Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, април 2007.

Молимо Вас, уколико нисте измирили претплату, да то учините на жиро-рачун Удружења књижевника Србије: 245–0015892701024–54, Агробанка Београд, са напоменом: за претплату, а према упутствима датим у импресуму.

Такође Вас љубазно позивамо да обновите претплату за 2007. годину, за појединце 1200, за правна лица 2400 динара, за иностранство 50 еура, авионски 70 еура.

 

Из садржаја:

■ Слободан Ракитић: ПОХВАЛА ПОЕЗИЈИ стр. 3
■ Богумира Пејчић: ПЕСНИК У СВЕТУ ОНОСТРАНОГ стр. 5
■ Драгиша Милосављевић: СРЕДЊОВЕКОВНИ ДОБРУН – ТАЈНЕ И ИСТИНЕ стр. 6-7
■ Љубомир Ћорилић: У ПЕСНИЧКОМ СВЕТУ ДОБРИЦЕ ЕРИЋА ст. 8
■ Биљана Мицић: ВЕТРОВИ СТАРЕ ПЛАНИНЕ СЛОБОДАНА ЏУНИЋА стр. 9
■ Лука Прошић: ЕСТЕТИКА И ДЕКОНСТРУКЦИЈА ЕСТЕТИКЕ СРЕТЕНА ПЕТРОВИЋА стр. 18
■ Божидар Мандић: СИНТЕЗИЈСКА УМЕТНОСТ ВЛАДАНА РАДОВАНОВИЋА стр. 19
■ ПРОЗА И ПОЕЗИЈА: Михаил Булгаков, Едуард Дајч, Дејан Симоновић, Томислав Мијовић, Дара Секулић, Улф Лундел, Мирољуб Тодоровић, Милица Краљ, Срба Ђорђевић...


За село испод неба

Петер Хандке у Великој Хочи уручио износ додељене му „Хајнрих Хаине“ – награде од 50 000 евра


Највећег писца немачког говорног подручја Аустријанца Петера Хандкеа на приштинском аеродрому, где је слетео са својом ћерком Леокадије и повећом групом берлинских и хамбургшких интелектуалаца, затичемо изразито нервозног. Окупљеним српским новинарима неће да каже ни реч. Сви га чекамо збуњено, али пуни поштовања, а он, то лирско-приповедачко гудало, видно пренапрегнут – као струна пред пуцање. Можда због тога што сви, бројни Немци, као јато плаветних голубова на трг у Фиренци кад се сјате, дођоше, али нема ћерке му јединице. Напокон се као голуждраво птиче појављује у пратњи књижевника Ранка Ђиновића. Распоређени у више комбија, џипова и у аутобусу Владе Србије (чији је вођа пута на административном прелазу код Руднице после дуже расправе по први пут морао да плати „пролазнину“ страним војницима КФОР-а па тек онда на свету своју земљу да ступи, иако на аутобусу, поред видних обележја наше земље стајаше и налепница „Возило владе Србије“) малени конвој напокон креће ка Великој Хочи. А у Хочи нас, уз хлеб и со дочекује љубазни отац Миленко, добро великохочанско вино и трпеза. Хандке се крсти као и обично - са три прста, а за богатом трпезом, после чаше-две се открављује. Постаје све пријатнији, збија шале. Немци око њега, међу којима је директор гласовитог позоришта „Берлинер Ансабел / Берлински ансабл“ (основао га 1949. Бертолд Брехт, са својом животном сапутницом Хелене Вајгел) Клаус Паиман, славни немачки глумци Ролф Бекер и Кете Рајхелт и други су збуњени гостопримством Срба ове мале енклаве – али и великохочанско српске планете. Питају ме зачуђено: „Где ћемо сви да спавамо у овој забачености“? И када..., па како... Док се питања роје одговарам им на немачком да отац Миленко има прецизну листу гостију и мештана, у чијим ћемо домовима спавати. И то када ко хоће ... Желим напокон и ја да кренем, али ме Хандке зауставља, тражи да останем још мало. Вино чини своје, али и осећај као да је „свој са својима“, као и познанство, после прошлогодишњег ускршњег интервјуа са њим, након парастоса на гробљу изнад Ретимља, где земља кости чак 14 Костића угроби...
Са косовским ствараоцима Чаславом, Зораном и аустријским писцем Куртом Кипрунером идемо према дому љубазних домаћина Славице и Ранка у Ораховац. Од миља га гостољубива и весела Славица ословљава са „мој Курта-Мурта“... А баш ту, на само стотинак метара од њене куће је прошле године Хандке видео спаљене српске куће и бодљикаву жицу која дели зоне Срба и Албанаца, рекавши у Паризу да ће новац додељене му награде „Хајнрих Хајне“ бити потребнији „оним Србима на Косову, који живе у логору под отвореним небом, опасани бодљикавом жицом“. Курт у патроли од 8 војника, који иђаху поред нас препозна своје Аустријанце. Заметну се полусатни разговор са вођом патроле, ког позвасмо да сутра ујутру дође на кафу. И заиста, тачно у назначених пола осам дође Аустријанац, вођа патроле италијанског имена Марио, са аутоматом у рукама и у пратњи још једног војника. Просто ганути и разоружани, раздушени искреношћу и гостопримљивошћу, распитују се код свог земљака Курта за сваки детаљ. Кад одоше, Курт забезекнуто промрмља: „Боже, па они појма немају ни о чему овде... Као да су пали са Марса“. Би му јасно да су војници, који обезбеђују српске енклаве у Ораховцу и оближњој Великој Хочи заиста испраних мозгова овде и само фигурирају, пландују. После попијене кафе и слаткиша Курт и ја одосмо у Хочу, где је отац Миленко у цркви „Св. Стефан“ служио ускршњу литургију. Улазим са камером и снимам, кад ми одједном из масе приђе Хандке и на невештом српском енергично прича „Нема снимање, нема снимање... рекао фатер Миленко (отац Миленко, прим. В. Р.)“ Иако ме отац Миленко видео и није дао никакав знак, престајем са снимањем и стајем поред Хандкеа, који сваки час пита: „Шта значи ВОЗ-НЕ-СЕ, ... ВЕ-ЛИ-КО-МУ-ЧЕ-НИК“ итд, бележећи помно моје одговоре у нотес. Са пуно радозналости и достојанства дуго стоји и крсти се као и сви присутни, са три прста и по српском обичају. После литургије Хандке разгледа двориште, гледа затворене свиње и како отац Милено храни кокошке. Смејући се себи у браду мрмља: „Само једна свиња“,.. Сам Бог зна има ли у томе ироније или симболике и шта му је смешно. Његово радознало око гута сваки покрет, као кокошка зрневље. Храни своју знатижељу, да би ускоро све то преточио у дело, у песму, у роман, причу, позоришни комад, филмски сценарио. Не називају га критичари узалуд „интермедијални уметник“, „дијалектичан писац“, „лирски приповедач“, „ангажовани уметник“. О свему томе, као и о доласцима у Србију под бомбама, о говору на Милошевићевој сахрани, о скидању његових комада у париским и немачким позориштима, о забрани доделе једногласно му у Дизелдорфу дате „Хајнеове“ награде сам се спремио да га о свему поменутом и много тога више питам. До сада сам успео само да промрљам: „Како сте спавали?“, при чему ми расположено и на српском, са „изломљеним Р“ одговорио „Добрхо, добрхо“.
Сваки детаљ бележе камере и фотоапарати немачких, али и наших репортера. А и моја. Сви чекамо Ролфа Бекера да донесе 50 000 евра. Хандке кроз смех и на немачком шеретски добацује Клаусу Паиману: „Да овај није запалио са парама ... можда чекамо узалуд“. Напокон стиже Ролф. Трају консултације, ко ће и шта да говори. Усагласише се да прво говори Ролф, па Екарт, па госпођа Рајхелт, времешна глумица набораног, али увек насмејаног и љубопитљивог лица. И кад све би спремно, нема оца Петра (Улемека), старешине манастира у Зочишту (и Ђурђевим Ступовима). Кад високи и енергични свештеник дође, Ролф Бекер отпоче договорену церемонију – прво официјелне доделе награде Хандкеу. Потом Екарт, а након надахнута Кете Рајхелт, која рече да је сама обезбедила адресе 90 од укупно око 500 особа, које су дале, тј. скупиле 50 000 евра. На крају Ролф Бекер, уз саркастичне речи да је „бомбардовање СР Југославије 1999. отпочело тачно са завршеним преласком немачке владе из Бона у Берлин, а у складу са основним митом немачке, берлинске републике“ свечано даје први пут установљену „Награду берлинских културних кругова ХАЈНРИХ ХАИНЕ“, која је тиме алтернатива већ постојећој награди града Дизелдорфа. „Дизелдорф је рекао – нема награде за Хандкеа, али као што видите има награде за Хандкеа... И Хајне је страдао и обогаљен до краја свог живота, зато што је заступао идеје француске револуције, не одступајући од свог схватања правде. Њему сличан је и наш Петер Хандке.“ Одјекну снажан аплауз свих присутних. Хандке узима новац, шеретски га брзо трпа у унутрашњи џеп, вади га одмах и уозбиљивши се прима честитке, почињући са читањем свог говора на српском језику:
„Ја сам захвалан по природи. Посебно сам захвалан да могу бити у Великој Хочи. То је мало село, али Велика Хоча је велико место. Такозвани свет је у Великој Хочи заиста прави свет. Ако не буде Велике Хоче, онда је свет стварно само такозвани свет. Ја сам захвалан свим мештанима Велике Хоче на истопримству... (након видних тешкоћа са изговором и добацивања од стране присутних „гостопримству, гостопримству“, Хандке се коригује „... на гостопримству, да Гастфројндшафт, извините на гостопримству. И захвалан сам свим мештанима Велике Хоче што су остали да живе овде. Посебно се захваљујем Ранку Ђиновићу. Без њега не бисмо ни ми били овде. Велика Хоча значи на старом српском језику МНОГО ОЧЕВА. Ја имам једно друго име за Велику Хочу. То име је моја жеља, то име је: ВЕЛИКА ДЕЦА. А од данас постоји треће име за Велику Хочу, СЕЛО ИСПОД НЕБА!“.
Уследи јак аплауз, а нека пријатност око срца присутних Срба тешко се да описати, избијала је из дубине душе. Потом овај доброчинитељ прочита свој говор на немачком, који му преводих многобројним Немцима и Аустријанцима. Уследише и поклони за Хандкеа, буренце српске ракије, народна ношња ручно рађена, за Хандкеову ћерку, па слике и икона, (која „три месеца не сме да се додирује с преда“), дар свештеника Петра. Онда Хандке позва своју ћерку и објашњава: „А сада ће моја ћерка Леокадије предати свих 50 000 евра мештанима Велике Хоче.“ Она то стидљиво учини. Одушевљење се изли пред црквом „Св. Стефан“, обли њене скуте. Лепота овог великог чина људскости поче да исијава из сваке стопе великохочанске српске земље. Онда је уследио интервју за други програм немачке телевизије ЗДФ, чији се новинар интересовао зашто баш Велика Хоча, зашто не на пример Високи Дечани, на шта велики писац великог срца одговори да су Високи Дечани већ центар, са довољно (људске) пажње. „Ови људи овде живе у селу, ја и сам потичем са села, можда и због тога“... А на питање, какво решење за Косово види, Хандке рече да је Косово једна трагика и да Албанци могу да буду срећни предлогом Мартиа Ахтисарија, који жели да прати и надгледа њихову независност. „А то је нешто што до сада нигде није постојало!! „Надлгеда се неко ко није зрео, или?“ одговорио је контра-питањем Хандке. А на питање „Зашто се увек залаже за Србе“, Петер му пљусну у лице видно спреман, као запета пушка, одговор, да су Срби народ, који није ни бољи ни гори од других народа... “Ја сам се за њих залагао, залажем се и не знам докле ћу то чинити, али моја мајка је била Словенка, мој брат велики заљубљеник у Југославију. И ми смо заволели не Србију, него Југославију. Ово је од ње остало и ја могу само да волим Србију“.
Након Велике Хоче делегација немачких и аустријских уметника у пратњи представника домаћих и страних медија посетила је и цркву „Свети Врачи“ у Зочишту. Отац Петар им припремио мало окрепљење, а црква опасана бодљикавом жицом, оклопним транспортером и под будним оком шачице аустријских и швајцарских војника, у сред питомине озеленеле природе видно понудила зацарено неко благостање и милоту, иако је више пута рушена и паљена, а управо ових месеци поново, као из земље изникла – изграђена добром вољом мештана, Срба, који поново спасавају ову поносницу под небом плаветним. После краћег одмора и обиласка цркве „Свети Врачи Козме и Дамјана“, мали караван окупан благосмехујућим сунцем улази у аутобус, а полицијска пратња у своја кола. Ротациона светла нас воде у Велику Хочу, да се опростимо једни од других –до скорог виђења, надамо се. Онда пут под ноге и свако на своју страну. Ми из престонице за Београд, а Хандке – у лавиринте својих мисли. Надошлих, усталасалих. А сваки педаљ земље и метар пута – прича.

Владан Ракић

 

Помен Даринки Јеврић

У четвртак, 12. априла, у 12 часова, у Удружењу књижевника Србије одржан је помен поводом недавне смрти песникиње Даринке Јеврић (1947-2007). Иза себе је оставила већи број песничких књига за које је добила многобројна признања. Песме су јој превођене на више страних језика. Заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Шведској, Турској, Чешкој, Италији, Енглеској и Јерменији. Четврт века је радила као новинар Културне рубрике у приштинском „Јединству“. Била је једна од ретких српских интелектуалаца која је после јуна месеца 1999. године остала да живи у Приштини. У зна сећања на један од најаутентичнијих песничких гласова са Косова и Метохије говорили су Даница Андрејевић, Радомир Стојановић, Мирко Жарић, Милан Михајловић, док је Љиљана Благојевић прочитала Даринкине песме „Соба“ и „Уводна песма“.
Скупу се обратила Даница Андрејевић која је казала да смо имали песнике који су писали више, традиционално колико и модерно, али нисмо имали песника који је са толико муке писао о истини. Даринки Јеврић је „радно место“ у српском језику. Песници су је волели и читали њену поезију. Она је заузела вечити простор. Познат је њен отпор историјском безчашћу. Може се говорити о заветном косовском опредељењу које је неговала. Својом поезијом створила је везу између српске иконе са апокалипсом садашњице. Код Даринке Јеврић, есенција претходи егзистенцији. Препознатљива је по лирском трагизму. За собом је оставила звук Дечанског звона. „Остала си у поезији и тајни“, завршила је своје сећање Даница Андрејевић.
Радомир Стојановић је рекао да, ако је циљ поезије да сачува најтању нит духа који говори о боји завичаја, и о пролазности трајања, са сигурношћу можемо да тврдимо да поезија Даринке Јеврић јесте управо притока српске поезије. Рекао је да је Даринка Јеврић била изузетна личност, велики и храбар Човек. Жена-јунак.
Мирко Жарић је истакао да ако постоје дубоке бразде у српској књижевности, Даринка Јеврић је камен међаш. Њен песнички кредо је био да мораш тоне и тоне руде да ископаш да би нашао златан камен. Била је несвакидашња личност. Жесток полемичар, писац позоришних и књижевних критика. Све што је радила, радила је племенито. „Никад је нисам видео тако срећну као када сам јој дао књигу њених изабраних песама. Тада ми је казала, могу да е поклоним пријатељима без стида“, рекао је на крају Мирко Жарић о Даринки Јеврић.
Милан Михајловић, председник друштва књижевника Косова и Метохије, започео је сећање цитатом: „Волим вас народе мој, Бог вас све чува“ Даринке Јеврић, који је изговорила у децембру 2006. године. „Најавио сам је како се појавила – изненадно“, казао је Михајловић. Своје сећање на Даринку Јеврић завршио је стиховима: „Ударио страх до сутра Даро ударио страх од сутра Ацо / ударио на кости предака / ударио студ од сутра брате / ударио студ дах сунце крије“.

Бранислав Петровић

Запис о цртачу

Драгану Лубарди


Он црта овцу (мотив из непостојећег завичаја),
И сваким потезом (коврџа руна!) себе са смрћу спаја.

Црта Глисту, штакра (који му раскида снове),
Линија свака, и невидљива, веже га у окове.

Цртај, спасавај се, у гомили сам си,
Сам себе оптужи, приведи, ухапси.

О наша света браћо, изгорела на ломачи!
Уметник је јак, јак, али је црв јачи, јачи.

Нацртај НИШТА. Без главе, муда, без ичега.
НИШТА је отац цртежа. Мајка свега.

ПОГЛЕДАЈ КАКО ПЛАЧЕ РУКА ОНОГ СТАРЦА.
Рече изненада, једном, код „Коларца“.

И заиста; из Руке која чашу узе
Као златне бубе потекоше сузе.

 

Лако је открити ватру у пепелу

Лако је открити ватру у пепелу –
ЈА ПРВИ ОТКРИХ ДА ЦВЕТ МРЗИ ПЧЕЛУ!

Ја сам помоћу тајних електрода
ПРВИ установио о чему размишља вода!
О ЧЕМУ СИЈА СУНЦЕ – То сви земљорадници
знају:
ЈА САМ ПРОНАШАО КРАЈ У БЕСКРАЈУ!

ЈА САМ САЗНАО ЈЕДНОГ ДАВНОГ МАЈА,
ДА БЕСКРАЈ БОЛУЈЕ ОД КРАЈА!

И више од тога:
ЈА САМ УЗ ШОЉУ ЧАЈА,
ОТКРИО ДА КРАЈ ПАТИ ОД БЕСКРАЈА!

Пријатељ, диван, из понорног чела,
просипа звезде на банатска села!

И више од тога:

ЈА САМ У БАНАТУ
СВОЈУ ЛУДУ ГЛАВУ НАШАО У БЛАТУ.

 

 


 Крај странице