Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2010.

Текстови са ПРВЕ стране Књижевних новина, децембар 2010.

ВЕК БЕЗ ТОЛСТОЈА

МИТОВИ О ВЕЛИКОМ ЛАВУ

Николај Александров

Двадесетог новембра 1910. го-
дине умро је Лав Толстој. Век
без Толстоја... Звучи прилич-
но празно. Чехов је писао: „...када у
књижевности постоји Толстој, лако
је и пријатно бити књижевник; чак
спознаја да ништа ниси урадио нити
радиш није тако страшна, јер Тол-
стој ради за све нас“. Без Толстоја,
пак, није ни лако ни пријатно, заце-
ло не само у књижевности. Нестаје
упориште.
Јасно је колико је савременике
потресла Толстојева смрт. Но, гото-
во потреснији од смрти је Толстојев
одлазак из Јасне Пољане. То је било
налик абдикацији. Као да је монарх
пресавио своја пуномоћја, сишао с
трона и одрекао се власти.
Занимљиво је што у Толстојеву
величину, још за живота писца, теш-
ко да је ко сумњао. Она се прихвата-
ла безмало као датост, као несумњи-
ва чињеница. С Толстојем сте се
могли не слагати, жестоко спорити,
али у тим расправама се осећао гнев,
љутња на неку непобитну истину.
Он је одражавао јасну свест о соп-
ственом праву да говори, уверење да
говори као властодржац. То право је
срдило, али је било неспорно. Спор
је имао други вид: и треба да гово-
риш, али не тако.
Толстојев уметнички дар, до-
мет његовог генија није побуђивао
сумњу. Но, публика се непрестано
губила у противречјима: Толстој је
велики уметник, али је лош фило-
соф. Толстој је био генијалан, али не
и мудар, говорио је Василије Роза-
нов. Толстој је велики писац, али не
осећа, не разуме историју. Толстој је
изванредан као стваралац, али слаб
као моралиста, као религиозни ми-
слилац, као социјални фантаста. И
сам Толстој као да је јачао та про-
тивречја. Племић, који проповеда
упрошћавање, писац који позива
на учење писању од сељачке деце,
породични човек који иступа про-
тив породице, хришћанин који ус-
таје против цркве, или паганин који
присваја хришћанство, уметник који
се устремљује на музику, сликарство,
литературу (и то не на какве дека-
денте, већ на самог Шекспира), на
науку; поданик који се буни против
државе.
Свако је од Толстоја узимао шта
је хтео, свако је стварао свој мит.
Једни су му приписивали у заслугу
реализам и „раскринкавање свега и
свачега“. Други – његову књижевну
генијалност као такву. За понеке он
је оличење незнабожачког осећања
света, рецимо за Мерешковског
(„јасновидац плоти“ – тако је Тол-
стоја крстио Димитрије Сергејевић,
материјалиста, који није разумевао
Бога као личност). Понекоме је, пак,
била важна социјална компонен-
та Толстојеве делатности, његово
стремљење ка народном животу –
управо захваљујући Толстоју роди-
ло се и ојачало народњаштво, које
је прославило моралне принципе
сељаштва. Други су видели у њему
истинског хришћанина и бунили се
против његовог изопштења из црк-
ве. Премда, питање је зашто – Тол-
стој је сам изјавио како не признаје
православну догматику, те гради
сопствену цркву.
Толстојев геније је све време спу-
таван некаквим оградама, некаквим
„али“. У његовој монолитној фигури
све време је тражена некаква фа-
линка. Притом се с Толстојем нису
толико сукобљавали колико су га
својатали. С њиме је мало ко равноп-
равно разговарао. Изгледа да се једи-
но Константин Леонтијев спорио с
Толстојем са једнаким уметничким
даром (друга је ствар што је Леон-
тијев Толстоју супротставио Мар-
кјевића – којег данас нико не памти).
Но, Леонтијев се осећао генијалним
попут Толстоја.
Није у питању само један мит,
већ читава митологија Толстоја. Он
је оваплоћење целог низа митова.
Толстојево душевно здравље су-
протстављано је „ненормалности“,
психичкој крхкости Достојевског
(Михајловски). Тако се стварала
представа о томе да рани Толстој,
Толстој у младости – није исто што
и позни Толстој. То јест, испада да
Толстој није раван себи. Јер, једна је
ствар – Толстој „Рата и мира“…

наставак у Књижевним новинама, децембар 2010.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ

ХИЉАДУ ГЕНИЈАЛНИХ СТИХОВА

Био је уверен
Да је у једном даху
Написао хиљаду генијалних стихова
И рачунао овако
Узмимо да баш сваки стих
Од хиљаду генијалних стихова
Није генијалан
Нек је генијално пола
Пет стотина генијалних стихова
Није за потцењивање
Али пошто на овом свету
Није ништа искључено и немогуће
Није искључена ни могућност
Да ни тих пет стотина генијалних стихова

... ... ...

УЗ ГОДИШЊИЦУ
МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА

ПОМЕН САГОВОРНИЦИМА

Вук Крњевић

Све чешће се присјећам Ме-
шиног „Острва“ а и оних
фрагмената из „Дервиша и
смрти“ и проповијетке „Магла и
мјесечина“ у којима се медитира о
смрти и трошности људске судби-
не и моралном императиву да се
бар посвједочи о трошној судби-
ни других у успоменама. Повод
је дакако сусрет са чудовиштем
мора. Оно отвара сва та питања.
И судбина брата и судба вољене
жене провоцирали су у Меши Се-
лимовићу трагање за одговорима
о њиховој судбини.
А и ја се присјећам оног понора
које је у мени отварало сусретање
са морем, не само као интимним
проблемом већ и као суочавање
са метафизичким феноменима и
неизвјесностима пред младим чо-
вјеком. Као деветнаестогодишњак
сукобио сам се са пјесмом Душа-
на Матића „Море“ у којој је уп-
раво на ванредан поетски начин
исказана мудрост релативности
искусног човјека који је пјесник
са метафизичким облицима одго-
нетања живота и свијета, што се
мени тада учинило непомирљи-
вост и брутални револт...

ЦРЊАНСКИ – ИДЕЈЕ – ПОЛЕМИКЕ

ПОЛЕМИКЕ КОЈЕ ЈЕ ЦРЊАНСКИ ВОДИО ИМАЛЕ СУ ЕПИЛОГ НА СУДОВИМА, ЗА КОЈЕ ЈЕ ПИСАО ОПШИРНА ОБЈАШЊЕЊА.

У СЕДАМ КРУПНИХ КЊИЖЕВНИХ ОБРАЧУНА УЗРОК ЈЕ БИО ОН, ОД ЧЕГА ЧЕТИРИ ЗБОГ КЊИЖЕВНИХ КРИТИКА, А ТРИ ИМАЈУ ИДЕОЛОШКО – ПОЛИТИЧКУ ПОЗАДИНУ

Богумира Пејчић

Сукоб старе и млађе генерације, који је
оставио печат у нашој књижевности
између два светска рата одразио се
и на преструктуирања припадника наци-
оналне интелигенције око часописа који
се јављају тих година и носе, дакле, „печат
Црњанског“. Он је од 1934 – 1935. уређивао
часопис Идеје чију су уређивачку полити-
ку карактерисали оштро супротстављање
марксизму, али и монархизму, државотвор-
ном национализму и покушај окупљања
националне интелигенције око две идеоло-
гије, као и традиционализам.
Тада се унутар српске културе развио
антагонизам, при чему су појава „књижевне
деснице“ и „књижевне левице“ одразили
доба 20–тих, а посебно 30–тих година. Пред-
ставници „деснице“ залагали су се за развој
националне културе, трагали за вредности-
ма српске традиције, вере и светосавља, док
је „левица“ угледајући се на стране утицаје,
доприносила гушењу националне културе.
Највише преписке Црњански је водио
са уредницима Српске књижевне задруге,
нарочито у фебруару 1929.
Књижевном одбору СКЗ упутио је отво-
рено писмо поводом Путописа који су већ
били штампани у Новој Европи и Српском
књижевном гласнику, али одбијени да се,
због неслагања Марка Цара објаве и у Срп-
ској књижевној задрузи. Црњански захтева
да се тај „реферат“ јавно објави.
У то време тзв. антиавангардни табор
чинили су Марко Цар, Сима Пандуровић
и С. Кордић, претече „деснице“ у послерат-
ном модернизму у књижевности. Црњански
својом Лириком Итаке (1919) представља
стуб поезије српске авангарде,а заједно са
Откровењем Растка Петровића (1922) био
је на мети све чешћих сукоба. Насупрот
Милошу Црњанском, Тодору Манојловићу
(уреднику Летописа Матице српске), Ран-
ку Младеновићу (уреднику XX век, наје-
литнијег часописа књижевне ‘деснице’)
Светиславу Младеновићу, Момчилу Наста-
сијевићу, Станиславу Кракову и Владимиру
Велмар – Јанковићу и другима, „левици“
су припадали авангардни надреалисти
Душан Матић, Оскар Давичо, Александар
Вучо, Коча Поповић, Милан Дединац и др.
Неутрални су били Иво Андрић и Растко
Петровић, који су тада били у дипломат-
ској служби. Посебан став имали су Раде
Драинац, који је био изразит „левичар“, на-
падајући све реакционарне појаве у српској
књижевности, док је с друге стране крит-
иковао све што је подметано „под фирмом
социјалности“ и Станислав Винавер који је
бранио бољшевизам, док је заједно са кому-
нистима нападао тај исти бољшевизам.
Црњански је 1932. писао:
„Борба против марксистичке литерату-
ре треба да постане наша, националистич-
ка воља и у њој не сме бити обзира!“
Овај његов став обележио је читаву де-
ценију тридесетих година и означио кру-
пан политички спор: за и против продора
комунистичких идеја у српске књижевне
кругове и друштво.

Наставак на 4. и 5. страни у
Књижевним новинама, децембар 2010.

ПОЕЗИЈА УЧЕСНИКА БЕОГРАДСКОГ СУСРЕТА ПИСАЦА

* * *

ВЕСНИ ПАРУН СРПСКИ ПИСЦИ

Омаж истакнутој хрватској
и балканској књижевници,
члану УКС, под насловом
„Весна Парун – жена од речи“, који
је уприличила песникиња Душка Вр-
ховац пример је како се неконвенци-
онално, без патетике и јефтине сен-
тименталности може прићи једној
несвакидашњој песничкој личности.
Том су утиску допринели и
учесници овог сусрета: песнички
и људски сапутници, песник Радо-
мир Андрић и драмска уметница
Мирјана Вукојчић, песници одовуд
и одонуд: Горан Бабић, Братислав
Милановић и Душко Новаковић,
сведочник Ђорђе Малавразић и на-
дасве песник Адам Пуслојић који је
истргао одломке из своје узбудљи-
ве поеме „Ломача за Весну Парун“.
Вече је обогатио и богат радио-
фонски материјал (жива песнич-
ка и људска реч Песникиње), као
и дубок музички фон (гласовита
виолинисткиња Татјана Олујић у
клавирској пратњи Дубравке Пау-
новић).


ЛУЧА
Неколико уводних текстова
суботичког часописа „Луча“
посвећено је Лази Костићу, уз
стогодишњицу смрти великог песни-
ка. То су текстови Давида Кецмана
Дака (Сновиди Лазе Костића), Зорана
Вељановића (Лаза, Јован и размаже-
ни свет), Миленка Попића (Херакли-
тово дијалектичко учење у интер-
претацији Лазе Костића) и Милета
Тасића (Век од смрти Лазе Костића).
Објављен је и текст о Лази Костићу у
написима суботичких часописа.

ЈУБИЛЕЈ ЧАСОПИСА

Двобројем септембар–октобар, ча-
сопис „Акт“ из Ваљева маркира
двоструки јубилеј: десетогодишњи-
цу континуираног излажења и објављи-
вања четрдесетог броја гласила. Од првог
броја до данас оријентисан је ка краткој
форми, чиме је обезбедио специфично ме-
сто у српској књижевној периодици. Оку-
пио је запажен број сарадника, а остварује
се и солидна међународна сарадња. „Ње-
гова свежина је у текстовима младих и не-
афирмисаних аутора, као и у остварењима
увелико познатих уметника“, наглашава у
уводнику оснивач Дејан Богојевић, акту-
елни главни и одговорни уредник.
С обзиром на усмерење према краткој
форми, природно су уследили књижевни
конкурси; међународни, за најкраћу при-
чу, те конкурс за најбољу књигу кратке
прозе на српском језику.
П Ово је већ 22. Зборник, незаобилазно
сведочанство о дометима српске прозе и
кљижевнокритичке речи о њој.

САВРЕМЕНА СРПСКА ПРОЗА

Народна библиотека „Јефимија“ из
Трстеника објавила је зборник
„Савремена српска проза“, који
доноси радове са истоимених прошлого-
дишњих Књижевних сусрета. Предста-
вљен је у Београду, а нашао се и у рукама
учесника недавно одржаног 27. Сусрета
прозаиста, есејиста и књижевних кри-
тичара, којом приликом је представљен
књижевни портрет Радослава Петковића
и разговарано о теми „Страност и ликови
странаца у савременој српској прози“.
У првом делу зборника је портрет
прошлогодишњег главног госта Дави-
да Албахарија, са излагањем оних који
су говорили о његовом прозном учин-
ку: Михајла Пантића, Гојка Божовића и
Татјане Росић. Објављена је и Албаха-
ријева беседа „Смисао поетике, поетика
смисла“, те селективна библиографија
портретисаног аутора, коју је сачинио
Дејан Вукићевић. Тема прошлогодишњег
окруклог стола „Фрагмент у српској про-
зи“ у зборнику је представљена обја-
вљивањем излагања прошлогодишњих
учесника: Миодарага Радовића, Михајла
Пантића, Милисава Савића, Гојка Бо-
жовића, Давида Албахарија, Милоша
Петровића, Душана Берића, Јована Пеј-
чића, Мирка Демића, Ранка Павловића и
Мића Цвијетића.

Књиге приспеле у редакцију

1. Драган Драгојловић: „На трговима Вавилона“, песме, „Нолит“,
Београд.
2. Весна Капор: „Три самоће“, роман, СКЗ, Београд.
3. Властимир Станисављевић Шаркаменац: „Певање уназад“,
песме, „Радионица душе“, Београд.
4. Ранко Павловић: „Басновите пјесме“, поезија за децу, „Арт
принт“, Бања Лука.
5. Ана Совиљ: „Ветар“, роман, друго издање, „Драслар партнер“,
Београд.
6. Предраг Бајо Луковић: „Тамне искре“, песме, „Нолит“, Београд.
7. Ксенија Катанић: „Записи“, књижевне критике, „Стилос“, Нови Сад.
8. Милуника Митровић: „Листопадне и друге“, поезија, „Листак“,
Београд.
9. Александра Мокрањац: „Опсенарење“ (Роман за поподне), СКЗ,
Београд.
10. Љиљана Бањанин Вукић: „Вечерњи за Белград“, кратке приче,
„Свет књиге“, Београд.
11. „Написано у срцу“, поезија српских песника из Швајцарске,
двојезичко на српском и немачком; Удружење српских песника
у Швајцарској, Цирих и „Арка“, Смедерево.
12. Оливера Оља Цупаћ: „Игра скривалице“, кратке приче и новеле,
„Миравац“, Пожега.
13. Александра Пајовић Манић: „Лавиринт“, поезија, „Драслар
партнер“, Београд.
14. Гордана Љ.Миљковић: „У сусрет пролећу“, поезија, Подружница
УКС за Поморавски круг и Библиотека „Вићентије Ракић“,
Параћин.
15. Биљана Тасић: „Пловидба“, поезија, Бранково коло,Сремски
Карловци.
16. Тања Милојевић: „Побећи, поезија, „Арте“, Београд.
17. Милош Јанковић: „Јавни циљеви тајних друштава“,
публицистика, „Беоштампа“, Београд.
18. Милета Аћимовић Ивков: „Свет и песма“, књижевна критика,
Повеља, Краљево.
19. Андреј Јелић Мариоков: „Покрстице“, поезија, Удружење
српских издавача, Београд.
20. Адам Пуслојић: „Дужник“, поезија, Крајишки књижевни круг,
Неготин.

Нове е-адресе књижевника и часописа

http://www.milanrankovic.com/

http://www.agoncasopis.com/

http://www.alma.rs/knjizevni-pregled/index.html


 Крај странице