Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, новембар 2006.
Самосталност бистрине
Завештање
Божидар Мандић
Жута боја, попут каквог безименог духа, залепила се по врховима грана у воћњаку. Начас, учинило се да су се с неба просули цветови маслачка и слетели на разбарушене крошње. Затим се заковитлала ка шуми и, најзад, вратила у башту. Мада лишће, означено као сасушени крај, изгледа шуштаво, не либим се да својим корацима умножавам, ту, тиху музику приземља. Јесен је изгледала полупијано. Дланови су жуљевити и влажни од зноја, а секира и тестера нагоне црни дим да се пење из оџака. У сваком случају, неопходно је припремити организам куће за утопљавање.
Облачили смо џемпере и припремили, из плетене корпе, шалове и вунене капе. Вечерњи сати нудили су загрљај режеће свежине, па смо гледали да што пре упаднемо у кухињске одаје. Грејале су нас приче и надолазећи сан. Разговори су трајали дуго, али смо легали рано, јер, овде, у природи време отиче споро. Омамљујућа количина озона спремала нас је за бестежинске слике. Сан је бивао дубок. У својој утроби штитио нас је од истрошености опипљивог света. Музика је пловила кроз наше сањање.
Док су деца живела са мном, обичавао сам да им причам приче а они би задремали у мојем крилу. Та слика у мени још траје. Ја сам њен заточеник јер верујем у невиност. Наша деца нису живела одвојено од нас. Неговали смо океанично осећање, а не раздвојично. Деца су спуштала капке грлећи свет раскриљене душе. Сан је потврђивао да Бог постоји. Обавештавао нас је о нашој дубини. Снови су били наша заштита, хаљине које су нас штитиле од сопствене суровости. Кроз пуцкетање ватре и поетску неагресивност, пловило је наше сањање. Живела је идиличност.
Већ сутрадан – као и претходних дана – чекало нас је трчкарање по оголелој шуми, довлачење грана, сакупљање плодова – посао који је спадао у племените обавезе. Опале крушке и јабуке резиме су године. Храна пропада на све стране, а толико је гладних. Живот на земљи не може да се обмане. Земља је најситније огледало нас самих. Од плода до плода постављени су, заједно, и питања и одговори. Тек кад на ципелама опазимо блато, црнило испод ноктију, почињемо да увиђамо своју улогу у овом свету. Печат земље је немогуће фалсификовати. Ако преваримо земљу, преварили смо и сами себе. Истина земље јача је од наших жеља да понекад помислимо да је све пролазно и узалудно. Зато старост негује једну врсту мудрости у којој се не дозвољава да те други мрзе. Јер си схватио да поседујеш ништа.
У тренуцима предаха, узимам књигу библијске тежине, Човек без особина Роберта Музила. Добио сам је на поклон од уредника Драгана Вукчевића и зато ћу ја Музила поклањати другима. Његово прозрење да ће интелектуалци постати немислећа бића врло брзо су се остварила. Профит се увукао и у душе оних који су неговали поетичко стварање света – песништво над песништвом, као залог за нова праскозорја. Шта се то десило, питам се, да човек може да чини добра дела и у исто време буде гад – вели Музли. И сам често проматрам таквог човека. Просто, понекад, пожелим да завлада време особина без човека. Али, од шумских стабала чујем: Чини добра дела и неће ти бити потребан психотерапеут!
Време је измицало.
Попут песка у шаци, дани су нестајали у све тањој линији светлости. Дан се кратио, нагло и изненада... као да је нестало поштовање према устаљености. Знаци неба вршљали су по пределима нашег усамљеног живота. Схватио сам да је без природе бесмислено живети. Она непрестано протиче и подстиче наше дамаре да се не окаменимо.
На земљи сам научио да је бес дозвољен само у једној секунди. Зашто би се љутио на краве што су ми појеле блитву, а овце ишчупале цвеклу из баште. Тамо у даљини краве су мирно пасле, а плодови разбацани по земљи били су оптимистични. Живот на земљи није лак, зато људи беже са ње. И предају се лажним скицама егзистенције, без воље и напора. Живећи на земљи, ми се предајемо сведочењу да апсурд нестаје. Шума је место на којем је иронија запуштена.
Ли Ђинг, кинески песник, каже ми да се свет поделио на Плод и Производ. Исток негује прву назнаку, а запад другу. Враћам се мотици као предлог за храбрији интелектуализам. Кромпира је много. Кртоле су неправилне, али не и неправдане. Храниће нас и помоћи нам да опстанемо.
По свим угловима нашег дома лепрша завеса прикупљених плодова. Шаргарепе сијају у подруму, дуње на полицама конкуришу жутилу заједничку нит: Препознати се!
Из речи настаје стварност.
Од речи сам научио да мислим. Њихов сам слуга одмалена, јер се приближава годишње доба у којем васкрсава уметност. Завештање које не треба избегавати.
Крај странице