Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања

KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, март 2007.

Молимо Вас, уколико нисте измирили претплату за 2006. годину, да то учините на жиро-рачун Удружења књижевника Србије: 245–0015892701024–54, Агробанка Београд, са напоменом: за претплату, а према упутствима датим у импресуму.

Такође Вас љубазно позивамо да обновите претплату за 2007. годину, за појединце 1200, за правна лица 2400 динара, за иностранство 50 еура, авионски 70 еура.

■ Сусрет са руском песникињом Римом Казаков стр. 2
■ Испраћај и помен: Зоран Милић стр. 3
■ Велибор Берко Савић: Преписка Петра Молера и Доситеја Обрадовића стр. 6
■ Миливоје Баћевић: Оспоравање ауторства – Михаило Шолохов стр. 8
■ Мирко Магарашевић: Драма Елиотове драме стр. 9
■ ПРОЗА: Марија Ондина Брага, Зоран Пешић Сигма, Никола Тутек, Милена Северовић, Данко Стојић... стр. 11 – 13
■ О НОВИМ КЊИГАМА Миодрага Павловића, Горана Петровића, Ранка Павловића, Милана Ненадића, Стоиљка Н, Кајевића, Ђока Стојичића, Радомира Мићуновића, Вујице Решина Туцића, Радивоја Микића, Саше Перуђини...
■ Бранко Брђанин: Заборављена „авангарда“ – „Бановић Страхиња“ Милана Ковачевића стр. 18
■ Радослав Лазић: Нушићев театар лутака стр. 20

Одбор за међународну сарадњу

На седници одржаној у понедељак, 12. марта 2007, потврђен је списак чланова УКС, чија су имена предложена на Скупштини УКС, одржаној 23. децембра 2006.
За председника Одбора изабран је Драган Драгојловић, потпредседници су Адам Пуслојић, Душка Врховац и Златко Красни, Уметнички директор Мома Димић, а секретар Одбора Снежана Класовић.
Чланови Одбора за међународну сарадњу: Ђоко Стојичић, Драган Мраовић, Вук Крњевић, Радивоје Констатиновић, Милан Ранковић, Љиљана Хабјановић Ђуровић, Тамара Огњевић, Мићо Цвијетић, Душан Пајин, Луне Левајац, Светлана Перовић Михаиловић, Миљурко Вукадиновић, Ристо Василевски и Владан Ракић.

Одбор за одбрану слободе и права

У среду, 14. марта, у УКС је одржана прва, конститутивна седница Одбора за одбрану слободе и права. У овом значајном одбору су: Предраг Драгић Кијук, председник, Радослав Братић, Милован Витезовић, Гојко Ђого, Мирко Зуровац, Петар Пајић, Душко М. Петровић, Слободан Ракитић и Радомир Стојановић.
Одбор за одбрану слободе и права српских књижевника тражи заштиту српског језика у Црној Гори, одбацује план Мартија Ахтисарија о Косову и Метохији, а иницираће и јавну и научну расправу о Сребреници.

 

TRAGEDIJA SITNOG VEZA

Šteta čovjeka kao što je bio Beljo Balkanac. Boga mi, znao sam da sve to neće dobro završiti. Još onog dana kad se nas dvadesetak seoskih momaka latismo oružja da bi obranili ovu našu zemlju, znao sam-Belji se crno piše. Skoro svi se vratismo živi, a vječna je slava onima koji u blatu ostaviše svoje kosti. Dali su živote da bi mi sad mogli otvarati zidarske pive pred televizorom i gledati nogomet, rukomet i slične pizdarije. Ali Beljo, kunem se majčinim grobom, a znam da je ružno, bolje da se iz rata nije vratio.

Još kad smo bili djeca znali smo da je Beljo drugačiji. Jedva smo čekali da poslje škole skočimo na nogometno i lupamo u loptu. A onda bi se uvijek, naravno, i međusobno zakačili. Bilo je svega, razbijenih noseva, oguljenih laktova, ispuljuvanih lica... I uvijek, baš uvijek kad bi se neko potukao tu je prvi bio Beljo među nijima da ih rastavi i smiri. Kako je Beljo cijelu školsku godinu sabotirao svaku bolju tuču i smirivao svaku značajniju svađu, lagano je svima počeo ići na jetra, čak i najmirnijima. Zato smo svi stali tući Belju. Onda nas nitko nije pokušavao zaustaviti i smiriti.

Beljo, od oca mesara i majke čistačice u pošti, dobro je učio, bio fin i odgojen, činilo se da će dogurati do sveučilišnog profesora. Vječito je čačkao po knjigama, listao po atlasima, govorio o ljubavi i miru. Zato smo ga prozvali Beljo Pederik.

Bilo mu je šesnaest, sedamnaest, najgore godine, kad se Beljo povukao u sebe. Nije se više družio gotovo ni sa kim, rijetko smo ga viđali vani. Nikad mi neće biti jasno zašto ni školu nije završio. Slala ga je mater kod rodbine u Zagreb, da se istrgne iz te tuge i učini nešto, zaželi se znanja i života... Ali kažu da se Beljo na jedanestom katu u Novom Zagrebu zaljepio za prozor koji gleda u smjeru našeg sela (a Beljo je uvijek najbolje znao strane svijeta) i tulio. Samo je tulio. Vratio se Beljo u selo. Baš smo sjedili Kod Buce na terasi, tada smo već javno u kavani trusili gemište, i vidimo Belju kako izlazi iz autobusa te žuri prema kući. Sve nas je lijepo pozdravio.
- Mir s tobom!-viknu jedan od nas i potom doda-Ovaj nije normalan.
I onda je došao rat. Sreli smo Belju pred trgovinom i pitali ga je li s nama ili protiv nas. Beljo se samo čudio i radio grimase kao da pojma nema o čemu je rječ. Kazali smo mu da je sotonska sjena nad nama i da je vrijeme da ovu našu zemlju obranimo od zla.
- Ja nemam neprijatelja.-odgovorio je kratko Beljo.
Nasta žamor ispred trgovine i jedan stariji muškarac u uniformi umalo ne odalami Belju.
- Kako se zoveš?-pita oštro vojnik.
- Beljo.
- Ne majmune, kako ti je prezime?
Beljo je zašutio. Svi smo netremice zurili u njega. Ali on ne reče ništa. Napokon jedan od nas kaže vojniku:
- Smirite se čiča, Hrvat je.
- Ma jebe mi se!-vikne nervozno vojnik i uperi poluispravan kalašnjikov prema Belji.- Kako se prezivaš, vole?
- Beljo Pederik.- odgovori Beljo mirno.
Prvo nasta muk, a potom svi prasnusmo u gromki smijeh. Vojnik zavrti prstom kod sljepoočnice i sjede se na panj, jer od smijeha nije mogao stajati na nogama. Beljo se sporim koracima udalji od nas, oklijevajući, kao da još nešto želi reći. I nakon par metara stane, okrene se prema nama, pogledom oborenim na zemlju, te kaže:
- Ja nemam neprijatelja. Svi su narodi i narodnosti moja braća. Nikog ja ne idem ubijati. Ako me napadnu, ubiju mi majku i oca, spale kuću, ja ću sam sebe prosvirati kroz čelo. Nisam ja Balkanac kao vi.
Potom se okrenuo i lagano otišao niz cestu.
- E, jebem ti mater jugonostalgičarsku.- kaže vojnik na panju, paleći cigaretu.
Od tada smo Belju prozvali Balkanac. To je ime, nekad sretno, nekad ne, nosio do kraja života.

Sljedećeg jutra počelo je sranje. Udarili su sa svih strana kao nevrjeme. Do jučer susjedi, danas u šumi čekaju tvoj vrat na nožu. Čuli smo rulanje tenkova, pucnjavu i, po prvi put u životu, eksplozije u daljini. Sjatili smo se brže bolje u mjesnoj zajednici. Tamo nam podijeliše puške i ručne bombe, sve do jedne kao iz partizanskih filmova. Bilo je nervoze, straha. Puštali su domoljubne da nas smire, ali nikom se nije umiralo. Ipak, svi smo bili zajedno u istom govnu. I bili smo spremni na sve. Bilo je govora o taktici, o oružju, o ljudima koji su nam iznenada postali neprijatelji. Bilo je govora i o Belji. Netko predloži da ga u noći zakoljemo. Nasta muk. Čulo se samo škljocanje metala. Kad eto u taj čas Belje na vratima mjesne zajednice.
- Što je, došao si nas smirivati?-upita netko. Svi se nasmijasmo.
- Idem s vama.- kaže Beljo.
- Ajde, ajde, odi kući prije nego te mi ubijemo.
- Idem s vama!- ponovi Beljo Balkanac odlučnije.- Dajte mi pušku.
Opet nasta muk. Svi se zgledasmo. Iz dna sobe poviče stariji vojnik:
- Neka, trebat ćemo i budala!

Od toga dana prođe osam godina. Bože, napatili smo se. Umalo sve izgubismo. Jednom nam i spališe selo. Četiri godine živjesmo u blatu. Smrt nam bješe jedina ljubav. A Beljo zapovjednik. Jasno je bilo od početka da Beljo Balkanac nije budala. Prvi je među nama skopčao svu tehniku, s lakoćom je prolazio kroz topografske karte. Bio je smiren i uvijek promišljen. Nikad nije dao da ga uzme mržnja i želja za smrću. Vodio nas je tako da sačuvamo i selo i glave. Uspjeli smo. Ali Belji su svejedno često u selu spočitavali da je premekan, da je premalo neprijatelja poslao na nebo i da nije bio pravi Rambo. Čak je i mnogim trofaznima pomogao da pobjegnu preko rijeke. Ipak, pozvaše ga iz Zagreba na neko više mjesto u Ministarstvu. Otišao je Beljo i ostavio iza sebe koliko divjenja toliko i jala. I vratio se u selo nakon mjesec dana. Kazao je da mu u Zagrebu klima nikako ne odgovara.

Osam godina, prijatelji. Sjedili smo nas petnaestak na terasi Kod Buce i gledali svjetsko prvenstvo u rukometu. Te smo godine imali odličnu ekipu, svi smo sanjali o zlatnoj medalji, cijela Hrvatska, kao jedan! Igrali smo protiv Rusa, a znate, tada je bilo takvo vrijeme, poslje rata, nisu nam Rusi bili previše mili. Svi ti pravoslavci kroz cijelu su povijest nešto zajedno vezli, pomagali se i dogovarali. Evo, baš ovaj Pero Budalin, to mu je nadimak, a pravog mu se imena sad ne mogu sjetiti, tu seoski momak, obrazovan i suha pamet (završio je višu sanitarnu školu), taj zna sve o pravoslavnoj povijesti, pa njega pitajte! Svejedno, da smo pobijedili Ruse, bilo bi to još jedna pljuska trofaznima, bez imalo sumnje. A momci na terenu kao da su to znali, borili su se kao lavovi. Ali Rusi, onako bijeli, žuti i ogromni, stiskali su i stiskali, lupali čime su stigli i umjeli. Sudilo se, naravno, Rusima u korist pa su mogli igrati prljavo kako uostalom igraju bilo koji sport. I politiku tako vode, no pustimo to sada (pitajte Peru!). Naši momci zabiju gol, svi Kod Buce vrisnemo od sreće, Beljo Balkanac naruči još pive, kad evo natrag ruskih Slavenčina pa izjednače. I tako kroz cijelu utakmicu, rezultat je bio posve izjednačen. Trideset sekundi prije kraja bilo je 25:25, Hrvatska je imala napad. Svi Kod Buce sunusmo na noge. Podignusmo u zrak zastave i navijačke šalove. Ni disalo se nije više. Naši momci okružiše Ruse. Gamad se dobro posložila, naši se počeše dodavati čekajući da se negdje otvori prilika. I u taj čas španjolski sudija kaže isteklo vrijeme za napad, a ostalo je bilo još makar pet sekundi. Počesmo se derati kao ludi, psovati kao divljaci.
- Cigane!-vikne neko misleći na španjolskog sudiju.-Jebem ti ja takav sport!
- Ne brini, ne mogu Rusi ništa u deset sekundi.-smiri ga netko.
Rusi krenuše prema našim vratima. Zatvorismo se. Činilo se kao san, kao da ne stojimo nogama na zemlji. Tako sam se isto osjećao kad bi nas usred noći počeli zasipati granatama. Buco, koji je za vrijeme rata šmugnuo kod rodbine u Njemačku, ali inače je dobar čovjek, stavio je dlanove na trbušinu i širom otvorio usta ispod crnih brkova. Jedan Ruski igrač pade na pod i pošalje tako ležeći loptu po parketu. Naš se golman, onako izbezumljen, nije snašao i lopta u zadnjoj sekundi ušeta u gol. Na tabli se ispisalo crvenim svjetlima 25: 26 za Ruse. Svi ušutjesmo u nevjerici. Zaledismo se kao voštane figure. Čekali smo da sudac poništi gol, ili ne znam... Ne znam što smo čekali. Na ekranu su Rusi slavili i lili suze radosnice.
- Majku vam jebem!- vikne netko i repetira pištolj.
U taj čas svi smo se pribrali. Počeli smo glasno negodovati i prosvjedovati.
- Uvijek nas Hrvate sjebu!
Sjeli smo natrag na svoja mjesta puni mržnje i razočaranosti. Buco je sjeo na svoj stolac i krpom prelazio preko preznojenog lica. Boga je molio da mu ne rasturimo krčmu, kao ono lani kad je bio vaterpolo. Tada je sudac bio Francuz!

Nakon nekog vremena malo se smirismo i počesmo gledati u pod kao isprani hladnom vodom. Naručilo se još pive. Neki su glasno komentirali i analizirali utakmicu. Odjednom kaže Beljo Balkanac, pogleda uperena prema onim jablanovima u daljini:
- Neka.
U taj čas raspiriše se duhovi.
- Kako neka?
- Neka. –odgovori mirno Beljo.
- Ma što neka?
Beljo otpije pive i duboko uzdahne.
- Nas je Hrvata manje od pet milijuna,- kaže Beljo smireno- A Rusiji živi skoro dvijesto milijuna. U ovim tužnim vremenima ljudima treba što je više moguće smijeha i sreće. I bolje je da se danas u ovom napaćenom svijetu veseli dvjesto nego samo pet milijuna ljudi.
U taj čas skoči sa stolice Eder (ime je dobio jer se tako, navodno, na engleskom kaže nož pikavac), pun ljutnje dođe pred Belju i odvali mu sočnu šamarčinu. Beljo Balkanac ne kaže ništa. Ispi svoju pivu, ostavi novce, ustade, pozdravi sve i krene niz ulicu.
- Eto- doda Eder pokazujući prema Belji- Rekao sam vam što taj sve lane. Nije ni čudo, materin otac mu je bio Srbin!
Sjećam se, kad se pucalo i krvarilo, kad je trebalo staviti glavu u vreću za budućnost ove naše zemlje, Eder je postao zapovjednik sela jer je imao najviši čin iz JNA. Ali Eder je bio, kako da kažem... blentavac. Pod njegovim se zapovjedništvom dogodilo da nam zapale selo i da izgubimo desetak momaka. Edera su skinuli, a stavili Belju. Dogodilo se i to da je Beljo Balkanac jednom Ederu spasio goli život.

Jutros pokopasmo Belju Balkanca. Nitko ne zna zašto i je li zbog utakmice, zbog pive, zbog svega... Nikad taj čovjek nije u bijesu podigao ruku na drugog čovjeka. Svima nam je pomagao, a kad mu je bilo najteže, nije nam dao da mu pomognemo. Ruku nije digao na drugog čovjeka i nakraju je digao ruku na sebe. Sijećam se, kao da ga sad pred očima vidim, kad nam je pred trgovinom rekao da će sam sebe prosvirati kroz čelo. Rat nije izgubio, a zašto se ubio... ne znam. Junačina je bio naš Beljo Balkanac i rahla mu ova sveta zemljica u koju ga jutros položismo.

A što se rukometa tiče, završismo kao treća zemlja na svijetu, a to je san snova za zemljicu od samo četiri i pol milijuna ljudi. Neka vide sve one bjelosvjetske pizde da smo narod pobjednika!

A šteta, šteta ljudi kao što je bio Beljo Balkanac.

Nikola Tutek

Budimpešta 02. 01. 2007.


Beleška o autoru
Nikola Tutek (Karlovac 1978), živi i radi u Budimpešti. Školovao se u Hrvatskoj na Pomorskom i Filozofskom fakultetu u Rijeci (diplomirao 2003), kao i na Institutu Balassi Balint u Budimpešti.
Objavio zbirku «Zlatna pirana» - priče i drame, «Zigo», Rijeka, 2006, kao i nekoliko priča i dramskih tekstova.

 

Пит бул или Пепијев круг

Милена Северовић

Био је диван, сунчани дан мјесеца јуна 1991. г. у мом родном граду. Те сам суботе била дежурна у болници као и обично. Страх је већ ушао у наше куће, собе, мисли и у нас саме. Била сам коцка страха. Испред и иза мене стајала је празнина као бијели зид који се све више ширио и растао око мене, све виши и виши. И нека чудна, мрачна тишина која је имала звук сирене... Све се овдје измијенило као да је нетко поразбијао и куће и људе. Ако би се гледало са стране ништа се није видјело, дан као дан и људи као људи...
Кад рат утутњи у народ и у град ништа више није исто: ни ти више ниси ти, ни ја више нисам ја. Осјећа се присуство демонске силе која сваког врти на своју страну, жртви одузимајући крик, а џелату додајући моћ... Да, да био је то управо тај човјек о којем ми је читав живот причала старица у црнини, јасно изговарајући његово презиме, управо оно које ју је заувијек и обукло у црнину. И она је отпутовала у вјечност, а ја сам га скором заборавила. Али, ускрснуо је!
И стајао је сад преда мном, висок и мршав, готово крвавих зјеница, мучен неким хроничним коњуктивитисом. Да, да: он је био тај што је водио усташке патроле да убију мог дједа, он је био тај што је опљачкао мало, српско сели, он их је трпао на пут за логор у Бјеловар, моје земљаке и моју породицу. Све ове године провео је у неком другом граду и не баш далеко, а сада се изгледа вратио у завичај да овдје у миру умре. Носталгија чини чуда. Па тко би њега уопће сметао и зар се он требао тражити?!
Било је много припадника његовог народа код којег је нашао широку заштиту?...
И то сам сад видјела и схватила, како је живот протутњао и преварио нас, опет смо губитници.
Сусрели су нам се погледи и нитко није хтио да промаши. Он је препознао мене и ја њега, иако бих му могла бити унука. Он је био он, а ја сам била ја. Хоће ли и мене убити, хоће ли тај излапели старац поновити онај пуцањ из 1941. г.?...
И док је медицинска сестра још једном изговарала име дежурног доктора (моје презиме) готово сам могла осјетити гвоздену омчу око врата, толико је тај човјек злом испунио ординацију, сасвим обичну зубарску ординацију...
Окренуо се, опсовао и изашао на врата не вративши се више никад. У мом родном граду још живе двије цркве (православна и католичка) које, како каже Андрић, мјере свака своје вријеме...
Након његовог одласка дуго сам ћутала и невидљиво плакала... па и ова мала прича опело је за мог дједа, музичара, кажу благе и ведре нарави, којег никад нисам срела у животу...
И њему се поглед укрстио с овом сподобом која је иза себе остављала мирис нечастивога...



 

 Крај странице