Милан Балинда - Вашингтон - САД
Arhivar
Ponovo je imao sve što mu je bilo potrebno. Kolica pokrivena plastikom, savršeno naoštrene makazice, svesku i hemijsku.
Prethodnog ponedeljka ukrali su mu arhivu. Odgurali su mu kolica skoro do vrha puna pažljivo sakupljenim isečcima iz novina i časopisa. Na toj je arhivi utrošio četiri godine rada. Bile su to duge i nepovratne godine provedene u svakodnevnom sistematskom naporu. Svi su mogli da vide s koliko je predanosti radio, neprestano nagnut nad arhivskom građom. Zaslužio je sva društvena priznanja. Po ponovnom uspostavljanju pravednijeg političkog sistema bilo je za očekivanje da mu negde postave spomen tablu: ovde je živeo i radio… Najupečatljivije i najpriličnije bi bilo na zgradi biblioteke. To će se neminovno dogoditi čim se steknu uslovi.
Prazna i napuštena kolica je kasnije pronašao u blizini glavne kapije sabirnog depoa za stari papir i kartonsku ambalažu.
On nije po kontejnerima sakupljao stari papir, kako su mnogi neupućeni prolaznici mogli da pomisle i pogrešno zaključe. On je isecao samo najvažnije članke, a tih je bilo podosta jer su na izgled nevažni tekstovi u suštini bili itekako značajni, kreirajući dobro smišljenu i metodičnu arhivu. On je bio izuzetni arhivar, dobro potkovan stručnim znanjem i nameran da organizuje temeljnu dokumentaciju svih političkih ideja i dvoumljenja iz okruženja, tokom poslednjih decenija prošlog veka i početkom novog milenija. U trenutku kada su reciklisti odgurali njegov naučni materijal spremao se da sve još jednom i u konačnom obliku sistematizuje i ponudi na uslugu svojim političkim istomišljenicima i ostalim zainteresovanima. Pre svega profesorima i predanim aktivistima.
Reciklisti su ga ojadili, ali se to već par puta dogodilo i ranije. Tačno dva puta. Prethodni put ostao je bez arhive kad su ga uhapsili zbog skitnje. Dobio je mesec dana zatvora, ali je izgubio pet kartonskih kutija krcatih probranom građom. Prvi put ostao je bez arhive jer mu ju je neko ukrao dok je bio u klozetu na autobuskoj stanici. Bio je siguran da lopovima njegova arhiva nije mogla da bude od koristi jer u njoj ne bi mogli da se snađu. Sistem katalogizacije koji je tada primenio bio je, namerno, komplikovan. Nije tačno, kao što su neki zluradi tvrdili, da arhiva i nije bila uređena. Bila je sistematizovana, ali neke stvari moraju da budu na dohvatu isključivo arhivaru, u protivnom svako bi pomislio da može da se bavi tim poslom.
Ni ovoga puta gubljenje arhive nije ga sprečilo da otpočne nanovo. Bila je isključivo njegova odluka da se time bavi u životu. Izabrao je težak put i sa njega nije imao nameru da skreće. Samo što bi sada trebalo da od samog početka reši rebus katalogizacije. Moralo bi da smisli najpouzdaniji način pronalaženja u bilo kom trenutku, a na bilo koji zahtev, svih isečaka relevantnih nekoj određenoj temi. Teorijski je savršeno poznavao metode kojima se to postiže, ali je imao izvesnih nedoumica u praksi. Kao najveći problem pokazao se nedostatak odgovarajućeg nameštaja sa odlaganje materijala. Biblioteke su imale bolje uslove, ali nisu bile mobilne, a mobilnost je bila njegova prednost. Svet bi bio neuporedivo bolji kad bi mogle da se ujedine preciznost i mobilnost. Sve je imalo svoje ime. Postoji preciznost koja vlada sferom ljudskog uma i znanja, Baš kako to rade pravopis i gramatika. Bio je ponosan činjenicom da je, za razliku od mnogih, bio deo te preciznosti. Bio je njen aktivista.
Osećao se ornim i ispunjenim stiskajući makazice u džepu jakne.
Milan Balinda