Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, април - мај 2012.
• О Десанкином боравку у Шведској
• Да ли је Новак Симић и
српски писац
• О књигама Игора Мандића,
Радослава Братића, Слободана
Костића...
• Уз одлазак песника Ивана
Гађанског
• Летимичан поглед на писце сумрака
• Поглед на развој класичне музике на Балкану
• Медијала и Леонид Шејка
• Уз Светски дан поезије
УЗ ГОДИШЊИЦЕ ИВЕ АНДРИЋАДаница Диковић - Ћургуз
Андрић у “Знаковима поред пута” пише: “Чове-
чанство мора с времена на време да промени раме
на коме носи терет који се зове живот. Рамена
се мењају али се терет не мења, а не мења се ни
биће које одмара једно раме да би друго заморило.”О такозваном Андрићевом конформизму
”Чини ми се кад би људи знали колико је
за мене био напор живети, опростили
би ми лакше све зло што сам починио
и све добро што сам пропустио да учиним, и још
би им остало мало осећања да ме пожале”, Иво
Андрић:’Знакови поред пута’-Не знамо да ли је било осећања о којима Ан-
дрић говори – за његова живота. Али се зна да је
једна од ствари која се Андрићу замерала, била –
конформизам. И зна се да се неко упустио да
то анализира и покуша да га одбрани. Био је то Петар
Џаџић, бритко и снажно критичарско перо. У
свом изванредном есеју о такозваном Андриће-
вом конформизму он - слично - пише: храброст
коју је имао - Андрић је чувао за дело, без велике
жеље да је крчми у равни свакодневља.
Џаџић, иначе, сматра да је веома добро што
писац није био некаква херојска личност са ста-
новишта наших идеала, јер тада не бисмо имали
На Дрини Ћуприју, Травничку хронику, Прокле-
ту авлију, Летовање на југу...Андрић је био довољ-
но храбар да се заложи код нацистичких власти за
похапшене пољске интелектуалце после пораза
Пољске на почетку Другог светског рата, у вре-
ме када је Андрић био југословенски амбасадор у
Берлину.Али о томе се много не зна. Такође ни
о (неуслишеној) оставци на положај амбасадора
у време припрема за потписивање Тројног па-
кта (март 1941). Али, Андрићу се замера што као
личност од значаја и угледа у “другој” Југославији
није дизао свој глас ни у најтежој репресији.Што
је био “конструктиван” грађанин капиталистич-
ке као и социјалистичке Југославије.Чињеница је да после 1941. године, када је пен-
зионисан у четрдесет и деветој години, Андрић
није желео ни положај, нити материјална добра.
Његова штедљивост, свакако последица тешког
детињства, и опседнутост тиме да никоме не ос-
тане дужан - често се тумачила тврдичлуком, који
наравно оповргава поклоњени износ целокупне
Нобелове награде родној Босни, на пример.
За то што се ипак прихватао понуђених поло-
жаја, чланства у Партији и извесних мањих удоб-
ности - постоје бар два објашњења.
У цитираним реченицама је, можда, Андрићев жи-
вотни кредо. Према томе, он није веровао у чове-
кову снагу да промени суштину. Историју. Може
се мењати само облик, мислио је он.
А друго објашњење, можда још важније - Ан-
дрић је “угађао писцу у себи”. Писање му је било
најважније у животу и вероватно је стварао чи-
таву једну стратегију да би његова дела опстала.
А било је врло лако да она после рата пропадну,
јер је већ био књижевно “ликвидиран”од једног
од виђених представника социјалистичког реа-
лизма - Ђордја Јовановића, који још 1936. пише о
“Привидном реализму Ива Андрића”.
А колико је Андрићу писање значило, најбоље
се види из његовог објашњења како пише.
“Кад седнем да пишем, сви који су ми блиски и позна-
ти умиру за мене да би могли да се роде и ступе у
живот нови људи, они који се помаљају на мојој
хартији. И тек кад успем да тим новим људима
дам нешто мало садржине и облика, ја се враћам
живим људима, онима из свога живота. А сутра
се та игра понавља. Тако сам стално неверан, час
једнима, час другима... Греше они који мисле да
сваки писац брзо и лако запажа све око себе...”Ново тумачење Андрића
Професор Силија Хоуксфорт, која је преве-
ла већину Андрићевих књига на енглески језик,
дала ми је, у разговору, такође поводом јубилеја,
за мене ново, изванредно тумачење Андрићевог
дела. Оно– то дело - сугерира да се извесни модели
понашања стално понављају, као и неке суштин-
ске истине, које формирају језгро легенде и мита.
А нове генерације их стално изнова откривају у
новим облицима. У “Проклетој авлији”, између
осталог, провејава идеја да све приче треба да се
чују, јер свака је истина. Сем тога, нешто може
да се научи од сваког човека. Много мање ћемо
знати о животу ако бирамо само према нашем
личном утиску и афинитету. А причање прича за
становнике “Проклете авлије” је и једини начин
неопходног бекства. Та моћ језика је код Андрића
живо присутна. На пример, у “Осатичанима”
главна личност изводи подухват. Али док се не
надју други који би потврдили да је он то урадио,
као да се ништа није догодило.“У мусафирхани” имамо причу о потенцијал-
ном конфликту између организованих религија
- овде хришћанства и ислама - и визији апсолут-
ног контакта са божанским. А у “Смрти у Сина-
новој текији”: о покушају да се читава егзистен-
ција сажме у чисту духовност. Дервиш на крају,
ипак, мора да призна да свој живот дугује закони-
ма природе. Истина мита је процес који Андрић
види са јединственом јасноћом. То је управо та
врста истине, која је материјал његове уметности.
У сваком случају, данас се отишло корак даље,
и то не само један корак, у тумачењу Андрића: од
фолклорног, са аромом истока и бизарности, ис-
торије и древности.
Све ово, као као и поменути јубилеји, Андрићу
данас доносе нову публику. И ново цитање. А у
томе је ваљда и смисао њиховог обележавања.
ГОДИНА 1999. ИЛИ АПОКАЛИПТИЧНО БОМБАРДОВАЊЕ
Стојан Ђорђић
Бомбе кад падају, Музе зар да ћуте!
О егзистенцијалном и књижевном контексту усред постмодерног Blitzkrieg-а(Рат и светско усавршавање ратовања у доба
постмодернизма: рециклирање мањих држава
и народа (са максималним успехом и кола-
тералним штетама). – Велике светске силе и
локални ратови или нова интегрална једначина
постмодерног рата: убијање ради ратовања и
ратовање ради убијања (са директним тв-пре-
носима и тоталном медијском логистиком.)Бомбардовање Србије у пролеће и лето 1999.
године будући историчари ће оцењивати на
један или други начин, овако или онако де-
финисати његов карактер, циљеве и ефекте, улогу
и историјски значај, али има један његов аспект,
на основу кога се већ сада, за ту ‘’кампању’’ може
рећи да је означила прекретницу у историји рато-
вања. Не због тога што никада није био начињен
већи ратни савез држава и народа, који је био
толико надмоћан у односу на нападнуту држа-
ву, као што је то било тада. То је само квантита-
тивни аспект, који у ратовању, свакако, не треба
потцењивати. Али, овде је много већа промена у
квалитативном аспекту ратовања, у аспекту по-
бедничке ратне ефикасности и супериорности.Први пут у историји човечанства ратник-нападач
је достигао позицију неприкосновености, какву
никада пре нису имали ни највећи јунаци и ос-
вајачи. До тада ратник је био човек који ратује,
осваја земље и покорава људе, народе и државе, и
који, дакле, у сваком рату који води може, ма ко-
лико био снажан и агресиван,
да победи, али - и да изгуби; и
сваки пут може, ма колико био
надмоћнији и храбрији од про-
тивника, не само да убија, већ
и да буде убијен. У историји
ратовања дотад, ратник је увек
био у позицији која подразуме-
ва мању или већу опсаност по
властити живот.Године 1999, полазећи на
Србију, ратник нападач је дос-
тигао највећу могућу ратничку
изврсност, какву до тада није-
дан ратник није имао.Никад.
Први пут тада, могао је са
другог континента, хиљада-
ма километара далеко од свог
српског противника, да по-
шаље непогрешиву крстарећу
убилачку ракету, или да из бомбардера са виси-
не од седам-осам хиљада метара, недостижних
за српску противавионску одбрану, нанишани и
пошаље свој смртоносни пројектил. Могао је да
убија, да ратује докле год је то потребно, без и нај-
мање опасности да буде рањен или убијен, Први
пут у историји ратовања ратник је развио свој ра-
тнички потенцијал до највеће могуће безбедности
у односу на противника. Коначно је постигао то
да може безбедно да убија, значи, да постиже
максималне учинке и ратне успехе, без ризика по
властити живот. Могао је да ратује безбрижно и
хладнокрвно. Чак и без трунке гриже савести. Да
иронија буде већа, својој кампањи дао је маслов
‘’Милосрдни анђео’’, који је тачан само као ознака
његовог милосрђа према себи самом.Независно од тога какви су му били ратни
циљеви, какав је ратни плен однео из Србије,
колико територије освојио, ратник који је бом-
бардовао Србију 1999. постигао до тад највећи
резултат у ратничкој извсности – такав квалитет
ратничке надмоћи какав нико пре њега није успео
да постигне.
Показао је и то да би у том квалитету ратне из-
врсности могао и био спреман да ратује месеци-
ма и годинама, до последњег становника Србије.Овога пута демонстрирао је то ‘’само’’
79 дана. Својим прихватањем миров-
ног споразума и пораза у том ‘’рату’’
Срби су свом новом тако супериорном
ратнику-нападачу ускратили остале
месеце и године ратовања, а и остале
ратничке резултате и престижне ин-
дексе ратне ефикасности. Но и тих 79
дана било је сасвим довољно за демон-
страцију дотад невиђеног ратничког
домета, презентацију највећег, заправо,
неограниченог ратничког потенцијала
и највише ратничке и убилачке над-
моћи у историји човечанства.У томе је понајвећи историјски и
антрополошки значај и поука бомбар-
довања Србије које је НАТО-алијанса
извела 1999. године. У свом антропо-
лошком развоју човечанство је доби-
ло конкретну ратну демонстрацију
највећег ратничког постигнућа, прили-
ку да види ратника каквог човечанство
до тада није успело да створи. А Срби
су били у кобној и трагичној прилици
да на својој кожи осете квалитативну
разлику у изврсности тога ратника у
односу на све претходне ратнике на-
падаче и освајаче света које су у Срби
својој историји, у томе врло издашној,
имали прилике да упознају: од турских
хорди у 14. до 19 века, аустроугарске
војске у Првом и Хитлерове незадр-
живе фашистичке солдатеске у Другом
светском рату, дакле, највећих свет-
ских освајача, оних који су у том тре-
нутку били светска ратничка сила број
1. (Number One – како би мегаломан-
ски подижући кажипрст, рекао и један
од освајача књижевних царстава - Ми-
одраг Булатовић.)Тако су, дакле, и те1999. године
Срби могли да се увере у сва ратна пре-
имућства највеће светске војне силе,
па и у друга својства и квалитете ак-
туелног првог ратника света, да виде и
осете како он ратује, да осете и схвате
какав је то феномен и шта значи његова
појава не само у историји ратовања, већ
и у цивилизацијском, антрополошком,
етичком, аксиолошком смислу.
Наоружан свим могућим оружјима,
опремљен најсавршенијом компјутер-
ском технологијом, тај ратник је пости-
гао, најзад, такву супериорност која је
досад била недостижна било коме: да
може да убија, а да он не може да буде
ни убијен, ни рањен. То је она гранична
тачка у развоју ратовања и ратничких
потенцијала, коју је достигао и преко
које је прекорачио данашњи непри-
косновени светски ратник: постао је
оруђе, израз и функција, пре свега, уби-
лачког, заправо, хомоцидног порива
у себи. То је, међутим, разлика која не
означава највиши домет, највећу меру
у свеколикој феноменологији ратовања
и ратничког вођења егзистенције, већ
мења квалитат, суштину тог феноме-
на. То више није ратник, већ монструм
који је и пре поласка у рат, пре но што
одлучи и крене да на тако безбрижан и
хладнокрван начин убије другог чове-
ка, убио човека у себи самом. Он није
ништа друго до савршено оруђе смрти,
а његово ратовање, у крајњој тачки,
превасходно убилачки чин, а у аксио-
лошком смислу, и самоубилачки чин.
То више ниије само непобедиви рат-
ник, већ најзлокобнији гласник апока-
липсе који се досад огласио.Године 1999. огласио се он и пока-
зао у Србији, и наочиглед целом свету.
Остварио је том приликом разне своје
циљеве, мање и веће, али и открио
своје монструозно лице. Преокренуо је
српску стварност у грозоморну ратну
стварност погибије, страдања и руше-
вина, милионима људи очас променио
егзистецијални контекст утискујући
у њега жиг апокалипе. У таквој ратној
стварности и у таквом егизстенцијал-
ном контексту српски писци нису
могли да заћуте, но су писали, сва-
како, не под дејством неког посебног
уметничког надахнућа, но изложени
нетраженом изазову, можда најјачем
изазову у уметности, изазову граничне
егзистенцијалне ситуације, који је, као
што се зна, пре понајтежи испит, него
добар подстицај за уметнички одго-
вор. Ипак, могли су они да се ослоне,
с једне стране, на обимну традицију
ратне књижевности, можда најобим-
нију у историји српске књижевности,
а с друге стране, на високе уметничке
стандарде и наглашену естетизацију,
до којих је српска књижевности стигла
током своје динамичне и плодоносне
еволуције у 20. веку.
(Одломак из рукописа о српској
иреалистичкој књижевности од 1990.
до 2010.)
Да ли је Новак Симић и
српски писац?Новак Симић мало је познат у српској
литератури и култури. Овај ‘’босански
Србин’’, како веома повољан критички
исказ о Симићу и његовом књижевном раду
започиње Иво Франгеш у својој ‘’Повијести
хрватске књижевности’’(1), стекао је завидно
име у хрватској култури. Да се ради о значајном
писцу српског порекла, рођеном у Босни, још
експлицитније ће истаћи Слободан Просперов
Новак. По њему је ‘’Симић један од најбољих
српских писаца (подвукао М. Т.) којему је хр-
ватска књижевност постала једином домови-
ном’’. (2) За овог књижевног историчара Новак
Симић је ‘’расни прозни таленат’’ који је ‘’ство-
рио дјела непролазне вриједности’’. (3)
О Новаку Симићу, колико ми је познато,
постоје две студије српских књижевних исто-
ричара. Једну, с којом је магистрирао на Фи-
лозофском факултету у Сарајеву 1976. године,
‘’Босна у дјелима Новака Симића’’, написао је
Мићо Цвијетић, а другу, докторску дисертацију
‘’Књижевно дјело Новака Симића’’ одбрањену
1980. године на Филолошком факултету у Бео-
граду, Мирко Скакић, професор Универзитета
у Бања Луци.
Магистарски рад Миће Цвијетића није обја-
вљен као књига а дисертација Мирка Скакића
је знатно касније, тек 1997. године, публико-
вана у издању Народне библиотеке ‘’Вук Ка-
раџић’’ у Београду.
Када сам дошао до тог податка на Интерне-
ту, једног хладног фебруарског дана ове зиме,
по снежној вејавици, одем до издавача да ку-
пим, или бар позајмим књигу. На моје запрепа-
шћење обавесте ме да књиге нема ни у магаци-
ну, ни на полицама библиотеке јер је цео тираж,
по речима библиотекара, дат, или продат, као
стара хартија и тако уништен. На срећу дисер-
тацију, и књигу насталу на основу дисертације,
нађем касније у Универзитетској библиотеци
‘’Светозар Марковић’’.
У својој обимној студији, професор Скакић,
поред анализе целокупног дела Новака Симића
даје и опширне биографске податке о аутору
као и податке о српским породицама из којих је
овај писац потекао: сарајевској ташлиханској
породици Јелић и угледној варешкој трговач-
кој породици Симић.
У ‘’Енциклопедији српског народа’’ (Завод
за уџбенике, Београд, 2008), међутим, Новака
Симића нема. У ‘’Историји српске књижев-
ности’’ Јована Деретића (Нолит, Београд, 1983)
Симић је само поменут као један од уредни-
ка (са Јованом Поповићем) ‘’Књиге другова’’
(1929). У истој књизи Деретић опширно пише о
Владану Десници и о другим Србима који су се
развили и деловали у хрватској књижевности:
Владимиру Поповићу, Глигору Витезу, Војину
Јелићу итд, наглашавајући да они припадају
и српској и хрватској књижевности. Па зар то
није случај и са Новаком Симићем? Зашто би се
српска литература и култура тако лако одрица-
ле једног значајног писца?
Занимљиво је, а истовремено и симптома-
тично, да, и поред високих оцена које је Новак
Симић добио у историјама хрватске књижев-
ности, овог писца нема на хрватској википе-
дији. Да ли је и та култура, којој је практично
Симић све дао, склона да га, можда, због њего-
вог српског порекла, стави на маргину и баци
у заборав?Напомене:
Иво Франгеш ‘’Повијест хрватске књижев-
ности’’, Загреб
– Љубљана, 1987, стр. 368 – 369.
Слободан Просперов Новак ‘’Повијест хр-
ватске књижевности’’, Загреб, 2003, стр. 393.
Исто, стр. 394.
Мирољуб Тодоровић
(П)ариско (П)есничко (П)
ролеће у 4 чина („3П у 4Ч“)Март обично стигне Сеном у Париз не
само због закаснелих мимоза са Атлат-
ског Океана, већ и због пожуреног (П)
ариског (П)есничког (П)ролећа. Њега су бар ове
године (изгледа) порано отворили српски песни-
ци у Паризу (Париски круг српских песника).
Догодило се то у 1. Чину, 12-ог марта у Срп-
ском културном центру, који је раширио руке и
отворио врата не само српским већ и француским
поетама и глумцима. Учествовали су: француски
песници Пјер Лондиш и Жорж Арсенијевић ,
француски глумац Ерве Пежодије, а од српских
песника: Коља Мићевић, Душанка Станисавље-
вић, Едхем Мрђановић, Злата Живадиновић,
Властимир Станисављевић Шаркаменац, Ранка
Тодоровић Грубешић, Борис Лазић, Никола Шуји-
ца и ДанаДодић. Говорили се стихови и на фран-
цуском и на српском а музички интермецо попу-
нио је предивним песмама гитариста Бранислав
Бане Здравковић.Други чин се догодио 7 дана касније, у понед.
19-ог марта,такође у Српском култ. центру. Гос-
товала је културно-уметничка група песничке
провинијенције “Арте“, на челу са песником из
Београда Миодрагом Мићом Јакшићем, којега су
следиле две песникиње, Гордана Влајић из Пан-
чева и Сања Петровић из Новога Сада, као и још
један Београђанин-песник Владимир Благојевић.
Уз њих је била присутна и Јелисавета Даниловић,
стални члан посаде, романописац, која је предста-
вила своју трилогију. Ту су се, смењивањем учес-
ника, испаљивали рафали поезије, а модератор
и уводничар вечери Властимир Станисављевић
Шаркаменац, као гост-песник казао је и своју пе-
сму, као, уосталом, и сви други домаћи песници
који су се затекли у гледалишту: Даница Додић,
Душица Станисављевић, Злата Живадиновић,
Никола Шујица и ређи учесник Комнен Бећиро-
вић.Наравно, као у добро режираном комаду, кул-
минација је дошла у Трећем чину, којега је означио
традиционални XI европски песнички сабор, 24-ог
марта, управо на тај датум ружног подсећања, а
у Храму Светога Саве. Пошто је протојереј Ни-
кола, старешина храма дао благослов, почео је
први део свечаности наступом гостију. Прву
групу гостију формирали су ученици Лука и Не-
вена Дулкан и Никола Стојановић, ђаци основне
школе при цркви Свети Сава учитељице Љубице
Бургић, који су, пак угостили свога аутора, дечјег
песника Љубишу Симића из Немачке, рецитујући
му по песму. У другој групи гостију налазили су
се песници дошли из Србије: Миљурко Вукади-
новић, ранији секретар УКС, те Милош Мило-
шевић Сика из Трстеника, као и Ђорђе Домазет
из Сремске Митровице. А трећу групу гостију
сачињавали су песници из Европе. Њих је повео
поменути Љубиша Симић, председник удружења
Седмица из Франкфурта, а следили су га: Пера
Марчета, Влађа Милић Бакић и Љубица Стевано-
вић, док је европљане затворио гост из Холандије
Вјекослав Вукадин.Други и трећи део вечери припао је домаћим
песницима који су казали, због већег броја, само
по једну песму. Делове вечери преграђивао је
мајстор на хармоници, Прва хармоника Србије
Алекса Луче Јовановић, који је понудио комаде
ништа мање виртуозно него на правом концерт-
ном подијуму. У другом делу песме су читали:
Коља Мићевић, Душица Станисављевић, Злата
Живадиновић, Властимир Станисављевић Шар-
каменац, Борис Лазић и Ранка Тодоровић Грубе-
шић, а у трећем: Никола Шујица, Ковиљка Јастре-
бић, Едхем Мрђановић, Живомир Петровић Пу-
ринко, Жика Павловић, као и песник из Лесковца,
у пролазу кроз Париз, Срђан Ђорђевић.На крају стиховима се обратила и поетеса Дана Додић,
традиционално главни организатор оваквих са-
бора, а прочитани су и стихови одсутног Драгана
Пајовића, као и покојног Љубе Петровића, који је
са овим Париским песничким кругом и започео.
Четврти чин био је смиривање захуктале про-
лећне песничке машине, када је сутрадан, 25-ог,
после недељне литургије, вернике окупио у крип-
ти-катакомби храма песник Живомир Петро-
вић Пуринко, да им недељну пријатност употпу-
ни казивањем својих стихова које на хиљаде зна
напамет.
В.С.Ш.
Реч уредника
Прошло је неко време од како је
на сајту Министарства културе
информисања и информацио-
ног друштва доступна Одлука актуел-
ног министра Предрага Марковића о
расподели средстава за суфинансирање
периодичних публикација из области
уметности и културе. Овај садржај пре-
дочавамо нашим читаоцима, на знање и
равнање, а уз њега и још неколико нуж-
них речи.
Укупно издвојена средства за ту на-
мену пословично су мала, што се не
може правдати само тешком економ-
ском кризом. Јер, такав однос већ траје
годинама, није од јуче. Кад је у питању
штедња, нисмо баш уверени да се пре-
више штеди на неким другим пољима и
у свим другим областима. Поготово, не
претрже се у штедњи политичка елита и
бирократија.
Пада у очи друга, не мање важна
ставка, како је и та сума новца дељена,
по параметрима комисије како се ме-
рило и пресуђивало. А у саставу коми-
сије су: Милан Влајчић, Јовица Аћин и
Звонко Карановић. По критеријумима,
то сами Господ зна којима, а можда ни
Он. Издвојили су, што се већ година-
ма догађа, неколико својих фаворита, а
остало је дељено по принципу сваком
помало, дељено на кашичицу посебно
оним гласилима са дугом традицијом и
излажењем. Није се, чини нам се, ула-
зило ни у то колико пута неко гласило
излази, месечно или само неколико
бројева годишње, колики је тираж, ко-
лико је доступно ширем кругу читалаца.
Изфорсирана су, по њиховим мерилима,
тзв. елитна гласила, гласила повлаште-
ног, првог реда, којима је припао поза-
машан део и онако малог заједничког
колача. Сви остали су дошли као нужно
зло. Односно, дељено је тако, као кад же-
дном дате само кап воде, како су прошле
и Књижевне новине, незнатном броју
гласила по гутљај, а повлаштенима сас-
вим довољно, да могу пристојно утолити
жеђ. Већ дуже време се формира комиси-
ја по истој матрици књижевног укуса, а
зашто не рећи и идеолошко- политичкој.
Чланови комисије су из једне књижев-
ничке асоцијације, а није тешко приме-
тити и да је евидентан сукоб интереса
у питању. Зашто, такође, већ годинама
у комисији која одлучује о суфинан-
сирању нема представника Удружења
књижевника Србије па и других сродних
заинтересованих еснафа?!
М.ЦвијетићОдлука је на е-адреси
http://www.kultura.gov.rs/sites/default/files/documents/odluka_ministraperiodicne_publikacije_2012..doc
Одлука
Управни одбор Удружења
књижевника Србије одлу-
чио је да уведе више реда у
целокупан рад Удружења,
па и у област чланарина.
Као што знате - чланство у УКС је добро-
вољно, а чланарина обавезна. Управни од-
бор је донео одлуку да се чланарина убу-
дуће плаћа до краја фебруара за текућу
годину. Ко, дакле, не плати чланарину
до краја фебруара, сам себе исписује из
чланства УКС.
МолимоВас да што пре платите члана-
рину за прошлу и ову годину, и тако себи
осигурате место на списку чланова Уд-
ружења књижевника Србије. Уплату (од
укупно 3.600 динара) можете извршити
на текући рачун УКС: 245-0015892701024-
54, Агробанка, Београд. Идуће, као и сва-
ке наредне године, дужни сте да чланари-
ну плаћате до краја фебруара. Такође сте
дужни да нам достављате податке о свим
променама (кућна и електронска адреса,
број телефона). Ви сте одговорни за та-
чност података о Вама. Свако добро!
Управни одбор
Удружења књижевника Србије
Прилози за УКС
Владика канадски Георгије, почасни
члан УКС – 500 канадских долара
Анонимни дародавац, члан УКС –
42600 дин.
Сабор песника у Паризу, – 370 евра.
Српска академија наука и уметности
Предлог Управног одбора Удружења
књижевника Србије за дописне
чланове САНУ1. Милован Витезовић
2. Јован Делић
3. Гојко Ђого
4. Веселин Ђуретић
5. Мирослав Егерић
6. Добрица Ерић
7. Душан Иванић
8. Срба Игњатовић
9. Димитрије Калезић
10. Мило Ломпар
11. Радован Бели Марковић
12. Марко Недић
13. Добрило Ненадић
14. Петар Пајић
15. Рајко Петров Ного
16. Адам Пуслојић
17. Љубивоје Ршумовић
18. Петар СарићРадомир Андрић,
Београд, 30. 3. 2012. председник УКС
Божидар Шујица
Једном покољењу
У помен Радомиру КонстантиновићуПокољење је ловило своју истину
Није знало каква је и бојало се ње
Ништа није пошло по злу већ све
Гнев и стид нису једно а чини целину
Снови су светлели уз светла велика
Победници су се надвикивали из свег гласа
Док су се пели Завриштали истог часа
Кад су се саплели на рушевинама језика
За сенкама ко сенке ходају милиони
Од стола облака облаци су прогнани
Нови хероји новца што продају а продани
У сваком покољењу појављују се и они
Што дижу вешала до сунца у висини
О, победничка невољо, бесрамним их учини!
Љиљана Дугалић
КОРАЦИ НА ПЛАЖИДеца су се неуморно праћакала у плићаку
тихе увале тог приморског села с ретким
туристима, идеалног за одмор породице,
тако и нас, родитеља који на рукама носе четво-
рогодишњег сина.
У себи сам понављала рефрен песмице што ју
је Василије певао храбрећи се пред улазак у воду:
Вуче, вуч, бубо лења, шта ће рећи поколења...
Угрејан на сунцу док се играо слагањем ко-
цкица и прављењем куле, унапред је цвокотао
зубићима и чврсто грлио оца око врата пошто би
га овај подигао са сунђерасте простирке. Погле-
дом је упијао огромно водено пространство и
као папагај понављао: идемо у воооооду, идемо
у воооооду отежући глас о као да тиме добија у
времену и жели да умилостиви море да се загреје
пре његовог додира са сланим капима. Већ с пр-
вим очевим корацима по плићаку на сав глас би
запевао: Вуче, вуче, и неодољиво ме подсећао на
ратне филмове у којима борци пред операцију
певају борбене песме, не би ли одагнали болове у
промрзлим удовима.
Стресла сам се на ту помисао и придигла на
лактове како бих пратила дечју игру у води. Васи-
лије је плутао обавијен гумом за пливање. Бордо
платнени качкетић му је штитио главу од сунца
и заклањао лице. Ипак, јасно сам видела радост
на њему, али још боље чула његову раздрагану
цику, док је старију сестру отац снажно избаци-
вао из воде, а мала се преметала у ваздуху и као
фока зарањала у море. Колико је само љубак био у
тренутку када се муж осврнуо ка њему и запитао
га да ли жели да лети као сека, а дечак сe хитро
запраћакао уназад отискујући се ка копну.
Можда је већ било време и да га пренесемо на
обалу, али се тога дана и у хладовини једва под-
носила несносна топла, па сам пустила да се још
мало брчка. На том делу плаже млака и чиста вода
и фини песак што је прекривао дно у дужини од
десетак метара, чинио је купање потпуно безбед-
ним.
За своје доба дечак је прилично израстао, и са
три године достигао стас петогодишњака, тако да
је узрастом збуњивао све, па и докторе. Да има
времена да прохода говорили су тек пошто би се
упознали са подацима из дечаковог здравственог
картона и бројних налаза са специјалистичких
прегледа које сам им подносила на увид.
Себи, ипак, не могу да опростим неопрезност и
чудим се како ми никада није пало на памет да ће
му висина засметати у отискивању у празан прос-
тор и спонтани ход. Већ дуже време смишљала
сам начин да решим тај проблем као да се, тобож,
за нешто држи, и тако га преварим а он коракне
без бојазни да ће пасти и угрувати се.
Бринуло ме је што дечаков пробуђени страх
може да произведе неслућене последице и, мож-
да, изазове застој у лаганом, али несумњивом на-
предовању.
Покушавала сам да играчке вежем о канап раз-
вучен од једног до другог зида и да га, усправљеног,
приволим да посегне за њима, али већ код другог
корака чучао је на под и дочекивао на шаке, по-
том допузавши до друге стране, усправљао се уз
зид или намештај, упућујући ми погледе тако пуне
немоћи и, истовремено, покорне молбе да га више
не мучим, него да му дохватим удаљене играчке...
Подметнула сам под главу пресавијену памуч-
ну мајицу за плажу и би ми врло угодно. Убрзо
сам почела да примећујем како се мир усељава у
мене и нека, одавно из мог живота одсутна, лагод-
ност. Уједначила сам ритам дисања. Чинило ми се
да однекуд допире сасвим посебан, освежавајући
лахор смешаних мириса лаванде, боровине, боси-
ока, мора... И, у том смирењу, промишљала сам
шта ми ваља чинити.
Као одговор речи су саме од себе извирале:
Кири Елеисон, Кири Елеисон...
И осетила сам да сам на том месту, мада окру-
жена породицом, издвојена; да звуци не досежу
до мене, и ако бих сама нешто проговорила, си-
гурна да ме нико не би чуо, нити би ме ико у том
тренутку разумео. Осећала сам као да прелазим
у другу димензију у којој чула трну, а знање и ис-
куство овога света нема баш никакву вредност.
Можда је то била нека врста полусна, летар-
гичног дремања на обали мора...
Ипак, у дубини душе наслућивала сам да се
свет око мене незадрживо а тихо уређује. Јас-
но сам примећивала то лагано титрање ваздуха,
људи, материје, потпуно свесна невидљивог по-
мерања ка неком другачијем стању, непознатој
ситуацији која се остваривала, и све што сам до
тада чинила чинила сам управо да би се тај дан
развио, а у њему одвило нешто тако важно за све
који су у том часу били живи сведоци, без обзи-
ра да ли су добољно будни да наслуте посебност
тренутка, или не. Дан освануо да би био сачуван
за сва времена.
Нисам престајала да шапућем Кири Елеисон
све док до мене није допро мушки глас. Довики-
вао је из воде да изнесем дете на обалу јер се он
спрема да заплива према пучини.
Усмерила сам поглед ка свом сину. Плутао је
налик локвању док су му ситни таласи лелујали
рамена и главу. Пружила сам руке и изговорила
речи: Дођи код маме, Василије, и он се, обавијен
гуменим венцем, окренуо према мени, ручица-
ма придржавајући тај надувани обруч око свога
струка и искорачио из воде.
Гледала сам његово дугачко, мршаво тело, там-
ну кожу на коленима отврдлу од клечања и трења
коже о тепих, паркет, итисон, плочице... Гледа-
ла сам те уске кукове који су годинама пружали
јак отпор онемогућавајући му искорак, гледала
сам његове ножне прстиће како се очас згрчише
осетивши врелину песка и претрнула, али није
застао...
Доходао је и тек када сам га снажно пригрлила
чучнувши уз његово телашце, осетила сам колико
трепери.Лист за књижевност и друштвена питања
Број 1200-1201 Београд, април-мај 2012. Година LXIV
Е-пошта: knjizevnenovineuks@gmail.com www.uksrbije.org.rs
Cena 100 dinara; CG 1,5 ; RS i FBH 2,5 KM; Mak. 80 Den
ISSN 0023-2416
Крај странице