Милан Балинда - Вашингтон - САД
Šta se krije iza lika i dela predsednika Venecuele
U potrazi za Ugom Čavesom
Milan Balinda
Debatom o Ugo Čavesu dominiraju dve krajnje suprotnosti, kao dve karikature, jedna koja predstavlja sve dobro a druga sve zlo
Predsednik Venecuele pomaže najsiromašnijim u Njujorku i Nju Orleansu. Dostavlja im besplatno lož-ulje za grejanje, mleko i povrće
Poredi kapitalizam sa grofom Drakulom, Frankeštajnom, Džekom Trbosekom i drugim serijskim ubicama
Zove se Ugo Čaves i predsednik je Venecuele, zemlje bogate naftom, nastanjene siromašnim stanovništvom. Odlučio je da je njegov neprijatelj veliki sused sa severa, Sjedinjene Američke Države, i nameran je da mu se suprostavi. Što rečima, što oružjem. U savezništvu je sa kubanskim liderom Fidelom Kastrom, a upinje se da obezbedi još mnogo prijatelja voljnih da sruše američku imperiju, pa i kapitalizam zajedno s njom. Čaves veruje da se bori sa đavolom, samo što taj nije u paklu već u Vašingtonu. Ta bitka traje već godinama, Čaves je uporan i sasvim posvećen ogromnom zadatku, samo je doskora bio problem što Sjedinjene Države nisu obraćale pažnju na njega. Sasvim su ga ignorisale, odlučivši da ne cene reči, već na dela, a delovanje Čavesa u Vašingtonu je procenjeno kao «nedovoljno vredno značajne pažnje». A ko je u suštini istinski Čaves? To zavisi s kim razgovarate, ili čije spise čitate. Za jedne je revolucionar s vizijom, za druge još jedna brbljiva budala. Za jedne heroj, za druge kriminalac. Za one koji ga podržavaju Čaves je novi Če, Marks, Bolivar, Lenjin i Trocki, a sve to u jednoj osobi. Za one koji mu se protive, on je prevarant...Debatom o Ugo Čavesu dominiraju dve krajnje suprotnosti, kao dve karikature, jedna koja predstavlja sve dobro a druga sve zlo. Kolumbijski pisac i dobitnik Nobelove nagrade, Gabrijel Garsija Markes, koji je putovao sa Čavesom avionom od Havane do Karakasa, gde je Čaves tog dana, februara meseca 1999. išao da preuzme dužnost predsednika Venecuele, zabeležio je sledeće: «Bio sam opčinjen osećanjem da putujem i prijatno razgovaram s dvojicom suprotnih ljudi. Jednim, kojem je igrom sreće data mogućnost da spase svoju zemlju. S drugim, iluzionistom koji bi mogao da ostane u istorijskim knjigama kao još jedan despot». Te dve prestave o Čavesu žive u glavama njegovih obožavaoca i njegovih protivnika, ali za razliku od Markesa – odvojeno. Da li bi istina mogla da bude negde u sredini? Sve zavisi ne od političke, ili ekonomske analize, već od vere. Jedni veruju u jedno, a drugi u suprotno. Kako sada stvari stoje, a to je mišljenje autora ovoga teksta, Čaves najverovatnije neće uspeti da obori kapitalizam, uništi Sjedinjene Države, ujedini Latinsku Ameriku i objedini filozofiju Če Gevare, Marksa, Lenjina i Bolivara. Sve što je do sada Čaves uradio, osim njegovih zapaljivih govora, nije doprinelo značajnim promenama.
Čaves istinski brine o 75 odsto Veneculanaca koji žive u dubokoj bedi, brine i o razjedinjenoj Latinskoj Americi, smeta mu nadmenost severnog suseda i eksploatacija imperijalističkog ustrojstva. Za razliku od mnogih latinoameričkih političara, on zaista brine, ali čemu sve to služi? Da li je obavezno biti Čaves da bi se nešto pozitivno postiglo? Da li biti Čaves vodi u ćorsokak? Njegov politički poduhvat mešavina je populizma, nacionalizma, militarizma, i, od pre par godina, socijalizma. Što se socijalizma tiče, Čaves ga je spojio s hrišćanstvom, proglasivši Isusa prvim socijalistom, a taj mu se potez do sada isplatio budući da deluje u izrazito katoličkom društvu. Sve je to umotano u plašt bolivarizma, odnosno jedinstva Latinske Amerike. Uprkos oblandi legitimnog demokratskog procesa, Čaves je prigrabio u Venecueli moć neslućenih razmera. Praktično se sva vlast nalazi u rukama predsednika republike, u rukama Uga Čavesa. Da bi vladao, Čaves se pre svega oslanja na vojsku. Tu se oseća kao riba u vodi, uspeo je, zahvaljujući pre svega donošenju specijalnog zakona, da i kao predsednik ostane aktivni član oružanih snaga.
Praktično gledano, vlada u Karakasu je vojna. Pored regularne vojske, vlada Venecuele organizuje privatnu miliciju i radi na planovima mobilizacije dva miliona rezervista. Sve to u ime nacionalne odbrane. Odbrane od strane Sjedinjenih Država, naravno. Svojim rečima Čaves ukazuje na preteću opasnost: «Administracija SAD-a stoji iza opozicije u Venecueli, a gospodin Džordž Buš ima crni šešir, crnog konja i crnu zastavu. On je glavni podstrekač i vodeći planer svih pokreta koji su nas napali». Čaves poredi kapitalizam sa grofom Drakulom, Frankeštajnom, Džekom Trbosekom i drugim serijskim ubicama. Svi koji podržavaju Uga Čavesa složni su sa njegovim procenama. Oni drugi tvrde da Čaves ne pokušava ništa drugo osim da prigrabi totalnu kontrolu u Venecueli i zavede diktaturu kubanskog stila. Ili najbliže moguće. Za razliku od Kube, koja je zavisila od pomoći Sovjetskog Saveza, Venecuela pliva na nafti i na petro-dolarima. Mnogo od tog novca je uloženo u socijalne programe, ali rezultati još nisu očigledno pozitivni. Mnogo od tog novca uloženo je i u kupovinu oružja, za koji mnogi strepe da je namenjeno raznoraznim gerilskim grupama širom Latinske Amerike i Kariba.
Nakon što je prošlog decembra Čaves odlučio da pomeri časovnik za pola sata, i tako izvrgne ruglu poslovično kašnjenje Venecolanaca, njegovi su ga protivnici proglasili – emocionalno i mentalno nestabilnim. Takvo karakterisanje «revolucionarnog lidera» ozlojedilo je Čavesove pristalice. Pozvali su na pojačanu budnost, na „sabijanje redova“, na odbranu kako Čavesa tako i „ideje svih ljudi koji vole slobodu“. U njegove pristalice spada i libijski predsednik Gadafi koji ga je odlikovao «Al-Gadafijevom međunarodnom nagradom za ljudska prava». Čaves ima mnogo prijatelje i u zemljama kao što su Sirija i Iran. Osim toga, virtualno usamljen među svetskim liderima, Čaves podržava napore Irana da poseduje atomsko oružje, toliko da je izjavio da je spreman da te napore finansira. Što se Vašingtona tiče, jedna je stvar da Čaves izjavi tako nešto, a sasvim druga da to i učini. Čavesova naklonost prema zemljama radikalnog islama u poslednje vreme vrlo se negativno odražava na jevrejsko stanovništvo u Venecueli. Veneculanska jevrejska zajednica nalazi se pod stalnim pritiskom raznoraznih političko-militarnih grupacija u zemlji. Do sada je više od jedne trećine Veneculanaca jevrejskog porekla pobeglo iz države.
Čaves nije samo zabrinut zbog sudbine siromašnih u svojoj zemlji, on takođe pomaže siromašnima u Americi. Pomaže najsiromašnijima u Njujorku i Nju Orleansu. Dostavlja im besplatno lož-ulje za grejanje, mleko i povrće. Takođe pomaže sa naftom Fidela Kastra na Kubi i Danijela Ortegu u Nikaragvi. Nije Čaves prvi koji se toga setio. Naime, argentinska prva dama pomagala je 600 siromašnih mališana iz Sjedinjenih Država još 1949. godine. Evita Peron prepoznala je dobru šansu čim ju je ugledala. I kao što je argentinski diktator-populista Huan Peron stvorio peronizam, moguće je da čavizam nadživi i samog Uga Čavesa, makar tokom izvesnog vremena. Ako se još uzme u obzir da je Venecuela sa svojih 26 miliona stanovnika postala premalena za Čavesove ambicije, niko se ne ćudi da Čaves traži svoju publiku ne samo širom Latinske Amerike, već i po čitavoj planeti. Budući da je harizmatičan i energičan, da je prepoznao probleme siromašnih slojeva, Čaves je sakupio pristalice koji se broje u milionima. Da li je to dovoljno da prosledi s novom Bolivarskom revolucijom, sasvim je druga priča.
Neutralni posmatrač, a tih je svakim danom sve manje, može da predvidi budućnost Uga Čavesa, a i čavizma, ako postavi nekoliko suštinskih pitanja: Može li Čaves na bazi petro-dolara da od siromašnih Venecolanaca napravi bogate građane? Može li uz pomoć istih sredstava da sruši kapitalizam? Može li da uruši Sjedinjene Države? Može li on sa svojim idejama da ujedini Latinsku Ameriku? Može li da sprovede moderni socijalizam i marksizam?.. Šta bi od toga bilo moguće a šta iluzija? Bez obzira na to da li se blagostanje u Venecueli marginalno poboljšalo ili pogoršalo, do sada se pokazalo da su promene ipak – marginalne.
Biografska nota
Ugo Rafael Čaves Frias rođen je 28. jula 1954. godine. Kao vojni oficir osnovao je levičarsku grupaciju Pokret pete republike. Nakon propalog pokušaja državnog udara protiv tadašnjeg predsednika Venecuele Karlosa Andresa Peresa, 1992. godine, proveo je dve godine u zatvoru. Na slobodu ga je pustio predsednik Rafael Kaldera.
Kandidovao se na predsedničkim izborima 1998. godine i pobedio 56 odsto glasova. Ponovo je izabran 2000. i 2006. godine.Zašto ne umukneš?
Tri reči: Zašto ne umukneš? (u originalu na španskom bi to bilo pet: Por que no te kajas?) postale su najpopularnija izreka, makar u zemljama španskog govornog područja, krajem prošle godine. Tu je frazu ljutito uzviknu kralj Španije Huan Karlos, a naredbu je uputio predsedniku Venecuele Ugu Čavesu. Zašto ne umukneš? Je postao popularni šlager, pozivno zvono na mobilnim telefonima i natpis na majicama. Video klip sa ljutitim kraljem bio je najgledaniji na internetu.
Naime, dok je na XVII Samitu Iberoamerike, održanom u Čileu, španski predsednik vlade, Hose Luis Rodriges Zapatero branio bivšeg predsednika španske vlade Aznara od karakteristika koje mu je pridodao Ugo Čaves, nazivajući ga fašistom, isti Čaves je neprestalno upadao u reč neukusnim povicima. Tada se španski kralj naljutio i okrenuo ka Čavesu sa naredbom da umukne.
Kasnije se kralj izvinio, ali se ostatak španskog govornog područja beskrajno zabavljao.Univerzitet civilizacija
Po pisanju veneculanskog dnevnika «El universal», prošlog 17 novembra u Karakasu vlada Venecuele i Irana potpisali su dokument o formiranju «Univerziteta civilizacije», obrazovnog centra gde bi studentima bili ponuđeni «principi Bolivarianske revolucije i socijalizma 21. veka».
Zgrade novog univerziteta biće podignute u glavnom gradu Venecuele.
Do sada su potpisana više od 30 dogovora o saradnji između ove dve zemlje. Predsednik Venecuele Ugo Čaves i Irana Mahmoud Ahmadinedžad već su se susreli u više navrata.Tupamarosi dele pravdu
Izgleda da je kriminal najveći problem koji muči Venecuelu, budući da ona ima jednu od najviših stopa ubistava u svetu. Poređenja radi, tokom 2007. godine u zemlji, koja ima nešto preko 26 miliona stanovnika, počinjeno je 13.000 ubistava. U Sjedinjenim Državama, sa 300 miliona žitelja, tokom iste godine bilo je 16.929 ubistava.
Naoružane grupe krajnje levice, Tupamarosi, održavaju zakon i red u predelima zemlje, pre svega u glavnom gradu, u koje regularna policija ne sme da zađe. Tupamarosi iz Venecuele potiču iz pokreta gradske gerile koja je delovala u Urugvaju. Ime proizilazi od Inka lidera iz Perua Tupak Amaru, koji je pogubljen od strane Španaca 1572. zato što se opirao kolonijalnoj vladavini.
Strategija i taktika Tupamarosa iz Venecuele, koji nosi crne maske preko lica, je da ubijaju kriminalce. Oni tvrde da nije tačno da odmah pucaju, već da pre nego što likvidiraju nekog kriminalca upozore ga da će to da mu se dogodi ukoliko nastavi svojom delatnošću.
Politički protivnici Uga Čaveza insistiraju da predsednik Venecuele koristi Tupamarose i u političke svrhe. Da sa njima zastrašuje svoje protivnike.