Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, април 2009.

ИЗ САДРЖАЈА:

 Улога Максима Горког у одбрани, сумњичењу и трагичним судбинама писаца
 Ново издање „Историје Србије” Симе Милутиновића Сарајлије
 Немачка лирика
 Мозаичар Танасије Стојић Рузмарин
 Путопис: Палата Долма Бакче

 

Душан Чоловић
Мрачило

Како је жесток и моћан
Нико не сме да га погледа
Нити да га додирне
Ни да му изговори име.
У овој мутавој земљи
Обавља све у мраку
И трагове доказа брише.
Склон изазову
Потери вешто измиче
Открили су га у мраку слепи
Да скамењена уста
Тајну разнесу.

 

Предраг Миљковић
Нера и ветар

Циганчица Нера брише мрве са муса-
вих, модрих усана. Појела је колач,
што је деда Замфир украо у вароши,
само за њу. Деда суво кашље са подераног кре-
вета, котрља низ дебеле усне нејасне речи не-
ког далеког народа, крај чије нечисте савести
је рођен, некада давно. Речи су тешке и суве.
Немају музику. Речи као бич. Како тај народ
пева са оваквим речима, размишља Нера.
Суве су као долина у којој живе.
На јесен ће бити петнаест година како се
Нера родила у овој кући, у циган-мали, у Су-
вом долу. Исте вечери отац је отишао у град по
храну, недељу дана после, мајка за њим. Вра-
тили су се, можда, кући на неком другом крају
света, овој, сигурно нису.
Нера је жедна.
Лето је сушно као никада пре. И птице оп-
рљених крила, пре ће сагорети у огњу плавет-
ног дома, него слетети на Суви до. Али слетела
је јутрос добра вест до Нериног срца. Адријан
је послао поруку, из далеког света, из небеског
Беча, из циганског обећаног града, где људи
добра срца даривају богат бакшиш, ономе ко
почисти светли град од сажваканих ствари,
оглоданих снова, потрошених жена. Адријан
овога лета долази кући, шаптала је по селу ње-
гова сестра.
Нера би да се умије.
Крај дединог кревета самује напукли, стак-
лени бокал. Празан. Замфир је опет, мамуран,
гасио пожаре у грудима. До најближег пото-
ка, који није сасушио, има четврт дана хода.
А Сунце већ клизи, доле, према ужареном хо-
ризонту.
Нера би волела да дочека Адријана чиста
лица. Излази из куће, боса, лепршава, гроз-
ничава од лепе вести. А очи, два гарава сунца,
блистају у сенци крмељавих трепавица. Плака-
ла би. Сузама би да се умије. Али није тужна.
Врели ветар лепи трошну, танку хаљину за
Нерине чврсте бутине. Она почиње да плеше,
уз ветар, поред ветра, затим са ветром. Пле-
ше ка пољу детелине, крај дрвореда јабланова,
далеко од мале, тамо где се пре две јесени рас-
тајала са Адријаном.
За леђима јој остаје чопор прашњаве деце.
Трчећи, окреће се око себе, шири руке ви-
соко изнад главе, њише дивље, куковима. За-
чикава ветар.
“Не знаш да играш ветре,
фали ти ритам ветре”..., пева, смејући се,
тихо, па све гласније и гласније.
Лиже ветар сувим језиком, онда га гризе,
гризе и режи. Затом поново пева:
“Ручаћу тебе ветре,
умиј ми тело ветре”...
Стиже до поља суве детелине. Ветар ломи
кржљаве гране, диже у небо прашину. Лага-
ним покретом руке, Нера скида са себе хаљи-
ну, баца је у траву. Спушта низ ноге гаћице, и
дуго, дуго плеше. Жмурећи. Гола. У срцу по-
луделог ветра.
Опет почиње да пева:
“Где су ти сестре ветре,
муња и киша ветре,
немаш ти појма ветре”...
Пева песму чикалицу. Затим леже на спрже-
ну траву. Ту где јој је граном дрена, Адријан
миловао голе табане. И груди набрекле. Где јој
је трњем пустио крв низ вреле бутине. Где се
заклела да ће следећи пут и руком да је дира.
Шири ноге, диже кукове ка небу. Лагано
кружи. Упија ветар у себе. Креће руком ка
кудравој, врелој чекалици. Али, спушта руку
на стомак... Сачекаће, ипак Адријана.
Више не пева, сада шапуће: “Умиј ме вет-
ре... Умиј... Не знаш ти ништа ветре...Позови
сестре ветре”...
Цвили Нера.
Цвили ветар.
Стеже груди Нера, све јаче и болније. Низ
црне брадавице потекоше капи белога млека.
Десним дланом накваси млеком усне, левим
крмељ на очима. Из дивљег цвета-месожде-
ра, међу ногама, скотрља се низ врели гуз, кап
меда на жедну земљу. Из гладног цвета, суза
од меда.
И наста тајац, дуг и болан.
Смирише се Нерини дрхтаји.
И зацрне се небески свод, и кап паде на Не-
рино лице. Заблисташе бели зуби испод осме-
ха, она отвори лагано очи, спремне на чудо.
Али беше то само кап труда са крила умор-
ног гаврана. То је само ноћ просула плиш по
долини. Црни плиш, тежак и млак.
Јер, живот није бајка.
Склупчала се Нера у тами пољане, гола и
лепљива. К’о врела мрва у предграђу света.
Желела је сама себи у стомак да се увуче.
И дуго је плакала. Без воље да сузама опере
тело.
И ништа не остаде од овог нестварног сутона.
Сем, можда, мало стида...
И трун песме...
“Умиј ми тело ветре...”

Ненад Грујичић
Прилика бере јагоде

Након две године невиђања, у Дунав-
ском парку су се изненада, ван сваке
примисли да је тако могло да буде,
срели Јелисавета и Никола, млади брачни пар
из Босне, које је рат био немилосно раздвојио.
Она је седела на клупи са другарицом из Са-
рајева. Мршав да мршавији не може бити,
Никола се појавио ненадано иза језера са још
једним мушкарцем. Хук из земље подигао је
Јелисавету на ноге и хитнуо Николи у загрљај.
Као на филму, потрчали су једно другом у за-
грљај на крилима големе среће. Језеро се за-
таласало, лабудови огласили, птице излетеле
из крошања, а заљубљени парови на суседним
клупама престали да се љубе. Јелисаветино и
Николино грљење, пољупци и гласови, умно-
жавали су се брзином водопада и потапали
цео град.
Она је уз сам рат кренула до сестре у Нови
Сад по храну које је понестајало у Сарајеву. Све
се надала да ће проћи зло које се као, заметак,
већ налазило у познатој севдалинки ‘’Сараје-
во, ватром изгорило’’. Снајпери су цијукали
своју смртоносну песмицу на сваком ћошку,
са сваког солитера, са хотела и високих кро-
вова. Одлучивши да ризикује, Јелисавета је
једног јутра кренула испод снајперских цеви
да ухвати последњи аутобус који је излазио
из Сарајева. Ко то није видео, тај не зна шта
је живот? У глави јој је била народна посло-
вица: Прилика бере јагоде. О, Боже, да ли ће
бити убрана испод цичућих куршума што су
изнад њене главе цртали невидљиве линије
смрти? Успела – домогла се аутобуса за који
се качило мноштво жена и деце. Многи нису
имали срећу да уђу и једини спас. Плач и ужас
на лицима, паника од које се леди кичма, јед-
но дете повраћа мајци на груди, старац пао на
ивичњак, нико га не гледа, полудела жена пева
испод дрвета на торби пуној фото-албума, пу-
цњава из разних крајева града, са брда граната
бира прозор кроз који ће растурити полицу са
књигама.
Никола је остао у Сарајеву у зради где има
више муслимана. Одређен је за дежурног на сме-
ну. Све још може да се поднесе, није се до краја
испуцао југословенски дух станара, хоће људи
и да помогну једни другима. Дани се згушња-
вају, недеље шиште, вести и догађаји све црњи и
црњи. Никола рањен у руку и ногу, за длаку по-
ломљене кости. Тањи се хумана комшијска ли-
нија, свако гледа свога посла, све посталоира-
ционално, као да би свако сваког појео за ручак.
Попуцалог стакла колико хоћеш, за лопате. Да
би се угрејали, људи ложе књиге. Хајде што горе
томови Тита, Кардеља и Бакарића, али не праш-
та се ни Шекспиру, ни Андрићу, пламте ‘’Злочин
и казна’’ Достојевског.
Јелисавета је одлазила у Бачки Јарак да
преко станице радио-аматера контактира са
Сарајевом. То је jeдини начин да чује Николу,
телефонске везе одавно не раде. Контакт се
остваривао овако: радио-аматери из Сарајева
зову ове у Бачком Јарку где се налазе редови
избеглица који ништа не знају о својима што
су остали преко Дрине. На папирима су испи-
сана имена и бивше адресе. Један од двојице у
радио-клубу у Бачком Јарку полако чита и два-
пут понавља имена, а у Сарајеву други запи-
сује. Ту су такође окупљени силни мученици
без хране и основних потрепштина за живот.
Када неко у Сарајеву чује блиско или позна-
то име, викне гласно, момак са накривљеним
слушалицама на глави одмах записује. И онда
све исто, али с ове друге стране. Након тога
одређују се заједнички термини у Бачком Јар-
ку и Сарајеву: кад ће ко, којег дана и у колико
сати доћи на разговор у радио-станицу да чује
свога најмилијег.
А разговор – пун шиштећих испрекиданих
звукова и растегнутих, нагло удебљаних гла-
сова, вибрирајућих резонанци од којих мем-
брана бубри и тражи тишину, као да долазе
из дубине свемира, из магме праматерије. Ре-
ченице се не разазнавају, тек понека реч сине
као светлица у увету и буде спасоносна карика
за коју се слушалац с једне стране ухвати па
узвраћа одговором. А онај, с друге стране, за-
сут истрзаном симфонијом бола, граби звучак
неког значења, повезује са оним својим и пита
да ли га чује, да ли да понови, а онда и овај
исто – како си, чувај се, доћи ћу чим могнем
– и тако у недоглед.
Јелисавета се из Бачког Јарка враћала у
Нови Сад замишљена и располућена. Чула
је неког, ваљда је то био Никола, јер глас му
беше неземаљски. Као да се цела трагедија
окрунила тим радио-аматерским хуком и
очајничким разбором. Ништа се у целости
није разговетило, тек мрвице понорног звука
завитланог у бесцење времена и простора, тек
за утеху и мали лек, али, ето, чуло се, јавило се
једно другом, доказ да се живо, да има надеи
да ће све ово проћи, ако Бог да.
У глави би јој данима тутњао разговор, сад
све дражи и дражи, а Николина боја гласа све
природнија и лепша. Слогови су се лепили и
састављали у речи, а оне у целе реченице, смис-
лене, главом и репом, па онда неколико таквих
у низу – у прстен душâ што су се повезале у јас-
ну слику разбора којим се зацељује бол.


Сава Бабић

Добра лектира, шта то беше?

Како извршити избор књиге за
читање, одабрати позоришну
представу или филм? Питање
није безазлено. Истина, нема новина у
којима се не пише о свим тим елемен-
тима културе, па се чак и изводе судо-
ви, на основу којих би требало знати
шта је успешно и шта не би требало
пропустити. Истина опет, други до-
гађаји су много важнији, чак и не треба
много више труда него прочитати чла-
нак. Још не тако давно људе је било сра-
мота да признају како не читају књиге,
иако их нису читали, данас је ситуација
много јаснија: ретки су читаоци, људи
се не либе да кажу како ништа не чи-
тају. Као да је читање луксуз, беспосли-
ца, чак се говори о томе како је такав
човек замлата, није способан за „ис-
тински“, „прави“ живот.
Памтим једну давну емисију Оље
Бећковић која је ишла у доба Сајма
књига. Уз Милована Данојлића гости
су били бивши министар образовања
Гашо Кнежевић и тадашњи министар
образовања Вуксановић. Водитељка је
инсистирала, прича се о великом броју
посетилаца Сајма, која је последња
књига коју су министри образовања
прочитали. И није их пуштала да се из-
вуку. Лењи Гашо, доктор права, на кон-
цу је признао да у новије време ниједну
књигу није прочитао. Актуелни Вукса-
новић, доктор књижевности, туц-муц,
на крају је једва исцедио да је читао
Андрићеве Знакове поред пута, дакле
књигу која је објављена пре тридесет
година. То је наша читалачка
ситуација!
Што се књижевности и књижевне
критике тиче веома је погођена дефи-
ниција да је наша књижевна критика
као Воки Костић: појела је саму себе.
Новине доносе приказе књига, исто као
што пишу о позоришним представама
и филмовима, али то све већином спа-
да у новинарску норму која је некоме
додељена или хонорарно договорена;
ко ће истински да чита толико књига
па да још и пише о њима? Сваке недеље
рубрика и суд о пет-шест књига! Много
је лакше извештавати са политичких
скупова и сл. Писати о књигама без-
лично и безоблично, постао је манир.
Такве текстове чита само несрећни ау-
тор о коме је реч. На основу таквог тек-
ста одабрати књигу за читање – уопште
није могуће. Ретке су оне личности које
не пишу округло па на ћоше, они на-
писи на основу којих би се смело упус-
тити у читање одређене књиге. Има и
таквих, само што због тогане можемо
куповати сву штампу и трагати за та-
квим поузданим и изузетним људима.
Награде би могле бити од користи, то и
јесте репер, али смо се толико пута већ
опекли: награду је добила књига која
може бити важна у једној националној
књижевности, али није за читање, као
да је додељена да би читаоце повукла за
нос. Књижевни часописи се, такође, не
читају, али што се књижевне критике
тиче, ни у њима није много боља си-
туација: сви ствараоци и све књиге су
изузетне и генијалне! Само се не треба
преварити па то и проверавати.
Ако пак неко из недеље у недељу
пише, на пример, о великим светским
писцима, то се проглашава за креа-
тивно новинарство, ваљда за разлику
од оних пословичних пијачних изве-
штаја. Чак се онда говори и о есејима, а
то се некада једноставно називало ком-
пилација. Ни то није мало достигнуће
у новинама, ипак је реч о великанима
књижевности, науке и сл. Зависи ипак
од личности новинара: како од доступ-
них података о некој личности сачиња-
ва портрет и колико је своје стваралач-
ке личности унела, не само у један, него
у низ таквих текстова, које је личности
одабрала и с којим разлогом и, коначно,
које црте њихове и елементе вредности
дела. Па и у најповољнијој варијанти
само мањи део таквих портрета може
бити успешан, што није мала ствар. Не
треба се заваравати, данас је могуће на-
писати веома значајан текст а не иско-
ристити ни једну једину своју реч, него
само онога писца о коме је реч. Али је
то веома тешко и представља истински
подвиг.
Ипак је непријатно и нелагодно се
осећа истински читалац ако се пропус-
ти понека веома значајна књига услед
недостатка праве информације. Так-
вих књига, не треба се заваравати, нема
много, само неколико годишње, али је
пропуст тим већи и неопростив: по-
ред нас је било изванредно дело, за нас
лично значајно, а ми га промашили.
Свакако, како год узели, нема 52
значајне и изузетне књиге о којима
треба писати. Рубрике би се морале по-
пуњавати и другачијим садржајима.
Не жалим што сам прочитао
својевремено вагоне књига које није
требало читати. Такве књиге, накнадно
видимо и тешимо се, нису оставиле го-
тово никакав траг у нама. Једина је ште-
та зато што смо могли читати боља дела.
Али је недоумица велика и може да иза-
зове сумње: читали смо и књиге које су
нам биле веома добре и значајне, а данас
тек видимо да нисмо били у праву. Ис-
тина, има и оних књига које данас нису
на цени, али су оне значајне и поново ће
се вратити на своје заслужено место.
Временом смо постали веома про-
бирљиви, чак строги, интересују нас
само она изузетна и велика дела за
која мислимо да ће трајати вечно док је
писма и језика. Колико их има? Стоти-
на? Или нешто више? А колико ли их
је у националној књижевности? Само
она дела су истинска остварења која су
у корелацији са целокупном национал-
ном књижевношћу, као и у корелацији
са светском књижевношћу.
Слично је или исто тако и с дру-
гим врстама уметности. Наравно, увек
важи за онога ко уметност сматра за
веома значајан сегмент укупног живо-
та, можда и за најзначајнији, али свака-
ко најтрајнији.
„Читање је, као и љубав, једносмер-
на улица“, упозорава Јосиф Бродски.

 


 Крај странице