Милан Балинда - Вашингтон - САД
Povodom smrti profesora i predsedničkog savetnika Samjela Hantingtona
Prorokovao je sukobe civilizacija
Konflikt između liberalne demokratije i marksizma-lenjinizma bio je sukob ideologija, koje su, uprkos velikih razlika, delile zajedničke ciljeve kao što su sloboda, jednakost i prosperitet
“Nasilje postoji između Muslimana sa jedne strane i pravoslavnih Srba na Balkanu, Jevreja u Izraelu, Indusa u Indiji, Budista u Burmi i Katolika na Filipinima, s druge. Islam ima krvave granice”
Milan Balinda
Samjuel Hantington (1927 – 2008), bio je tokom više decenija jedan od najuticajnijih američkih politikologa i dugogodišnji profesor na Harvard univerzitetu. Diplomirao je na Jelu u svojoj 18. godini, magistrirao na Čikaškom univerzitetu, dobio profesorsko mesto na Harvardu u 23. godini života, godinu dana ranije nego što će na istom da odbrani svoju doktorsku disertaciju. Mada je kao autor ili koautor objavio 17 knjiga, od kojih su neke obavezno štivo na mnogim fakultetima, Samjuel Hantingnoj je postigao svetsku slavu politikologa kada je u leto 1993. godine u američkom časopisu «Forin afers» (Foreign Affairs) objavljen njegov tekst na 29 stranica o političkom stanju planete nakon završetka Hladnog rata. Članak se pojavio pod naslovom «Sukob civilizacija», a tri godine kasnije dopunjeni tekst objavljen je u knjizi «Sukob civilizacija i uspostavljanje novog svetskog poretka». Knjiga je prevedena na više od 30 jezika, a izazvala je mnoga laička i stručna negodovanja. Događaji od 11. septembra 2001. godine donekle su potvrdile Hantingtonove teze o sukobu, ne ideologija, kao što je to bilo tokom prošlog veka, već civilizacija.
U sažetom pregledu tog članka iz 1993. godine stoji sledeće:
«Svetska politika ulazi u novu fazu u kojoj će najveći razdori među ljudima i dominirajući izvori međunarodnih sukoba biti – kulturni. Civilizacije, najviši stepen kulturnog grupisanja ljudi, razlikuju se među sobom religijom, istorijom, lezikom i tradicijom. To su velike razlike koje sve više dobijaju na važnosti. Od Jugoslavije do Bliskog istoka, do Centralne Azije, rizične granice civilizacija biće borbene linije budućnosti. U nastupajućoj eri kulturnih sukoba, Sjedinjene Države moraju da učvrste savezništvo sa sebi sličnim kulturama i da rašire njene vrednosti gde god je to moguće. Sa tuđim civilizacijama Zapad bi, kada je to moguće, morao da se uskladi, ali i da se suprostavi ako bude bilo potrebno. Ipak, na kraju krajeva, sve će civilizacije morati da nauče da tolerišu jedna drugu.»U knjizi «Sukob civilizacija» nedavno preminuli profesor i bivši savetnik predsednika Džimija Kartera, deli svet na sedam savremenih civilizacija, bazirajući se pre svega na religiji, ali su navedeni i neki izuzetci, kao što je slučaj sa Jevrejima. U tih sedam civilizacija, kojoj je moguće pridodati i afričku civilizaciju, dodao je Hantington, spadaju: Zapadna, Konfučijanska (Kineska), Japanska, Islamska, Hinduistička, Slovensko-pravoslavna i Latinoamerička.
Knjiga i članak ističu da će sukobi nastati duž nerešenih granicama ovih civilizacija pre svega zato što su kulturne razlike ne samo stvarne, već i – bazične. Hantington je insistirao da ljudi iz različitih civilizacija imaju, osim različitih jezika, istorija, kultura, tradicija i, najvažnije - religija, i veoma oprečne poglede o odnosima između Boga i čoveka. Te su razlike proizvod viševekovne tradicije i ne mogu se ni brzo ni lako prevazići. Zapadni koncepti o individualizmu, slobodi, ljudskim pravima, jednakosti, demokratiji, slobodi tržišta, odvojenosti Crkve od Države ... često imaju sasvim drukčiji prizvuk u kulturama kao što su islamska, japanska, ili budistička. Insistiranje Zapada da propagira te i takve ideje nailaze na kulturološki otpor u mnogim drugim civilizacijama. To su one iste ideje koje su koristile kolonijalne sile da vladaju širom sveta, te kao takve izazivaju otpor kod, pre svega, današnjeg mlađeg stanovništva drugih kultura.
U «Sukobu civilizacija» Hantington rezonuje da ako postoje sedam ili osam civilizacija, Zapadu bi bilo bolje da prikrije ideju da je njihovoj civilizaciji suđeno da raširi svoje vrednosti širom sveta. Zapad je «svojstven», dodao je Hantington, ali njegove vrednosti nisu univerzalne. Univerzalizam je ostatak imperijalizma, dodao je. Zapadni službenici koji rade na humanitarnim zadacima ne smeju da popuju avganistanskim Talibanima da bi trebalo da dozvole svojim ženama da idu u školu. Vašington ne bi smeo da povezuje stanje ljudskih prava sa trgovinskim ugovorima sa Kinom.
Hantington je u «Sukobu civilizacija» podvukao da «Zapadno mešanje u način života drugih civilizacija je najverovatnije najopasniji izvor nestabilnosti i mogući uzrok globalnih sukoba u multicivilizacijskom svetu». Hantington je takođe preporučio da bi Zapad trebalo da se kloni mešanja u mogućni sukob između Kine i Japana, a da islam ne bi trebalo da se umeša u konflikte u Evropi, čak ni u ime muslimanskih manjina koje žive tamo.
Hantington je podvukao da je konflikt između liberalne demokratije i marksizma-lenjinizma bio sukob ideologija, koje su, uprkos velikih razlika, delile zajedničke ciljeve kao što su sloboda, jednakost i prosperitet. Istakao je da je demokrata sa Zapada mogao da vodi intelektualnu debatu sa sovjetskim marksistom, ali da bi bilo nemoguće uraditi isto sa ruskim nacionalistom. U «Sukobu civilizacija» izneseno je poređenje Španskog građanskog rata koji je izazvao intervencije zemalja koje su imale fašističko, komunističko ili demokratsko uređenje, sa ratovima u Jugoslaviji, gde su se umešale muslimanske, pravoslavne i zapadno-hrišćanske države. U Hantingtonovom tekstu citiran je i jedan saudijski urednik: “Rat u Bosni i Hercegovini postao je emocionalni ekvivalent borbi protiv fašizma tokom Španskog građanskog rata. Oni koji tamo poginu smatraju se mučenicima koji su pokušali da spasu bližne im Muslimane». Sam profesor Hantington se nije libio da se identifikuje sa vrednostima Zapadne civilizacije, a takođe je isticao da mešu civilizacijama postoje izvesna poklapanja, bez sumnje nedovoljna da bi se sukobi izbegli. Tvrdi da čovek može da bude polu-Francuz i polu-Arapin, ali nikada polu-katolik i polu-musliman.
“Sukob duž nerešenih granica između Zapadne i Islamske civilizacije traje već 1.300 godina”, pisao je Smajuel Hantington, predviđajući da će se ti sukobi zaoštriti i dodajući da islamski problemi neće biti samo sa Zapadom: “Nasilje postoji između Muslimana sa jedne strane i pravoslavnih Srba na Balkanu, Jevreja u Izraelu, Indusa u Indiji, Budista u Burmi i Katolika na Filipinima, s druge. Islam ima krvave granice”. Dakle, Hantington je insistirao na ratu civilizacija, a taj stav je izazvao mnoge polemičke komentare, pre svega u akademskom okruženju.
Hantingtonova teza oštro se suprostavlja pisanju uticajnog istoričara Francisa Fukujame, njegovog učenika, koji insistira na “kraju istorije”, nakon prilično miroljubivog završetka Hladnog rata. Mnogi čitaoci “Sukoba civilizacija” smatraju da je teza površna i da ne uzima u obzir unutrašnje razlike i sukobe u svakoj od civilizacija, pre svega u muslimanskom svetu. Samjuel Hantington, čovek finih manira, vatreno je branio svoju tezu insistirajući da su svi drugi sukobi, u poređenju sa civilizacijskim, od manjeg značaja.
Možda Hantington najbolje iskazuje politički senzibilitet u zaključku svoje knjige “Američka politika”: “Kritilari kažu da je Amerika laž jer je stvarnost daleko od od njenih ideala. Nisu u pravu. Amerika nije laž; ona je razočarenje. Ali može da bude razočarenje jer je takođe nada”.
Suština sukoba
Hantingtonovi argumenti o neizbežnosti sukoba civilizacija, koji su, čini se, suptilniji nego što to njihovi kritičari tvrde, mogu da se svedu na sledeće stavke:
• Činjenica da se svet modernizuje ne znači da se okreće ka Zapadu.
• Azija, uprkos usponu i padu, vojno i ekonomski se širi. Islam demografski eksplodira. Uticaj Zapada u tim delovima sveta se smanjuje.
• Kulturna svest postaje snažnija, ne slabija, a države i ljudi mogu da se udruže zbog kulturnih sličnosti umesto ideoloških, kako je bilo ranije.
• Zapadno verovanje da parlamentarna demokratija i slobodno tržište odgovara svima, dovešće Zapad u sukob s civilizacijama, pre svega sa Islamskom i Kineskom, koje razmišljaju drukčije.
• U multiporalnom svetu koji se oslanja na civilizacije više nego na ideologije, Amerikanci moraju da potvrde svoj zapadnjački identitet.Biografska nota
Rođen je 18. aprila 1927. u Njujorku. Diplomirao je kao jedan od najboljih u klasi na Jel univerzitetu u osamnaestoj godini. Služio je u američkoj vojsci. Magistrirao na Čikaškom univerzitetu i doktorirao na Harvardu. Postao je profesor na Harvardu u svojoj 23. godini i predavao tokom sledećih 58 godina, do penzionisanja 2007. Prvu značajnu knjigu, «Vojnik i država – teorija i politika civilno-vojnih odnosa», objavio je 1957. godine. Knjiga je izazvala mnoge polemika u vremenu kada je izašla, a danas se smatra jedna od najuticajnijih dela u američkim civilno-vojnim odnosima. Postao je šire poznat nakon objavljivanja knjige «Politički poredak u društvima promena», 1968. U njoj se autor suprostavio prihvaćenim teorijama da će ekonomski razvoj proizvesti stabilne demokratije u bivšim kolonijama. Tokom 1977. i 1978. u Karterovoj administraciji bio je koordinator za planiranje sigurnosti za Nacionalni savet sigurnosti.
Od svoje 20. godine života imao je šećernu bolest zbog koje je sebi dnevno davao više injekcija insulina. Umro je 24. decembra 2008, u 81. godini, u bolničkom centru Marta Vanjard, u državi Masačusets.Poziv na džihad
Lider terorističkog «pokreta» Al-Kaide Osama bin Ladin na najnovijem video snimku pozvao je muslimane da krenu u sveti rat protiv Izraela i da zaustave njegov napad na Gazu. U tom je istom snimku osudio arapske vlade zato što sprečavaju svoje stanovništvo da «oslobode Palestinu». Video snimak se pojavio u sredu, 14. januara, na jednoj islamskoj stranici na internetu na kojoj Al-Kaida obično objavljuje svoje proklamacije.
U izraelskom napadu na pojas Gaze do sredine prošle nedelje izgubilo je živote više od 1.000 Palestinaca. Po nekim procenama polovina žrtava su civili.SAD imaju 761 vojnih baza oko sveta
Sjedinjene Države raspolažu sa, po poslednjim izveštajima, 761 vojnom bazom smeštenih širom sveta. Neke od njih su manja «isturena odeljenja», a neke od tih baza podsećaju na gradiće, sa semaforima, prodavnicama i pešačkim prelazima.
U Japanu postoje 124 američke vojne baze. Od toga 38 na malom ostrvu Okinava. U Južnoj Koreji ima 87 američkih baza. U Iraku su smeštene 106 baza. Aktivne američke vojne baze nalaze se i na Kosovu, Saudijskoj Arabiji, Kataru i Kuvajtu. Američke vojne trupe još su smeštene širom Nemačke i Italije. Priprema se i prva vojna baza SAD na teritoriji Izraela.
Pokretne baze, kao što su nosači aviona, udomljuju na desetine hiljada vojnika.
Na vrhuncu moći Rimsko Carstvo raspolagalo je sa 37 većih vojnih postrojenja širom svoje imperije. Istina, Rimsko Carstvo se rasprostiralo samo oko Mediterana.Sledeći svetski poredak
Kina i Indija gurkaju se u redu za sledeće upražnjeno mesto supersile. Jedna, ili obe, od tih zemalja sasvim sigurno će da sustignu i prestignu Sjedinjene Države, i to u dogledno vreme od nekoliko decenija. Interesantno je da su načini na koje će to podstiči dijagonalno suprotni. Kineski put u budućnost usmerava jaka centralna vlada. Indija napreduje uprkos svoje vlade koju Indijci optužuju da je nesposobna. To što ekonomski razvoj Indije raste po drugoj stopi na svetu, nakon kineske, Indijci objašnjavaju time što njihova ekonomija «raste tokom noći, dok vlada spava». U Kini postoji jedna politička partija, u Indiji vlada je sastavljena u koaliciji od 20 partija. U Indiji vlada prividni haos, u Kini red i mir. Ili to makar tako izgleda.
Zašto ostatak sveta gleda na kineski uspon kao na pretnju, a na indijski kao na uspeh iz bajke? Možda zato što u Indiji put ka statusu velesile gradi se u demokratskom sukobu ideja, a u Kini po odlukama jednopartijskog sistema. Možda i zato što se većina Indijaca stidi mogućnosti da postanu svetska vojna supersila, jer se to kosi sa njihovim razumevanjem Budinih poruka i delovanja Mahatme Gandija.