Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, септембар 2007.

Молимо Вас, уколико нисте измирили претплату, да то учините на жиро-рачун Удружења књижевника Србије: 245–0015892701024–54, Агробанка Београд, са напоменом: за претплату, а према упутствима датим у импресуму.

Такође Вас љубазно позивамо да обновите претплату за 2007. годину, за појединце 1200, за правна лица 2400 динара, за иностранство 50 еура, авионски 70 еура.

Крај лета

Светозар Влајковић


Тог лета одлазили смо на базен и кад је падала киша. Велики, отворен базен пуњен топлом изворском водом. Могао је и снег да пада, пливали бисмо. Али управа је одлучила да сезона траје док деца не пођу у школу.
Последњег дана стигли смо пре свих. Сунце је изгревало између брегова. Особље базена увукло се у управну зграду. Нису пустили музику, то нас је додатно орасположило. Могли смо да чујемо птице и жубор воде која је пристизала у базен спуштајући се од извора кроз брегове. Понеки налет ветра донео би мирис блиске јесени. Ту и тамо опадали су ораси и суве гранчице. На косом друму појавио би се трактор натоварен дрвима или мотоциклиста са бучним ауспухом. Како комично и усамљенички делује прогорели ауспух усред природе.
Као и обично, седели смо у башти, усред четинара. Мрави су трчали кроз жљебове у кори стабала. Базен је поплавио од неба. Сунце је блистало по свему.
Онда је наишла једна девојка. Села је за суседни сто. Мало се сунчала, свукла хаљиницу, отишла у непомичну воду. Чим је скочила вода се намрешкала од ивице до ивице базена.
Посматрао сам њене стварчице. Торба, сандале, књига на столу и кутија са цигаретама. Лепа девојка, тиха, повучена. Да, ту су биле и наочари за читање. Кратковида, веома кратковида.
Пришао сам да видим шта чита. Ненсолета ме погледала прекорно.
– Књиге нису тајна, рекао сам.
– Можда она не жели да неко зна шта чита, рекла је Ненсолета.
– Или обрнуто, рекао сам.
Ненсолета се љутнула, узела пешкир и отишла да плива. Једно време обе су пливале. Онда, девојка се вратила. Пресвукла се иза једног паравана, села, припалила цигарету и удубила се у књигу. Хоће ли се икада десити да затекнем на плажи, крај базена, на клупи у парку, било где, девојку са диоптријом за кратковиде која се задубила у неку моју књигу? Волео бих да ми се то деси, али никада се није десило. Благо писцу кога непозната девојка чита у башти крај базена. Пришао сам јој.
– Изгледа ми да је крај лета, рекао сам.
– Још данас смо овде, рекла је.
– Шта читаш?
Окренула је корице. Ништа ми није значило име тог писца, ни наслов – „Тужни колач“. Ни њему не би значило моје име на неком базену у Беверли Хилсу или ко зна где.
– Роман?
– Да.
– О чему?
Девојка ме погледала да утврди има ли сврхе да открије. Па пошто је утврдила да има, рекла је:
– Говори о животу с оне стране.
– Како је с оне стране?
– Лепо, рекла је девојка. Веома лепо.
– Шта је тамо толико лепо?
Замислила се. Узврпољила се на столици. Преместила ногу преко друге опружене ноге. За тренутак, виделе су се длачице испод костима. То су биле само длачице. Некада бих пред таквом сликом имао разне идеје, сад нисам имао ни једну. То су биле само длачице једне девојке која седи у башти поред базена испружених ногу. Длачице као твар. Са закашњењем од три деценије разумео сам због чега су ми нудистичке плаже биле одвратне. На њима су људи твар и само твар. Тада сам се често питао шта те жене и мушкарци раде кад се повуку са плаже где су целога дана излагали своју тварност на послужавнику, свима редом. Шта се дешава са осећајношћу дечице која су се ту врзмала око њихових споловила? Ништа од осећајности. Били су и остали тварна бића. Тупост, тупост је последица излагања. Укупна тупост. Јер, осећајна тупост повлачи собом и тварну тупост.
– Тамо су сви добро расположени, рекла је најзад.
– Па, то је заиста лепо.
– Лепо, да, рекла је девојка.
– И овде се нађу добро расположени људи.
– Их, рекла је девојка, то је тако ретко. Увек неко квари.
Ненсолета је била у праву: о таквим стварима се не говори са сваким. Можда је девојка и желела да још нешто каже, али тешко иде са непознатим човеком. Тамо сви имају поверења једни у друге, тамо нико другоме није странац, помислио сам.
– Извини што сам те прекинуо у читању.
– Не мари, рекла је девојка и отишла у књигу.
А ја сам отишао на своју столицу. Преко трупца уграђеног у ниску ограду, која одваја травњак од стазе, склизнуо је црни гуштер. Одозго, низ степенице, приближавао се младић са црвеном капом. Застао је, осмотрио кога има, нагло пожурио ка девојци. Сео је наспрам ње. Да ли се познају? Она је наставила да чита о рају.
– Шта то пушиш? рекао је младић.
– Узми.
Младић је узео цигарету из њене кутије, припалио њеним упаљачем.
Бацио је кутију на сто. И упаљач. Кутија је клизила до ивице стола, пала на бетон. Девојка се сагла, подигла кутију.
– Ја вечерас не вртим плоче! рекао је.
– Ко те замењује?
– Нико.
– Па онда?
– Крај је лета. Нема више.
– Знам да је крај лета, рекла је девојка.
– Остајеш на базену? Могу да те повезем, ако одмах полазиш.
– Полазим.
Узела је своје ствари, отишли су уз степенице. Тамо је био аутомобил. Ушли су. Младић је покренуо возило. Одвезао је и њу и њене длачице. Ненсолета је изашла из воде, обрисала се, пресвукла, навукла мајицу јер је сунце прекрило неочекивани облак. Припалила је цигарилос.
– Због чега нам се пуши чим изађемо из воде? питала је.
– Откуд знам.
– И ти увек припалиш цигарету чим изађеш!
– Припалим и кад не изађем.
Неколико ораха је пало са дрвета иза жичане ограде. Ослушнули смо. Затим није пало. Кад год очекујемо, не падне.
– Шта си разговарао са оном малом?
– Питао сам је о књизи.
– И?
– Чита нешто о животу с оне стране.
– С оне стране чега?
– С оне стране живота на овој страни.
– Тако млада, а већ је интересују такве ствари, рекла је Ненсолета.
Изоштрио сам поглед. На бетонској стази био је облик. Разазнао сам малу шиљату главу која ме посматра. Тело се црнило, реп се завршавао негде у трави. Посматрао сам те очи које су ме посматрале. Гуштер. Нека врста какву дотле нисам видео. Свеједно, те очи су ме гледале. Те очи које су наставак очију безбројних генерација истих таквих облика. Гледао ме Почетак. Кроз бескрајно време облици су се настављали да би стигли до овог ту који се нашао преда мном и гледао ме. Тај увид, док су ме непомичне очи гуштера посматрале, као да ме ошамутио. Припалио сам цигарету, да дођем до свежег ваздуха.
– Шта каже о животу после живота?
– Допада јој се.
– Боље би јој било да примети крај лета, рекла је Ненсолета.
– Приметила га је. Чак га је приметио и онај младић.
– Који?
– Тај с којим је отишла.
Гуштер је почео да ми смета. Погледао сам га оштро. Ништа. Није се померио. Гледао ме. Да ли ме гледао? Откако сам прочитао чланак у новинама да нас коњи виде четири пута већим но што јесмо, а пси два пута мањим, често се питам како нас виде друге животиње. Гуштер, на пример. Можда сам у његовим очима мали као он. Или је он велики као ја. Или за њега све постоји као чисто постојање, без димензија?
Слетела је мува, стала на згужвани замотуљак са чоколадом. Гуштер је померио главу посматрајући муву. Сетио сам се гуштера у драми „Лето“ Ромена Венгартена. Сетио сам се да је Ромен умро у једном сеоцу близу Атлантика, у Француској, прошлог лета. И сетио сам се да га овде нико није поменуо поводом тога, иако има још доста оних који су својевремено гледали његов комад. Роменов гуштер се заљубио у једну муву. Хоће ли овај мој гуштер да се заљуби у ту муву која лиже чоколаду на згужваном станиолу?
– Замишљен си, рекла је Ненсолета.
– Размишљам о једном давном пријатељу.
– Да ли га познајем?
– Био сам с њим и са његовом женом у друштву у дискотеци код Шећера. Само једном. После се нисмо срели.
– Где је та дискотека?
– Нигде. Одавно не постоји.
– А Шећер?
– Не знам шта је с њим.
– На крају лета много тога нам пада на памет.
– Да, одговорио сам.
Још неколико ораха сручило се са оближњег дрвета. Огрнуо сам мајицу. Тишина се настављала, посута налетима ветрића. Мрави су трчкали кроз жљебове у кори четинара. Гуштер и мува су се негде завукли.
Сунце је преваљивало свој пут. У врелом ваздуху било је нешто лепо и тужно. Наишли су облаци, све више облака. Стварали су се ни из чега. А онда су пошли у правцу удолине између брегова.
Тада смо и ми кренули.


Драган Ранковић

Шуњање

Глава дечака са великим ушима што се промолила из траве начини лагани полукруг кроз ваздух од једног рамена до другог да би широм отворене очи могле прогутати читав зелени пропланак. Док је једна рука разгртала траву, друга у луку изрони из ње па се опет изгуби, као риба што искаче из воде, наште се надалеко иза зачу шушкање и крцкање после кога сва тројица дечака, обазирући се и њишући, запловише кроз високу траву.
Једа кентаур их спази из жбуња и баци птицу на њих која им залепрша тик изнад глава узнемиривши им косу, па затим и сам уплашен побеже у шуму.

 

Магла

Никога није превише забринуло што је магла потпуно избледела град претварајући фасаде зграда аутобусе и људе у танак слој емулзије што нестаје са старе фотографије све док се цео град није претворио у атоме праха које ветар однесе са ливаде пошто се магла повукла на коју су некад давно дошли људи и почели слагати камен на камен крај камена желећи да досегну небо и нису се дали у томе спречити само су бријали и поново пуштали своје браде и скидали крзна и облачили свилу све док не подигоше солитере које је однела магла коју је однео ветар кога је однела тишина коју је однела киша коју је однело сунце а једини преживели били су они код којих је те магловите ноћи горело светло па се сачуваше тако у осветљеним кутијама својих станова које можда још увек као непрактични свемирски бродови плове ка сунцу.

 


Три весела официра у пензији

Три весела официра у пензији успешно су извела укрцавање у аутобус и сместила се на три столице што одмах почеће да се праве као да су за њих и створене, али њих је било само три а столица много више па се они стадоше умножавати геометријском прогресијом делећи се прво на шест, па на дванаест и тако даље све док се аутобус не испуни веселим официрима у пензији од којих неки постадоше поља, неки црне, а неки беле фигуре да би играли шаха и тако прекратили време до слетања на Месец претворен у хотел са безброј соба у као у паучинастом саћу обитавају душе веселих официра у пензији који зује као јутарњих машиница за бријање и тако чине да се Месец окреће.

 


 Крај странице