Документи Саопштења Догађаји Линкови
Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јануар 2009.
Из садржаја:
Александар Солжењицин: Одумирање доброте и
милосрђа
Поводом нових књига Д. Ћосића и С. Аврамовића
Међународни пројекат „Andrić Initiative”
Нисмо ми Косовчани него Косовци
Људи и споменици – осумњичени Јаша Томић
Три француске ловачке приче:
Ги де Мопасан, Проспер Мериме и Алфонс де Ламартин
Три деценије Удружења “Десанка Максимовић”
Непосредни повод оснивања нашег Удру-
жења била је прва посета Десанке Макси-
мовић Торонту 1976. године. Њен боравак
смо запамтили као велико узбуђење и много про-
ливених суза, јер је велика песникиња зрачила
месијанском поруком гласника свога народа.
Две године касније, 1978. основали смо Удру-
жење са њеним именом. Прошло је тридесет го-
дина од нашег виталног присуства у културном
животу српске заједнице на Северноамеричком
континенту. Шаљемо вам сажети извештај о ју-
биларној прослави, одржаној 1. новембра 2008.
године.
У препуној сали СКУД “Опленац” свечанос-
ти су присуствовали многи српски песници и
прозни писци, драмски и ликовни уметници из
Јужног Онтарија, као и представници разних ор-
ганизација и друштава. Од великог значаја за нас
било је присуство г. Марија Варано, оснивача Ка-
надске академије за културну размену и председ-
ника главног одбора за етничку штампу у Канади.
Међу натурализованим Канађанима којима је г.
Марио пре неколико година доделио признања
града Торонта за допринос у мозаику канадске
мултикултуре, налазе се, поред још неких Срба,
и чланови Удружења “Десанка Максимовић”. Сви
српски и неки други етнички медији забележили
су наш тридесетогодишњи јубилеј.
Веома богат програм водили су песникиња
Драгица Буба Браунштајн и новинар Слободан
Рундо. Уводну реч је дала Снежана Ивковић, члан
управе Удружења.
Излагање историјата Удружења на почетку
програма, од стране актуелног председника Ка-
тарине Костић, омогућило је присутнима да стек-
ну увид у наш рад, што је утицало на добијање
нових чланова. А имало је много тога да се чује.
Приоритет у раду Удружења усмерен је на пред-
стављање књига наших чланова, као и свих дру-
гих који нам се за то обрате. Издајемо по неколико
књига годишње – од 1993. године, превасходно на
српском писму, ћирилици. А сваких десет година
објављујемо зборник или антологију
Најсвечанији део остављен је за сам крај када
су подељена признања сарадницима у дијаспори
и у отаџбини, у знак захвалности за изванредан
допринос у тридесетогодишњем раду Српско-
канадског удружења “Десанка Максимовић” на
очувању српског језика и писма. Набројаћемо,
за нас најважније, институције из Србије којима
је додељена Повеља захвалности: УКС, Књижев-
не новине, Министарство за дијаспору, Матица
исељеника Србије, Академија “Иво Андрић
Вукова задужбина, НИТ “Панорама”, Друштво
писаца Косова и Метохије и Друштво писаца Ре-
публике Српске.
Преко двадесет књижевника из
Србије добило је статус Почасни члан Удружења
писаца “Десанка Максимовић” у Торонту; да споме-
немо само оне који су писали рецензије, предго-
воре и уређивали наше зборнике и антологије,
или нас награђивали: Слободан Ракитић, Матија
Бећковић, Радомир Андрић, Алек Вукадиновић,
Никола Корбутовски, Мићо Цвијетић, Драган
Драгојловић, Милан Дачовић, Предраг Драгић
Кијук, Душан Стојковић, Радомир Смиљанић,
Даринка Вучинић, Миодраг Јакшић… Многи зна-
менити српски писци који су нас веома задужили
као сарадници, нису више међу живима. Један
од највећих истраживача и познавалаца српске
књижевности у дијаспори био је свакако, недавно
преминули, Мома Димић.
К. Костић
На небу је Срба Митић
А ко да је међу нама
Опрост шаље свим људима
Бесмртан је међ звездама
У Црљенцу посред Стига
Боловао многе ране
Био светлост био патник
И живео тешке дане
Сад на небу књигу чате
Да живима дух не ниште
С њим је горе сад жилиште
Нама оста мучилиште
Ој песниче, светколазу
Ништа ти не могу
Што си даљи ти од људи
Све си ближи Богу
Аутор ове песме је Синиша Ристић из По-
жаревца, актуелни добитник Књижевне награ-
де „Србољуб Митић”. На његов текст мелодију
је сачинио народни појац и књижевник Милија
Радивојевић Баја, такође из овог града и одне-
давно наш члан. На пригодном дружењу у УКС,
након годишње скупштинске сесије, показао се
умешним и у њеној гласовној интерпретацији.
Позив на сарадњу
Поштовани песници,
Основали смо часопис за антологијску
поезију и именовали га АНТОЛОГИЈА.
У њему ћемо објављивати најбоље пе-
сме из претходне године. Антологијска оства-
рења из 2008. године биће објављена
у часопису 2009. године.
Садржај часописа је годишње стваралаштво
антологијске вредности аутора у Србији и пес-
ничка остварења песника Срба који стварају у свету.
Песме за АНТОЛОГИЈУ предлажете ви, а
коначан избор врши редакција. У обзир долазе
само публиковане песме у књигама, часописи-
ма, новинама и електронским медијима током
2008. године, без обзира када су написане. Не-
објављене песме неће се разматрати. Уз наводе
где су стихови објављени, молимо вас, уз ма-
теријал за објављивање у најкраћим цртама
доставите и своје биографске, односно, библи-
ографске податке. Најљубазније вас молимо да
текстови буду лекторисани. Посебно вас моли-
мо да ваш избор антологијских остварења не
пређе укупан број од пет песама. Рукописи се
не враћају. Заступљени писци постају чланови
АНТОЛОГИЈЕ у складу са Статутом.
Часопис ће изаћи у једној свесци до краја јуна
2009. године - промоција је предвиђена за Ви-
довдан. У техничком смислу биће на завидном
нивоу, како и налажу антологијске вредности.
Редослед аутора биће према азбучном реду, без
обзира да ли су писци домаћи или изван Србије.
Поштовани песници, у једној књизи сажете ан-
тологијске вредности укупне годишње продук-
ције! Намеће се уверење да ће часопис АНТО-
ЛОГИЈА са садржином и концепцијом коју смо
изложили, бити најдрагоценији и незаобилазан
материјал за ововремене и будуће антологича-
ре, историчаре и аналитичаре српске књижев-
ности. Сваки број часописа биће најпотпунија
и најрепрезентативнија грађа за проучаваоце
песничких дела стваралаца у Србији и песника
Срба који стварају у свету. А за све љубитеље по-
езије биће трајно дело за уживање.
Верујемо да ћете позив на сарадњу разумети
као наш напор за унапређење културног и умет-
ничког стваралаштва кроз укрштање поетич-
ких струјања и уздизање духовних вредности
ововременим и будућим генерацијама. Коме је
поезија у срцу, без предрасуда ће учествовати у
представљању антологијских поетика.
Поштовани песници, материјал за објављи-
вањеизволите послати на адресу: Часопис
АНТОЛОГИЈА, 11000 Београд, 10 авијатичара
23/41, најдаље до 28.02.2009. године.
У нади да ћете наш позив на сарадњу радо
прихватити и да ће се наше заједничке актив-
ности одвијати на обострано задовољство, ос-
тајемо с поштовањем.
Оснивач и председник АНТОЛОГИЈЕ
Милан Радуловић Радуле
Гордана Благојевић: Флотел "Еуропа"
Флотел „Еуропа“ постаде наш нови дом... на неод-
ређено време. Пет спратова... на сваком спрату 72 кабине... у
свакој кабини у просеку трочлана породица... 1080 душа... 1080 живе
чељади који хоће да једу... да спавају... да перу веш... да дишу...
1080 глава са босанских планина... села и градова... смештено у
центру Копенхагена, главног града Краљевине Данске... а бекнут’ дан-
ски не умеју...
Насмејани радници Црвеног
крста нам поносно представише
нашег преводиоца... Албанца...
који је тако натуцао српски да ми
се на тренутак учинило да боље
разумем дански... него ту чудну,
накарадну мешавину којом је он
говорио...
После, након пар седмица, уз
траљаво натуцање енглеског и ог-
ромну помоћ руку и ногу, успесмо
да добијемо преводиоце које смо
напокон разумели... ко каже да се
упорност не исплати...
Али та прва ноћ у челичној
љуљашци на води остаће за па-
мћење свима нама. Цели дан се ко-
мешало на свим спратовима... вук-
ле су се кесе...торбе...испитивао се
нови терен...полако и плашљиво.
У пролазу поред једне кабине, чија
врата беху отворена зачух тихи
плач неке жене и мушки глас:
- Што сад опет цмиздриш, а?
Види... јеси ли увијек маштала да
видиш иностранство – јеси! Јеси ли
увијек желила да живиш у великом
граду – јеси! Јеси ли увијек говори-
ла како ти је сан да живиш негде на
мору – јеси!!... Па шта сад опет ку-
каш... ем смо у иностранству, ем смо
у велеграду... ем не можеш бити бук-
валније на мору него што смо сада....
и умјесто да уживаш, ти сједиш сада
ту и цмиздриш!
Кроз главу ми прође реченица
– пази шта желиш...можда ти се и
оствари... и ухватих се за ограду,
јер је поред нас у луку ушао неки
велики брод правећи таласе који
заљуљаше наш нови дом.
Увече, негде око 23 утонуо је фло-
тел напокон у тишину...само су се
негде-негде чули кораци стражара
који су по двојица патролирали на
сваком спрату... ради наше безбед-
ности... Како онда човек да не спава
мирно, уљуљкан ритмом мора и ко-
рацима који тупо одјекују по метал-
ној палуби... замисли... има неко да
нас чува....
Из сна ме тргну продорно за-
вијање сирене... на тренутак, де-
лић секунде само помислих да сам
кући, у свом кревету и да свира уз-
буна... а онда ми глава лупи о пла-
фон бродске кабине и муњевитом
брзином врати свест у садашњост.
Флотел је јечао, стањао под
ударцима трчећих корака...жа-
мор људи је личио на звук пчела...
бесних, узнемирених пчела... Не
схватајући шта се дешава отво-
рисмо тек мало врата кабине и
разговетнији гласови допреше до
нас... запљуснуше нас речи – ватра!
Пожар! ... Гори пети спрат.... брзо...
брзо напоље....
Јакне... и журно умотавање де-
тета у јорган... нађосмо се у бујици
људи и пре него смо се снашли...
силазили смо низ клизаве рампе
које су нас водиле на копно... чврс-
то тло под ногама...
Доле је већ било доста људи
који су сви гледали у ту огромну
грдосију и људе који су као мрави
куљали из њене утробе... запљусну
ме киша ношена ветром и поста-
дох свесна да пада... да нисам обу-
ла ципеле... и да је новембар месец
у северној... мемљивој Данској...
Тражили смо погледом пламене
језике који ће сваки тренутак лиз-
нути метални оклоп брода... али
нигде се не појавише... ни дим... ни
ватра... – можда овде и ватра гори
другачије... ко зна... помислих...
На броду више није било коме-
шања... деловао је аветињски тако
бео, окружен тмином и кишом...
кад се на улазу (или излазу) појави
човек којег су нам тог дана пред-
ставили као главног и одговорног.
На лицу му је блистао победнич-
ки, задовољни осмех... и онда је по-
дигао руку, погледао на сат и рекао
на енглеском:
- Честитам! У року од 10 мин
сте напустили брод без иједног
повређеног и без много буке. Веж-
ба у случају пожарне опасности је
више него успешно завршена, мо-
жете мирно да се вратите у ваше
кабине!
Овог пута наше неразумевање
није долазило због непознавања
енглеског, или неразговетности
албанског преводиоца...
Стајали смо отворених уста...
највећим делом боси... на киши...
занемели... када се из гомиле зачу
мушки грлени глас:
- Ма јеб’о ја теби врло успјешно
матер!!!
Уз комешање, и диван колорит
сочних псовки почесмо поново да
пунимо утробу брода... а негде у
мени засветли, сасвим неразумна,
ирационална нада да ће неко да ми
каже како је све ово... све ово... и
рат и избеглиштво једна огромна
вежба... и како смо је успешно за-
вршили и како је време да се вра-
тимо кући....
Гордана Благојевић о себи:
рођена сам 13. јула 1966. у Трав-
нику. Основну и средњу школу
сам завршила у Новом Травнику,
маленом градићу 14 км удаљеном
од Травника, с тим да сам други
средње похађала и завршила у
Кладову, пошто су моји одселили
тамо због очевог посла на ХЕ Ђер-
дап.
После средње школе уписујем
економику туризма у Сарајеву, коју
због удаје и рођења кћерке не за-
вршавам.
Долази рат, раздвајање породи-
це и избеглиштво кћерке и мене у
Србију. После пар месеци спајање
породице и избеглиштво у Данс-
кој у којој ево живим и радим већ
16 година.
У Данској сам завршила инфор-
матички факултет, систем адми-
нистратор, и тренутно радим у
Данској фирми за игре на срећу, на
одржавању њиховог компјутерс-
ког система.
Мирко Жарић: Стра’
Ономад, када нас је походио
„Милосрдни Анђео”, у про-
леће лета Господњег 1999, уз
звуке сирене (али не оне из Одисеје-
ве приче) честита и добра породица
Милије Поповића из Грачанице,
склонила се, у доње, подрумске про-
сторије, узевши притом неопходне
потрепштине, као што многе куће
у том крају уобичавају да имају, за
нужду увек приправљене.
Није било страха у карактеру
укућана, само малчице стрепње.
Најмлађи од четворо деце Љубинке
и Милије Поповића, мали Милош
понео је, на знак сирене, у својим ру-
кама, једно тек испилело пиле. Обја-
вио се „Анђео уништења”, а сада као
„Анђео милосрђа” у свом страхот-
ном облику. Његова „Дебела свиња”,
како смо иначе, звали ракету „Тома-
хавк”, у разорној експлозији циљала
је и разорила склониште муниције у
оближњем Војном складишту.
Вани су престала да звоне звона
манастира Грачанице, а и зидови
оближњих кућа као и саме средњо-
вековне грађевине протресли су се
из темеља. У склоништу, по нужди
уређеног подрума куће Поповића,
утихнуле су и угасиле се лампе и
свеће. Настао је мрак. Јер прасак од
детонације био је страхотан. Наста-
ла је општа тишина и мук.
И прошао је страх, као што про-
лазе сви људски страхови проузро-
ковани изненадним и јаким дејс-
твом непознатих сила.
Отац Милија упалио је лампу
и свеће, срећан јер су сви укућани
били на броју као и пре. Полутама
је обасјавала новом радосном свет-
лошћу све. Присутна су лица била
озарена неком чудном светлошћу
наглог озарења и спасења.
Само низ лице малог Милоша
текле су детиње дубоке и крупне
сузе, веће од његовог лица и чуђења.
Присутни сажитељи подрумских
просторија породице Поповић пог-
ледали су га забринуто, а најмлађи
из породице Поповић, отворио је,
своје, мајушне, шачице, показавши
у својим малим рукама угушено,
жутобело пиле, и кроз плач, јецаје
и дечији крик изговорио, као да се
правда, родитељима, брату и сест-
рама следеће речи:
– Умрело од стра’.
Михајло Орловић: Кад слова побјегну
Сједио сам у кафани и читао нови-
не. Било је топло. Вани је падала
киша. Око мене се чуо жамор. На
половини текста којег сам читао при-
мијетих да нисам ништа запамтио. И да
буде још горе, закључих да је мој поглед
упрт на бијело између два реда. Тај раз-
мак се почео ширити и слова ишчезоше
испред мене. У том трену и новине испа-
доше из мојих руку. Тргох се.
Крај мене је стајао човјек.
– Видим да спавате па сам узео но-
вине да их прочитам.
Не знам шта хоћу
– Шта ћеш у мени? – бунило се моје
друго Ја.
– Нисам ја у теби, него си ти у мени.
Ја ћу позвати вјетар да те одува – запри-
јетих.
– Не. Не. Ти си у мени. И ја се спре-
мам на далек пут. Јахаћу те до раскршћа
– одговара моје друго Ја.
– Хеј, вас два јарца. Брвно је уско.
Доље је вода гладна – упозорава нас
неко.
– Ко си ти?
Ја и моје друго Ја осјетисмо тјескобу.
– Ја сам неко из нечег – рече тај неко
и шмугну у нешто
.Мушке ципеле
Три старе усидјелице пиле су кафу
код госпођице К. У неко доба ноћи јед-
на од њих рече:
– Драге моје, требало би напокон
свака од нас наћи какво мушко. У гра-
ду су се појавили лопови. Нападају и
краду од усамљених.
Када их је испратила госпођа К. је
отишла у продавницу обуће. Мушке
ципеле број 48 ставила је пред
врата свог стана.
Посао страшила
У џепу страшила нађох огледало.
– Матори јарче, твој посао је да стра-
шиш, а не да се огледаш.
– И ти да имаш сламене зубе пла-
шио би се дјевојке из чијих очију тиња
ватра.
Поезија: старо вино у новој флаши?
Не, заиста не
Џое Фригери (Малта)
Некада раније читао сам дефини-
цију о поезији, као: „Поезија је
када једна реч сретне другу по
први пут.” То је поједностављена, али
симпатична дефиниција која нам говори
о томе како поезија функционише. Говори
нам понекад о значају речи.
Свакако има много шире познатих
дефиниција поезије. Једна иде уназад до
Александра Попа, који је дефинисао по-
езију као „оно што је било често мишље-
но али никада није добро исказано.” Ова
дефиниција је само делимично тачна
зато што даје утисак да је улога песника
да изрази честе, уобичајене мисли на нов
начин. Оно што ја желим да кажем, а што
и мислим, јесте да нам песници нуде нову
мисао, а не стару представљену на друк-
чији начин.
Поменућу два примера. Дело Виљема
Шекспира Дванаеста ноћ започиње слав-
ном реченицом: „Ако је музика храна љу-
бави, онда свирај”. Данас је веза између
музике и љубави уобичајена – неко би мо-
гао рећи отрцана фраза. То је често, сва-
кидашње мишљење. Али мишљење да је
музика храна љубави – ново је мишљење.
Хоћу да кажем да оно није на нов начин
исказано старо већ је аутентично ново
мишљење исказано кроз необичну слику.
Ево још једног примера. Конфучије
је написао: „Звезде су мале рупе на небу
кроз које се појављује светлост вечности”.
Данас се звезде упоређују са дијамантима,
пламеном, са треперавом светлошћу – али
мишљење да су рупе на небу је нова мисао,
очаравајућа. Мислимо тако.
Сада бих желео да вас оставим са идејом
да оно што није сасвим оригинално може
бити још увек значајно – зато што казује
нешто о оном чиме се бавимо, о нашем
послу. Ми можемо понудити нове ствари
нашим читаоцима и слушаоцима, може-
мо их стимулисати да мисле оригинално
и креативно. То није мало.
Платон, вероватно највећи филозоф
свих времена – веровао је да нема места за
песника – или уметника – у његовом иде-
алном граду. Песници су по њему опасни,
јер су лажљивци. Они не верују у знање
већ се само претварају да знају, а оно што
кажу је неистинито.
Ми мислимо супротно од тога. Пес-
ници, писци, приповедачи, режисери и
уметници имају изузетно значајну улогу
у друштву јер нам говоре ствари које не
можемо чути још негде – они помажуда
наш поглед на ствари буде у новом светлу,
они дају нови облик нашем искуству, ука-
зују нам на однос према свету и другим
људима, помажу нам да савладамо време
самоће, старости, патње и смрти.
Зато, хајде да се не сложимо са Плато-
ном и његовом тврдњом да су песници ла-
жови. Песници и уопште уметници могу,
и не морају бити опасност; али они увек
позивају и очекују да се говори истина.
Превод са енглеског Драган Драгојловић
Израђена је web-страница за пројекат „Andrić-
Initiative“: http://www-gewi.kfunigraz.ac.at/gralis/.
Крај странице