Франсоа Ларошфуко (1613- ???)
Iмао јеФрФрансоа Ларошфуко (1613- живот испуњен разним авантурама. Веома рано, у петнаестој години, жени се богатом удовицом, бави се политиком, улази у разне интриге против Ришељеа, учествује у бојевима и бива тешко рањаван. На крају: живи на двору, лагодним животом, у друштву најотменијих жена Париза. Живећи и старећи у таквом друштву, Ларошфуко, полагано, сећајући се проживљеног, бележи своја искуства у "Мемоарима", а философију у "Максимама". У његовим "Максимама" човек је инкарнација егоизма.
„У случају већине људи, није толико опасно чинити им зло, колико учинити за њих нешто добро.“ (Ларошфуко)
“Врлине се губе у интересима као што се река губи у мору...
Ништа се не поклања тако лако као савети другима...
Опраштамо онолико дуго колико волимо....
Права љубав је попут појаве духова: сви о томе говоре, а мало људи је то видело...
Сви имамо довољно снаге да поднесемо злу срећу других...“
Одсуство смањује осредње пасије и повећава оне велике, као што ветар угаси свећу и појача ватру.
Младост је стално пијанство; то је разум који је под температуром.
Частан човек може да воли као луд, али не и као блесав.
Мало је часних жена које није заморила њихова врлина.
Улазимо увек као нови у различита доба живота, и често нам тада недостаје искуство, без обзира на године.
Лицемерје је почаст коју порок чини врлини.
Онај који живи без лудости није толико мудар колико му се чини.
Нада, без обзира на заваравање, служи да нам пут ка крају живота учини пријатнијим.
Добро слушати и добро одговарати представљају најсавршенији начин разговарања.
У животу нас чешће забављају наше мане него наше врлине.
Стари воле да дају савете како би се утешили јер више не могу да дају лоше примере.
Никад нисмо ни толико сретни ни толико несретни колико то мислимо.
Трајност наших пасија не зависи од нас више него дужина нашег живота.
Глава је увек надмудрена од срца.
Ларошфуко (Максиме)