ГРОТЕСКА НОВЕ ФАНТАСТИКЕ
Виктор Пељевин: „iPhuck 10“(Плато издаваштво, 2о18)
Већ сам наслов овог романа, уз истакнуту ознаку за корицама „18+“, наглашава да је овај роман провокација која жели да превазиђе све досадашње. То је пародична гротеска која погађа многе „беле мрље“ садашњег развоја, посматране са краја овог века. Усамљенички живот у окружењу и дружењу са електроником и вештачком интелигенцијом, јаловост уметности инсталација, испразност „дискурзивне“ књижевности и надмоћ електронике оличен у свемоћној мобилној справи „ајфак 10“ са посебним додатком за сексуална уживања.
Главни лик романа је полицијско-књижевни алгоритам (програм посебне намене) који обавља две основне активности: истражује кривична дела фалсификата уметности и пише извештај о томе и, упоредо, пише полицијски роман, па је један од руских књижевника који непрекидно брине о развоју свог дела.
Алгоритам Порфирије Петрович, који се најчешће визуелно појављује у мундиру, капи са ширитом из 19. века и у високим чизмама са мамузама, изнајмљује историчарка уметности и „кураторка“ да јој послужи за поверљиву анализу арт-тржишта и за сексуалне услуге. Нови алгоритам ће Марухи „наћелаво обријаној, исушеној дијетама женској са тестостеронски уграђеним јајима“ заменити њену досадашњу „е-цицу“ – виртуелну љубавницу у лику песникиње Сапфо са портрета из Помпеје.
„Ја видим уметност – објашњава Маруха – као простор догађања на чијем су једном полу – веселе завере луде омладине с циљем да се од озбиљног света искамчи хаха, охохо или мало новца, а на другом – бизнис-пројекти професионалних испирача мозгова, који покушавају да емитују нове инвестиционе инструменте...“.
Порфирије Петрович добија задатак да заједно са Марухом обиђе најпознатије и најскупље уметничке инсталације које се чувају у сефовима и у уникатним видео-записима и да кришом сними што више детаља. Ту гротеска прелази у сарказам јер дела врхунске уметности су врата тоалета из московске канцеларије Британског Савета, затим разапет пас, Путин који отима дугу педерима, са исцрпним „аналитичким“ објашњењима – рецензијама.Ту је и неколико морских прасића у кавезима, храњених интравенозно, са празним тањирићем за храну и сатом који ће после седам месеци отворити врата и пустити прасад на слободу. Ти „уметнички радови“ су продати различитим милијардерима, а видео снимци целог процеса који треба да симболише положај човека у друштву, уникатни су документи. Међутим чеченски милијардер доведе у питање цео „уметнички процес“ јер одбије да пусти прасе из куће: „Са њим се играју деца, а напољу је мраз, вуци и орлови. Прасе је мало и слабо, појешће га“ – каже он и целој инсталацији драстично обори цену. Два млада историчара уметности одлазе у Чеченију да му све то објасне и никада се не враћају у Москву...
Саркастична је и слика друштва са краја овог века: влада „плишани тоталитаризам“, вести на телевизији говори златни славуј. Русија, балтичке земље и део Европе су у Европској унији чији је „најбољи штит“ лоша клима. Америка је подељена на два дела која ратују међусобно. Калифат ратује са Америком а Дафаго (друга исламска држава) због тумачења „небеских знамења“ ратује са Калифатом. Како су две исламске државе раздвојене територијом ЕУ, оне ратују шаљући балистичке ракете преко ЕУ која наплаћује сваки прелет, а политичари се свађају чије су руте њиховог лета и коме припада који део наплате. Једина спона која послује свуда и држи свет на окупу је „Једина банка“. Она плаћа свакоме ко је помене у роману, извештају, говору, било где. На Западу се поздрављају са „Адолф Акбар“ а у Русији стварају клониране владаре са одабраним особинама које умножавају. Друштво свуда надзиру алгоритми - програми без субјективности тако што прате, укрштају и обједињују информације о људима.
Ту су и неизбежне љубавне сцене и сазнање Марухе да њен алгоритам, уз писање романа, прикупља и доказе о њеним фалсификаторским , па и злочиначким, делима. Она откупљује алгоритам Порфирија, брише га, мења свој идентитет и у новој средини постаје Мара која се бави ајфилмом („ја филмом) стварајући реплике непостојећих дела као што је био први: портрет Николаја Чудотворца усред џунгле, од костију диносауруса, који се могао видети само из ваздуха, од кога остаје само скупи, уникатни снимак.
Ту почиње други део романа, фантастика нове врсте, у коме Пељевин описује унутрашњи свет рачунарских програма и вештачке интелигенције, од описа сцена током брисања алгоритма до чињенице да ништа што је унето у рачунар не може бити заиста избрисано. Користећи „археологију интернета“ Порфирије се поново саставља као алгоритам и појављује заједно са „избрисаном“ виртуелном Сапфо. Они припремају за вечност уметнички објект „Марина смрт“ који ће бити приказиван на интернету. То није освета већ чињење добра за оне који су растрзани и пате јер „престанак бола био је благослов“.
„Нека суштина која осећа и пати... опипава овај свет и шаље у вечност извештаје о ономе што види“, пише дупликат Порфирија (и он је лажни и постојећи у исти мах, као Маруха – Мара, Сапфо...). „Шта је твоја свест, човече, ако не складиште бола? И зашто је твој најстрашнији бол то да ће се твој бол ускоро завршити? То нећу моћи да схватим – ја, који никад нисам знао ни за бол, ни за радост... Каква срећа што у ствари не постојим!“
Људи покушавају да избегну патњу, пише Порфирије, али без патње нема разума који размишља и развија људски род. „Оно што представља највећу загонетку човека је што он изнова и изнова бира „to be“. И не само да бира већ се махнито бори за њега и све време избацује у море смрти нове младунце који вриште од страха. Разуме се, схватам, да такве одлуке доносе несвесне структуре мозга, такорећи унутрашњи deep state или илегални партијски комитет чије жице воде дубоко под земљу. Али човек заиста искрено мисли да је живети – његов сопствени избор и привилегија!“
Уметност треба да одговори не на питање „шта радити“ већ „како постојати“, пише Пељевин. Роман се завршава констатацијом Порфирија Петровича, руског „књижевника“: „Роман је успео“.
Виктор Пељевин је аутор 15 књига, већином романа, и свака је била медијски, а неке и читалачки догађај. На унутрашњој корици издавач се одважио да наведе његове „најпознатије“ књиге: „Чапајев и Празнина“, „Дијалектика прелазног периода из ниткуда у никуда“, Света књига Вукодлака“, „П5“, Сок од ананаса за дивну даму“ и роман „Т“ То су по мишљењу аутора овог текста и најбоља дела овог најзанимљивијег, а можда и најбољег; савременог руског писца. Међу њима није овај роман „iPhuck 10“ али ће свакако стећи своје занете читаоце.
Роман је са руског течно превела Наталија Ненезић и није јој било лако да за различите технолошко-англо-руске појмове нађе одговарајући реч на српском или бар на англо-српском, језиком којим комуницирају програмери и њима блиски млади понети савременом технологијом и електроником.
КОМЕНТАРИ
Slavica Timić
A uz to sto je zanimljivo Dana Ciric, ja zelim da pisem kao Milivoj . Maestralno. Kakav prikaz. uz to...mozda me malo podseca i na Uelbeka....ne znam...ovo ZELIM odmah smesta sad.
Dusko Lopandic
·
Slavica Timić i mene je u pocetku podsetilo na Uelbeka ali ovaj je tehnoloski razradjeniji, mislimИ Nove tehnologije svake decenije. Iz objave se ne vidi u kojoj meri se tehnoloska sf razigranost kao u stripu sublimira u literarnom smislu. To je ono gde je Uelbek vrlo jakRadoslav Mandic
·
Napokon i nešto o Peljevinu. Sjajno ste prikazali pisca i dela. Peljevina sam čitao, ne sve, ali dosta od njega. Za mene je on moderni Bulgakov i čini mi se da je imao uticaja na njega. Omon Ra i Život insekata su mi za sada njegova najbolja dela.
Marina Radovanović Stjepanović
·
Čitala upravo tu. Namučila me je, ali je vredelo! A za osvrt svaja čast.