Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2009.
Из садржаја:
Лаза Костић, Шекспир и Срби
Двестогодишњица рођења Е. А. Поа
Случајеви: “Смрт цимбалиста Пиште” Предрага Степанова
Роман “Уста пуна земље” Бранимира Шћепановића
Драме Синише Ковачевића
Дани српске културе у Темишвару
Д ОД АТА К : Ма т е р и ј а л з а годишњу скупштину УКС
Његова светост Патријарх српски Павле (1914–2009)
Када се човек роди, цео свет се радује, само он плаче. Али,
треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само се он
радује. Нисмо бирали ни земљу где ћемо се родити, ни народ у којем
ћемо се родити, ни време у којем ћемо се родити, али бирамо
једино да ли ћемо бити људи или нељуди. Можда је на овом свету неистине, неправде и мржње више,
али су истина и љубав моћније. Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо
и изливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од
тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне
и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и
винограда на којима смо ми радници. Српска голгота на Косову траје вековима и то виде и знају сви
осим оних који су изабрали да буду слепи за гледање истине и
глуви за слушање правде.ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ НАШ САВРЕMЕНИК
Од Првога свјетског рата наовамо у Београду је било
четири спектакуларна испраћаја из времена у вјечност: краља
Александра (1934), предсједника Државе Југославије Јосипа Броза
(1980), премијера Републике Србије Зорана Ђинђића (2003), и ове (2009)
патријарха Павла; и два велика и величанствена окупљања у Београд и у
Београду: (1938) кад су освећени темељи споменхрама на Врачару, пос-
већенога Светоме Сави, и касније (1985) кад су настављени његови
обустављени радови.Испраћај патријарха Павла био је најмасовнији,
најспектакуларнији, нaјвеличанстве-
нији – свесвјетских и планетарних
размјера, а обавијен атмосфером светости.
Очигледно, патријарх српски
Павле је непосредно и дубоко ушао
у душу широког популуса, и не
само Београда и Срба, него далеко
– безгранично шире. Народ је, све
његове генерације, непосредно пој-
мио изузетност његове личности и
њега непосредно примио и прихва-
тио дубоко интимно, као свога.
… … …
Држање закона Божијега као свога основног
извора, полазишта и оријентације и циља којим
се руководи и богати његов живот и његова лич-
ност напаја благодаћу – то је његов перманентни
живот: ничему овосвјетскоме се није клањао, али
није то ни ниподаштавао – једноставно, призна-
вао му је одговарајућр вриједност, односно ције-
ну; то је реалност, а не привид, од Бога створена;
њу треба обрађивати, куклтивисати, преобра-
жавати и искупљивати из стања њене палости.
Зато и кад би дошао у неспоразум и несугласицу
са неким – разумије се код битних и виталних
питања – није попуштао: једноставно, држао се
Бога и његове правде за коју је, сматрао је, био
позван да се с њом сложи и усагласи, а онда да
је искрено и предано спроводи. Све друго, мимо
тога општега и свеобухватног у којем је био до
дна свога бића укоријењен, било би друго, ино, и
из њега би настао – инат, чисто психички основ и
накнадни садржај човјекове психологије: са тим
није имао никаква односа – једноставно, било му
је туђе, јер није изворно од Бога.
… … …
Кад је поводом његова преласка из временог
у вјечни живот, пукла вијест о томе, одјекује и
разглашује се ево већ петнестак дана по цијеломе
свијету свим средствима јавнога информисања
и комуникација, почев од непосредно исказане
усмене ријечи – речено је о њему доста: ослика-
вана је унутрашња топографија његове личности
и дјеловање њено првоу својој околини па даље,
па се, најшире виђено, лако примјећује да је он
био у улози алке или спојнице тих двају подручја:
осмишљавала је тварно и времено вишим смис-
лом и вриједношћу надтварнога и надвременог,
свевременога и вјечног. Његова толико понавља-
на изрека у форми позива и благог императива
оптативнога призвука: будимо људи, има тек да
добије на својој актуелности. Будимо људи, јер од
Земље од које смо тјелесно саздани и на којој жи-
вимо није поријекло наше личности, нити је она
циљ нашега живота, бића у цјелини.
… … …Протојереј-ставрофор проф. др Димитрије М. Калезић
Матија Бећковић
Мајка
Је ли још жива
Она ваша сестра
Код које сте одлазили сваке недеље
Питам Патријарха Павла
Умрла је одавно
Али то ми није сестра
Него сестра од тетке
А тетка ми је мајка
Која ме подигла од колевке
Кад се преудала
Она што ме родила
И сад ја мислим
Кад променим светом
Да ћу прво видети тетку
Које сам се највише ужелео
А за остале у царству небескоме
Има времена
Да се видимо и поразговоримо
Од Аврама и Исака
До четвородневног Лазара
Моје крсне славе
Видећу и Светог Саву
И Цара Косовскога
И друге свете из рода нашега
Који су одбранили образ Божји
Видећу и мајку
Ако Бог да
И ако ме позна
Велики маг књижевне речи, академик Милорад Павић (1929-2009), универзитетски
професор и врсни књижевни историчар, песник, приповедач и романсијер, виспрени
тумач и преводилац, отишао је 30. новембра са овог света. Најпревођенији савремени
српски писац, чије је дело попримило планетарну рецепцијску димензију, сахрањен је 3. де-
цембра у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. На достојанствен начин испраћен од најближих, писаца и других уметника, многобројних поштовалаца и пријатеља.
Писац се може замислити као ком-
позитор који је написао ново
музичко дело, али је публику
тј. своје читаоце из концертне дворане
пребацио на позорницу и претворио у
репродуктивне уметнике. Они су поста-
ли извођачи. Једнима је писац дао у руке
виолине, другима бас, некима дувачке
инструменте... Јер, до читалаца не допи-
ре само нотни запис, тј. књига, него оно
што читалац прими и начини од свега
тога, оно што читалац репродукује од
књиге и улива у њу. За диригента довео
је писац читаоцима свог издавача. А сам
писац је сео у гледалиште да слуша из-
вођење своје композиције и да тапше...
Моја књига није ништа друго до вежба
која се нуди читаоцу да тренира нови
начин читања.
Милорад Павић... ... ...
4.
Павић је још писао песме када је почео да
објављује збирке приповедака. Није ништа
необично ако песник настави своју креа-
цију у прозном облику. Истина ретко је ако
велики песник буде успешан и у прози, али
је чешћи случај када се доживи велики не-
успех.
И сам сам се изненадио када сам, у једној
анкети, бирао по десет књига поезије и про-
зе двадесетог века: само се једно име нашло
на оба списка: Милош Црњански.
Опет је Павић успео. Како? Остао је
песник и у прози. Свака његова припо-
ветка има своју непоновљиву форму и тек
у таквој грађевини аутор може и даље да
користи својпеснички приступ. Целина је
прозна, појединости су и поезија. Једно од
главних својстава Павића и у прози је – без-
временост! Ма колико је велики географски
простор у којем се збивају приповетке, ма
колико да је велико време збивања – Па-
вићеве приповетке нису уопште далеке ни
просторно ни временски.
Али је Павић начинио још један изнена-
ђујући скок: после приповедака започео је
низ романа. И опет веома успешна реализа-
ција. Опет, сваки пут нађена велика Форма
и у њој уграђена својства песничког присту-
па свету. Композиција у градњи доминира
и тек у њој долазе до изражаја појединости
(својевремено сам их назвао „циглицама“).
Као што је меко, без потреса, прешао с
лирике на приповетке, тако је исто стишано
од приповедака стигао до романа, оба пута
изненађујуће успешно.
Од када Павић успешно негује роман,
више посебно не пише песме. Пре свог првог
романа, Хазарски речиник, он је написао лир-
ску поему Прстен и на тај начин окончао са-
свим један период своје креативности.5.
М. Павић као да није постојао до Хазар-
ског речника (1984), без обзира на изузетне
збирке песама и збирке приповедака, да
његов веома значајни научни рад и извр-
сне преводе овај пут и не помињемо. Али
само зато што у наше време роман пред-
ставља књижевни облик који шири круг
читалаца може да прихвати и то онда зна-
чи бити успешан стваралац, све остало је
наизглед споредно, само припрема за бо-
гомдани роман.
Али створити данас роман који је писан
и за читаоце али остаје велико дело које
значи и преокрет – захтев је који граничи
с немогућим.
Колико год Павићев први роман био изу-
зетан и прекретнички, ипак треба видети
колико је он комплементаран, пре свега у на-
шој романсијерској продукцији 20. века. На
почетку века стоји Борисав Станковић, сле-
де Милош Црњански и Иво Андрић, потом
у другој половини века Миодраг Булатовић
(Херој на магарцу), Борислав Пекић, Меша Се-
лимовић, Данило Киш, М. Павић... Све ро-
мани у којима у пуној мери долази до изра-
жаја сукоб цивилизација, нација, религија,
култура. Као да у другим књижевностима и
не постоји такав изразито остварен врхунац
целог ланца романа.
А Павићев роман, сем својом великом и
непоновљивом Формом, управо се овде ра-
загаћујеи обухвата народе, религије, циви-
лизације, суверено и лако се креће и покри-
ва веома широк простор Медитерана, Азије
и Европе; као да занемарује хронологију,
обухвата векове и векове.
Сви истински велики писци једни пре-
ма другима пружају руке, траже и налазе
ослонце, обухватају минуле вредности и
остварења и на тај начин одиста припадају
једној књижевности и једном језику унутар
кога су стасали, а тиме се истовремено ук-
лапају и у друге књижевности света. Нова
безвременост на делу. Корени су вертикал-
ни а утицаји и хоризонтални и вертикални.Сава Бабић
Драгомир Брајковић(1947-2009)
Књига, долазак
Писах по белинама века
срцем и крвљу, год по год,
да у метежу и вихору
у мирну луку навезем брод;
са столетњака свлачих кору
знамен да видим, докучим кôд.
Слушах и гледах гнев и грех,
не пронађох се у светини,
видех охоле, чух једак смех,
прах златни расух по прашини.
Клица сам клици и семенка
из које и она Књига ниче
што гроб ми је и Колевка,
златни почетак и крај приче.
Са листова јој речи јата
воде у царства непозната.Синство, повратак
Све ређе ми је душа ведра,
а у срцу се смрачи често,
не дува ветар у моја једра-
и предалеко Твој је престо,
а путовање тек ме чека.
Још стрепим да гост издалека
не прође нехајно мимо мене-
тек кад ме прожме милост Твоја
радошћу ми се пуне зене.
Син бејах, познах и очинство.
А кад отвориш круг следећи
па ме, опет, вратиш у синство,
да ли ћеш ми тајну рећи,
и топло, очински, пун ведрине,
призвати к себи: Приђи, сине !
Опроштај од песника: Драгомир Брајковић (1947– 2009)
Прерано и изненада, 28. новембра
ове године преминуо је Драго-
мир Брајковић, дугогодишњи
новинар и песник, антологичар, путо-
писац и страсни путник, члан Управе
Удружења књижевника Србије. Отишао
је на оно вечно, “Велико путовање”, како
је гласила његова прва песничка збирка.
Сахрањен је 2. децембра у Алеји заслуж-
них грађана на Новом гробљу, испраћен
од родбине и пријатеља.
Истог дана, у подне, поводом смрти
Драгомира Брајковића одржан је велики
комеморативни скуп у Народном позо-
ришту, који су организовали Удружење
књижевника Србије, Радио Београд 2,
културно-просветне заједнице Србије и
Београда, на коме су о песнику говорили
савременици са којима је стварао и дру-
говао, износили евокације на заједничку
песничку мисију и судбину: Радомир
Андрић, Слободан Ракитић, Братислав
Милановић и Љубивоје Ршумовић, за-
тим Сањаа Милић, у име Радио Београ-
да 2, те градоначелник Требиња Добро-
слав Ћук, где је песник Брајковић био
члан Савета Дучићевих вечери поезије.
Поводом Драгомирове смрти упућени су
многи телеграми, а неке од њих прочи-
тао је Живорад Ајдачић. Упутили су их
Добрица Ћосић, Никша Стипчевић, Не-
бојша Брадић, Миодраг Матицки, Сла-
вомир Гвозденовић, владика Григорије,
Зоран Костић, Радмила Хрустановић...
Након опела у капели на Новом
гробљу, последње речи опроштаја Дра-
гомиру Брајковићу упутили су Перо
Зубац, Ђорђе Малавразић, Миљур-
ко Вукадиновић, Тарзан Милоше-
вић, градоначелник Бијелог Поља, и
Благоје Баковић, који је на песников
ковчег ставио грумен земље из родне
му Писане Јеле. А са оба опроштајна
скупа испраћен је говорио стиховима
властитих песама, које је Гојко Шан-
тић, драмски уметник и велики Брај-
ковићев пријатељ.
М. Ц.
… … …
На последњој седници Управе Удру-
жења књижевника Србије док смо сви
покушавали да пронађемо називник за
сусрет са животом и делом патријарха
Павла, Брајковић је са неподношљивом
лакоћом био више но инспиративно пре-
цизан:“Патријарх Павле међу нама и на
небесима”!
Ето, такав је био у свом еснафском ок-
ружењу.
За мисију поезије је живео, поезија га је
одржала.
Брајку, хвала!
Миљурко Вукадиновић
Умро је добар човек
Драгомир БрајковићКад умре добар човек
Сузе капљу унутра
На душу
Хвалићу га
Сад кад не може да се брани
Био је Такмичар
На правој страни увек
Такмичио се сам са собом
У таквим утакмицама
Вазда је нерешено
Изгуби ко победи
А победи ко губи
Тако нас груби опомиње живот
Да понешто треба не умети
И много тога не знати
Да бисмо уопште живели
Био је Племенит
У челу поносном
И у свом делу
Он је Писану Јелу носио
И пркосио тако даљини
Да мајци улепша самоћу
Од мене млађи
Од мога оца старији
Он је и моје синове
Са својим синовима братио
И пратио њихов ход
Као да смо род рођени
Био је Путник
Кренуо према Азији
Стопама Доситеја
И стао на степеништу
У Гимназији српској
У Темишвару
Тад као да проговори
Црноризац из Хопова
Шапатом Раше Попова
Брата свих Драгомира
- Ово степениште је
Мимо свакога стандарда
Може да настрада неко
И само што је то реко
Показа се да може
Драги Боже опомени
Мајсторе који степеништа праве
Да их не праве само за здраве
Него и за песнике
Оболеле трајно
Од жудње за висином
Песник који се попео
Да Теби пољуби руку
Треба и да се врати
Зар мора повратак
Народу свом у крило
Тако скупо да плати животом
Био је Песник
Гласник свих Муза
Власник многих врлина
Па и мана
Са свих страна признат
Урамљен у златан рам
Док преко Хароновог моста
Прелази у храм Вечности
Да не брине више
Што цео овај лепи свет
И цео овај нелепи свет
Тако брзо без њега оста
Сам
Љубивоје Ршумовић
ДОБИТНИЦИ НАГРАДЕ "МИЛАН РАКИЋ" ЗА 2009.
Ђоко Стојичић
Угледни песник Ђоко Стојичић,
стваралац велике истрајности
и дара који је уродио бројним
делима различитих жанровских ус-
мерења, књигом „Хеленски богови“
на завидан поетски начин рекреира
античку културу, митове, легенде и
подсећа на многе знамените личности
хеленске културе. У претежно нара-
тивном дискурсу Стојичић заговара
континуитет у духовном трајању и
указује на моћ једном успостваљених
вредности да поново оживе и да буду
окосница у овим временима када
се као вредност намећу модели без
стварних квалитета. Иако, понекад
поетско устукне пред дидактичким,
песник остаје устрајан у постављеном
циљу да се естеско не може одвојити
од смисаоног, те да поезија осим пру-
жања духовног доживљаја треба и да
поучи, нарочито ако се рачуна са чи-
таоцима нових генерација.Моја мајка говори о рату
Размакне се зло, па некако
Дођемо до себе, изађемо на њиве
И посејемо мало жита,
Одемо преко брда до рођака,
Да видимо јесу ли још живи,
Посетимо гробље, запалимо свећу,
Одемо до цркве, помолимо се Богу.Зло се опет склопи над нама.
Закључамо шуме, закључамо изворе,
Птицама кажемо да се притаје.
Приђе нам смрт на близурак,
Видимо јој зубе и отровни језик.
Почињемо се на њу навикавати
И бојимо је се све мање.
Видимо: Уморила се у злоделу.И кад се опет зло размакне
Над нама, ми опет дођемо до себе,
Одемо до воденице, самељемо мало
Жита, дозивамо децу, тијано им,
Да не чује зло, говоримо речи љубави.Тих неколико речи
Тих неколико речи,
Постављених једна спрам друге,
Као огледала у космичком бескрају,
Исијавају невидљиву енергију,
Од које нам може бити топло и студено,
Зависно којим редом их читамо.Тих неколико речи
Испремештам на више начина
И сваки пут се разбуктавају
Разнобојне ватре смислова и значења.
Убрзано исписујем шта ми кажу
И певушим од радости као срећно дете.
Предраг Бајо ЛуковићПредраг Бајо Луковић књигом
„Демон и лепота“ потврђује став
да је поезија сликање речима,
али и да је мелодија. Његове песме су
сведене, избрушене и импонују цело-
витошћу идеје, значења, облика и звука.
Он на поетски начин расправља о ле-
поти као идеалу, о љубави као искуству
које је подложно промени и о демонс-
ком које је део и једног и другог. Човек
је као стваралац творац узвишеног али
и заробљеник страсти које га унижа-
вају и спутавају. Песник овладавајући
материјом коју одуховљује и преноси
у песму показује да је демонско такође
стваралачки изазов. Својом поезијом
Бајо Луковић је спојио традиционално
и модерно јер је његово певање израз и
оне ракићевске модерности оличене у
опевању сензибилитета човека урбане
цивилизације, његове танане осећајнос-
ти и метафизичких стрепњи.Гавранов круг
У црном се кругу врти
Лет гаврана око смртиТамно крило, кљун и страва
Црних мисли пуна главаОштрог бола врела канџа
Загрејана испод сачаМркле ноћи којој жар
Чини рана - крви чарЛинија живота
Због облика њеног
Јежим се уз крик-
На стрмом јој крају
Видим незнан ликОткуд на мом длану
Ово лице туђе
Мудрије од мога
И од мога луђеТо је нека грешка-
Варка мутног дана
Оно ми се смешка
Са знојавог дланаНе знам ко ће коме
Доћи мудре главе
Оба смо на своме-
У пределу страве
Миодраг Трипковић
Где су стари мајстори
(извештај са једне књижевне вечери)
Сени Бранислава ПетровићаГде су сада стари мајстори
Да покажу древну лиру
Прекину ово бесмислено надметање
Псеудопесника & скрибената
Ресаваца
Мастиљавих стихоклепаца
љубитеља осредњости
Прозодије & еквилибристике
палимпсеста
Површних љубави и осећања
Где си Катуле
брате мој
Да ућуткаш набеђене
Учењаке & филистре
тумаче песничког заната
Режимске академике
преучене доктринаре
Учитеље стилистике
који на књижевном бувљаку
Неуком читаоцу
Продају рог за свећу
Где су данас стари мајстори
Да покажу древну лиру
поправе
Раштимоване инструменте
затегну жицу
Дају свему:
ритам & такт
музику & склад
Небеских сфера
Авај! нема никог да каже непатворену
Песничку истину
Публика громогласно навија за
локалног фаворита
Градоначелник задовољно клима
четвртастом главом
Ускоро ће се чути одлука његовог жирија
Сви су узбуђени као пред какав дерби
Неки гласно призивају државну
Други небеску правду
А један од среће цепти
И пушта вучји прдеж
2009.Едгар Алан По, 1809-1849.
Превео Коља МићевићНајсрећнији дан тај...
Најсрећнији дан тај – и минуте драге,
које још памти моје срце свело,
Узвишена нада гордости и снаге,
све је одлетело!
Рекох ли: и наде? Да! Тако бар мислим;
вај! сад су све то сећања далека!
То привиди беху у данима милим –
Нек пролазе, нека.
Хеј, гордости, каква веже нас још сила?
Нек се одсад друга чела гуше
под отровом који на мене си слила –
смири се, мој душе!
Најсрећнији дан тај – и минуте драге
које предосећам – и којих се сећам,
и најдражи поглед гордости и снаге,
прошли су, осећам.
Ал’ кад би та нада гордости и снаге
вратила се с болом који душа ова
спозна још онда – не бих часе драге
доживео снòва!
Јер на њено крило стално све тмурније
док је лепршало – паде
нека бит довољно јака да убије
душу што је добро знàдe.Језеро
У младости коб је хтела клета
да походим сред широког света
једно место мени од свих лепше –
тако љупка усамљеност беше
тог језера, свег у црном стењу,
и врх којег чемпреси се пењу.
Али када покров ноћи црне,
као сав свет, и њега огрне,
и кад ветар мистични зашуми
нарицаљку у чемпресној шуми
тад – ох, тада будих се с вечера
пред ужасом самотног језера.
Ал’тај ужас не бејаше страва
већ некаква наслада дрхтава –
слутња какву ни драгуљâ сила
не би мени никад измамила –
нити Љубав, макар твоја била.
Смрт би испод отрованог вала,
на дну му се гробница скривала
с покојником што ту хтеде дати
сву утеху својој црној машти,
и дух чији пуст и пун чемера
створи Еден од тамног језера.Сан
Биће дивље још од рођења,
мој дух се стегâ гнуш’о,
ал’ данас, свом земљом вођена,
куд луташ, моја душо?
У визији сред ноћи без краја
сањао сам радост мртву;
ал’ сан будан живота и сјаја
од мог срца створи жртву.
Ах! Зашто сан није ова јава
оном чији поглед бèга
верујући како прошлост спава
у стварима око њега?
Сан блажени, о сан тај блажени,
док трајаше бес срамотни,
као светлост дошао је к мени
да ми води дух самотни.
Тај чист сјај, што сред бурне ноћи
трепери из даљине,
наткриљаше по својој јасноћи
и сунце Истине!Невестина балада
Прстен ми на руци блиста,
на челу ми венац млад;
сплет драгуља и батиста
дивно ми уз тело приста;
и ја сам срећна сад.
И мој је женик мени склон;
aл’ кад ми завет дàде рàд
срце ми проже дрхтај бон –
глас би му као тужан звон,
док зборио је као он
ком бојно поље поста дом
и што је срећан сад.
Ал’ он ми врати снаге дах
и целовом мој зблажи јад;
но сан се врати у тај мах
гробљу ме водећ уз сав страх,
као да преда њ мртвог стах,
»Ах, ја сам срећна сад!«
И сваке речи завет зрца,
и наш је потпун склад,
а ако немам верност срца,
а ако више немам срца,
доказ је ова златна врпца
да ја сам срећна сад!
Дај Боже да тај мине сан!
Не знам шта сањам, какав јад!
А у мом срцу страх је збран,
јер мој ми удес није знан, –
јер покојник што оста сам
можда није срећан сад.* * *
Књижевне новине и УКС на опасној материјалној низбрдици
Књижевне новине, а и Удру-
жење књижевника Србије
као њихов издавач, прежи-
веле су још једну, у материјалном
погледу тешку годину. Реална еко-
номска криза која је уздрмала свет,
није мимоишла ни овај књижевни
и духовни кутак у Француској 7,
као што је, уосталом, оставила при-
личну пустош у свим областима
привређивања у држави, у култури
посебно.Наше гласило, као што је
познато, није уживало ни раније
видљивију наклоност државних
институција у којима се одлучује
о финансијским дотацијама, при
чему, првенствено, мислимо на Ми-
нистарство за културу. И прошле
године смо добили скромну мате-
ријалну потпору, а за ову годину
је она драстично умањена; укупан
износ да покрије тек два броја. Ако
је за утеху, а није, на удару се нашла
целокупна српска књижевна пери-
одика, којој су од надлежних до-
дељене само мрвице. Ако се оваква
политика настави и у 2010. години,
прети опасност да се она десеткује,
што би нанело ненадокнадиву ште-
ту целокупној националној књи-
жевности и култури.Разумемо објективну економску
кризу, у којој су друштво и држава,
али зашто да се њене последице
најдрастичније одразе у областима
које ни раније нису нарочито ма-
жене и пажене. Ту свакако спада и
књижевна периодика, где су се на-
шле и Књижевне новине. А симбо-
лична су средства за једну државу,
која је требало издвојити, да би она
иоле нормално функционисала,
као неизбежан крвоток књижевног
живота. Ово тим пре, што нисмо
убеђени да се нарочито штеди у
оним сферама које промовишу моћ
странака и политичара.Дакле, и Књижевне новине су на
опасној материјалној низбрдици.
Последица тога је њихово про-
ређено појављивање, што ремети
уређивачку и издавачку концеп-
цију, а обесхрабрује и наше са-
раднике и претплатнике. Са овим
бројем који вам је у рукама, уместо
једанаест,како је уобичајено, поја-
вило се девет бројева. Традицио-
нално се објављује двоброј јул-ав-
густ, али материјалне неприлике су
условиле да се појаве и двобројеви
мај-јун и октобар-новембар. С об-
зиром на финансијску ситуацију
и ово је евидентан успех. И ово се
успело захваљујући максималној
штедњи, затим, поред осталих, и
бризи неких чланова Управе УКС,
посебно председника. Треба сва-
како истаћи материјалну потпору
Универзитета Мегатренд, затим
редовну претплату Библиотеке
града Београда (претплаћена на
34 примерка месечно), те напоре
нашег члана Властимира Стани-
сављевића Шаркаменца, чијим је
посредством обезбеђено преко 20
претплатника у Паризу.Велике проблеме нам пред-
ставља и дистрибуција, која се
обавља преко мреже Штампе и Фу-
туре плус. Прва спорадично изми-
рује дугове, а друга је већ отишла
у стечај, а за две године нам није
измирила дуговања. Мали је и број
писаца у земљи , који су претплат-
ници, да тиме потпомажу своје
гласило. Најчешћа је пракса да се
оно бесплатно узме у Редакцији
или подели (сличан однос као пре-
ма чланарини УКС). Застарела је и
компјутерска опрема у Редакцији:
за све ове године није се успело да
се она обнови. Било је и обећања
од неких имућнијих чланова УКС
да ће је обезбедити, што је и јавно
обнародовано, али до реализације
није дошло.Дакле, ситуација је прилич-
но тешка. Међутим, надати се, да
ћемо, ипак, преживети.Мићо Цвијетић, главни и одговорни уредник
Друштво за очување ћирилице и српске културне баштине “Жубор Млаве”, из Петровца на Млави, расписује КОНКУРС ПОЕЗИЈЕЋИРИЛИЦА – СЛОВО СРПСКОГ ЛИЦА
У конкурсу имају право учешћа сва пунолетна лица, која стварају на српском језику.
Конкурс је тематског карактера (ћирилица, српска културна баштина, наслеђе).
Песници могу учествовати са највише 3 песме, које треба доставити у 3 примерка, откуцане ћири-
личним писмом, на писаћој машини или рачунару, потписане шифром и са решењем шифреу посеб-
ном, затвореном коверту, најкасније до 31. марта 2010. године, на адресу:
Друштво за очување ћирилице и српске културне баштине “Жубор Млаве”
(Јован Д. Петровић), 12300 Петровац на Млави, Улица Бранислава Нушића бр. 1Најуспешније песме, према одлуци Комисије, конкурисаће за награде Златно слово, Сребрно слово и Бронзано слово, а још шест радова добиће специјалне похвале. Такође, најуспешнијима биће додељене и пригодне награде.
К Њ И Ж Е В Н Е Н О В И Н Е
Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Радомир Андрић (заменик
главног и одговорног уредника),
Миливој Анђелковић и Бранислав
Вељковић (оперативни уредници),
Ристо Василевски, Драган
Јовановић Данилов, Мирко
Жарић, Петар Зец, Ранко Јововић,
Мирољуб Јоковић, Божидар
Мандић, Ђорђе Николић, Ранко
Рисојевић и Даница Диковић-
Ћургуз
Секретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, Београд
Лист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког
радног дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+38111) 26 26 278
Телефон: (+38111) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs
ЛИСТ “КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ”, ЧИТАОЦИ МОГУ НАБАВИТИ И
РЕЗЕРВИСАТИ НА КИОСЦИМА “ШТАМПЕ” И “ФУТУРА ПЛУС”, А У
БЕОГРАДУ И У КЊИЖАРАМА “ГЕЦА КОН” И “АЛЕКСАНДАР БЕЛИЋ”.ПЕСНИЧКЕ НОВИНЕ се могу купити у књижари ДЕРЕТА Кнез Михаилова 40, Београд
Крај странице