Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јун 2010.


ИЗ САДРЖАЈА
 Eлементарна периодизација српске књижевности 20. века
 Рана проза Меше Селимовића
 Јубилеј чешког песника Карела Хинкеа Махе
 Уз осамдесет осми рођендан – вече поезије Весне Парун у
Београду
 Реаговања и полемике
 Изложба радова Миодрага Дада Ђурића


Oдпоздрав Ериху Кошу (1913-2010)

Када је стигла вијест да је Ерих Кош преминуо
сјетио сам се да сам 1997. године промовисао
посљедњу његову објављену књигу „Поверљиви
извештај“ у СКЗ, а учинио сам са увјерењем да
препоручујем дјело писца који је током деценија успо-
на наше литературе послије Другог светског рата бурно
реаговао на збивања око нас и у нама пишући прозу,
есеје, приповјетке, романе, полемике, критичке записе,
успомене, дакле, реагујући непосредно на догађаје, што
би се рекло Исидориним језиком искос а , што му је
донијело углед најзначајнијег сатиричара у нас у другој
половини прошлога вијека.

Његове књиге се читају са осмјехом на лицу и гор-
чином у души.

Прије романа „Поверљиви извештај“ Кош је објавио
књиге „Између редова“ и „Узгредне забелешке“, посеб-
ну врсту аутобиографских биљежака, заправу дневни-
ка о свему што је имао на уму и чега се сјећао из књига
које је читао скоро читаво стољеће, јер се приближавао
стотој години живота, животних искустава и искушења,
и брзометних реаговања на људе и догађаје у штам-
пи, радију и ТВ- у. Те узгредне забиљешке и коментаре
између редова објављивао је у наставцима у часопису
„Књижевност“ , касније у „ Новој Зори“ и „Приморским
новинама“. Те дневничке биљешке и маргиналије од 1990.
до 2002. године писане су са луцидношћу свједока епохе
који је ово доба тумачио будном оштрином класичне
једноставности, снажном опсервацијом свакодневног
живота и моралном чврстином писца који је, несумњиво,
у нашем добу видио угроженост људске егзистенције од
различитих идеолошких модела, долазили они са Ис-
тока или Запада, или су иманентни људској природи
и слабости баш сада и овде. Ерих Кош наставља ону
традиционалну хуманистичку европску потребу да
се тумачећи појавни свијет покушава измијенити и
побољшати живот као друштвена реалност, као живот
људске заједнице, како га је тумачио Маркс, али је, као и
Гете, вјеровао да литература може утицати непосредно
на друштвена збивања. То га је у белетристици довело до
оне оријентације која се назива „ критички реализам“ а
у књигама сатиричне усмјерености до изругивања оних
феномена у друштву и људској природи који имају тра-
гикомичне особености.

То га је доводило у сукобес цензорима и догматама
и с лијева и са десна, са идеолошким душебрижницима.
Тако је роман „У трагању за месијом" био идеолошки
оцрњен у „Нолиту“ и одбијен, али се касније појавио у
„Просвети“, а Кош је већ раније добио НИН-ову награ-
ду за роман „Мреже“, и био академик, али је партијски
кажњаван иако је био предратни комуниста.

Прије неколико дана завршио сам редактуру Ко-
шевих „Узгредних забележака“, што сам радио по
његовој изричитој жељи, схватајући колико је ово Ко-
шево свједочанство од капиталног значаја за будуће
разумијевање нашега доба. Око двије и по хиљаде стра-
ница текста узгредних забележака и припомена између
редова, како их је називао аутор, захватају период од
године 1992. до краја 2002. године у којима се сјећања и
свакодневни догађаји испреплићу у аутентичне и умне
продоре да се свијет и живот тумаче искуством човјека
који је прошао сито и решето свакодневног живота а
није загубио идеале младости која хоће да мијења и жи-
вот и свијет око себе. Примјесе горчине због осипања и
немоћи импрегнирају ове текстове.
Наговарао сам Ериха Коша у пријатељским раз-
говорима да пише аутобиографију а он је одговарао
да не жели да накнадно тумачи сам себе. Али ови
необјављени текстови су драгоцјени управо по томе
што сведоче о духовној зрелости и великом животном
искуству који све види отворених очију. А сумња от-
крива и лице и наличје живота. У једној од забиљежака
Кош говори о томе да је Меша Селимовић је тумачио
Босну у „Дервишу и смрти“ са становишта Истока а да
је Андрић Босну тумачио као човјек западне културе.
Андрићевску утемељеност у културу и цивилизацијска
мјерила покушавао је читав свој стваралачки и живот-
ни вијек да примијени и на себе а не само на свијет око
себе. У томе је изузетан значај ових необјављених тек-
стова које сам имао повластицу да читам.
Надам се да ће то бити доступно и другима када се
појаве као књиге. А то је од користи за нашу културу.

Неколико фрагмената из „Забиљежака између ре-
дова“, необјављених
, доносимо као пријатељски отпо-
здрав Ериху Кошу.

*****
Једно непријатно, морбидно, па и језиво
поређење:
Гледајући на телевизији снимке манастира
Хиландара видео сам и костурницу његовог мо-
нашког братствау којој на полицама, поређане,
чувају лобање својих упокојених братственика,
лепо сређене,- боже ми опрости!- попут књиге
мојих књижевних претходника, па и пријатеља,
које ме својим полеђинама гледају како седим и
пишем, баш као празне очне дупље манастирских
покојника. И онда једна још стравичнија мисао:
већина тих књига већ је мртво, баш као и лобање
хиландарских упокојених монаха.

*****
У вези са малочас написаним нашао сам у
интервјуу Добрице Ћосића, датом новинару „
Вечерњих новости“ Душану Станковићу, следеће ре-
дове: „ Романа је у нашем веку, колико и гробова“.

*****
Како, коме и чему писати кад никог више ништа
не интересује ( сем плате) и кад ником више ништа
не верује.

*****
„Важно је бити cool, односно бити хладан и не-
заинтересован“ то је парола дана садашње омла-
дине, како ме уверавају двоје студената који су ме
ових дана посетили. Све им је свеједно, низашта
не маре, низашта се не залажу и ништа за њих
нема смисла, будући да су сви идеали компроми-
товани, а чак и патриотска осећања међународно
забрањена као супротна новом поретку и општој
глобализацији света.
Вук Крњевић


Андреј Вознесенски (1933- 2010)

Јесен у Сигулди
(одломак)

На платформи висим,
до виђења,
До виђења моје лето
летеће,
време је. Ето,
на летњиковцу секире звече,
А на мом дашчаном дому неће,
до виђења,
Шуме су моје збациле крошње,
опустеле су, сетне- без ношње,
ко кутија акордеона,
кад нема музике – монотона,
Људи смо,
судба је наша варљива,
излазимо,
тако то бива,
из зидова
мајки
и из жена,
чин излажења је свечан
и такав поредак је вечан,
до виђења, моја мама,
постаћеш ко чаура –
прозрачна сама,
вероватно, умор те следи,
поседи
земљо моја, поздравимо се,
бићу звезда, врба крај воде,
нећу плакати, ни мољакати,
хвала животу, што прође – оде,
на стрелиштима од десет могућих
покушавах да погодим сто.

Превели с руског Сергеј Сластиков
и Бранко Китановић

 

Гане Тодоровски (1929-2010)

Биографија

Рођен сам
Очигледна је истина
Живим већ дуго
Одвећ је непорециво
Коме сам потребан
Дужан је свако да сам сазна
Ако сам сметња некоме
Нека ме прође
Превише би непожељно било
Да ме прогласе ђаволом
Вражје је животарење
А то је рекосмо очигледна
Истина
Умрећу колико за доказ
Да сам заиста живео

С македонског
Виктор Б.Шећеровски

 

Српска књижевност у 20. веку - Елементи за периодизацију
Стојан Ђорђић

У свом резултату сваки покушај истраживања
и израде књижевне периодизације своди
се на сегментацију и књижевноуметничку
спецификацију временског периода о којем је реч, у
овом случају 20. века, а у свом најсажетијем облику на
посебне временске одсечке са књижевноисторијским
називима, што се све може обликовати и као табела,
или кратки преглед. Ипак, неупоредиво је важнија
њена унутрашња књижевноуметничка диференци-
раност, односно, поетичка утемељеност и семан-
тичка одређеност, која може бити толика да се из
периодизације могу изводити поуздана разграничења
и пуније књижевноисторијске схематизације
и конкретизације као што су класификације и
типологије, које подразумевају подробнију разраду и
аргументацију.
Према томе, периодизација 20. века српске
књижевности, би требало да обухвати цео двадесети
век, са дифузним прелазним периодима на почету и на
крају века, затим да доследно прати главни развојни
процес, а то је процес књижевног стварања на наче-
лима књижевноуметничке иманенције и аутономије,
наравно, не превиђајући неке периоде слабљења тог
процеса изазване великим ратним страдањима и
поремећајима у друштвеном и културном развоју, као
што се то догодило током Првог, па онда и током Дру-
гог светског рата. Таква периодизација се може свести
на седам главних периода или доба.
Први период траје до завршетка Првог свет-
ског рата 1918. године и пошто је то био пери-
од медернизације српске књижевности, могао
би се назвати Модернизација књижевности, са
конкретизацијом Српска модерна.
Други период обухвата време између два свет-
ска рата, од 1918 до 1941. године и могао би се тако
и звати, значи, Књижевност између два светска
рата, што је више календарско, него књижевно
одређење. Да би добио пуну књижевноисторијску
одређеност, тај назвив би могао да обије допунску
конкретизацију набрајањем главних књижевних то-
кова и усмерења, међу којима, свакако, се издвајају:
Српски експресионизам, Зенитизам, Хипнизам и
неоромантизам, Српски надреализам, Фолклорни
модернизам, Покрет социјалне литературе, Ратна
књижевност и Традиционалистичка књижевност.
У књижевноеволутивном смислу овај период, на-
рочито, првих десетак година, обележава интен-
зивно модернистичко трагања за што продорнијим
поетичким идејама и програмима, које прелази у
авангардистичко форсирање књижевне еволуције,
тако да би, се та деценија могла издвојити као први
део овог периода под називном, авангардистички
модернизам.
За време Другог светског рата и пет-шест после-
ратних година књижевни живот се своди на пригодну,
оказионалну, продукцију, што значи да и поред теш-
ких прилика, књижевно стварање не престаје, па нема
разлога ни за превиђање тога периода, ни за полович-
но решење: да се ратне година придодају уз међуратни
период, а послератне, евентуално, другој половини
века, када је књижевно стварање увелико друкчије.
Околност да се на почетку послератног периода И.
Андрић објављује своје чувене романе и књигу при-
поведака сведочи и о извесној хаотичности и пара-
доксалности књижевног живота у годинама великих
друштвено-историјских преокрета. Зато нема разлога
да се ратне и послератне године споје у један пери-
од, већ су то два посебна, најкраћа, периода, који се
не морају означавати књижевним спецификацијама,
већ друштвено-историјским: тако да се издвоји
трећи период под ранијим али допуњеним називом
Књижевност НОБ- е и под окупацијом, а четврти
период да добије једноставан назив Послератна
књижевност.
У другој половини 20. века српска књижевност
доживљава свој највећи и најбржи еволутивни
развој, прави процват, који карактерише динами-
чан књижевни живот, интензивно стваралачко
надметање међу најдаровитијим писцима, обимна
и разноврсна књижевна продукција разноликих и
несумњивих достигнућа, бујна стваралачка и умет-
ничка имагинација и језичка креативност.
У поређењу са књижевним стварањем прве по-
ловине века, књижевна еволуција у другој половини
је оскуднија у авангардистичким прокламацијама
и програмима, али и те како богатија у уметничким
остварењима и дометима. Као да су модернистичке и
авангардистичке тенденције из прве половине века,
тек у другој почеле да дају резултате, што се може схва-
тити и као потврда континуитета књижевне еволуције
и поетичког јединства 20. века који је, дакле, протекао
као, досад, најдинамичније и најплодоносније столеће
у историји српске књижевности.
Периодизацију друге половине 20. века теже
је извршити него што је то случај са првом поло-
вином, не само због тога што је досад било мање
књижевноисториографских истраживања тих пет
деценија, већ још више због квантитета продукције,
динамичности развоја и квалитета уметничких
остварења.
Комбиновањем временских (по деценијама)
и књижевних одређења, (пре свега по књижевној
продукцији), могла би се начити једна огледна
периодизација друге половине 20, века, у продужет-
ку започете књижевноисториографске периодизације
минулог века.
Пети период би био најдужи у овој сегментацији
двадесетог века српске књижевности и обухватио би
три деценије, од 1950. до 1980. године, а могао би се ока-
рактерисати књижевноисторијском квалификацијом
нове модернизације књижевности, која се састоји у
све већој естетизацији, заснованој на поетици и прак-
си књижевноуметничке иманенције и аутономије, али
проблем је назив који би то могао најбоље да изрази;
да ли Естетизација књижевности, или Иманетни-
стичка књижевност, или пак неки други назив. Још
већи проблем су конкретнији назвиви за најзначајније
књижевноуметничке и поетичке тенденције и до-
мете у тих, доиста, плодоносних тридесетак година.
Свакако би ту било места за следеће називе, Нова
ратна књижевност, Неосимболизам, Неоекспре-
сионизам, Егзистенцијалистичка књижевност,
Књижевноуметничка апстракција, Језикотворна
књижевност, Сигнализам, Стварносна проза, Има-
гинативна књижевност, Литерарна деконструкција.
Уз све то, биће потребно бар пет-шест назива за оне,
досад књижевноисторијски недовољно диференцира-
не, еволутивне тенденције и списатељске праксе које
су се развиле током петог периода.
Шести период је краћи јер обухвата десетак го-
дина између 1980. и 1990. године, када у књижевној
еволуцији доминира метапоетичка књижевна пракса,
тако да би ту могао да се употреби назив Метапое-
тичка и жанровска књижевност, или Постмодер-
нистичка књижевност, који би имао две посебне
конкретизације, једну за постмодернистичо писање
Српски постмодернизам, другу за жанровску
књижевност, која се, такође,афирмише у то време,
нарочито у жанровима научне фантастике, па отуд и
назив за тај део књижевне продукције Српска научна
фантастика.
Седми период, који почиње са последњом
деценијом и прелива се у 21. век, па је као и први пе-
риод, дифузни заједнички период између два века,
је период кад књижевно стварање опада по обиму,
па донекле и квалитету продукције, што је последи-
ца ванлитерарних чинилаца, углавном, због нових
ратних сукоба, нових ратних страдања, што веомана
неповољно делује не само на друштвену стварност,
већ и на развојне процесе у скоро свим областима жи-
вота и стварањ. Развојни процеси се раслојавају, уз то
прилично оптерећени регресиовним тенденцијама и
све већим заостајањем за европским и светским токо-
вима. Кад је реч о књижевном стварању у последњој
деценији 20. века, може се рећи да нема преокрета у
књижевној еволуцији, али да има промена (а највећа
је отклон од постмодернизма који праве Г. Петровић,
М. Алемпијевић, који са оним писцима старијих
генерација који нису прешли на постмодернистичку
поетику, од П. Угринова, до Р.Б. Марковића, на при-
мер); да главни еволутивни ток који је доминирао
целим двадесетим веком у српдкој књижевности,
заправо, даје сасвим нов и потпуно аутентичан из-
данак, највиталнији израз књижевне инвенције и са-
мосвести, а то је иреалистичка књижевност. Она се
одликује сасвим конзистентном поетиком поетику и
праксом књижевног обликовања, а главно обележје
те поетике и праксе је ново дефинисање односа
књижевности и стварности тако да књижевности
излази из превласти реалистичког референцијалног
мерила, потпуно се еманципује од реалистичности и
прелази на иреалистички уметнички дискурс. Стога
је је најадекаватнији назив за овај период Иреали-
стичка књижевност.

У табеларном приказу ова периодизација српске
књижевности 20. века имала би следеће сегменте и
називе:
~ 1901 – 1918. Модернизација књижевности
Српска модерна
1918 – 1941. Књижевност између два светска рата
Српски експресионизам
Зенитизам
Неоромантизам и хипнизам
Српски надреализам
Покрет социјалне литературе
Фолклорни модернизам
Ратна књижевност
Традиционална књижевност
1941 - 1945. Књижевност током НОБ-е и под
окупацијом
1945 - 1950. Послератна књижевност
1950 – 1980. Естетизација књижевности
(Иманентистичка књижевност)
Нова ратна књижевност
Неосимболизам
Неоекспресионизам
Егзистенцијалистичка књижевност,
Књижевноуметничка апстракција
Језикотворна књижевност
Сигнализам
Стварносна проза
Имагинативна књижевност
Литерарна деконструкција
1980 – 1990. Метапоетичка и жанровска
књижевност (Постмодернистичка
књижевност)
Српски постмодернизам
Српска научна фантастика
1990 – 2000. ~ Иреалистичка књижевност

__

Школски трубадури

Природнa су гостовања под сво-
довима школских здања ства-
ралаца који осећају књижевни
позив као високу уметничку и друшт-
вену функцију. То су, посве, песници
чија поезија потиче од оног вечног из-
вора који орошава читав наш живот.
Са децом и младима се друже песници
бољег гласа, међу њима уметници речи
који се дижу на видику као школски
писци у најбољем смислу речи. Пес-
никово казивање стихова пред ђачком
публиком се уписује јарким словима у
школски календар.
Међутим, као по неком прави-
лу, школској младежи казивају своје
стихове песници чија крила немају
песнички замах, летачи подсечених
крила чији стихови не остављају ути-
сак очекивања ваљано обављеног по-
сла. То су уметници који ђацима го-
воре механички, као мало зловољно,
као деца од које родитељи траже да
отпевају нешто пред гостима. Омла-
дини се читају песме које нису за пре-
поруку. Испеване као са пола срца, у
које нису уметнути откуцаји песни-
ковог срца, без страсти која пламти
у живоме срцу, писане мастилом а не
крвљу срца и соком нерава, стиховане
творевине одају групацију аутора без
способности да створе лепоту и поет-
ски је кажу.
„Пробуђени песници“, од оних
што гину од љубави за поезијом и
који не стоје чврсто на земљи већ на
врховима прстију – продукују мање-
више полувредно песништво, умеће
нерастерећено језичких и метричких
грешака. Удаљени од „естетике лепог“,
понекад оно што нуде малој и младој
публици је одблесак туђег, прекопи-
рано.
Наметљивци и упорнији од сва-
ког комарца који нас прогања, зуји
и боцка, публикују песмарице које
заслужују полусажаљив поглед. Епи-
гонско клепетање, стихотворство и
стихови за које се не зна због чега су
написани, јесу дела аутора који би тре-
бало да се потписују малим почетним
словима, могло би се рећи, уметника
који се без много обзира смеју сматра-
ти неозбиљним.
Школама најављују гостовање агил-
ни писци иза којих не стоје имена и дела,
писци недостојни ни ремена одрешити
на обући дечјих класика као што су
Бранко Ћопић, Десанка Максимовић,
Љубивоје Ршумовић и Владимир
Андрић. Одсуство стидљиве уздржано-
сти, доследност и методичност у трци
за књижевном популарношћу и сла-
вом – не заборавимо, за маркетингом и
прављењем пара – компромитују пес-
ничко позвање, сеју неукус, снижавају
и сиромаше лепоту речи.
Народи се, знамо, више памте по
песницима, него по владарима. Али,
српска књижевност је превише богата
песницима и литерарним креацијама
лажних визија.
Натурање и гурање из нижих ре-
дова у прве, једно просташтво које се
збива пред нашим очима, девалвирају
узвишено песничко позвање. Једна су,
речено језиком теорије књижевности,
груба песничка слика.
Тихомир Петровић

 

Балша Рајчевић

Песник Мишима

Баш је храбар
песник Мишима
јер увек може
од већ готове песме
речи да одузима

Баш је штедљив
песник Мишима
кад за једну реч
песму повећа
одмах за две
је смањи

Баш је мудар
песник Мишима
јер све више и више
он песмину причу
тако тањи

Песник Мишима каже
кад песму скратиш
па јој се вратиш
схватићеш увек
да ниси погрешио
а кад је прошириш
опет увек схватиш
да је тај додатак
сад и њен главни
недостатак

Бићу оплемењен

Ранама никад доста
За сваку рану по канџа
За сваку канџу
Брисано поље коже
Канџе су прсти
Прсти су бодежи
Речи су зуби брата

Ранама никад доста
Опет рањен
Али не чујем лавеж
Ни режање
Не чујем ни завијање
Увек сам волео животиње

Ранама никад доста
Ипак као да не боле
Ни кожа ни месо
Као да боли нешто друго
Нешто скривено
Увек сам волео животиње

Ранама никад доста
Али човек сам
И други довек ми каже
Братски добронамерно
Ране оплемењују
И ја му верујем и више их не бројим

Ранама никад доста
А ја сад понављам
Ране оплемењују ране оплемењују
И као да ме више не боле
Јер знам бићу оплемењен али знам
И зашто волим животиње

 

Са Јоаном Флором
Од клокотризма до „Доручка под травом“
расути ставови

0. Нулти час
Свеједно гледано ретроспективно или перспек-
тивно три деценије пријатељовања, књижевног
и људског везује ме са Јоаном Флором. Колов-
новску интензивну деценију ипо Овде (затечени Бео-
град у стотине течних, кућних и књижевних места,
завичајно Ново Село, тешкодахно Панчево, негдања
српска Атина – Нови Сад, књижевно Прокупље, дич-
на Струга, неизбежни Париз као и многа друга места
где смо књижевно протутњали...) и 15 још жешћих
и луђих година Онамо (у Букурешту и румунском
вилајету где нас је случај-комедијант одвео; мене до-
некле врнуо а њега оставио...).
1-15. Идући гредом
И пре 1977. али ретко, готово спорадично. Не-
знатно, па ипак... упамћено.
Када нас је у јесен 1977. Саша Петров у „Полити-
ци“ која је тад нешто значила ставио раме уз раме
међу најбољим песничким књигама сезоне – његову
„Физички свет“ и моју „Слободно Средоземље“ знам
да смо се први пут људски и књижевно радовали у
„Грмечу“, да је све грмело...
Иза 1978. умотали смо се у клокотристичку за-
ставу и под њом остали до Краја. То су већ била густа
и редовна недељна састајања. Дуго на Лазаревачком
друму бр. 21 у породичној кући клоктристичког пес-
ника и краткопричца Бранислава
Вељковића, понекад и Француској
7 (у Удружењу књижевника
где је Отац клокотризма Адам
Пуслојић радио за нашу еснаф-
ску организацију), предуго у
низбрдичној Каменичкој бр. 5 код
неовдашњег песника Александра
Секулића, на мазном Дедињу, у
дворишту таквог вајара и сликара
и чудотворца Коље Милуновића
нарочито кад смо припремали
бројне и једанпутне клокотристич-
ке ситуакције (ситуација + акција)
и од отпадака стварали клокотри-
стичке артефакте...
Постоји негде број пожаревач-
ког часописа „Браничево“ где сам
поткрај 80-тих обелоданио „ Пре-
глед ситуакција са учесницима и
излагачима“ где сваки знатижељник и недајбоже ис-
траживач може да приђе ближе колокотристичком
неоавагардистичком залету и заплету који и дан да-
нас има своје рецидиве и делотворне одјеке. Из тог
сумарног „библиографског“ увида може да види за-
што је прво име за Јоана Флору било високо, часно и
заслужно – Кирус Клокотризмус.... Његова учешћа
у клокотристичким ситуакција (један број је видео
и фото регистрацијом као и текстовима и другим
„субјективним документима о састајању“сачуван,
а нарочито у књизи „Одгонетка клокотризма“ др
Бране Димитријевића). Памти се његово учешће у
„Терапији рада“, ситуакцији која је добила име по
његовој књизи из гласовитог „Просветиног“ кола из
1980-те, па учешће у пројекту „Сребрна породица“
и „Зелени квадрат“ – у дворишту и атељеу једног од
наших највећих вајара сада готово заборављеног
Матије Вуковића где је лично присуствао и Ален
Гинзберг..., а да не говоримо о највећој дотад
мултуимедијалној акцији у природи – ситуакција
„Старо Сајмиште са људима“...
Ову причу о клокотристичком узлету Јоана Фло-
ре нећу овде ширити јер ће други учесници (приме-
рице Адам Пуслојић и Марина Дан) вероватно ову
тему већ заокружити, подсетићу само на један кру-
пан клококотристички излет у Париз, на Далијеву
изложбу, где се одметнуо петерац без кормилара:
Пуслојић, Секулић, Растегорац, Вукадиновић те
Јониоке са госпођом Илеаном.О томе има корпус
текстова објављених у загребачком „Оку“(тад је
могло!) и београдској „Младости“ које више нема,
текстова које потписују Пуслојић и потписник
ових кривудавих редова (ако успеш да нађеш текст
насловљен „Паризопис у неколико слика“).
Неизброј књижевних догађања остављам у
сенци песничких каравана по радним акцијама и
српским варошима које сам као секретар Књижевне
омладине Србије организовао у периоду 1980-1983.
где је и Флора у неколико наврата учествовао. Била
су то неовдашња дружења а уз поезију и друге течне
реквизите обавезно је било и лоптање са младима...
16-30, условно
Наравно да једног истакнутог писца у новој сре-
дини којој природно и не само језиком припада (за
Румунију Флору посебно вежу боравак на студијама
у Букурешту, љубав и запажени књижевни почеци,
између осталог!), таквог писца у новом културном и
уметничком миљеу одређује не само његове књиге и
несумњиво песништво већ и оно изван тога – његово
професионално бављење. Јоан Флора је дошао иза
револуције у Румунију као један од најистакнутијих
румунских песника изван земље матице и као та-
кав врло брзо се видно и плодотворно укључио у
културни и јавни живот. Радио је као саветник у
Министарству културе и врло је заслужан као орга-
низаторбројних ликовних презентација и изложби
књига,где је нарочиту пажњу посвећивао топлом
људском и уметничком саобраћају између својих
војвођанских сународника и земље матице. Посеб-
но драгоцено и запажено његово инсистирање на
прожимању српске и румунске културе очитује се и у
организовању румунског штанда на Међународном
сајму књига у Београду.
Још је значајније и видљивије његово учешће у
књижевном животу Румуније (нарочито на плану
међународне сарадње!) везано за функцију секрета-
ра Савеза писаца Румуније. Дао је печат сусретима
писаца националних мањина „Код мене, код куће“,
сусрету који се одвијао у монденском румунском
одмаралишту Нептун. Такође,
у истом амбијенту је покре-
нут и сада један од угледнијих
у нашем окружењу фестивал
поезије „Дани и ноћу у Непту-
ну“. Флорин удео је у оснивању
те манифестације и у његовом
успешном вођењу врло знатан и
непорецив.
Плодови нашег готово
свакодневног и касноноћног
дружења су бројни и поред тога
што су готово лични нећу про-
пустити да их поменем. Братски
ме је храбрио кад сам се упустио
у авантуру писања на румунском
језику, подстицао ме је да више
преводим, често ми је указивао
на „ведрину румунског језика“
и његову замршеност а, посебно
сам срећан и поносан што смо у велелепној кући
румунских писаца покренули и пола деценије орга-
низвали „Дан српске књиге у Румунији“, на Светога
Саву, уз обиље књига „за обе земље читалаца“, како
би то рекао ненадокнадиви наш а светски песник
Никита Станеску. Последњи је био наколико дана
пре његовом одласка преко вечног брега...
Без жеље да за ову прилику ширим приче и
догађаје у недоглед (и небоглед!) поменућу неколи-
ко неовашњих момената нашег дружења: сајмове
књига кад смо „чешљали“ стандове у спором оби-
ласку, течном пристајању и обиљу књига које су
нас притискале.То нам је стара београдска навика.
Поменућу један „пролећни књижевни обред“ који
смо имали са младим писцима из Словеније чију
смо промоцију антологије на румунском освештали
на десетом спрату Народног позоришта, на тераси
„Мотор“, на крову песничког света...
Отворена Заграда
Уместо речи на крају потегао бих следеће.
Очекујем да ће овај сусрет бити иницијалнакапис-
ла да се сви ми и многи други часно и књижевно
одужимо Јоану Флори значајном песнику са ових
наших балканско-средњоевропских простора и
поред рђавих навика наше власти да не мисли ни
о живим писцима и озбиљно угроженом народу
а камоли о умрлим неумрлим писцима и живом
књижевном наслеђу. Листа послова који су пред
нама није кракла и отворена је за сваку добронамер-
ност која има књижевноисторијско покриће. Јасно
је да треба најпре урадити комплетни и вишесмерну
Библиографију где би поред његовог песничког дела
био и његов немерљив преводилачки рад (поуздано
вам кажем да је Јоан Флора досад најбољи преводи-
лац српске поезије на румунски језик!) као и преглед
његових дела у преводима. Такође, без одлагања
превести Флорине књиге објављене у Румунији (уз
прештапавање и у његовој „Либерате“!) на српски
и околне војвовођанске језике. Брига о превођењу
његовог песничког дела остаје трајна обавеза и
потреба.О споменичким обележјима, такође треба
неђшто предузети.
Најважније и најлепше као страсни читалац
поезије могу и вама исто пожелети „Читајте песме
Јоана Флоре!“ Амин!
Миљурко Јоанов Вукадиновић

 

Уз осамдесет осми рођендан
– поезија Весне Парун и Београда

Уснули младићи

“Довољно ми је да ме
воле овог прољећа,
и врапчић иза окна”
(Весна Парун)

Ко све није будио уснуле
младиће?!
Касија (9. век): “Јао мени јер
ми је ноћ”; Јефимија – “…по обичају
матерњем побеђена”; Књегиња Ми-
лица – “да не задрема око твоје…
радуј се око моје…”; Десанкина Гра-
чаничка звона, Даринкина “Дечан-
ска звона”.
Све су оне призивале, будиле,
храбриле, миловале уснуле младиће,
мужеве добре, мужеве храбре, умор-
не од многих бојева, обесхрабрене,
тужне.

Весна Парун је, те вечери на Ко-
ларцу, обргрлила све њих, и својом
речју повела на буђење. Пролећно!
“`Ја која имам невиније руке` од
оних које су га љубиле прије мене”.
Те јунске вечери (а био је дан Кон-
стантина и Јелене у православном
календару), пробудила је њих сто-
тину. Као да је то вече допирао ехо
давно написаних речи књегиње Ми-
лице: “прими оружје, устани и не за-
касни! Заби стреле изоштрене у срца
њихова, која за мене изоштрише
безакони…”
У писму које ми је послала 21.
маја 2010. записала је: “О уснулим
младићима из мога живота и поезије.
Били су то остаци идеала младалач-
кога, Хелада древна, ерос као лепо-
та, љубав као врхунска тишина. На
отоцима гдје сам живјела мушка су
дјеца и у обитељи и у школи од жен-
ске била раздвојена. Због тога је мој
први сусрет са младићем у пуберте-
ту био права биолошка револуција,
која не обећава ништа добро. Тако
су протагонист оне пјесме из “Црне
маслине”, година 1955. и овај из
моје посљедње у овој 2010. години
објављене збирке “Тај дивни дивљи
капитализам”– а у пјесми “Обљубио
ме Белзебуб”– једна те иста особа.
Закон судбине? Или пак традиција
безакоња?”
Давна 1402. година – Монахиња
Јефимија
Давна 1403. година – Књегиња Ми-
лица, потом Благоверна Јевгенија
Данас 2010. – Весна Парун.
Чудно чудо! Пре тачно 25 го-
дина, 6. јуна 1985. године одржали
смо у овој истој сали (Коларац) вече
посвећено њој (Весни Парун). Сло-
бодан Ракитић је организовао њен
долазак у Београд после десетак
година. Александар Петров и Ми-
лан Комненић су говорили о њеној
поезији, ја сам казивала њене стихо-
ве. А, Весна је, као прави маг речи,
опчинила публику својом појавом и
казивањем.
Чудо! Те вечери је први пут ка-
зивала “Триптих” који је написала у
једној бесаној ноћи, као предсказање,
три дана пре одласка нашег Бранка
Ћопића. Правипесници можда и
“не мисле много”, ваљда ослушкују
“тутањ ниске грмљавине”.
3. јун 2010.– сада.
6. јун 1985.– пре.
28. јун 1389.– много пре.
Можда сам своју жељу да се Вес-
на врати у Београд њене младости,
њеном Коларцу, њеном Балкану вас-
крснула сјај песникиње која и даље,
у позним годинама са дечачком
храброшћу хрли у непознато про-
странство речи и својом руком и пе-
ром упире у хартију као да оре земљу
– (тако ми је она рекла).
“Морам смоћи снаге за још једну
и још једну ријеч”. Моћни глас,
њене речи протутњале су салом
Коларца. “Да ми је нетко прорекао
онда, поткрај четрдесетих, кад сам
трчала до Коларца на концерт или
књижевну приредбу, да ће ми једнога
познога времена живота тај исти не-
умрли “Коларац” приредити овакав
њежан повратак у младост стиха и у
краљевство ријечи, помислила бих:
Чуда можда постоје, ако смо за њих
сачували душу.
Хвала вам свима. И на крају, ево
моје поруке:

Смртниче, старост је бездан у који
падаш, испрва полагано, а потом све
брже и брже. Испражњен. Сам. И, а
то је од свега најгоре: непрепознат”.

Те вечери на Коларцу чула се
неумитна тишина и речи давно из-
говорене:

“Враћам колијевку у море,
раздвајам ватру у два кремена и
настављам да корачам непознатим
путевима мога живота
који је преузет од хода звијезда и
од обиља тишине.
Знам један оточић насред пучине,
који је полудио од самоће”.

Јуна 2010. године, Београд
Мирјана Вукојчић

Београд, јун 2010.

 

Нове књиге приспеле у редакцију

1. Валериј Казаков: „Гоблина“, роман, превела са ру-
ског Славка Луковић, „Пегаз“, Бијело Поље.
2. Недељко С. Попара: „Снови и мостови“, I-III, песме,
„Свет књиге“, Београд.
3. Леон Монтано: „Варвара“, роман, „City Manager“,
Смедерево.
4. Душан Чоловић: „Синовима тајне свевишње“,
поезија, „Шумадијске метафоре“, Младеновац.
5. Нада И. Видић: „Дога“, кратке приче, „Тински цвет“,
Нови Сад.
6. Петар Перо Попов: „Мемоари после смрти“,
поезија, ауторско издање, Београд.
7. Власта Младеновић: „Часнопис“, пеозија. Народна
библиотека „Доситеј Новаковић“, Неготин.
8. Видосава Арсенијевић:
„Чарна заручница“,
поезија, Издавачка
кућа „Грачаница“, Кру-
шевац.
9. Слободан Момиворић:
„Живот није бајка“,
поезија, издава-
чи: Удружење пен-
зионера Општине
Врњачка Бања и
Књижевни клуб „Вла-
дета Вуковић“, Врњачка
Бања.
10. Љубомир Дамњановић: „Малтешки шишмиш“, ро-
ман, „Тардис“, Београд.

 


 Крај странице