Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, мај 2007.

Молимо Вас, уколико нисте измирили претплату, да то учините на жиро-рачун Удружења књижевника Србије: 245–0015892701024–54, Агробанка Београд, са напоменом: за претплату, а према упутствима датим у импресуму.

Такође Вас љубазно позивамо да обновите претплату за 2007. годину, за појединце 1200, за правна лица 2400 динара, за иностранство 50 еура, авионски 70 еура.

Из садржаја

– Анђелко Ердељанин: Златно руно и уметничке играрије, стр. 6-7
– Миленко Пајић: У виру дисхармоније, стр. 8
– Мирко Магарашевић: После тридесет пет, стр. 9
– Јелена Лужина: У митолошко-поетском свету Светлане Христов Јоцић, стр. 10
– Проза: Хулио Кортасар, Стојан Срдић, Снежана Алтман, Бранислав Голднер, Раде В. Видић и Богдан Радуловић, стр. 10-14
– Братислав Љубишић: Италијанска апстрактна уметност, новија уметност из Велике Британије и ремек дела из колекције Музеја модерне уметности из Сент Етјена, стр. 19
– Поезија: Низар Кабани, Жарко Ђуровић, Стевка Шмитран, Александер Тејлор, Димитрије Миленковић, Хаџи Драган Тодоровић, Ђорђе Вултуреску, Херман Дрогенброт...

Стеван Раичковић

Камена успаванка

Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени.

Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени,

Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко камен, невени,
Успавајте се тужни, уморени,

Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени.

ВОЛД СТРИТ У БЕОГРАДУ

Кафић “Волд стрит”, сав у црвеном плишу и бордо кожи, ушушкан у меку атмосферу и снабдевен свим врстама оштрих пића, био је омиљено место бизнисменима различитих профила. Они мали, чија је фирма била ташна-машна-мобилни знали су да је бити у “Волд стриту” ствар престижа – имиџ, бре, ортак, то ти је пола бизниса! Они моћнији, које су пратиле дугоноге секретарице изабране међу запосленима, ту су заказивали састанке, уговарали проценте, рабате и проналазили извршиоце за ситније послове којима нису желели да “прљају” своје пословање. “Видимо се у “Волд стриту”! – била је реченица коју су сви радо изговарали јер је тако пословно и светски звучала.
Двојица бизнисмена, Стева звани “Паљевина” и Миланче, познатији као “Херц-Шверц” седели су за истим столом, једним оком погледали мобилне телефоне пред собом а другим суседни сто, напрежући се да чују разговор који се тамо водио. А тамо су двојица моћних гарагана, у друштву својих ћутљивих секретарица, одмахивали главама, ширили руке, грабили мобилне, хватали један другог за ревере и најзад се договорили. Проценти су подељени, рабати договорени, руке чврсто стиснуте. Први је, у пратњи секретарице чије су бутине севале, журно изашао. Други је отхукнуо, протрљао дланове, загледао се у утегнуту секретарицу, наредио: - Наручи ми пиће! - и одгегао у тоалет.
- Договорили су се да нешто заједно купе! – прошапутао је Миланче и привукао мобилни к себи.
- Јесу, вала! Нешто крупно и ново! Мада некако невољно, једва! – појаснио је Стева.
- Али – шта? Шта се то продаје? – питао се Миланче.
- Могао би да дознаш – предложи Стева. – Ти си стари шмекер. Иди, мало се набаци госпођици и гвирни у папире на столу!
- Ма, није то за нас!
- Можда баш јесте! Видео си како су читали податке? – убеђивао га је Стева. – Као преко оне ствари! Ситно за њих, таман за нас! Гвирни, шта те кошта!
- Гвирни ти!
- Па ти си шмекер! Онда, ја треба да мењам очале да могу да прочитам, а ти ћеш то у трену, као што видиш карте у покеру. Колико њих си опељушио на тај штос?
- Добро, де, - прихвати Миланче поласкан. – Докле ћеш да се вадиш на мене…
Он заглади косу, притегну панталоне и нехајним каубојским кораком приђе суседном столу. Наклони се, ослони руком о сто и заокружи очима. Девојка одмахну главом, слеже раменима, енергично одби покретом руке и демонстративно окрете главу. Миланче настави до шанка, покупи пар тврдо скуваних јаја и неке грицкалице и у повратку се обрати госпођици, обиђе око стола, поклони јој грицкалице дуго их смештајући међу папире и врати се до нестрпљивог Стеве “Паљевине”.
- Шта је? – нестрпљиво упита Стева.
- Нећеш веровати – Миланче задовољно заглади косу. – Мало је фалило да је смувам, онако успут. Није лоша, а?
- Ама шта се продаје!
- Ни то нећеш веровати! – Миланче погледа около, наже се над Стевана и у пола гласа, поверљиво, најзад изрече: - Народни музеј!
- Молим?!
- Да, да! То! И ја сам се зачудио, али лепо пише, видео сам неколико пута: продаје се Народни музеј у Београду!
- Народни музеј??? – зачуди се Стева, завали у фотељу и дубоко замисли: - Па и јесте логично. Чим је народни, треба да добије газду. А кад је народни, није скуп… Али све оне слике…
- Продаје се зграда – објаснио је Миланче. – Слике остају државне, уз обавезу адекватног чувања.
- То је! – разумео је најзад Стева. – Слике на зидовима, одговарајућа “клима” свуда, а купац користи простор. И то оне велике зграде на Тргу Републике!
- У нај-центру Београда! Балкана! Јужне Европе! – сладио је Миланче. – Јес` да је запуштена, али добро изгледа. Има и имиџ! Знаш ли да је грађена за банку?
Стева се наже напред, зграби Миланчета за ревер и значајно прошапта: - `Ајде да то купимо заједно! Фифти – фифти!
Миланче се замисли: - Шта ће ми? Није за магацин. Можда хотел, али зграда је под заштитом државе. И још све оне слике!
- Слике збијеш у две-три сале и тамо направиш лукс-салоне! – комбиновао је Стева “Паљевина”– На сваком спрату два-три хај-де лукс апартамана и пословних простора за странце и нашу елиту. У приземљу комерцијално и продавнице…
- Та ти није лоша! Шмекер си. Умеш и да ствараш, а не само да палиш, као оне магацине са бофл-робом.
- Шта је, завидиш ми што ти ниси наплатио толико осигурање? – узнемири се Стева “Паљевина”. - То је била лова, човече! Прави бизнис! Да су ми сада те паре!
- Слушај, можемо ми да набацимо лову! Ове шлепере што долазе, и твоје и моје, појуримо, за одмах! Разлетимо се да их обрнемо и оним папанима узмемо посао испред носа. За кеш и одложено! Али има један проблем…
- Ма нема проблема, можемо ми то!
- Има, има… Музеј се продаје у комплету са УКС!
- Шта ти је то?
- Не знам тачно. Удружење књижевника Србије…
- То ти узми! – одлучи Стева у трену.
- Или Удружење козметичара Србије…
- Е, то ћемо да делимо! У приземљу козметички салони, парфимерије, фитнес сале… Да се и ми дигнемо до правих гарагана!
- Али шта ако је Удружење књижевника? Списи, књиге, надобудни људи који све знају… Да се бавим и секундарним сировинама па ђене-ђене, али овако… Нећу да прљам пословање! – вајкао се Миланче.
- Поклони их Министарству културе. Или градској влади! Знаш оно: српској култури од… Подићи ће ти споменик!
- Неће, неће… Они их и продају… Пише: како се не слажемо са њиховом традицијом и концепцијом које су различите од онога што смо ми у министарству и граду замислили, стављамо их на тендер!
- Аух, побогу… Тако пише?
- Тако некако. Читао сам на брзака, знаш и сам… - објашњавао је Миланче.
- Па то не вреди куповати. Сећаш се како то даље иде? Купиш их, они наставе са истом традицијом и концепцијом па радници, не, не радници, сада ће то акционари, одбију да штампају њихова издања јер су контра мишљењу министарства и градске културе! И ти постанеш непријатељ, истина културе, али ипак непријатељ! Е, то нам не треба!
- Јес`, јес`… - забринуо се Миланче. – Штета! Пропаде посао!
Тада Стеви сину лице. Прорадило је његово искуство комерцијалисте који је увек “на задатку” и који је одавно схватио најважније – да су времена увек иста, само се мењају они који нама управљају: - Али постоји међупотез! – објави он победоносно. – Велемајсторски! Онај који добија партију!
- Који то?
- Уходана варијанта! Узмемо Удружење књижевника, осигурамо га као екстра значајну институцију а нас двојица одемо на пут! У Грчку или Турску. За то време удружење мистериозно плане и претвори се у гареж! Старе инсталације, деценијама нису обнављане, није било пара… Штета, али шта да се ради…
Миланче живну: - Та ти је добра! Наплатимо осигурање, а од непријатеља постанемо спасиоци министарства и српске културе! Заслужни грађани који су дебело задужили власти… Е, јеси махер! Можда нам подигну и споменике!
- Ортак, ми смо прави тим! – Стева скромно све пребаци у заједничке заслуге. – Заједно знамо шта треба и умемо да то чисто изведемо!
- Значи – идемо? Фифти-фифти?
- Договорено! Ево руке!
И њих двојица се чврсто руковаше преко стола, куцнуше тврдо куваним јајима, значајно се погледаше и орно зграбише мобилне телефоне.
Раде Б. Видић

 


 Крај странице