ДЕВЕТ РЕПОВА ЛИСИЦЕ
Дубравка Угрешић :“Лисица” („Booka“, Београд, 2017)У дневничким белешкама на почетку ФОРСИРАЊА РОМАНА-РЕКЕ Дубравке Угрешић (НИН-ова награда за роман године 1988. године – пре 30 година!) пише:
„.... Навратила је и моја пријатељица Сњежана и питала ме о чему ћу то писати. Па, ја бих о писцима, рекла сам. Па стално пишеш о писцима, рекла је. Само добри писци могу писати о било чему док лоши морају пазити на тему, додала је. Што могу кад волим писце зато што су тако мали, па ми их је жао, рекла сам ја...“
Те реченице су биле пророчке. У том роману и каснијих десетак књига есеја, прича и романа Дубравка Угрешић је заиста писала о писцима, писању, светским књижевним циркусима званим фестивали и симпозијуми и утврдила: писци јесу „мали“, али нема никога ко их због тога, или било чега другог, жали.
Катарина Лукетић, хрватска критичарка, пише: „Дубравка Угрешић (1949.) је аутор низа прозних књига преведених на више од 20 језика. Међу њима су најпозантије "Поза за прозу" (1978.), "Штефица Цвек у раљама живота" (1981.), "Живот је бајка" (1983.), "Форсирање романа-реке" (1988.), "Култура лажи" (1996.), "Музеј безувјетне предаје" (1998.), "Забрањено читање" (2001.), "Министарство боли" (2004.), "Никог нема дома“ и "Модерна бајка"(2005.), "Баба Јага је снијела јаје" (2008.) и других. Посебно запажена због иновативног приступа есејистици, Угрешић објављује у низу европских и америчких књижевних часописа и новина.
Времена у којима је Угрешић била проказивана као вјештица која у иноземству чара против домовине и не жели се прилагодити новом добу, нису сасвим прошла. Истина, њезине књиге данас имају хрватског издавача и о њима се говори у медијима, а критику 1990-их артикулирају у јавности често многи аутори.
Но, само се површина угланцала, док су дубљи друштвени слојеви и даље црвоточни. Угрешић је заправо остала у академској оптици националиста и надаље 'неугодна чињеница' – политички неподобна и бескомпромисна, али вани често награђивана и вишеструко превођена“.
Угрешић је објавила низ одличних есеја у збиркама “Напад на минибар“ и “Еуропа у сепији“. Писала је о мигрантима и страним радницима, свом и туђем луталаштву, несигурности, неприпадању и флуидном животу без упоришта, трендовима мегаполиса и провинција, култури аматера, девалвацији књижевних вриједности и привиду слободе у умјетности, тј. о томе како нација, држава, тржиште и аналфабетска публика обликују наш нови свијет.
И роман “Лисица“ дијелом проблематизира те теме, па је ријеч о фикционализацији – превођењу у приповједачки дискурс и компонирању у романескну форму, оних значења, размишљања и опсесија који су дуже присутни у ауторичину есејизму. Но, Лисица је по многочему и друкчија: по отварању према свијету и промијени погледа на дом и егзил, по фрагментирању и кројењу текста из значењских крпица и по фокусирању на питања смисла и одговорности писања“.
Роман почиње присећањем на руског авангардисту Бориса Пилњака и његову “Причу о томе како настају приче“. У питању је прича јапанског писца Тагакија у којој је испричао 'голи живот' своје жене, руске досељенице. Она дуго није знала (због непознавања јапанског) да је предмет посматрања и описивања и разлог славе свога мужа. Реч је о вишеструкој издаји: оној коју чини јапански писац литераризујући свакодневицу своје жене, затим оној коју чини Борис Пилњак, па оној коју чини Дубравка Угрешић, а на крају овој коју чинимо ми читајући и процењујући живот других.
Лисицаје биће коме у Јапану подижу храмове, а код Пилњака је тотем писца. По њему, писацкао лисица краде и присваја делове туђих животних прича, па оно истинито или могуће транспонује у дело. Раније је то могло да буде проблематично, данас свакодневно излагати свој и туђ живот није више питање етике и избора, него аутоматизма: сви то раде, и то се очекује и од нас.
У роману ФОРСИРАЊЕРОМАНА-РЕКЕ од пре 30 година још једна страница је пророчка: остваривање „тоталне књижевне контроле“. У нашој епохи, пише још тада Дубравка Угрешић, која је епоха Салијерија а не Моцарта, књижевност почива на идеји производње а производња се може контролисати. Књижевна шпијунажа, писци „из сенке“, психолошки рат, серије истих, празних, клонираних дела, рециклажа „недаровите свакидашњице“... Писци ће производити „књижевне хамбургере“, инсистирајући на „својим додацима“.
На многим страницама каснијих књига Дубравка Угрешић ће вишеструко доказати тачност горњих навода, не позивајући се на њих - рециклажа „недаровите свакидашњице“ давала јој је и превише материјала. Али њене теме нису таква клонирана дела: у роману „Лисица“ то су Набоков, Пилњак и чак три Левина – припадника руске авангарде, затим само приповедање, њен и други емигрантски животи, различити начини производње писаца, између осталог и на „фенси“ универзитету „за креативни дизајн“ на коме је један од главних предмета – фудбал.
Ауторка разоткрива механизме књижевне индустрије, режирање нечије књижевне славе и разне моћнике које доводе до тога да се неки писац представи као Писац. „Лисица“ је роман о књижевности, приповедању, причама и писцу-лисици који мора бити лукав и доследан себи да се не би трајно изгубио у шикарама бескрајних могућности.
“Лисица” је и једна могућа аутобиографија ДубравкеУгрешић која је мачистички и политички избачена из хрватске књижевности и олако проглашена издајицом и непријатељем. Описани су њени отац и мајка, њени московски студентски месеци и опијеност руском авангардом. "На једној вишој разини, пише Дубравка Угрешић, лисица за мене представља естетске принципе руске авангарде који су за мене били формативни. Сви принципи руске авангарде су заправо принципи саботаже, издаје очекиваних принципа, успостављања нечега новога, игре с читатељем. Тако да лисица може бити занимљив симбол читавог сета авангардних поступака који се тичу и књижевности и било којег умјетничког дјела".
У роману су и наше деведесете године када Дубравка Угрешић одлази из Загреба и губи део идентитета. Ту је и њена међународна каријера ауторке „друге, економске, а не прве, бизнис класе“. Ауторку видљиво мучи питање цене литерарног успеха и властити статус унутар књижевне индустрије. „Такве теме, пише Катарина Лукетић, како год биле обрађене, тешко да у 'новом добу' имају изгледа за масовни књижевни успјех и пред њом стоји једнака списатељска дилема: 'је ли љепше сањати да ћеш написати ремек-дјело или успјети написати просјечно дјело'“.
Обухваћени су и биографски и публицистички подаци о многим писцима и интелектуалцима који су најчешће избеглице: „Појединци које је мљела повијест тијеком цијелог 20. бурног стољећа, као што данашњица меље све оне невољнике који у потрази за сигурнијим животом опсједају еуропске границе“. У роману су и Трамп и Хилари Клинтон, затим љубавна прича са бившим судијом који је, зато што се изјаснио као Србин, остао без посла, Сребреница али и огорченост хрватским ратним и потоњим пљачкама, „чишћењем“ библиотека од српских и других „неподобних књига“, наставним програмом из кога су избачени партизани а остале усташе...
Љубавни сусрет по повратку у Хрватску завршава се несрећом, јунак страда, јунакиња пали кућу (пали прошлост) и одлази. Сигуран и трајан дом нигде не постоји, на то упућују и речи: 'Свијет је минско поље, и нема другог дома до тог'.
„Лисица“, која почиње са Пилњаковим тотемом писца – лисице, уз касније откривање многих „лисица“ у књижевним и другим круговима, завршава се изванредним сумаром значења лисице која нема велику снагу ни нападну лепоту, мења своја лица и нарав и вечити је слепи путник и мигрант, осамљеник у сталном страху и бекству, прогнана и рањива.... Ако тако издржи хиљаду година добиће девет бујних репова са којима може да се размаше.
Овај роман је пун аутобиографских пасажа, дигресија и сећања која су потпуно уклопљена у структуру. Исписан је изузетним стилом, са пуном свешћу о множини значења и различитих тумачења истих појава или текста, без патетике и са много финог хумора и суптилне ироније. Књига која је портрет нашег времена и, повремено, пророчких опомена.
КОМЕНТАРИ
·
Marina Radovanović Stjepanović
·
Pročitala sam Lisicu ove godine i vrlo me je prijatno iznenadila. Bila mi je mučna njena iskrenost, no na dobar način, osvežava pristupom. I mnogo mi se dopala slojevitost teksta; poput čitanja više knjiga istovremeno.
Nataša Spasojević
·
Ove godine sam pročitala sve 3 knjige koje je Booka objavila ovde kod nas Šteficu, Forsiranje i Lisicu. Oduševljena sam njenim pogledom na književnost, tim poigravanjem sa formom.
U Lisici sam najviše i najduže uživala, čitala sam je na kašičicu, pred spavanje. Taj niz eseja bi mogao biti otrežnjujući za nekog mladog pisca koji želi da se uhvati tog kola. Za mene kao posmatrača je bio izuzetno zanimljiv.
Muris Piric
·
Dubravka Ugrešić je jedan od rijetkih živih klasika (žao mi je što ovdje nisam pronašao riječ ženskog roda), i - paradoksalno - autorica koja je poznatija i priznatija izvan nego unutar okvira kulture sopstvenog jezika. Uz to, nikada nije promijenila čvrste moralne stavove zbog kojih je bila primorana na-vrat-na-nos napustiti Hrvatsku. Ona je autorica dostojna samog vrha književnog Olimpa ali i osoba sa dignitetom dostojnim poštovanja (što se za mnoge savremene književnike i druge stvaraoce sa Balkana nipošto ne može ustvrditi). Obzirom da dugo vremena živimo u istoj sredini, meni je posebno zanimljivo bilo "Ministarstvo boli" koje, pored tipičnog azilantskog iskustva nevoljnika suočenih sa šokom novog mentaliteta, jezika i kulture, odražava sve naše zlobe i omraze koje i u svojim egzilima svjesno ili nesvjesno raznosimo po svijetu.
Dana Ciric
·
Odličan podsticaj za čitanje, posle ovog prikaza a i komentara.
•
Slavica Timić
·
Samo Steficu citala davno. A vi ste Milivoj Andjelkovic jedno blago. Svaka rec vam je zlatna.
Jasna Veljić
·
Хвала на приказу романа господине Миливоје.
• Одговорите
Marina Simic
·
Pre dva dana sam završila ovu knjigu.
Suljovic Sabina
·
Citala Ministarstvo Boli odlicno delo... Takoder Nema nikig doma... Pocela Muzej bezuvjetne predaje.. Manje mi se svidelo zbog toga Sto se roman sastoji kroz price nekoliko pojedinaca...inace volim Dubravku zbog njezinog politickog opredeljenja... Feministkinju I branilac ljudskih prava