НАГРАДА "ЖИЧКА
ХРИСОВУЉА"
ПЕТАР
ПАЈИЋ
ГРАД
Слажем кристалне коцке,
Стављам коцку на коцку,
Подупирем једну другом,
Тражим равнотежу,
Водим рачуна о ивицама,
Дижем светлу пирамиду,
Пазим како се преламају зраци,
Строго одређујем места
За сенке и за светлост,
За праве линије и кругове,
Проналазим звучни склад
Хармонију,
Гледам замрзнуту музику
Слушам шум залеђених водопада,
Усклађујем речи различитих језика
Видим бело ноћно небо
Настањено душама,
Високе и дубоке лавиринте
Слажем кристалне коцке
И ево ме
У великом граду,
У великом светлом граду
Чија бука мени прија,
Шумне улице
Река људи на тротоарима,
Велике стаклене коцке
Наслагане једна на другу,
Крећу се рекламе,
Све се креће,
Све иде,
Бруј људских гласова,
Моћни градови у покрету
Тамо где сте ви
Тамо је свет.
Велики градови - кристалне кугле,
Ево ме, најзад,
Седим на степеницама
У шуми бучних улица
Великог шумног града.
НОЋНИ ВИДИК
Ко каже да се ноћу ништа не види?
Само ноћу
Виде се звезде.
А оне су најдаље.
СРЕЋАН ЧОВЕК
Док лежах у болници
Са сломљеном ногом у гипсу,
Мислио сам:
Како је срећан човек
Који може да седи
На клупи, у парку,
Са прекрштеном ногом преко ноге.
БАЛАДА О ГРАДСКИМ
ПУЖЕВИМА
После летње кише
Градски пужеви
Иначе увек плашњиви и опрезни
Излазе из својих лепих кућица
Остављајући их забачене на леђима,
Напуштају траве око ограда,
Сигурност башта,
И нагрћу на улицу
Своја
Нежна,
Фина тела
Страсно вуку
Преко топлог, грубог, црног асвалта,
Плаћајући ту своју еротику главама,
Крцкају
Испод потпетица, чизама, штикли,
Испод аутомобилских гума.
ЕЛЕОНОРА
ЛУТХАНДЕР
СУЗА ВРЕМЕНА
Чекам те као једна
аутобуска станица
као забијен ексер
да на њега окачиш
капут
потпуно необавезно
али у неким интервалима
Ја сам инкарнација
на лицу места
гоблен који нараста
у једној рупи
временска минђуша
Ја сам балкон
са кога гледаш у море
златна резерва
лимун месечар
потпуно офарбан простор
под временске кутије
ВУЧИЦА
Радим као вукови
једем јагњетину
прескачем овнове
Радим као вукови
волим једном годишње
остало време завијам песме
у месечину
Зечеви претрчавају
мој пут
ниједног нисам озбиљно узела
нити јела
из принципа
Живим као вук
ШВЕДСКИ ВОЗ X 2000
Морам да одем у тоалет
да напишем ову песму
Да ли има нових путника?
Да, ја!
Осећам се као нова
особа
путујући поред тебе
и могла бих лепо
да се населим с тобом ту
крај купиновог жбуна
уз пругу
Хајде да се венчамо
у оној слаткој цркви
као шампита на брежуљку
да пројуримо
поред пролећа
и сиђемо у лето
и одмах да се купамо
или само тако да се возимо
до бесвести
И бројимо летеће
њиве
МОЈ ГРОБ
Мој гроб је пролетео!
Чекај мало
доћи ћу
после живота
у минијатури
задовољна сам
Само ћу прво
да се вратим кући
Морам да се вратим
кући
АНЂЕЛКО ЕРДЕЉАНИН
ЧЕТИРИ НОГЕ
Сањао сам човека са четири ноге. Имао је две
руке, и све остало је било нормално, али имао
је два пара ногу, две леве и две десне, у пантало-
нама са четири ногавице. Кројач је то јако лепо удесио.
Носио је, наравно, и два пара чарапа и ципела.
У моме сну човек је управо кренуо на операцију, да
му скину вишак ногу, наводно због скупоће. Његова
плата тешко је покривала издатке за обућу и двостру-
ке панталоне.
Питао ме је да ли знам неког доброг хирурга за
ноге.
ОВЦЕ ПРЕД ВРАТИМА
Чујем шушкање код улазних врата мог стана на
шестом спрату. Врата су откључана, неко би да
уђе.
Одшкринем врата и видим – овце! Неколико ова-
ца пред вратима, иза њих читаво стадо. Једна гура
њушку, хоће да уђе у стан. Шопим је левом руком по
њушци, десном гурам врата, закључавам, али прити-
сак траје. Погледам кроз „шпијунку“ и кажем: „Још су
ту, али мислим да се разилазе!“
После мислим: кад могу да продру у сан, могле би
и у стан! Рима је глупа, али контам: кад би овце ушле,
ко би их истерао!
ЛЕВИЦА
Кад сам био мали, прескакао сам тарабе. Једаред,
с друге стране тарабе, паднем на гомилу ђубрета
са изломљеним стаклом на врху. Стакло ми
усекло у длан леве руке, још и сад имам ожиљак.
посекотина ми је мало померила линију живота.
Бог ми је тада прогледао кроз прсте (леве руке)
наредио да том руком спасем најмање два људска жи-
вота. Први је припадао песникињи која је пала у ау-
тобусу, који је изненада кренуо док путници још нису
поседали на своја места. Ја сам седео на своме месту,
поред пролаза, и кад је поетеса изгубила равнотежу
подметнуо сам леву руку под њену плаву косу. Други
живот је био силно пијан, а односио се на познатог
позоришног редитеља. Седео је на високој барској
столици, пио, галамио и млатарао рукама. У критич-
ном тренутку је пао, заједно са столицом, и полетео
према столу за којим сам ја седео са својим припитим
друштвом. Сасвим сигурно би разбио главу на каме-
ним плочицама да су нисам подметнуо леву руку ис-
под дебелог врата.
Касније сам покушао да се осамосталим, да стек-
нем нека уверења и делујем политички. Наравно,
изабрао сам странку левице.
Мислим да се то Богу није свидело. Као левичар,
нисам био срећне руке.
БОРИС НАД
ДЕВЕТ СВЕТОВА
Шта је смисао овог ужасног, исцрпљујућег пута?
Изгледа да наше путовање нема краја, док лети-
мо између крила демонских кнежева.
Чини се да нас богови воде кроз девет светова и
да се наше очи полако гасе.
ПРВО ПИЈАНСТВО
Хоћеш ли му прићи ти који засад само издалека
посматраш узнемирено море? Осећаш ли малодуш-
ност или страх? Ветар надима једра. Ти знаш да су
мирна вода и ведро небо само варка. Када се обале
једном покрену а небо и море изнова прокључају, из
њих ће проговорити сам Дух Елемената.
Тада ћеш заронити у њих као у прво пијанство.
ЦРНА ЈЕДРА
Црна једра на трошној лађи.
Ниси овако замишљао крај пута. Надао си се
ће неко да те чека. Изгубио си своју црвену нит. За-
лутао си у лавиринту. Помишљаш да је судбина по-
руга. Путовање ионако више неће трајати дуго. Ти
си сањао загрљај Аријадне и бес Минотаура. Сањао
си бронзани мач у снажној руци. Није ти још много
остало до краја. Гледаш свој одраз у огледалу. Ви-
диш лице под пепелом. Твој живот био је грешка.
Гледаш у мрачне облаке.
Чекаш олују која ће да га спере.
ПЕЛИНОВАЧКА
СТАЗА И СУДБИНА
УЗ ОДЛАЗАК ЖАРКА КОМАНИНА (1935-2010)
Мићо Цвијетић
У суботу ујутру,
26. јуна, окончао је у
српској престоници Жарко Кома-
нин своје овоземаљско књижевно
и људско послање. У граду у коме је ин-
телектуално и стваралачки сазревао, об-
ликовао своје вредно књижевно дело и
стекао завидан углед у књижевном есна-
фу, пре свега код оних који без предрасу-
да читају, поштено мере и оцењују. Према
пишчевој последњој жељи, његови пос-
мртни остаци већ почивају у породичној
гробници на градском гробљу у Никшићу.
Коначан смирај, дакле, нашао је у
завичају, у коме је давно угледао свет, до-
живео овоземаљске чари и лепоте, а још
више трагичне удесе којима је посветио
своје књижевно дело.
Жарко Команин је
аутор драмских
дела "Пророк", "Пелиново", "Огњиште",
"Тимочка буна", "Вожд Карађорђе и
кнез Милош" и "Годо је дошао по своје";
збирке приповедака "Закопано и отко-
пано" и романа "Колијевка", "Костанићи",
"Провалије", "Преступна година", "Го-
спод над војскама", "Ако те заборавим,
мој оче" и "Љетопис вјечности". Као што
је Иво Андрић имао судбоносну више-
градску стазу, тако је и Жарко Команин
поседовао своју пелиновачку, изведену
према имагинативном топосу Пелино-
во, у његовом никшићком завичају, која
заузима доминантно место у његовом
целокупном књижевном стваралаштву.
Она је метафорична ознака пишчевог
осећања живота и света, а поседује шири
семантички спектар и симболичко-
-алегоријску слојевитост. Централно ме-
сто у Команиновој књижевној орбити
заузимају трагични братоубилачки удеси
у Другом светском рату и послератне дра-
матичне последице, сагледани, пре свега,
из визуре властитог горког искуства и ис-
куства ближњих.
Команин је уверљиво
литерарно обли-
ковао ратну и поратну драму свога род-
ног краја, своје Дреновштице и митског
Пелинова, упечатљиво приказао трагич-
не поделе на две војске и две идеологије
на ужем црногорском миљеу, али са
рефлексијама и по ширини и по дубини,
као усуд општесрпски. "То је драма време-
на, драма моје породице, драма мог пле-
мена, драма мог народа, драма Српства,
у ствари", рекао је у аутопоетичкој ис-
повести аутор. Тај кобни усуд писац
првенствено сагледава из угла поражене
војске и поражених уопште, што је његов
лични и породични печат, жиг који је са
болом носио, као омчу оврату и осећање
у души, као горак укус пелина. Кома-
нин сведочи о српској несрећи, о односу
победника према пораженима, о бра-
тоубилачком удесу трагичних митских
димензија. Он откопава оно што је било
дубоко закопано, откопава истину, зарад
правде људске и Божје. "Ја сам цијелог
живота трагао за затрављеним пра-
гом, затрављеним гробом, затрављеном
колијевком и затрављеним лицима
завичаја, изгубљеним у диобама, ма-
глама и обманама двадесетог вијека",
појашњавао је Жарко Команин.
У основи, Команин
је највећи део
животне биографије и судбине преточио
у уверљиву књижевну стварност; реалне
историјске факте и чињенице, као и
стита болна искушења и сазнања сместио
у средиште своје књижевне имагинације,
приказао како се кобне деобе и крвави
сукоби преламају у једном микро свету,
неретко у истој породици и под једним
кровом; судар две сељачке војске ствар-
них и метафизичких димензија. Своја
књижевна дела писао је "с муком
лом", како стоји у фусноти на крају једног
његовог романа. А и како би другачије?!
Уз ово пристају давно исказане
Миодрага Булатовића да је у језивој
Команиновој прози приказана "апока-
липтична визија двадесетог века".
вест о смрти, Команинов земљак и углед-
ни песник Милутин Мићовић, лепо
мира његов књижевни учинак: "По
песник и лирик, по тематици трагичар
српске братоубилачке несреће, његово
књижевно дело сазидано је пажљиво
већ стоји као један од најлепших споме-
ника нашег народног удеса 20. века".
Последњи роман Жарка
Команина
"Љетопис вјечности" објавила је прошле
године Српска књижевна задруга.
представља кулминациону тачку
гичне повести Пелинова и Пелиновљана,
доминантне теме његовог књижевног
опуса. За врх од копља измакле су му
престижне књижевне награде: НИН-
ова, "Меша Селимовић" и "Извиискра
Његошева", а добио је Борину награду
Врању. Заслужено му је припала Повеља
за животно дело Удружења књижевника
Србије, коме је целим бићем припадао.
Жарко Команин је
часно и стамено
носио своју пелиновачку судбину и
сао је у љетопис в ј е чн о с т и.
МИОДРАГ
ЂУКИЋ ЂУКА У ПОТРАЗИ ЗА СВЕТЛОШЋУ
Немерљив је учинак
српској кул-
тури, Миодрага Ђукића Ђуке
(1938-2010) који је и сам говорио:
"Култура је елемент без кога не бисмо мог-
ли ни да провиримо у свет и то је сигур-
но највеће што можемо да понудимо том
свету".
Највољенији министар културе у
историји Србије, више од деценије и по
председник Културно-просветне заједнице
Београда, председник Удружења драмских
уметника Србије, директор Позориш-
ног музеја, књижевник и драмски писац,
оснивач издања драгоцених за нашу позо-
ришну културу, председник Савеза КУД-
ова, један од најобразованијих и инте-
лектуално најсмелијих умова нашег доба,
оставио је Србију на силазној културној
путањи против чега се борио и упозора-
вао: "Маргинализација правих вредности
прети да заустави хуманитет, да човека
ретардира, па чак и дегенерише у мутан-
та једног тоталитарног времена које про-
грамирано води у пропаст. Ова теза нам је
препознатљива као демонска концепција
Антихриста на чију појаву су упозоравали
још старозаветни пророци и мудраци пре
њих. Наша обавеза је да се супротставимо
таквим негативним тенденцијама времена
и да чистом поезијом заштитимо сопстве-
ни духовни простор".
Ми који још остајемо, сада ћемо се, без
Ђуке, како га је звала цела Србија, много
теже одупирати налету концепције света
која води ка добу без Бога и поезије. Није
знано да ли ћемо успети да се одупре-
мо опасности на коју је он упозоравао,
односно: "Било би сувише једноставно
и опасно отупети на егзистенцијални
бол у нама и свуда око нас, живети без
осећања и саосећања, без сензибилности,
страха и наде, без икаквог предосећања
будућности." Тако је говорио Ђука јер
је увиђао да: "Живети у свету без Бога
и поезије страшна је судбина сваког
појединца и народа, живети у свету без
смисла и одговора живот је у паклу". По-
служимо се и даље његовим мислима,
јер ће он, од сада, живети у речима које
нам је оставио: "У надсуштинској по-
треби и потрази за смислом преваљујемо
интелектуалне размере достојне кос-
мичке разуђености, али нам сва сазнања
подругљиво тону у недоступном бескрају
који дефинише нашу немоћ да се бар
појмовно оријентишемо у дијаболичком
простору који називамо животом.
Овај епистемолошки мрак толико је
густ и непродоран да у уму ствара же-
стоку побуну и хистеричну потребу за
светлошћу која би у њему бар саму себе
осветљавала и то више као доказ хумани-
стичког присуства него оријентир ништа-
вилу, том контрапункту божанској пору-
ци да живот има негде своје уточиште и
природну одбрану".
Ђука је сматрао да опстанак човечан-
ства није могућ без уметности: "Наша
света дужност је очување оних вредности
које баштине искуство стваралачке слобо-
де, искуство слободног избора".
Ова мисао Миодрага Ђукића Ђуке је
непрекидна нит стогодишњег напора УКС
и више од пола века деловања КПЗ Бео-
града, али је била и нит водиља у његовом
животу монашке посвећености тој светој
дужности.
На нама је да се та нит не прекине
пред налетом глобалистичке подкултуре
супротстављајући јој "архетипски знак
слике и цртежа, позоришни обредни ри-
туал, лексичку структуру поезије, дра-
ме, књижевности уопште и друге сим-
боле духовности који су темељи нашег
постојања".
Сада, без Ђуке, биће нам много теже да
то чинимо. Али, сигурно ћемо то чинити,
јер би нас било стид, пред њим и нама са-
мима, да тако не буде.
Слава му.
Драган Мраовић
ДАЛИБОР ДРЕКИЋ
КУЋА КОЈЕ НЕМА
Остала је тамо негде
стара кућа у пепелу.
Једна кућа које нема збориште је жедних душа,
свратиште је успомена.
Кућа чека домаћина у дворишту којег нема,
над огњиштем којег нема да упали славску свећу,
да пресече славски колач,
Утихнула стоји нема граја бројних нараштаја,
још стварнија што је нема, још гласнија што је нема,
још бројнија што је сама.
На хиљаде самих кућа чува војска које нема,
бдије јунак до јунака, испод крста којег нема
чува децу које нема.
Замрзнуто у времену међувреме кога нема,
међусвет у свету срама чека правду које нема,
за освету коју спрема.
АЛЕКСАНДАР ЧОТРИЋ: АФОРИЗМИ
Моји афоризми
су универзални.
Писао сам о Србима, а њима се бавио цео свет.
Није истина да
су у Србији писци слабо плаћени.
Они уопште нису плаћени.
Демократија, лаж,
влада, мафија, обећања, преваре...
Чули сте изабране одломке из мојих најбољих афоризама.
Није лако направити
овакву трагедију.
За то заиста треба бити велики уметник.
Требало би имати
поштовање
према плагијаторима уметничких дела.
Они за узоре имају само врхунске уметнике.
Почео сам да читам
књигу афоризама,
али сам окренуо последњу страну
да видим шта се догодило на крају.
Овај писац ми
је познат...
Сетио сам се.
Има тезгу на бувљаку.
Не прође дан да
не напишем афоризам, или песму.
А када сам расположенији,
напишем и понеки роман.
Ко говори босански
и црногорски језик,
тај сигурно зна и амерички, аустријски,
бразилски и аргентински.
Књиге које не
подигну прашину у јавности,
скупљају прашину на полицама.
У тој књизи је
скривена порука.
Нико је до сада није прочитао.
Заиста ми је тешко
да кажем
која ми је омиљена књига.
Зато што ниједну нисам прочитао.
Сатира је, ипак,
егзистенцијална ствар.
Од ње не може да се живи,
али због ње може да се изгуби глава.
Афористичари скрибомани
су contradictio in adiecto.
Али постоје.
У Србији су замењене
улоге:
Писци критикују књижевне критичаре!
Песници пишу када
их инспирише вољена особа.
Сатиричаре инспиришу особе које они не подносе.
Афоризам и засмеје
и забрине.
Он је трагикомедија у једној реченици.
Афоризам је најближи
животу.
Кратак је.
О чему год да
пишем у Србији,
то је црни хумор.
Бави се криминалцима,
а није полицајац.
Бави се лудацима, а није психијатар.
Бави се политичарима, а није аналитичар.
То је сатиричар.
Паметнији од мене
вређају моју интелигенцију.
Из посете музеју
понели смо врло лепу слику.
Испод капута.
Изражавао сам
се књижевно
и користио сам езоповски речник.
Само зато сам их назвао
свињама, мајмунима, коњима и воловима!
НОВЕ КЊИГЕ
ПРИСПЕЛЕ У РЕДАКЦИЈУ
1. „Гунђало“, касноантичка
римска комедија непознатог аутора, превод и коментари Горан Видовић,
СКЗ, Београд.
2. Ристо Василевски: „Нулто време“, филозофеме, паракопе и цртице; „Арка“,
Смедерево.
3. Милан Ненадић: „Више од имања”, избор из поезије, Завод за културу
Војводине, Нови Сад.
4. Раша Перић: „Јесења сетва“, поезија, Културни центар и Карловачка
уметничка радионица, Сремски Карловци.
5. Милијан Поповић: „Трагање и трајање“, поезија, „Етхос“, Београд.
6. Јован Шевић: „Пастирево“, проза, „Свет књиге“, Београд.
7. Богдан Радуловић: „Чампара“, приповетке, „Сипа“, Београд.
8. Боривоје М. Карапанџић: „Записи са северо-америчког језера Ири“,
издавач: Павловић Александар, Ваљево.
9. Миодраг Јакшић: „То, добро дрво“, драма за децу са седам сонгова,
Милениум груп-Арте, Београд.
10. Миливоје Пејчић: „Архив звукова; Мрављи бат; Разматрања о поезији”,
поезија и реч о поезији, Универзитет у Нишу.
К Њ И Ж Е В Н Е Н О В И Н Е
Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Радомир Андрић (заменик
главног и одговорног уредника),
Миливој Анђелковић, Бранислав
Вељковић (оперативни уредници),
Ристо Василевски, Драган
Јовановић Данилов, Мирко
Жарић, Петар Зец, Ранко Јововић,
Мирољуб Јоковић, Божидар
Мандић, Ђорђе Николић, Ранко
Рисојевић и Даница Диковић-
Ћургуз
Секретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, Београд
Лист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког
радног дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+38111) 26 26 278
Телефон: (+38111) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs
