ZA KRALJICU ILI ZA KROKODILE
Da li ste ikada pisali po papirusu? Niste ga ni videli, pretpostavljam, pa ne znate za zadovoljstvo koje vam otkriva žućkasto-bela, malo rapava površina po kojoj trščana pisaljka ostavlja flomasterski jasan trag mastila. Papirus je velikog formata, savijen u rolnu dugačku nekoliko metara, pa ispisana slova i rečenice na njemu dobijaju svečanu, sudbinsku težinu. Iznad moje glave jedna nubiska robinja, crna kao talog kafe, maše palminom granom rasterujući muve i komarce, druga cedi voće i prebira urme, masline i nar za moje okrepljenje. Čuje se sitno zvonckanje krutog palminog lišća i, kroz otvorene prozore, mnogo glasnije štektanje.
Šta se dogodilo? Ukucavao sam uvodni deo priče pod naslovom «U senci boginje Izide» pokušavajući da prizovem u svest i maštu to vreme, ljude i događaje. Izgleda da sam, u najgorem trenutku za mene, bio veoma uspešan. Sobu je ispunio težak, opojni miris a na vratu sam osetio ledenu oštricu, na bedru preteći šiljak. Njhovi sitni ubodi podigli su me sa stolice u uvukli u blistavo sjajan hodnik koji nikad ranije nisam video. Neka odlučna ruka pritisla je zagušljivu maramu na moja usta i nos. Strgao sam je, odjurio niz hodnik i malaksalo se složio u belinu koja se otvorila za mene. Sledeće čega se sećam je da lebdim poduprt sa obe strane, lak i lelujav kao pijana balerina, dok ulazimo u prašnjavu, starinsku biblioteku prepunu svitaka. Sve potom je bunilo i košmaran san koji što pre treba zaboraviti. Osvestio sam se nekoliko sati kasnije, uz oštro štektanje neke mašine u blizini. Prošao sam prozoru i video ogromnu, sivu površinu, nalik na blatom zamućen morski zaliv i, odmah ispod prozora, čeljusti nekoliko krokodila koja zlokobno škljocaju iznad vode.
Tada sam shvatio da je košmar bio realnost i da su svi moji snovi ostali negde u budućnosti dalekoj četiri milenijuma. Osim jednog – ovde sam odmah dobio priznanje
kome NIN-ova nagrada nije ni do kolena, nešto slično kandidaturi za Nobela – svečano sam proglašen za Prvog Pisara Večitog i Svemoćnog Carstva Egipta i Prekomorskih varvarskih Zemalja. I strogo kontrolisanu obavezu da to zvanje i zaslužim. Video sam ostale pisare: desetak sveštenika i nekoliko stotina priučenih slobodnjaka i robova koji su do juče prebrojavali i upisivali isporučene vreće pirinča i tovare žita. Od nas se očekuje da svojim tekstovima, hronikama i pričama kraljici obezbedimo večnost, da proslavimo njen lik, delo i vladavinu u sadašnjosti, budućnosti i samoj Večnosti.Živim sirov i surov život u kome je jedina prava veština – preživeti. Spasavaju me priče koje, istina sa teškom mukom, ipak ispisujem. One me ponekad začaraju i nagrade vizijama tako da moja pisaljka klizi po papirusu i sama uleće u mastionicu, brže čak i od škljocanja krokodila ispod prozora. Čim zađe Sunce uvučem se u krevet, ispod nekoliko velova prozirnih tkanina koje me spasavaju od rojeva jarosnih komaraca. Pobijem pijavice, bube i škorpije koje nađem na čaršavu i pokušavam da smislim nove priče ili da u sebi doradim stare kako bih se spasao.
Nekoliko sveštenika čita sve što napišu moje zlosrećne kolege po peru. Da im ne ide najbolje znam po tome što ih je ostalo tridesetak; ostali su, nadam se, vraćeni na stare poslove. Moje priče čita, lično, kraljica. Svakih pet-šest dana u kuću uleti desetak njenih gardista i rasporedi se na ulazu, u hodniku i po uglovima sobe. Zatim čujem njen sitan korak i kašljucanje žmirkavog prvosveštenika. Naučili su me da se protokolarno poklonim i kraljici svečano predam papiruse koje sam u međuvremenu ispisao.
Ona čita, stojeći, prvosveštenik sitno žmirka iznad njenog ramena. Povremeno preko njenog lepog, ledenog lica, sjajnog od pomada i mirišljavih ulja, preleti titraj, retko začetak osmeha. Po tome kako drži papiruse i ne pomera glavu mogu da se zakunem da vidi i na ono drugo, belo oko. Stojim i čekam, u isti mah radostan i užasnut. U nekim drugim okolnostima bio bih srećan pisac – imam dva pasionirana čitaoca!
O pročitanom se nikad ne izjašnjava. Zagleda se u mene, skameni me pogledom u tišini i ja vidim kako se zatežu mišići gardista, spremnih da me zgrabe na njen mig. Vrati mi papiruse i ode. Po sledovanjima hrane, vode i zaslađenog palminog vina koja stižu, znam da mogu, i moram, da nastavim dalje. Do kada? E, u tome i jeste gvint – dok moje priče, kao sonde u daleku budućnost, ne obezbede njenu Večnost.
Za to postoje dve mogućnosti. Prva je da se onaj čudni soj književnih kritičara izjasni o pričama i svojim komentarima i prikazima ubedi čitaoce da su one dobre. To je gotovo nemoguće postići ako niste u bliskim prijateljskim, rodbinskim, zavičajnim ili «ja tebi – ti meni» odnosima. Druga mogućnost je da sami čitaoci – ako ih uopšte ima - i oni naivni, i iskusni, a pogotovu snobovski, ubede ostale da ove priče zaslužuju da budu pročitane i zapamćene; večnost je pojam koji se ovde ne usuđujem ni da pomenem.
Najkraće: u areni sam, kao rimski gladijator koji je jedva savladao afričkog lava pa sada čeka odluku krvožednih gledala – palac gore ili palac dole. Moje četiri priče o kraljici, sa uvodom i epilogom, protkane prikrivenim dodvoravanjem njihovim veličanstvima Kraljici i Čitaocu, jedino su moje oružje kojim treba da savladam tričavih četiri milenijuma.
Sinoć sam ispod jastuka i na čaršavu našao tri škorpije, dve pijavice i desetak buba na kojima bi mi svaki prirodnjak zavideo. Koliko ću ih naći večeras, to jedino može znati Veliki Aton – Amon Ra. Možda i krokodili nešto znaju što meni izmiče - počeli su da me zainteresovano posmatraju, a nekoliko se izležava na samom ulazu u kuću i lenjo škljocka praznim čeljustima.
Spasavajte me, od vaših odgovora i komentara više ne zavise moje priče, ali zavisi moja sudbina. Kraljica ih radoznalo čeka uverena da je to neoboriv dokaz da je ušla u Večnost. Ja znam da me samo to može vratiti u moj i vaš svet, ovde me ni leganje na leđa ne može spasti.
Krokodili ubrzano škljocaju čeljustima i nestrpljivo se češu o dovratak.
Trenutak je odluke: palac gore ili palac dole. Za koga ste: za kraljicu (i pisca) ili za krokodile?
Миливој Анђелковић