Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јануар - фебруар 2010.

 

Из садржаја:

Културни задаци нашег времена - Јован Дучић
Бора Станковић у Скерлићевом виђењу

Са годишње скупштине УКС - извештај, закључци...

 Херта Милер – кратка проза
добитнице Нобелове награде (11)
 Гроздана Олујић – НИН-ова
награда за роман године (2)
 Узајамна судбинска преплитања
– културна достигнућа руских
емиграната у Србији (7–8)


Културни задаци нашег времена
Јован Дучић

Даме и господо, треба учинити
једно искрено признање нашој
публици, за велико интересо-
вање, сваки пут када се отвара једна
уметничка изложба, премијера позо-
ришног комада или каквог музичког
састава, или нека спортска утакми-
ца. На тај начин показује се у једној
озбиљној поступности и логичном
поретку како наш народ излази из де-
тињства и добија не само навике, него
и страсти једног савременог друштва.
Било је моћних народа у историји
који нису били у стању да створе своје
друштво, а наш народ на срећу реа-
лизира и државу и друштво у исто
време.

Данас је свима нама већ добро
познато да је снажна култура једног
друштва прва гарантија једној држа-
ви у данашњој утакмици међу про-
свећеним народима. Где се штеди на
култури и где се занемарује култура,
друштво почива на лажи а држава на
несигурности. Никад на ниједан народ
није пропао трошећи своју културу.
Један стари писац каже да су Атињани
потрошили више за представу једне
Софоклове драме него што их је кош-
тала битка на Саламини. Атина није
трошила тај новац да се забавља, него
да би створила културу без које нема
победе, ни праве заслужене славе.
Нема праве победе без праве културе,
и нема ни праве пропасти, него само
онда када буде побеђена национална
култура једног народа.

Наша млада држава то зна, јер смо
на Косову изгубили своје војске, али
не и нашу културу, чији споменици и
данас задивљују све нас. Да нам наши
сјајни Немањићи нису оставили своје
уметничке споменике, ми се не би
могли поносити својим пореклом.
Племенита енергија која иде за
највишим културним циљевима,
може да нам омогући живот и место
у савременом европском друштву.
Остаје још једна победа коју треба
да извојујемо, да ослободимо нашу
уметност од сиротиње и да искорис-
тимо таленте за највећи понос земље
и корист државе.

(Говор на отварању изложбе у “Цвијети Зузорић” 1935)

 

Ђорђе Вид Томашевић
(1927-2009)

Наш чувени антрополог, историчар и песник
Ђорђе Вид Томашевић, несумњиво један
од најзначајнијих српских интелектуалаца
и песника у дијаспори, умро је 4. децембра 2009.
године у Сан Франциску. Готово читав свој рад-
ник век проживео је у Америци, најпре у Бафалу, а
последњих неколико година у Калифорнији, у граду
Беркелеју, надомак Сан Франциска. Ђорђе Вид То-
машевић објавио је неколико изузетно запажених
збирки поезије, углавном на енглеском језику као
што је последња и изузетно драгоцена књига “Ми-
ленијада” (“The Millenniad”) или двојезично на ср-
пском и енглеском језику као што је то била књига
“Свет као метафора” или у оригиналу “The world as
a metaphor”...

Кроз своју поезију Ђорђе Вид Томашевић је на
веома експресиван начин износио своја унутра-
шња превирања, преиспитивања и сукобљавања
изазвана неизбежном спознајом да се један древни
космички сан из трена у трен претвара у пепео. Тре-
ба рећи да у овим песмама, изнад свега, доминира
неопходност да се свака тешкоћа преброди… Кон-
цепција ове поезије базирана је на интуитивном
мишљењу, које је предмет искључиво духовног до-
живљаја и које путем сазнања поставља у стварност
интегрално опажање… Међутим, оно што је заиста
лепо у овој поезији и то, на крају, истичемо као, је-
дан успутни али веома снажни атрибут, јесте њена
непретенциозност и непосредност.
За књигу “Миленијада”, као и за изузетан допринос
српској култури Ђорђе Вид Томашевић је добио награ-
ду “Димитрије Митриновић” коју додељује београдски
Фонд “Ars Longa” за очување лепих уметности.
Зоран Богнар

О стваралаштву Исмета Реброње

Удружење књижевника Србије
у сарадњи са Народном библи-
отеком “Доситеј Обрадовић”
организовало је 23. октобра 2009. го-
дине Округли сто о стваралаштву
Исмета Реброње, новопазарског пис-
ца који већ неко време није са нама, а
чије ће дело по речима књижевника
који су тог дана били у Библиотеци,
тек бити осветљено и проучавано. О
његовим почецима, животу и раду
говорили су књижевници који дуго
изучавају и познају Исметов књижев-
ни рад: Љиљана Пешикан Љуштано-
вић, Тиодор Росић, Милисав Савић,
Миљурко Вукадиновић, Медиса Ко-
лаковић, Енес Халиловић и Зехнија
Булић. Синан Гуџевић, Душко Но-
ваковић и Фарук Диздаревић који
су најављени за учешће на Округлом
столу су нажалост спречени и нису
били тог дана присутни, али ће њи-
хови радови, као и радови осталих
учесника бити објављени у Зборнику
са округлог стола који ће објавити
Народна библиотека “Доситеј Обра-
довић”.
Госте је поздравио директор Биб-
лиотеке Константин Јовановић.


Херта Милер

Петлови
Звона црквеног сата удараше пет пута.
Виндиш осећа хладне чворове у ногама.
Одлази у двориште. Преко ограде лети
шешир ноћног чувара.
Виндиш иде к вратима.
Ноћни чувар држи се чврсто за телеграфски
ступ. Прича сам са собом.
„Где остаје само, гдје је она, најлепша међу
ружама“ - рече.
Пас седи на каменом плочнику.
Једе црва.
Виндиш говори: „Конрад.“
Ноћни чувар га погледа.
„Сова седи на стражњем стогу сламе, у
пашњаку“ - рече он.
„Кронерица је мртва“.
Он зева. Његов дах мирише на ракију.
У селу кукуричу петлови.
Гласови су им храпави.
Они носе ноћ у кљуну.
Ноћни чувар држи се за тарабу.
Руке су му прљаве. Сви су му прсти искривљени.

Златни кос
Између ролетни стајаше сиви дивови. Амалија је имала температуру.
Господин Виндиш није имао сна. Мислио је на разгрижене, грудне брадавице. Виндишовка је седела на рубу кревета.
„Сањала сам“, рече она, „да сам села на кућни под. Држала сам решето за брашно у руци.
На степеницама је лежала мртва птица. То беше златни кос. Коса сам на ноге подигла. Испод
њега беше рој дебелих, црних мува. Муве су у роју одлетеле.
Затим су поседале на решето за брашно.
Решето сам у зраку тресла. Муве нису одлетеле.
Тада сам разлупала врата. У двориште сам отрчала.
Затим сам решето са мувама у снег бацила.“

Немирна вода
„Сова је парализована“, каже ноћни чувар.
Дан смрти са проломом облака је и за сову превише.
Ако она ноћас месец не види, тада неће никада више летети.
Ако цркне, тада ће вода смрдити.“
„Сове немају мира и вода нема мира“, каже Виндишовка. „Ако она цркне, долетеће друга
сова у село.
Једна млада, глупава, која ништа не познаје.
Она ће седити по свим крововима.“
Ноћни чувар гледа у месец.
„Тада ће поново умирати млади“, рече он.
Виндишовка види да ваздух пред његовим лицем ноћном чувару припада.
Глас му је тек довољан за једну уморну реченицу: „Тада је поново као у рату“, каже он.
„Жабе крекећу у млину“, каже ноћни чувар.
Оне излуђују пса.

Краљ спава
Пред рат стајаше сеоски оркестар у тамноцрвеним униформама на железничкој станици.
Жардињере су висиле са жаркоцрвеним цветовима, од летњег предаха и лишћа багрема.
Људи су били у недељном оделу.
Деца су била у белим доколеницама.
Држала су тешке букете цвећа испред лица.
Када је воз пристигао у станицу, свирао је марш.
Људи су пљескали.
Деца су бацала цвеће у ваздух.
Воз се кретао лагано.
Млади човек испружио је своју дугачку руку напоље кроз прозор.
Испружио је прсте и повикао: „Мир. Његова висост, краљ спава.“

Када је воз поново изашао из станице, стигле су беле козе са пашњака. Козе су ишле уз шине и јеле букете цвећа.
Музичари су већ отишли кућама са својим прекинутим маршем.
Мушкарци и жене отишли су кућама, прекинувши махање.
Деца су отишла кућама празних руку.
Једна девојчица која је краљу након завршеног марша и пљескања желела одрецитовати песмицу, села је и седила тако дуго док козе нису појеле сво цвеће.
Девојчица је седела сама у чекаоници и плакала.

Херта Милер: „Човек је велики фазан на свету“, Fischer Verlag, 2009.
Са немачког на српски језик превела:

Милена Северовић

Биографија
Херта Милер је рођена 1953. године у Румунији као припадница немачке мањине.
Студирала је германистику и румунску књижевност на Универзитету у Темишвару. Радила је као преводилац у фабрици.
Одбила је сарадњу са Чаушескуовом тајном полицијом. Пред прогоном бежи у Берлин, где и данас живи.
Немачка књижевница из румунског дела Баната описује муке и тешкоће избеглица и особа са двојном домовином.
Добила је Нобелову награду за књижевност
2009. године.


Џон Ф. Дин / John F. Deane/Ирска

Београ д
Успомени на Ивана Лалића

Сиво вече лагано се спушта на Србију.
Имам собу на четрнаестом спрату хотела Славија;
доле испод, на тргу, зглобни трамваји
добијају облик ларви
кружећи око бисте националног хероја;
гутају струју преко каблова изнад,
гледам с висине: севају плавом светлошћу.
Седим разголићен на прозорском прагу
њишући ногама поврх света;
могао бих бити Бог, али нисам; нико то не примећује.
Азија је иза мене, јагодице на лицима, језици;
шлепери дуги као улице, гломазни,
пажљиво се крећу према Дунаву;
овде мора да је било масовних миграција, заноси Византије
леже спаљени крај величанствених зидова; историја
залудничи у крви, у утишаним звуцима речи.
Чуо сам читање мојих песама у парку;
моје име било је у програму, са стотинама других;
нисам могао да га прочитам, ни да разумем моје песме.
Ја сам као мрља на високом гребену хотела,
заривених ножних прста у ноћне облаке,
мрља која разазнаје само оштар писак
пиштаљке саобраћајца са улице
који се диже према мени из света.
Бити близак Богу
да ли би сцрпло могућности речи.

Превод са енглеског
Драган Драгојловић


 Крај странице