Милан Балинда - Вашингтон - САД
|
МИЛАН БАЛИНДА ПОУЗДАНА СЕЋАЊА
|
Милан Балинда - Вашингтон - САД
МИЛАН БАЛИНДА
ПОУЗДАНА СЕЋАЊА
Нема ту никаквог симболизма. Море је море. Старац је старац. Дечак је дечак и риба је риба. Ајкуле су само ајкуле, ни боље ни горе. Сав тај симболизам о коме свет говори је срање.
Ернест Хемингвеј
ИЗ ДНЕВНИКА ЈЕДНОГ АВАНТУРИСТЕАДИОС АМИГО!
У једном свратишту са глиненим подом, кафани у које скоро никада нису улазили странци, где се пило само пулке, чуо сам тужну песму коју више никада нисам могао да заборавим:
Његов је мали прст имао сто година.
Толико је имао и његов домали прст.
Његов лакат беше испод кошуље.
Кошуља је имала девет година.
Сто година имало је и његово уво.
И бутна кост… Адиос амиго!ДАЛЕКИ ПУТ
Живела је у нашем крају и звала се Зорица. Једном док сам стајао испред улазних врата моје зграде, покушавајући да се ноншалантно од пролазника огребем за понеку цигарету, пришла ми је и љубазно упитала да ли могу да јој кажем у ком правцу лежи Индија. Размислио сам и показао је руком ка југоистоку. Захвалила се и одмах прешла преко улице у правцу који сам је показао. Отада је више никада нисмо видели.
ПРОЗОРПре отприлике десет година одлучио је да, када год би то било могуће, искључиво прави прозоре. Знао је да направи упечатљива и веома јака врата као и предивни кухињски елемент, полице за књиге, па чак и стилски писаћи сто. Волео је дрво, волео је даске, које је називао посећеном природом, пријао му је мирис струготина, кривудање шара, елеганцију оборених ивица… ипак, највише је волео прозоре. Ситним словима утискивао је своје име на тешко доступним површинама оквира. Добро прикривено, али ипак присутно.
Једнога дана неки његов прозор гледаће на тропску плажу и на палме благо нагнуте ка песку. Највише је обраћао пажњу на чврстину прозора јер човек никада није могао знати који ће од њих морати да издржи силину удараца неког снажног урагана. Можда чак и најјаче, пете категорије.ЖИВО ПЛАТНО
На самом јужном крају Белиз Ситија имао је своју кућицу млади сликар који је одбијао да туристима за лепе новце продаје осликане сувенире. Озбиљно је схватао своју уметност и достојанствено трпео глад. Пронашли су га једног поподнева како лежи мртав усред свога атељеа. Аутопсијом је утврђено да је извршио самоубиство тровањем. Желудац му је био пун уљане боје. После се по граду причало да није имао другог избора јер је остао без и једног празног платна.
МИЛАН БАЛИНДА ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМАТога сам јутра одмереним корацима силазио низ Балканску улицу. Сви су ме гледали с неверицом. Знао сам да је то због гвајабере. Таква кошуља се не носи без одговарајућег панама шешира. Одмах сам свратио код капаџије Радета и купио бели шешир. Био је нешто мањег обода, па сам добио попуст од 200 динара. Међутим, и даље су сви с чуђењем зурили у мене. Наравно! Не иде без томпуса! Набавио сам цигару и наставио низ улицу. Више ме нико није примећивао.
ЧЕКАЈУЋИ КЕЦАЛКОАТЛА
Анхел Муњоз би свако вече, након што затвори своју радњу, одлазио на брежуљак који се издизао одмах иза његовог плаца. Стајао би на врху брега без обзира на временске прилике, али ретко кад више од једног до два сата. Почео је с тим ритуалом од оног дана када је сахранио Марију. Боже, како су тада били млади, али његова Марија није добила прилику да остари. Некакво унутрашње крварење, тешко разумљиво, однело јој је дах.
Чекао је на врху брежуљка повратак Кецалкоатла, мада то никада никоме није рекао. На питања би одмахнуо руком и уз осмех одговарао да само бистри мисли. Кецалкоатл се није појавио током последњих 30 година ишчекивања, али мајстор Анхел није ни очекивао да му се иза радње, и стана изнад радионице, појави Перната Змија. Заправо, размишљао је да ако му се Кецалкоатл заиста појави то би могло једино значити да је скренуо с ума. Кројач Анхел Муњоз је био прибран човек и без икакве намере да од туге бежи у лудило.
Он је био добар католик и његово чекање на астешког бога није се темељило на религиозним поривима. Не, случај је био рационалан: код куће га није нико чекао те је одлучио да он чека некога. Живот је једно чекање, неки чекају краће време, неки дуже. Ако већ мора да чека, он ће чекати на повратак Кецалкоатла. Знао је да се Марија неће вратити, а старији из места одувек су говорили да се Перната Змија враћа с времена на време.
„Ај, сењор Милан, никад се не зна. Можда хоће, а можда и неће“.НЕЋЕ ПРОЋИ!
Дон Карлос развлачи по оргуљама токату и фугу у д-молу. Седи у нарогушеној соби, предано притиска дирке и држи мозак у тегли. Тегла је повећа и од оних старинских у којима су се некад држали џиновски кисели краставци. Стара је једно седамдесет година. Стерилизована је и безопасна.
Опасна је руља која са брега креће са вилама, намерна да нас разнесе. Сваким кораком њихов број се увећава геометријском прогресијом. Док гомила галопира, појединци покушавају да математички аргументују оправданост наступајућег напада и његове законе. Такве удаљују. Све оне који се противе насиљу разапињу на уличне светиљке. Као опомене вешају им на грудима натписе «рачунџије». Камиони осамнаестоточкаши приближавају се сцени и увредљиво се понашају.
Пиљарица Долорес пије пиво и подригује. Чувши галаму спрема се да било кога упита шта се то догађа. До ње све јасније допире галама, али она не разазнаје смисао појединих повика. Руке почињу да јој дрхте, те их прислања уз своје обимне бутине, нимало глатке од наслага сала, покривене прљавом кецељом. Штампана реклама на кецељи већ више година није читљива. Некада је на кецељи, то сви у улици знамо, белим словима писало: «Фрутас пара путас». Долорес је почела да се тресе од страха. Баш онако како је то радила од оног дана кад јој је слепи Хуан поставио пивску боцу на столицу тренутак пре него што је она одлучила да устоличи своју позамашну задњицу. Отвара следећу боцу пива.
Дон Карлос не чује, уши су му у тегли.
Ја, неупућен у борбу против масе, хватам жарач и чекам их иза врата. Стање је крајње незавидно. Комшиница осећа напетост и моју одсутност, те користи дати тренутак; увлачи се кроз прозор и краде теглу с зеленим парадајзима. Никада неће сазнати да су то биле уши музичара Карлоса. Приметила је и теглу с карфиолом, па и њу односи. И док уским ходником балансира с две тегле, не слути, а неће никада ни сазнати, да је у великој тегли мозак господина за оргуљама.
Буљук се примиће.
Једанаестогодишње близанкиње госпође Заблудовске, које су се још од малена храниле крпељима, такође улазе кроз прозор. Угледавши Дон Карлоса, скачу на њега и ломе му руке, затим га извлаче напоље и, вукући га тик уз зграду, увлаче у подрум где га подучавају ситном везу, употреби салвете, основима пластике и егзотичном приређивању цвећа, а потом га препуштају пацовима. «Психопате! Мале психопате!», виће госпођа Заблудовски, разочарана.
За то време пиљарица пада, срозава се иза тезге трљајући рукама бутине. При томе виће да би требало убити, смрвити, исећи на комаде, бацити бесним псима, вранама, свињама да поједу, бости великим ексерима, гурати колац, копати очи, сексуално напастовати и урадити било шта што је лоше за појединца. Потом се моментално смирује и озбиљним гласом изјављује: «Оне болују од параноичне шизофреније, госпођо Заблудовски».
Све постаје комично у неку руку: немам више кога да браним, а борбу, која и није неминовна, хоћу да прихватим. Та моја одлучност наступила је од оног тренутка када више нисам био сасвим уверен у истоветност нападача. Више то нису они који су били, већ неки други. Опкољен сам. Трафиканткиња ми маше да се склоним у њен киоск. Затим нас двоје уништавамо инвентар у скућеној трафици. «Љубав обара полице!», понавља ситна продавачица. «Издаће ме дувански дим», кажем јој смирено док припаљујем цигарету марке «Ел Дорадо».
«То је дим мира, вољени мој», шапуће ми трафиканткиња којој сам пречуо име.
На самом крају огласило се звонце. Звонили су врло дуго. Звонили су дуго и оштро. Тако су могли звонити само они - моји непријатељи, поштар или смак света. Потом су се на небу оцртали обриси Великог медведа најављујући вечну спокојност, али сам ја знао да је то и варка и замка.
BALINDINA POUZDANA SEĆANJA
Piše: Todora ŠkoroMože li se sećanjima verovati? U novoj knjizi kratke proze Milana Balinde, „Pouzdana sećanja“ („Gradac“, Raška, 2014.), autor nedvosmisleno pokazuje da može. U onoj meri u kojoj inače sećanja žive u čoveku – bistra, jasna, ali uvek fragmentarna. Na tim fragmentima, i od njih, Balinda plete desetine životnih priča, smeštenih tek u po nekoliko redaka ili rečenica, ali sasvim dovoljnih da se opišu čitavi životi, ili bar da se razumeju. I zapamte.
Junaci „Pouzdanih sećanja“ su, uredničkim zahvatom skoro naizmenično – latinoamerički i ovdašnji, balkanski, takozvani „mali ljudi“. Manje da bi se pokazala razlika u mentalitetu, više sličnost kad su intimne ljudske sudbine u pitanju. Istorija, mitologija, običaji Meksika i cele Latinske Amerike kojom autor putuje, i koju voli, nesumnjivo su znatno različiti od balkanskih (beogradskih), gde se rodio, koje je na kratko napustio i kojima se najzad vratio, ali su zato lična bol, nesreća, preispitivanja i stremljenja, u stvari veoma slična. Ili ista, čak i na svim meridijanima.
Putujući i tragajući, možda nekim sasvim drugim i drugačijim poslom nego što je to književni, Milan Balinda ne drži beležnicu u ruci, ne zamara se detaljima i obiljem činjenica. On posmatra, oštrim okom i umom koji će u sećanje da urežu najsnažnije scene, kao na dobroj fotografiji, onoj načinjenoj u pravom momentu, onoj kojoj je i autor ove zbirke takođe sklon na svojim putovanjima. Tu urezanu sliku on potom (kad ona postane ono „pouzdano sećanje“) pretoči u proznu minijaturu, oštre rezolucije i savršenog kontrasta. Izbegavajući sve ono što u postupku stvaranja veoma kratke priče mora da se izbegne, u Balindinim pričicama ostaju da se zauvek zapamte slikar koji je, ostavši bez sredstava za život ( i za hleb, čak!) pojeo tubu boje i umro. Ali ostaje upamćen jer se na taj korak nije odlučio zbog gladi, nego iz očaja jer više nije imao nijedno prazno platno na kome bi slikao! Ostaje upamćen neobični profesor-lingvista sa Dorćola koji se, pred kraj života, poigrava sa svojim životnim opredeljenjem jezičkog čistunca, počinjući da piše gramatički potpuno nepravilne stihove... Ostaju u sećanju mnogi iz palete junaka zato što im je autor podario dugovečnost, izabravši pravi momenat u njihovom životu koji je naslikao.
Mnoge priče iz zbirke, zbog zadate kratkoće forme, nužno prelaze u fantastično i nadrealno, ali je to već kvalitet (ili boljka, kako se već uzme) svih proznih minijatura. Ni to im, međutim, ne oduzima na upečatljivosti, naprotiv. Neobičnost ove knjige kratkih priča je i u tome što se ona završava poglavljem koje čini – ciklus pesama. Možda neobična urednička intervencija, ali pesničkim senzibilitetom kompatibilna svom pretežnijem, proznom delu knjige.
Poruka ove nevelike zbirke Milana Balinde je, najzad, sasvim jednostavna - da su od svega u životu najvažnija sećanja. Kao u njegovoj (najkraćoj) priči upravo takvog naslova:
„Mala pletena stolica bespovratno je propala na kiši.
Ali sve to više nije važno jer je prošlo.“Todora Škoro