala o tome, primetivši da obavlja vladarske poslove sa novim razumevanjem ljudi i događanja.
Vratila se u hram i ponovo uzela tablice i pred njom se otvorila široka, blještava staza, sigurna i jasno označena kao prolazi do prestone dvorane u njenom dvorcu. Krenula je njom i ubrzo srela prvosveštenika: žmirkao je i kašljucao proučavajući predhrišćanske obrede u čast boga Mitre, boga Sunca. Spremno se pridružio kraljici i njih dvoje su, iz dana u dan, otkrivali neviđena čuda i užase budućnosti.
Videli su bezbrojne kitnjaste hramove novih vera i velelepne dvorce budućih vladara, strašne bitke i vatrene cevi koje bljuju vatru kao grotla vulkana, kola kako jure bez konja i metalne ptice koje preleću države, mora i okeane. Zbunjeno su posmatrali nepregledne gradove čiji noćni sjaj pomračuje sjaj Meseca i zvezda, sa kućama naslaganim kao pčelinje saće. Videli su i bezbroj pognutih glava koje proučavaju debele spise, sačinjene od malih, tankih papirusa spojenih sa strane i pišu sjajnim pisaljkama ili udaraju po slovima da se ona otisnu na papirusima...
Za to vreme, dok se kraljica bavila čudima budućnosti, sveštenici su postepeno menjali njenu odluku. Slikare su poslali kućama na druge poslove a vajarima udvostručili obaveze. Razlog je bio očigledan: većina ranijih faraona, a verovatno i budućih, nije imala belo oko, pa bi se moglo pomisliti da oni nisu bili miljenici bogova i da su sveštenici slavili lažne idole. Biste i kipovi, za razliku od slika, mogu se postaviti da belo oko vide samo posvećeni ili da se ono istakne, zavisno od državnih ili dinastičkih potreba.
Kraljica je sa zadovoljstvom primećivala da se broj njenih bista svakodnevno povećava i žurila u hram, na sjajnu stazu Svih Vremena i Saznanja. Usudila se da ode dalje nego ikad, tamo gde su posvećenici čitali tekstove iz ramova i kutija osvetljenih iznutra. Posmatrajući ih, primetila je da su najčitanije stranice na kojima su i slike i tekst; oni se smenjuju, uzajamno objašnjavaju i tako snažnije deluju i podupiru, kao ona i njen žmirkavi pratilac na toj veličanstvenoj stazi. Imam biste, ali nemam pisare, shvatila je kraljica. Naredila je da se okupe svi pisari carstva i da zapišu sve o njoj i njenoj vladavini, a ona se, zadovoljna što je saznala kako se utiče na budućnost, vratila u hram i požurila na blistavu stazu Svih Vremena...
Možda ćete, dok čitate ovu priču, osetiti težak i omamljujući istočnjački miris. Pogledajte preko levog ramena i nemojte se iznenaditi ako vidite krupnu, svetlu tačku oivičenu belom senkom ili svetlucanje koje ubrzano treperi. Ponašajte se kao da ništa niste primetili i, što možete spokojnije, okrenite novu stranu. Sada znate šta je to – kraljica pokušava da otkrije vaša interesovanja i nade, da u vašoj sudbini pronađe deo večnosti za sebe. Nemojte je izneveriti: vi, za razliku od nje, osvajate svet sa oba, krupna i sjajna oka a vaš steg će još dugo lepršati pre nego što ga prekrije pesak Večnosti i beskraj Zaborava.
Миливој Анђелковић