Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2007.

 

УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

ПРЕДЛОГ ЗА ДОДЕЛУ
ПОСЕБНИХ ПРИЗНАЊА УМЕТНИЦИМА


ПО АЗБУЧНОМ РЕДУ


АДАМОВИЋ, РАТКО

Истакнути уметник Ратко Адамовић (1942), романсијер, приповедач и есејиста, по речима Антонија Исаковића, спада у наше водеће прозаисте.
Објавио је дванаест романа, три књиге прича, једну књигу есеја, као и Изабрана дела у седам књига.
Већ за своју прву, и то необјављену књигу, добио је Награду Младост. За романе Бесмртни Калеб и Кантарион припале су му још две угледне награде: Исидора Секулић и Бранко Ћопић. Његов роман Конопац преведен је на пољски језик, а есеји из књиге У вртовима духа на енглески и француски језик. Превођен је и на немачки, италијански, чешки, словачки, румунски, грчки, литвански и хебрејски језик.
Приче и романи Ратка Адамовића драматизовани су и играни на филму, радију и у позоришту.

Низ година уређивао је Трибину Француска 7 и доприносио да траје као симбол књижевних збивања и жариште друштвених промена.


АЛЕЧКОВИЋ, МИРА

Мира Алечковић (1924), славна песникиња и романсијер за децу и одрасле, објавила је више од педесет књига, а наградама које је добила нема броја. Неколико пута освојила је Награду Змајевих дечјих игара, потом Награду Невен, Младо поколење, Златни лептир, Раде Драинац, Седмојулску награду Републике Србије за животно дело, Вукову награду, и друге.
Посебно занимљива је Премија, Награда Централног руског часописа за децу за звездану бајку о Вјазми, на великом књижевном конкурсу, коју је Мира Алечковић освојила слободним и директним гласовима два милиона двеста хиљада деце из целе ондашње Руске Федерације !

Француски председник Шарл де Гол предао је нашој песникињи одликовање Витез Легије части, а Франсоа Митеран Официр Легије части. Француско Министарство културе закитило ју је одличјем Официр уметности и литературе.

”Нова, свежа, несвакидашња, бајковито луцидна, сва посвећена боји и орнаменту речи“ – тако је о Мири Алечковић писао Мирослав Антић.

АНДРИЋ, РАДОМИР

Угледни књижевник Радомир Андрић (1944) објавио је четрдесетак књига песама, али и низ есеја, књижевних и ликовних критика, путописа, прича, репортажа и записа. Душан Стојковић каже да је Радомир Андрић класик нашег песништва. Његова књига Бунари Радоша Модричанина, по оцени књижевне критике, спада у најособеније песничке књиге друге половине двадесетог века ! Само о њој написано је педесетак текстова ! Аутори су: Мирослав Егерић, Милош Петровић, Чедомир Мирковић, Срба Игњатовић, Христо Георгијевски, Радивоје Микић, Миро Главуртић, Божидар Тимотијевић, Јасмина Лукић, Јован Пејчић...
Песме Радомира Андрића објављене су у многим антологијама и зборницима, па и у руској Антологији српске поезије ХХ века, за коју њен приређивач др Андреј Базилевски, због великог броја песама малобројних песника, каже да је то антологија песничких личности.
Књиге су му преведене на руски, македонски и румунски језик, а песме – на енглески, шведски, италијански, шпански, француски, мађарски, чешки, пољски и словеначки језик.
Радомир Андрић добио је педесетак домаћих и иностраних награда: Раде Драинац, Исидора Секулић, Невен, Октобарску наградау града Београда, Милан Ракић, Златни Орфеј, Филип Вишњић, Прстен Деспота Стефана Лазаревића, Србољуб Митић, Печат Кнеза Лазара, Карађорђе, Повељу Мораве, Националну награду Марин Сореску Академије Румуније, Награду Балканика, Михај Еминеску председника Румуније, и друге.


БРАТИЋ, РАДОСЛАВ

Радослав Братић (1947) спада у најкрупније фигуре на српској књижевној сцени. Уређивао је неколико веома важних књижевних часописа, али и десетак библиотека у издавачкој кући БИГЗ. Ту је, међу осталим књигама, уредио Сабрана дела Слободана Јовановића, Сабрана дела Данила Киша, комплет књига Борислава Пекића, као и едицију Нове књиге домаћих писаца. Покренуо је знамениту библиотеку Разговори са писцима. Приредио је књигу Молитве и молбе Његове Светости Патријарха српског Господина Павла.

Радослав Братић објавио је десетак томова романа и приповедака, за које је добио низ најзначајнијих награда и признања: Андрићеву награду, Исидора Секулић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовоћ, Лазар Вучковић, Кочићеву награду, Златни беочуг Београда, Светозар Ћоровић, Душан Баранин, Цар Душан… Братићеву књигу Слика без оца Жири критичара изабрао је међу десет назначајнијих књига приповедака друге половине двадесетог века !

Приповетке су му превођене на енглески, хинду, немачки, француски, кинески, шведски, пољски, чешки, италијански и румунски језик.


БАБИЋ, ГОРАН

Истакнути књижевник Горан Бабић (1944) припојен је српској националној култури стицајем трагичних околности. Напустио је свој Загреб уочи рата, 1990. године, и од тада живи и ствара у Београду.
У литератури се јавио веома рано, и деценијама пише, необично занимљиво, поезију, прозу, драмске текстове, сценарија, полемичке списе, фељтоне, есеје, и литературу за децу. На овогодишњој изложби његових књига у Градској библиотеци Новог Сада, изложено је осамдесет различитих наслова!

Горан Бабић је 2006. године, за књигу песама Гоблен у издању новосадских Светова, добио високо признање – Награду Лаза Костић.

Освојио је још низ значајних признања, али су му, приликом наглог одласка, остала у Загребу, скупа са архивом, разним списима и комплетном библиотеком.

ВАСИЛЕВСКИ, РИСТО

Академик Ристо Василевски (1943) песник је за две земље читалаца. Двојезичан, подједнако присутан у македонској и у српској књижевности, до сада је објавио око осамдесет песничких књига, антологија и избора, и превео, углавном са македонског на српски језик и обратно, више од сто дела.
Члан је Македонске академије наука и уметности и Академије словенских књижевности у Варни (Бугарска).
Заступљен је у великом броју антологија савремене светске, југословенске, српске и македонске поезије. Дела су му преведена на двадесетак страних језика (енглески, француски, руски, белоруски, украјински, јерменски, словачки, пољски, немачки, шведски, румунски, бугарски, албански, хинду…), а о његовом песништву писало је више од две стотине књижевних критичара, песника и новинара.
Добио је Награду Струшких вечери поезије Браћа Миладиновци, Награду Наји Нааман у Бејруту, Међународну награду Балкан и Европа, домаће награде Милан Ракић, Раде Обреновић, Србољуб Митић, и многе друге.
Ристо Василевски је један од оснивача Међународног фестивала Смедеревска песничка јесен.


ВОЈВОДИЋ, РАДЕ

Радослав Раде Војводић (1934), истакнути књижевник, песник, романописац, есејистa, антологичар и публицистa, оснивач је скадарлијског гласила Песник и издавачке куће Слово љубве, која је осамдесетих година имала важну улогу у књижевном животу и српском издаваштву.

Објавио је тринаест збирки поезије (две су избори), девет романа (Кјеркегор у кочијама преведен је на чешки), пет књига есеја (Судбина уметника имала је три издања), две антологије (Српско љубавно песништво и Боемија као слобода – три, односно два издања).
Раде Војводић написао је и повест У недељу Дунав тече – о Бори Станковићу, Његошу, Растку Петровићу и Сави Шумановићу.

Слово љубави Рада Војводића је књига разговора Милоша Јевтића са аутором.

Војводић је за књижевно стваралаштво добио награде Лазар Вучковић, Раде Драинац, Ђура Јакшић (за поезију), Ђорђе Јовановић (за критику) и Повељу Карађорђе (за животно дело).


ВРХОВАЦ, ДУШКА

Никола Милошевић је пре десетак година истакао да Душка Врховац суверено влада средствима песничког обликовања. Својим однегованим и истанчаним језиком, натопљеним извесном горком мудрошћу, Душка Врховац је досегла високе уметничке домете. Други, пак, критичари истичу песникињину личну и стваралачку самосвојност, критички дух и етичку доследност.

Истакнута српска песникиња, публициста и преводилац са немачког, италијанског, енглеског и шпанског језика, Душка Врховац (1947), објавила је четрнаест књига поезије. Песме су јој превођене на енглески, шпански, италијански, руски, грчки, турски, фламански, француски, албански, јерменски и македонски језик.

Душка Врховац добила је Мајску награду за поезију, Златну значку КПЗ Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос ширењу културе, као и Награду Песничко Успеније – за несебично ангажовање и афирмацију духовних вредности Косова и Метохије.

 

ВУКАДИНОВИЋ, АЛЕК

Др Мирослав Егерић тврди да је Алек Вукадиновић (1938) један од најмисаонијих песника савремене српске књижевности, и да га одликују духовна смерност и чистота. Др Радивоје Микић сматра да ми данас немамо узорнијег песника симболистичке оријентације.

Истакнути уметник Алек Вукадиновић, носилац је звања Honoris Causa америчког Универзитета Алберт Ајнштајн у Индипендансу.

За предани књижевни рад високог домета, добио је низ признања, међу којима су: Награда Милан Ракић, Дисова повеља, Награда Бранко Миљковић, Награда Радоје Домановић, Повеља Београдског универзитета, Награда Првог сајма православних земаља, за целокупно стваралаштво, Нолитова награда, Змајева награда, Награда Станислав Винавер, Дучићева награда, Жичка хрисовуља…

Поезија Алека Вукадиновића превођена је на енглески, француски, шпански, португалски, кинески, италијански, руски, чешки, литвански, украјински, румунски, хинду, македонски, шведски и есперанто језик.


ГАВРИЛОВИЋ, МАНОЈЛЕ

Истакнути уметник Манојле Гавриловић (1945), истанчани лиричар на извору живог народног говора, срођен са фолклорном имагинацијом, тка своје песме уз обиље митолошких слика, историјских реминисценција и језичких чаролија. Када се појавио, седамдесетих година прошлог века, значио је право освежење у српској поезији.

Песме Манојла Гавриловића заступљене су у више антологија. Превођене су на енглески, руски, италијански, украјински, јерменски и македонски језик.
О његовом песништву похвално су писали: Владета Кошутић, Љубомир Симовић, Добрица Ерић, Драган Лакићевић, Тиодор Росић, Чедомир Мирковић, и други угледни песници, есејисти и критичари.
Манојле Гавриловић је добитник Вукове награде, Награде Милан Ракић, потом руске Награде Златно перо коју додељује Комитет за културу града Москве, Награде Велики школски час, Змај Огњени Вук, Завет, и других.


ДАНОЈЛИЋ, МИЛОВАН

Један од најистакнутијих савремених српских књижевника Милован Данојлић (1937), веома је плодан песник, романсијер, преводилац, есејиста, писац за децу…
Он је, како каже Мошо Одаловић, црква нашег језика.

Милован Данојлић је члан САНУ ван радног састава, носилац Ордена Светог Саве и Ордена заслуга за народ, добитник Повеље Удружења књижевника Србије за животно дело…

Објавио је педесет ауторских књига, од којих су многе доживеле више издања (Мука са речима чак пет), петнаестак књига превода дела најзначајнијих европских писаца, а пет Данојлићевих књига преведено је на француски, мађарски и шведски језик.

Добитник је тридесетак најзначајнијих књижевних награда и признања, попут Нинове награде, Змајеве, Октобарске, Дисове, Десанка Максимовић, Лаза Костић, Жичке хрисовуље, Виталове награде, Милош Ђурић (за превођење), Исидора Секулић, Бора Станковић ...

ЂИДИЋ, ЉУБИША

Угледни песник, прозни писац, путописац, дечји песник, антологичар, преводилац (савремене словеначке књижевности), уредник и издавач Љубиша Ђидић (1937), објавио је преко тридесет књига – петнаест збирки песама, три књиге путописа, два романа, књигу прича, неколико збирки поезије за децу...
Сачинио је неколико антологија веома значајних за српску књижевност и културу, особених, које су доживеле издања и на страним језицима.
Антологија модерног српског песничтва Бескрајни плави круг преведена је на чешки, а Српска кућа (песници о Крфу, Виду и Зејтинлику) на грчки језик.
Ђидићеве књиге објављене су на румунском, чешком, грчком и македонском језику.
Један је од оснивача и руководилаца чувене крушевачке Багдале, која идуће године слави пет деценија постојања.
Као издавач, Ђидић је подстакао објављивање књижевности нама непознатих култура, а у едицији Антологија појавило се 100 антологија са свих континената. Приредио је и прву антологију песника из расејања под насловом Домовино, ноћас сам те сањао.
За драгоцен књижевни рад добио је многе награде (Повељу Отона Жупанчића, Награду за изузетан допринос популарисању књижевности за децу Змајевих дечјих игара, Златну значку КПЗ Србије). Одликован је и Орденом рада са златним венцем за допринос напретку земље.


ЂОГО, ГОЈКО

Академик Гојко Ђого (1940) познат је по књизи Вунена времена, са којом се нашао на оптуженичкој клупи 1881. године. Слобода певања одвела га је у затвор, две године.

Богдан А. Поповић истиче да ”Гојко Ђого своје доба дочарава метафизичко-метафоричко- алегоријским средствима, са мноштвом алузија које његов предмет повезују са историјским искуством, или га конкретизују у савремености. Његов слободни стих је права мера сажетости у којој се остварује сагласност битних компонената ове поезије.“

У целокупном Ђоговом делу претеже поезија, премда је објавио и велики број есеја и чланака.

Удружени издавачи, Рад, БИГЗ и Народна књига, наградили су га за књигу године, а припале су му и награде Милан Ракић, Лаза Костић, Бранко Миљковић, Петровдански венац, и друге.

ЂУРИЋ, МИЛОРАД

Песник, приповедач, антологичар и есејиста Милорад Миша Ђурић (1937) припада, како каже Слободан Ракитић, оним драгоценим ствараоцима који своје дело граде у тишини. О његовој чудесној имагинацији писао је и песник Бранислав Петровић, а Владимир Јагличић закључује да је песништво Милорада Ђурића поуздана мера и сигурна вредност до којих је нелако стићи, које је још теже надмашити, и које су, за писце неутемељене у роду и језику – недохватне.
Ђорђе Ј. Јанић тврди да Милорад Ђурић, својом поезијом, заузима посебно место у савременом српском песништву.
Објавио је седамнаест књига песама, прича и есеја, приредио тринаест антологија и, бринући о судбини књиге и неговању читалаца, приредио више од двадесет изабраних дела српских и руских писаца, уз њих написао предговоре, поговоре, стручне напомене…
За свој кеижевни рад Милорад Ђурић добио је Октобарску награду града Београда, Златну значку КПЗ Србије, Медаљу признања и захвалности, о стогодишњици Српске књижевне задруге, у којој је радио 35 година, Награду Круна Деспота Стефана, Награду БИГЗ-а, Диплому за књигу године Издавачког предузећа Григорије Божовић, Награду Милан Ракић и Награду Српске књижевне задруге за животно дело.


ЕГЕРИЋ, МИРОСЛАВ

Проф. др Мирослав Егерић (1934), угледни књижевни критичар и есејиста, познат је по лепом и живом књижевном стилу.

Објавио је двадесетак књига – Портрети и памфлети, Молитва на Чегру, Људи, књиге, датуми, Реч у времену, Дела и дани (I – IV), Срећна рука, Извор, Гласови и ћутања, Писма породичним људима, Дух и чин, Време и роман...

Приредио је Антологију савремене српске сатире, која је доживела три издања.

Награду Друштва књижевника Војводине за животно дело, Мирослав Егерић је добио пре више од једне деценије. Освојио је и друге важне награде: Ђорђе Јовановић, Милан Богдановић, Лаза Костић, Вук Филиповић, Кочићево перо, Вукову награду, Милица Стојадиновић Српкиња...

 

ЕРИЋ, ДОБРИЦА

Добрица Ерић (1936) је ретко плодан и читан писац за децу и одрасле. Драган Лукић је рекао да је он наше ”природно народно благо “. Пише песме, приче и романе, сарађује у многим листовима и часописима, омиљен је гост на књижевним сусретима широм земље… Заступљен је у читанкама, антологијама и школској лектири. Песме су му преведене на двадесетак језика.

Књиге Добрице Ерића, од којих су многе доживеле по неколико издања, штампане су у више од милион примерака ! Велики песник је добио дугачак низ награда и одликовања: Младо поколење, Награду Лимских вечери поезије, Горанов венац, Награду Змајевих дечјих игара, Невен, Вукову награду, Орден заслуга за народ, Жичку хрисовуљу, Златни лептир за животно дело у књижевности за децу, Октобарску награду града Београда, Златни кључић, Милан Ракић, и друге.

Више пута су објавњена изабрана дела Добрице Ерића, која личе на сабрана. На пример, 1995/1996. године, штампана су Одабрана дела Добрице Ерића у двадесет књига (десет за децу, десет за све остале ) поводом шездесетогодишњице живота истакнутог песника.

 

ИВКОВ, БОШКО

Дописни члан Војвођанске академије наука Бошко Ивков (1942), истакнути је песник, есејиста, приповедач, романописац, антологичар, преводилац, сценариста...

Уз значајно књижевно дело, дао је велики допринос култури и књижевном животу у Војводини и целој Србији дугогодишњом активношћу у институцијама и редакцијама (Матица српска, Друштво књижевника Војводине, часописи Индекс, Поља, Домети, Летопис Матице српске).

Бошко Ивков објавио је више од тридесет књига.
Његова дела превођена су на словачки, мађарски , румунски, русински, македонски, француски, енглески, руски, кинески, шведски и лужичкосрпски језик.
Књига песама Бошка Ивкова Сев објављена је на македонском, роман Језа на русинском, а Изабрани есеји и Читанка Војводине на мађарском језику.

 

ИГЊАТОВИЋ, СРБА

Председник Удружења књижевника Србије Срба Игњатовић (1946), изузетно је значајан и плодан писац. Објавио је девет књига поезије, шест књига прозе, једну драму, шеснаест књига критика, есеја и студија, а у књижевној периодици и дневној штампи – више од три хиљаде текстова !
Избори његове поезије штампани су на македонском, италијанском, румунском, чешком и бугарском језику, а дела су му превођена и на енглески, руски, италијански, немачки, француски... Књига прича Кад смо сви били Тито имала је два домаћа издања, а преведена је на румунски и бугарски језик.
Песник Срба Игњатовић заступљен је у двадесетак домаћих и десетак страних антологија.
Веома је дуг низ награда и признања додељених Игњатовићу за његово разуђено књижевно дело: Исидора Секулић, Велики печат вароши сремскокарловачке, Љубиша Јоцић, Милан Богдановић, Златни беочуг КПЗ Београда, Кондир Косовке Девојке, Змај Огњени Вук, Србољуб Митић, Милан Ракић, Златни Орфеј, Карађорђе, Златна значка КПЗ Србије, Златни беочуг КПЗ Београда, Повеља Мокрањчевих дана, Плакета манифестације Мермер и звуци, али и Велика награда Никита Станеску, Велика награда Лучијан Блага, Награда Балканика, Европска медаља Франц Кафка, и многе друге.


ИЛИЋ, KРСТИВОЈЕ

Истакнути уметник Крстивоје Илић (1938) је, по мишљењу критичара, префињени лиричар, један од најдаровитијих међу савременицима. Његов стих, написао је Иван В. Лалић, ”узбуђује смиреном, а мајсторском сведеношћу линије, функционалном лепотом слика и метафора, пригушеним блеском зреле рефлексије“.
Објавио је мноштво књига за одрасле и за децу, код најугледнијих издавача у земљи.

Крстивоје Илић један је од победника на највећем надметању у историји југословенских књижевности – Конкурсу удружених издавача. Добио је и Награду Лазар Вучковић, Међународну награду за сатиричну поезију, Прву Вишњићеву повељу, Печат вароши сремскокарловачке, Круну деспота Стефана, за целокупно стваралаштво, Награду Србољуб Митић, статуету Бранко Радичевић, Повељу Бранковог кола и Награду Раде Драинац.

Крстивоје Илић је, по др Радивоју Микићу, ”настављач артистичке струје у српској поезији двадесетог века, струје која је саму песму и њен облик посматрала као највиши идеал, па је, отуда, и настојала да је изграђује са много суптилности и свесно изабране тежине“.


КАПОР, МОМО

Славни српски писац и сликар, академик Момо Капор (1937) објавио је четрдесет две књиге прозе, и свака је доживела више издања !

Написао је још и седам позоришних, осам телевизијских и осам радио-драма, неколико сценарија за филм, и стотинак сценарија и реализација телевизијских емисија. Многа његова дела су преведена – на француски, немачки, руски, мађарски, чешки, пољски, шведски, и друге језике.

Капор је добитник угледних награда, као што су: Октобарска награда града Београда, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију чњигу, Библиос, Награда Лаза Костић за роман године, Бора Станковић за роман године, Повеља Удружења књижевника Србије за животно дело, те Златни бестселер и Хит либрис, награда коју додељује РТС на крају сваке године за најчитанију књигу (десет повеља).

Један од најчитанијих и најтиражнијих српских писаца, Момо Капор, битно доприноси значају сваке награде коју добије.

КОЛУНЏИЈА, ДРАГАН

Давне 1957. године, велики српски песник Бранко Миљковић, усредсређен на песништво Драгана Колунџије, изрекао је ретку похвалу: ”Ова поезија је јабука од злата у башти наше најмлађе поезије, где иначе има доста сумњивог воћа. Овом књигом Драган Колунџија је доказао да је изврстан песник. “

Истакнути уметник Драган Колунџија (1938) објавио је око тридесет књига. Заступљен је у више антологија српске поезије у земљи и иностранству. Песме су му превођене на француски, енглески, немачки, руски, италијански, мађарски, кинески, бугарски, пољски, чешки, словеначки и албански језик.

Драган Колунџија добио је низ значајних награда за поезију – Младост, Награду публике на Струшким вечерима поезије, Двадесетседмојулску награду бивше БиХ, две награде Бранко Ћопић – бањалучку, и београдску – из Задужбине Бранко Ћопић Српске академије наука и уметности, Вукову награду, Плакету Дисовог пролећа, и друге.


КОМАНИН, ЖАРКО

По речима угледног књижевног критичара Марка Недића, Жарко Команин (1935) несумњиво је један од најпознатијих прозних и драмских аутора које данас има наша култура !
Меша Селимовић је још 1976. године, поводом његовог романа Колијевка, у анкети Политике,
истакао да је то чудесна, поетична књига, а Бранко Ћопић је подвукао: ”Ове године су изашле двије громаде – Међа Вука Манитога Матије Бећковића и Колијевка Жарка Команина.“
Жарко Команин објавио је шест романа, шест драма, збирку приповедака, сценарио за филм (Јована Лукина)… Током десет година писао је редовну позоришну критику за Вечерње новости, а две пуне деценије радио је као драматург Народног позоришта у Београду.
Драме Пророк, Пелиново и Огњиште игране су на Стеријином позорју и безмало на свим сценама у Југославији.
После забрањивања драме Пелиново 1972. године у титоградском Црногорском народном позоришту, као и напада на роман Преступна година, Команин је постао неподобан писац.

Најновији роман Жарка Команина, Ако те заборавим, мој оче објављен је недавно, у Колу СКЗ.

КОМНЕНИЋ, МИЛАН

Истакнути књижевник Милан Комненић (1940), као песник, преводилац, есејиста, антологичар, ликовни зналац, дугогодишњи уредник у издавачком предузећу Просвета и политичка личност, спада у ред писаца и интелектуалаца који су обележили крај двадесетог века код нас.

Књижевним радом бави се од 1960. године. Објавио је петнаест књига поезије, три књиге прозе, шест књига есеја, шест антологија и зборника, три монографије (преведене на енглески и на француски језик), петнаест књига превода...

Као уредник у Просвети, Комненић је значајно допринео формирању читалачког укуса најшире публике (нарочито библиотеком Еротикон). На уметнички укус деловао је и као организатор бројних ликовних изложби наших врхунских уметника, у земљи и свету.

Књижевна критика је високо оценила његово песничко дело. Песме су му заступљене у многим домаћим и страним антологијама. Добио је награде Милан Ракић, Исидора Секулић, Велика базијашка повеља Срба у Румунији, али и најзначајнију награду за преводилаштво у нас – Милош Ђурић.

КОШ, ЕРИХ

Академик Ерих Кош (1913) најстарији је писац на Балкану.
Врстан приповедач, романсијер, сатиричар, есејиста, Кош је и преводилац са немачког и енглеског језика.

Током седам деценија књижевног рада, објавио је десет збирки приповедака, дванаест романа, четири књиге есеја и чланака и четири књиге аутобиографске прозе. Заступљен је у многим антологијама и зборницима савремене српске и југословенских књижевности, а дела су му штампана и у Чехословачкој, Енглеској, Америци, Русији, Немачкој, Холандији, Бугарској, Мађарској и Италији.

Ерих Кош је један од оснивача и првих уредника књижевног часописа Савременик.

За своје упечатљиво и обимно књижевно дело, сачињено од тридесет књига прозе, академик Кош добио је Награду Савеза књижевника Југославије, Октобарску награду Београда, Нин-ову награду, Седмојулску награду за животно дело, Златни беочуг и Кочићеву награду.

КРЊЕВИЋ, ВУК

Истакнути уметник, песник, књижевни критичар, есејиста и филмски сценариста Вук Крњевић (1935) објавио је двадесет књига поезије.
За књигу Устук награђен је Змајевом наградом Матице српске, за књигу Источник берлински Наградом САНУ из фонда Бранко Ћопић, за књигу Садево Наградом Милан Ракић Удружења књижевника Србије, за књигу Запретани храм добио је Кочићево перо, а за прву књигу, Заборављање кућног реда, Награду Удружења књижевника Босне и Херцеговине, давне 1958. године.
Издавачка кућа Прометеј објавила је сабране песме Вука Крњевића у четири тома, а Свет књиге зборник есеја и критика о његовој поезији из пера најугледнијих критичара.

И сам Крњевић се петнаестак година веома успешно бавио књижевном критиком. Десет година био је књижевни критичар Политике, а четири Борбе. За критику је добио угледну награду Милан Богдановић.

Вук Крњевић је безмало три деценије био главни уредник најстаријег београдског часописа, Књижевност.


МАРКОВИЋ, ВИТО

Истакнути српски песник Вито Марковић (1936), по мишљењу др Мирослава Егерића, расплиће најсуптилнија песничка предива.

Заједно са Браном Петровићем и Матијом Бећковићем, Вито Марковић је шездесетих и седамдесетих година прошлог века предводио нови талас младе, модерне српске поезије. У њу је уградио најпре бунт, а потом метафизику и мисаоност.

Као песник и издавач, Марковић је дао огроман допринос српској култури.

Од прве песничке књиге (Паника тела), па до последње (Дневник душе), Вито Марковић је био и остао један од водећих српских песника.
За четрнаест књига поезије, три књиге прозе и низ књига есеја и трактата, Вито Марковић је добио Награду Ђорђе Јовановић (за најбољу књигу поезије, скупа са Љубом Симовићем), Награду Исидора Секулић, Дис, Борбину награду, и друге


МИЈОВИЋ, ТОМИСЛАВ

Један од најзначајнијих српских писаца из унутрашњости, Томислав Мијовић (1932), објавио је дванаест књига поезије на српском и избор на италијанском језику.
Овај угледни песник, есејиста, уредник бројних часописа и књига, дао је немерљив допринос књижевном, музичком и ликовном животу у Тимочкој крајини. Подстакао је оснивање Фестивала поезије младих у Зајечару, Борских сусрета балканских књижевника, позоришних Дана Зорана Радмиловића, Ликовне колоније Гамзиград, а као песник уткао је себе у Мокрањчеве дане.
Један је од оснивача и први председник Крајинског књижевног круга. Безмало пола века уређивао је чувени часопис Развитак.
Томислав Мијовић добио је низ награда и признања: Вукову награду, Милан Ракић, Србољуб Митић, Сребрну медаљу Феликс Ромулиана за животно дело, Повељу Карађорђе, Златну значку КПЗ Србије… Носилац је Ордена са сребрним венцем и Ордена Републике Србије са бронзаним венцем.
Мијовић је добитник и Јубиларне медаље УКС поводом стогодишњице књижевничке организације.

 

МИРКОВИЋ, МИЛОСАВ БУЦА

Истакнути књижевник Милосав Буца Мирковић (1932), есејиста, позоришни и књижевни критичар, песник и публициста, за шест деценија преданог, ретко плодног књижевног рада, објавио је више од 16 000 текстова! Члан је најугледнијих жирија и оснивач најзначајнијих књижевних и позоришних фестивала у земљи. Објавио је и двадесетак књига поезије, неколико драма и књига о позоришној уметности, десетине ликовних критика и есеја…

Један од критачара каже да је ГОВОРИТИ О БУЦИ ЧАСТ, и одмах потом истиче потешкоће са огромним обимом његовог књижевног дела.

Мирковић је добио Награду за животно дело Удружења књижевника Србије, Златно перо, Златну значку КПЗ Србије, Златни беочуг КПЗ Београда, Златни прстен, три прве награде за најбољи есеј о глумцу, Награду Милан Богдановић за најбољу новинску књижевну критику, Златни ћуран о тридесетогодишњици Дана комедије, и многе друге.

МИХАИЛОВИЋ, ДРАГОСЛАВ

Академик Драгослав Михаиловић (1930), истакнути романсијер, приповедач, драмски писац, филмски и телевизијски сценариста, есејиста и публициста, један је од родоначелника такозваног црног таласа.

Огроман књижевни успех постигао је романима Кад су цветале тикве (26 издања) и Чизмаши, као и Петријиним венцем. Његова дела преведена су на 22 језика и објављена у иностранству у 26 посебних наслова.

Драма Кад су цветале тикве проглашена је једним од најбољих драмских остварења на српском језику после Другог светског рата.
Добио је Андрћеву награду, Октобарску награду града Београда, пулску Златну арену за сценарио, НИН-ову награду, Награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, Награду Борисав Станковић, Вукову награду, и друге.

 

НОГО, РАЈКО ПЕТРОВ

Академик Рајко Петров Ного (1945), песник, есејиста, књижевни критичар и антологичар, објавио је педесет две књиге, углавном поезије, и за њих добио двадесет три награде! Први штампани рад, осамнаестогодишњег Нога, осојио је Награду Петар Кочић, а потом су у његову биографију приспеле Бранкова награда, Змајева награда, Исидорина награда, Ђура Јакшић, Милан Ракић, Бранко Миљковић, Јован Дучић, Бранко Ћопић, Скендер Куленовић, Виталова награда, Меша Селимовић, Награда Вукове задзужбине, Жичка хрисовуља, и друге.
Матија Бећковић каже да је ”Рајко Петров Ного, после Јована Дучића и Алексе Шантића, најизведенији и најподвезанији песник који нам је стигао из Херцеговине, најненатруњенијег извора и постојбине српскога језика“, а Драган Хамовић истиче Нога као ”заточника готово утуљене епске баштине српске поезије“.
Песме Рајка Петрова Нога уврштене су у многе антологије и изборе, и превођене на енглески, руски, француски, немачки, шведски, пољски, румунски, италијански, мађарски, албански, турски, словачки и македонски језик.
Ного је приредио, и написао предговоре за велики број издања знаменитих писаца: Алексе Шантића, Ћамила Сијарића, Скендера Куленовића, Бранка Ћопића, Јована Дучића… Његова Антологија Српске јуначке пјесме објављена је у девет издања.

ОЛУЈИЋ, ГРОЗДАНА

Угледни романсијер, бајкописац, есејиста и преводилац Гроздана Олујић одавно је заступљена у домаћој лектири за основце, али и у лектири за студенте компаративне књижевности на неколико америчких универзитета. Због високих уметничких домета проглашена је почасним грађанином Осла, а такође је и носилац данског Витешког ордена Данеборг.

Брзмало све њене кратке приче из збирке Афричка љубичица уврштене су у антологије широм света (у Немачкој, Израелу, Русији, Индији, Енглеској, Америци, Француској…), а прича Игра награђена је на Конкурсу за нaјбољу светску кратку причу у Немачкој. Поред свих најважнијих домаћих награда (Награда Змајевих дечјих игара, три пута, Политикин забавник, Младо поколење, Златни лептир, Стара маслина…), Гроздана Олујић је добила и награду СВЕТСКЕ АКАДЕМИЈЕ ЗА УМЕТНОСТ И КУЛТУРУ (World Academy for Art and Culture, USA). Књиге су јој преведене на тридесет језика!
Предајући јој Повељу за животно дело УКС, тадашњи председник Слободан Ракитић је истакао да је ”књижевно дело Гроздане Олујић од изузетног значаја за српску културу, и као такво већ баштина српског национа“.


ПАЈИЋ, ПЕТАР

Матија Бећковић каже да се Петар Пајић (1935) у српској поезији појавио као довршен песник.
У предговору за Најлепше песме Петра Пајића, Слободан Ракитић је написао: ”Ако је Миљковић песник елемената, ватре и пепела, Петар Пајић је песник воде и њених ледених кристала.“

Неколико критичара је сагласно да су песме Петра Пајића познатије од свога аутора.

Петар Пајић објавио је дванаест књига поезије, седам књига приповедака, две књиге сатире, књигу есеја и неколико књига за децу.
Овај истакнути уметник добио је Награду Политикиног забавника, Награду Невен, Награду ”Вечерњих Новости“ Јован Хаџи Костић; у Црној Гори је проглашен за сатиричара године, а за Најлепше песме припала му је Награда Бранко Ћопић. За целокупно књижевно стваралаштво добио је Златни крст кнеза Лазара, Повељу Мораве за животно дело, и Златни беочуг за трајни допринос култури Београда.

ПЕРВИЋ, МУХАРЕМ

Ерудита однегованог стила, дугогодишњи уредник авангардног књижевног часописа Дело Мухарем Первић (1934), ове године обележио је педесет година књижевног и позоришног рада.
Первић је врстан књижевни критичар и есејиста, и поуздан пратилац и тумач позоришних збивања.
Приредио је сабрана дела Иве Андрића у седамнаест томова, изабрана дела Момчила Настасијевића, изабрану поезију Владислава Петковића Диса, Бранка Миљковића, Душана Матића, Васка Попе, Бране Петровића, и других угледних српских песника.
Мухарем Первић објавио је осам књига есеја и критика. Луцидно је тумачио прозу Иве Андроћа, Меше Селимовића, Добрице Ћосића…
За књижевну критику добио је награде Ђорђе Јовановић и Златно перо. Награда Есеј о глумцу припала му је за рад о Зорану Радмиловићу. Освојио је и награде Златни Ћуран и Борисав Станковић.
Мухарем Первић добитник је Повеље за животно дело Удружења књижевника Србије.

 

ПОПОВ, РАША

Песник и приповедач, филозоф, драмски писац и есејиста, афористичар, антологичар, лице са малог екрана Раша Попов (1933), давно је постао „културни феномен код Срба“.
Најуспешнији је у књижевности за децу. Уредио је и неколико стотина телевизијских емисија, а прославио се као Раша Проналазач у емисији Форе и фазони Љубивоја Ршумовића.
Једном приликом Раша Попов је рекао да му је „то са децом“ најбоља награда, али је стекао и многа друга значајна признања: награде за поезију Печат вароши сремскокарловачке и Стеван Пешић, па Радоје Домановић за роман Био сам срећни коњ, Невен за Шешир без дна, Златно Гашино перо, Годишњу награду Радио Београда... Награђиван је и за телевизијско стваралаштво.

Шешир без дна, научнопопуларни буквар о тајнама природе и живота намењен деци, радо је читан и прештампаван. За одраслу публику Попов пише сатиру и песничке ругалице и пошалице. Највише успеха имале су збирке Два ока, Дрвени магарац и сатирични комад Нови човек на Цветном тргу, који је Раша 1960. године узалуд припремио за извођење скупа са Душаном Макавејевим, јер је био забрањен.
Раша Попов је допринео националној култури и учешћем на око хиљаду јавних приредби књизи у част.


ПОПОСКИ, НИКОЛА ЦИНЦАР

Истакнути уметник Никола Цинцар Попоски (1944) већ четрдесет година пише поезију, есеје, записе и критику. Објавио је једанаест књига поезије и, по мишљењу једног дела критике (С. Игњатовић, Б. Томашевић, М. Ђорђевић, Д. Стојковић) у самом је врху савременог српског песништва. Песме су му превођене на двадесетак језика, од Кине до Америке.
Никола Цинцар Попоски добитник је угледне Међународне награде Премиул балканик, за целокупно песничко дело. Додељене су му и друге награде и признања за поезију: Млада Струга, Милан Ракић, Карађорђе (за животно дело), Раваничанин (за допринос српској духовности и књижевности)…
Овај песник заступљен је у многим антологијама, код нас и у свету.
Књижевни часописи Савременик и Књижевност објавили су критичке портрете Николе Цинцар Попоског, а у Савремениковој библиотеци Плус појавио се и зборник радова о њему.
Амерички часопис Светска литература данас недавно је лепо представио Николу Попоског.

 

ПУСЛОЈИЋ, АДАМ

Истакнути уметник Адам Пуслојић (1943), књижевник и књижевни преводилац, објавио је 27 песничких књига, а још седам је написао и објавио на румунском језику. Књиге су му преведене на шведски, италијански, македонски и румунски језик, а песме и на руски, немачки, енглески, француски, пољски, јерменски, белоруски, македонски, словеначки…
Адам Пуслојић је са румунског и са руског језика превео више десетина књига поезије, прозе, есеја и драма. ”Пуслојићеви преводи књига поезије Никите Станескуа одиста су конгенијелни.“ (Миливоје Јовановић)
За књижевни и преводилачки рад добио је низ награда: Милан Ракић, Милош Н. Ђурић, Лазар Вучковић, Нолитову награду, Златну значку КПЗ Србије, Златни беочуг КПЗ Београда, Септембарску награду, Вукову награду, Свети Ђорђе, Златни Орфеј, Круну Кнеза Лазара, Велико Успеније Богородичино, Повељу Мораве, и друге.
Пуслојић је члан међународног ПЕН-а и добитник бројних међународних признања и награда (у Румунији, Италији, Македонији и Немачкој), а на два румунска универзитета проглашен је почасним доктором. Од 1995. године је и почасни члан Академије Румуније, као први српски књижевник после великана Јована Дучића.
Поезија Адама Пуслојића објављена је у више од 20 антологија у земљи и свету.

РАКИТИЋ, СЛОБОДАН

”Мајстор песничког заната, заљубљеник у реч и звук, Слободан Ракитић постао је класик нашег песништва већ у тридесетим годинама. Из сваког слова његовог певања изгрева светлост са почетка наше хришћанске цивилизације... “
Многе песме Слободана Ракитића (1940), из више од двадесет књига поезије, преведене су на руски, белоруски, француски, енглески, немачки, кинески, италијански, пољски, чешки, словачки, шведски, јерменски, румунски и македонски језик, а књига Земља на језику објављена је на француском, у Лозани, 1990. године. Књига Свет нам није дом награђена је, у рукопису, првом наградом на конкурсу Војвођанске секције Удружења књижевника Србије (1970), а књига Тапије у пламену Октобарском наградом Београда за 1990, и Наградом Раде Драинац за 1991. годину. Припале су му и све друге најзначајније награде за поезију: Милан Ракић, Лаза Костић, Кочићево перо, Јован Дучић, Златни крст Кнеза Лазара, Десанка Максимовић, Змај Огњени Вук, Стефан Првовенчани, Повеља Мораве, ИНСТЕЛ-ова награда…
Слободан Ракитић написао је око тридесет есеја о најзначајнијим српским песницима и приредио Изабрана дела Десанке Максимовић, у четири књиге, као и изборе из песништва још десетак великана српске поезије.
Године 1994. објављена су Изабрана дела у пет књига Слободана Ракитића.


РШУМОВИЋ, ЉУБИВОЈЕ

Истакнути уметник Љубивоје Ршумовић (1939) објавио је шездесет осам књига, у укупном тиражу од милион триста тридесет хиљада примерака !
Његова књига песама Још нам само але фале проглашена је, на Сајму у Лајпцигу 1973. године, најлепшом књигом за децу на свету. Исте године награђена је и у Москви, а Ршумовић је освојио још две велике међународне награде – Пуља, у Барију, за целокупно стваралаштво за децу, и Награду UNESCO-а, за Буквар дечјих права, на светском конкурсу за књигу која пропагира мир и толеранцију. Великог песника, прозаисту и драмског писца готово да није мимоишла ниједна значајна награда у нашој земљи. Добитник је Награде Змајевих дечјих игара, Невен, Младо поколење, Бранкове награде, Вукове награде, Горанове плакете, Октобарске награде града Београда, Мали принц, Награде Фестивала позоришта за децу у Котору (за најбољи драмски текст), и других.
Љубивоје Ршумовић је златна нит између два циклуса српског песништва за децу. У Антологији српске поезије за децу, Душан Радовић каже: ”Један циклус поезије за децу завршен је, и то славно. Од Змаја до Ршумовића. Нови циклус почеће од Ршумовића а завршиће се са песницима који још нису рођени.“


САВИЋЕВИЋ, МИРОСЛАВ

Доктор књижевности Мирослав Савићевић (1934) истакнути је приповедач, романсијер, сценариста и писац радио-драма. Дуго је био уредник у Радио-телевизији Србије.
Објавио је више од десет књига, романа и прича, а роман Крај столећа Касиопеје преведен је на немачки језик и штампан у Минхену.

”Мирослав Савићевић, завидном лакоћом и вештином, сједињује два највиталнија и најбитнија приповедачка метода: привидни реализам андрићевског типа и најефектније моделе (пост)модерних приповедних искустава.“ (Љиљана Шоп)

За роман Висораван Савићевић је добио две награде – Просветину и Лаза Костић; за роман Георгике: српски плуг – Награду Душан Баранин Српске књижевне задруге, а за Зелене траве висоравни, једну од десет најтраженијих књига 2000. године, припала му је Награда Златни бестселер.


СМИЉАНИЋ, ДОБРОСЛАВ

Необична и драгоцена појава у нашој култури, Доброслав Смиљанић (1933), радни век провео је у КОЛАРЧЕВОЈ ЗАДУЖБИНИ, углавном као одговорни уредник Центра за предавачку делатност. Већ на почетку формира преко десет дисциплинарних катедри ! На трибинама Задужбине ангажује најзначајнији интелектуални потенцијал из целе земље. Прекобројна публика, први пут, захтева да се неки циклуси понове, на пример изванредни циклуси Хуга Клајна. Приредио је и гигантски циклус од 27 предавања Филозофи о својим основним уверењима, а књига о тим предавањима, коју је Смиљанић приредио за штампу, била је судски забрањена !
Доброслав Смиљанић објавио је мноштво есеја и десетак збирки поезијe: Самотан глас у заједничкој успомени (НАГРАДА РИСТО РАТКОВИЋ), Вишак вида (НАГРАДА БЛАЖО ШЋЕПАНОВИЋ), Вечера са смрћу, Сова возовођа, Вилин камен (НАГРАДА ИСИДОРА СЕКУЛИЋ), Где светлост мисли, Архив белине (НАГРАДА БРАНКО МИЉКОВИЋ)…
Песме су му превођене на француски, енглески, мађарски, кинески и турски језик. Књижевна критика га је сврстала у сам врх српског рефлексивног песништва.


СТОЈИЧИЋ, ЂОКО

”У поезији Ђоке Стојићича има дубоких открића, саопштених мирном али изузетном поетском артикулацијом“, истакао је Зоран Глушчевић.
Ђоко Стојичић (1936) објавио је седамнаест књига поезије, шест књига студија, есеја, чланака и полемика, три путописа, две драме, две антологије, и седам избора поезије. Његове песме уврштене су у шездесет шест југословенских и српских, и шеснаест страних антологија и зборника. Поезија му је преведена на двадесет језика (енлески, шпански, руски, немачки, грчки, украјински, кинески, чешки, мађарски, пољски, јерменски…), а чак десет његових књига штампано је на страним језицима.
Током пола века плодног књижевног рада, Ђоко Стојичић добио је мноштво награда и признања, мeђу којима и Златну значку Културно-просветне заједнице Србије, Вукову награду, Србољуб Митић, Раде Драинац, Златни беочуг, али и Кључ града Смедерева ”за допринос пропагирању културе у земљи и свету и развоју односа са другим градовима и државама“.
У Прагу је Ђоко Стојичић освојио четири вредне књижевне награде – Масарикову, Франц Кафка, Рудолф Други и Карел Хинко Маха. Спомен-медаља Јан Жишка припала му је ”у знак уважавања свега што је учинио амбасадор Ђоко Стојичић у афирмацији слободарских традиција“. Добитник је и Руске медаље захвалности, као и Награде за поезију ”Iskia – италијански Оскар културе“ , у Напуљу.

ТОДОРОВИЋ, МИРОЉУБ

Пре двадесетак година Чедомир Мирковић је у Политици објавио и ове речи о Мирољубу Тодоровићу: ”Не би ме изненадило ако би се у некој не тако далекој будућности, када се данашње хијерархије размрдају, испоставило да стваралачкој и интелектуалној авантури Мирољуба Тодоровића – на основу оригиналности, упорности и истраживачке радозналости – припадају место и значај о којима данас, уз сву толеранцију, теоријско знање и свест о условностима, нисмо спремни ни да сањамо.“
Истакнути уметник Мирољуб Тодоровић (1940) један је од наших најзначајнијих авангардиста, оснивач и покретач сигнализма, књижевног правца који има огроман међународни одјек. О његовом делу одбрањено је неколико докторских дисертација, у земљи и иностранству.
Тодоровић је објавио педесетак књига поезије, пет књига прозе, две књиге за децу, и петнаест књига есеја и полемика. Његова поезија, есеји и интермедијални радови објављивани су на више језика у антологијама, зборницима, каталозима, листовима и часописима – у Италији, Мађарској, Аустрији, Немачкој, Француској, Шпанији, Португалији, Швајцарској, Чешкој, Пољској, Литванији, Шведској, Русији, Великој Британији, Америци, Канади, Јапану, Аустралији…
Мирољуб Тодоровић добитник је Награде Павле Марковић Адамов, за поетски опус и животно дело, Оскар Давичо за најбољу књигу, Тодор Манојловић за модерни уметнички сензибилитет, Вукове награде за изузетан допринос развоју културе у Србији, и Награде Вукове задужбине 2007. године, за збирку песама Плави ветар.


ЦВЕЈИН, ТАТЈАНА

Истакнути песник, прозни писац, писац за децу, преводилац, књижевни критичар и мултимедијални уметник Татјана Цвејин (1948), објавила је више од двадесет књига.
Већ у осамнаестој години освојила је Прву награду новосадског Дневника за поезију у Војводини. Потом јој је припао Песнички крчаг, па Награда Драгојло Дудић, Награда Савеза јеврејских општина Југославије (за најбољу причу), Награда Савеза јеврејских општина Србије и Црне Горе (за најбољи роман), Награда Раде Томић и, недавно, Награда за најлепшу кратку причу на књижевном конкурсу Бајехад.
Татјана Цвејин добила је и посебно признање Удружења књижевника Србије, Плакету захвалности, за вишегодишњи плодоносан рад у Одбору за међународну сарадњу.
Тридесетак година сарађује на међународном пројекту, са асоцијацијом WESTEAST, што је резултирало изложбом у Београду, као и припремом свеобухватног материјала за часопис Руковет – ”СЛУЧАЈ WESTEAST“, који је обухватио више стотина уметника, из дванаест земаља, са свих континената.


ШЋЕПАНОВИЋ, БРАНИМИР

Истакнути уметник Бранимир Шћепановић (1937) је, по оцени Зорана Глушевића, један од водећих прозних писаца српске књижевности двадесетог века, већ одавно признат и високо рангован у светској јавности.
Шћепановић је врстан приповедач, романсијер, сценариста. Његов роман Уста пуна земље, објављен у више од сто хиљада примерака, за који је добио Октобарску награду града Београда, постигао је и светску славу. У француској антологији светске књижевности Идеална библиотека, међу седамсто књига свих времена, од Гилгамеша, Хомера и Библије до данас, нашао се и роман Уста пуна земље, који је преведен на двадесет језика, а само на француском доживео чак деветнаест издања !
По делима и сценаријима Бранимира Шћепановића снимљено је десет играних филмова (по роману Искупљење швајцарско-немачки, а по новели Смрт господина Голуже амерички филм). За сценарија је добио две Златне арене у Пули.
Бранимир Шћепановић је редовни члан Друштва француских писаца.
Дела су му преведена на 32 светска језика. ____________________________________________________________________________
Уз 45 књижевника који ”испуњавају све услове“, Министарству културе предат је списак и документација још 12 писаца који ”испуњавају већину услова“:

Бјелица, Димитрије
Димитријевић, Коста
Закић, Растко
Лалић, Станица
Николајевич, Димитрије
Прелевић, Бранислав
Ристановић, Стапарски Ненад
Теофиловић, Вита
Томић, Драган
Ћировић, Слободан
Фуруновић, Драгутин
Чоловић, Душан

 

КОМИСИЈА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

Милан Ђорђевић, председник
Миљурко Вукадиновић, секретар
Луне Левајац, члан
Миливој Анђелковић, члан
Мирјана Булатовић, члан


 Крај странице