Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ април 2013.
Лист за књижевност и друштвена питања
Број 1212-1213 Београд, април 2013. Година LXVЕ-пошта: knjizevnenovineuks@gmail.com www.uksrbije.org.rs
Цена 100 динара; CG 1,5 €; RS i FBH 2,5 KM; Mak. 80 DenИз садржаја
• Радомир Ђорђевић: Филозофија историје
Божидара Кнежевића
• Марко Недић: Милорад Миша Ђурић
(1937-2013)
• Антологије - Рајко Петров Ного: Ој
давори, ти Косово равно; Ненад Грујичић:
Антологија српске поезије (1847- 2000)
• Темат: Где је нестала критика (српске )
поезије
• Преводи, поезија, проза, критика...АНДРИЋ И МИСТЕРИЈА ВРЕМЕНА (II)
РИСТО ТУБИЋ
У Андрићевој слици света, и то треба нагла-
сити, нема ниједног апсолута: у њој је све
релативно, несигурно и непредвидиво.
Категорија пролазности, рекао бих, никако му не
силази с ума: „Музика пролазности, то је“, каже,
„глас онога што је било, што јесте и што ће опет
негде за некога бити, оног што траје у вечитом
нестајању.“ Не треба, вели, „зазирати од те песме!“
Не треба, јер је „пролазност једини нама приступ-
ни вид трајања, јер што не пролази, то је исто као
и мртво или нерођено. Пролазност, то је живот
сам, најјаче и велико наше
осећање тога живота. Она је
оно што смо, у ствари, ми.“
Надаље, у Знаковима каже
како са страхом, са осмејком,
готово са задовољством гле-
да како минути протичу. И у
даљини непојмљиви и безиме-
ни тренутак кад ће извор вре-
мена пресушити заувек. При
томе, јасно види како у борби
коју свет води са својим суђе-
ним временом што пролази,
себе види као пребега сталог
на страну времена, дакле, на
страну онога, како вели, „што
умире и нестаје“. Гледа, запра-
во, свет као неко огромно тело
од којег отиче његово време
као крв и са сваком минутом
која искуца, са сваким крвним
зрнцем, увиђа како „то велико
тело стари и слаби, непримет-
но али стално“. И у том опш-
тем потопу који представљају
наш живот, наше време и наш свет „ја пловим на
санти која се зове пролазност“.
Андрић, очито, тешко одустаје од своје песме:
пролазност и вечност. И, притом, понајчешће
има на уму познату мисао Марка Аурелија: „Онај
ко је видео садашњост, тај је већ видео све што је
било у току вечности и све што ће још бити у току
бесконачног времена, јер све је истородно и јед-
нообразно.“
С тим на уму, и за Андрића су пролазно и веч-
но континуум бесконачног, појмови који нису
диспаратни, разнородни и неспојиви; они су
комплементарни, заједно чине временску целови-
тост; у њеном тоталитету чо-
век је, ето, пролазан и смртан.
Пролазност значи промену, а
смртност индивидуални прес-
танак и завршетак. И чим чо-
век схвати себе као природно
пролазно биће, нема никакве
основе да себи, приређује есха-
толошку будућност.
Стога Андрић у Знаковима
каже како на махове има пуну
илузију да му је „у страховитој
ломљави и пролазности све-
га око мене дато пет минута,
поклоњено пет минута живота
на белом хлебу, да слободно и
мирно дишем и мислим.“ То
време, вели даље, користи ра-
досно и снажно смирено попут
биљке, не помишљајући ни кад
је почело ни кад ће му доћи
крај. А тих пет минута његова
мисао протеже се у бесконач-
ност, изнад свих покрета, су-
коба и бура, живећи светлим,
дубоким животом мисли и не могу ни једном
једином од тих пет тренутака да догледам краја,
јер је већи од света и дубљи од среће.“ А шта је
срећа? Што не боли – то није живот, што не про-
лази – то није срећа. Сажета, најкраћа Андрићева
дефиниција среће. Јер да не пролази постала би
нам досадна.Андрић, затим, указује како непрес-
тано понављамо: „Све што је земаљско
пролазно је и ништавно. Томе нас уче
сва земаљска добра и уживања.“ Па, на
пример, и то како и неки „миран трен“
није друго до део кретања општег и ве-
читог; и нема тако кратке и тако брзе
речи која би ухватила тај трен; само
мисао успева да га понекад стигне и у
његовој пролазности пролазно сагле-
да. Ни друштвене промене, наравно, не
могу бити изузетак: Човечанство, вели
Андрић, мора с време на време, да про-
мени раме на којем носи терет који се
зове живот.
И лепота Андрићевих жена, Лотике
и толиких других Лотика, је, дакако,
пролазна, па је и у томе клица трагич-
ног. Шта је друго приповетка Жена на
камену до метафора те пролазности.
Реч је о средовечној оперској певачици,
на прагу старости, од 48 година, свесној
да „без сјаја и свежине, коју само мла-
дост даје“, остаје уплашена од сутра-
шњице која ништа добро не доноси.
Говорећи о „времену уопште“, Ан-
дрић, чини ми се, понекад, подсећа
на једну сентенцу великог енглеског
мистичара Вилијема Блејка који каже:
„Време је дар вечности“, што би, мож-
да, требало овако разумети: да нам вре-
ме дозвољава сва искуства сукцесивно.
Имамо дане и ноћи, имамо часове, има-
мо минуте, имамо сећања, имамо ствар-
не осете, а затим имамо будућност, чију
форму још не знамо, али коју дарујемо
или узимамо.
Али, ако је време „дар вечности“,
шта је, онда, вечност?
Вечност није, мисли Борхес, збир
свих наших јуче. Бесконачност су сва__
наша јуче, сва јуче свих свесних бића.
Цела прошлост која не зна кад је поче-
ла. А затим цела садашњост. Овај сада-
шњи тренутак који обухвата све градо-
ве, све светове, простор између плане-
та; а затим будућност. Будућност која
још није зачета, али такође постоји.
Андрићево схватање вечности је
дубље, несумњиво поетичније: за њега
су, каже, поимање времена, употреба
времена, осећање времена праве за-
гонетке које се пред њим свакодневно
постављају. И Андрић, чини се, попут
Бергсона, наговештава да је време ка-
питалан проблем метафизике, исти-
чући како у свако доба дана и ноћи,
у сну и на јави, осећа време као „еле-
манат благ и користан или штетан и
разоран“, таман као што „човек осећа
ваздух, ватру, воду; и „гуши се“, вели
„од недостатка времена или осећа(м)
како га жеже и сатире или плива(м) у
њему са осећањем божанске лакоће.“
Настављајући тврди: како у „сваком
тренутку зна(м) да је време једна грд-
на илузија, да је, у ствари, број суђених
откуцаја нашег била и да другачије и не
постоји.“ Размишља, дакако, и о „веч-
ности нашег непостојања, која се пре
првог откуцаја као и иза последњег,
протеже у недоглед“, вечности која је
„немерљива, неосветљена, несхватљи-
ва и неизрецива, а присутна у свакој
нашој мисли, у даху, речи и залогају“.
Андрићево поимање вечности као
да носи једно помало есхатолошко и,
у исто време, једно прагматичко обе-
лежје:
„Мисао о вечности и животу иза
гроба“, каже у Знаковима, „створила
је све што се назива људским делом на
овом свету. Она је у исто време и заче-
тник сваког уљуђеног живота и главни
узрок његове беде и несавршености.
Јер, загледани у вечност, као бескрајни
недостижни узрок, ми ткамо овај наш
замршени живот. Само тако је све ово
могућно и необјашњиво: и ми и живот
и наша воља и снага да га живимо.“
Како да разумемо ово Андрићево
„Загледани у вечност, као бескрајни не-
достижни узрок?“ То би, можда, могао
да зна сами Бог.
Андрић, наиме, није писао stricto
sensu филозофску расправу, осим што
је, повремено, у часовима надахнућа,
медитативно бележећи, често у форми
поетске прозе, своје поимање времена
и вечности. Није, дакле, писао језиком
којим је, на пример, Бергсон уздигао
појам времена, на ранг метафизичког
начела, или Хусерл феноменолошки
анализирао свест о времену, или Хај-
дегер својим егзистенцијално-онто-
лошким приступом тумачио време
као трансцедентни хоризонт питања о
бићу. То не.
Погледамо ли мало боље први
одељак Знакова поред пута под насло-
вом Немири 匀__蕫__赶__од вијека, остаје наметљив
утисак да се Андрић одвећ загледао
у себе и у своју судбину која је у ње-
говим очима, зато што јој је тражио
људску суштину, била судбина света.
Да поновимо: „вечност као бескрајни
недостижни узрок?“ Андрић је, чини
се, себе терао до краја тврдећи како је
„вечност несхватљива и неизрецива“.
Што подсећа на први филозофски мис-
териј: Откуд то да постоји нешто а не
напросто ништа? Да је то ништа онда
не би ничега било. Не би постојао мрав
ни милиони звезда, ни кап росе, ни
космичке катастрофе. Али није ништа
него је нешто. А зашто? Ту мишљење
стаје. Човек стоји пред тим као зача-
ран. Баш као што и Андрић, пред тим
исконским мистеријем, пред чудом
времена и вечности, остаје зачаран.
Остаје, заправо, зачуђен, ништа
мање него Тин Ујевић:
Чуди ме ово немо што постоји.
Чуди ме ово небо поврх свега.
То пева песник Ујевић. А познати
немачки филозоф Ернест Блох, чини
ми се, најбоље одређује овај феномен
пишући: „Са чуђењем још и данас от-
почиње оно што је најбоље у нама.“
Упитност и питања, наравно, немају
граница. Тамо где се песник и филозоф
сустижу, иду руку под руку, то је онај
вечити пут тражења, увек на путу. Али
се Андрић, при свему томе, узвисује
као писац и богатим артистичким ду-
хом који испуњује његов стил медити-
рања и приповедања.
Његова мисао је поближе гледајући
поменути први одељак у Знаковима,
допрла до онтолошко-есхатолошке
дубине: човекова вечност не може да
се осигура у свету пролазног; једино и
тек у односу према Богу. А човек, уис-
тину, жели да буде вечан, дакако, боље
у блаженству него у мукама. То хтење,
тај инстинкт, заложен је у структури
његовог духа и његове биологије. Не
знам да ли је Андрић читао Упаниша-
де, а уверен сам да јесте, где налазимо и
овакве стихове:
Води ме из нестварног у стварно,
води ме из тмине у светлост,
води ме из смрти у бесмртност.
Из свега што се до сада зна, мисли
Андрић, ништа није непромењиво,
све је пролазно. А шта је вечно? Тео-
лози, на пример, дефинишу вечност
као истовремено и луцидно сажимање
свих тренутака времена, сматрајући
је једним од Божјих атрибута. С наше
стране додајемо: да је то Биће у својим
сталним променама, то јест: трансфор-
мације и метаморфозе које омогућују
безбројне појединости, али Биће као
такво једино остаје. Човек, ако би тре-
бало да буде вечан, онда сигурно не би
био овај и овакав; не би, јер не може
себе надредити природи. То жели ост-
варити религиозан човек. И ево нас
лицем у лице с природном трагедијом,
која није ништа друго до парадокс при-
роде: јер свој највећи производ, чове-
ка, не чува нити га одржава него га и
стално ствара и стално уништава. Као
у игри човек долази и одлази; нема ту
ни жалости ни радости.
Андрић је то умео кудикамо суп-
тилније да каже: „Човек је трагично
биће кратког века. Ако му и пође за
руком да се пробије кроз све препреке,
савлада све претње и недаће, и оства-
ри своје тежње – неизбежно га чека
ударац о тако близу границу личног
живота“. Трагедија човека је, дакле, у
томе да природа остаје непобедива; као
таква остаје над свим. Речју, не постоји
ништа што ток времена не сравни са
земљом и уклони без трага.
И Иво Андрић, попут Н. Берђајева,
мисли да је смисао живота увек везан
за свршетак, јер како се може непрес-
тано наглашавати пролазност, а да се,
при томе, не мисли на завршетак као
смисао живота. Јер кад би живот, у
нашем свету био бесконачан, без свр-
шетка, кад би се вечно настављао, био
би досадан и без смисла. Да поновимо
шта је Андрић изричито казао: да сав
смисао и сва вредност живота долази
од тога што живот није трајан и зато
је, вели, погрешно замерати му што је
пролазан.
И колико год то може изгледати
као литерарно прибежиште, Андрић
је казао и ово: „требало би живети и
радити тако као да неки облик вечног
живота (и у њему нека лична човекова
одговорност) заиста постоји, а у исто
време знати да таквог живота нема и
не може да буде, и још имати снаге да
се то сазнање стоички поднесе, и то не
само у младости и у здрављу него све
до последњег дана и минута“. Као врс-
тан зналац стоичког учења о животу, о
томе да треба бити равнодушан према
ономе што се догађа независно од наше
воље и то „до последњег дана и мину-
та“, Андрић никад не заборавља нуж-
ност природног деловања, то да при-
рода стално ствара, али ништа заувек.
Није тешко замислити шта би за чо-
века значила вечност, то јест кад би му
време „стало“, нестало. Тај покој непро-
лазног „сада“ значило би да се апсолут-
но ништа не догађа, апсолутно ништа
не спознаје, апсолутно нема наде да ће
се тај „живот“, заправо одсутност жи-
вота, ма и за длаку променити. Да је,
дакле, човек вечан не би требао ништа;
нити наде ни молитве нити уздања у
помоћ; не би очекивао ни болест ни
смрт. Смисао живота престао би да
буде проблем у вечности. Укратко, не
дао драги Бог да смо вечни; једино се у
времену може освајати срећа. За свој 27.
рођендан Бранко Миљковић је певао:Више ми нису потребне речи,
треба ми време;
Време је да сунце каже колико је
сати;
Време је да цвет проговори, а уста
занеме.У Разговорима са Гојом, тој малој
филозофској драми, иако је
Андрић природно окренут
историји, оба уметника, и Андрић и
Гоја, у ствари, говоре о вечитој сада-
шњости. Као да су на истом таласу
промишљања попут Мајстора Екарта:
У вечности нема никаквог јуче нити
било каквог сутра него једино сада.
Или Хегела: Будући да се филозофија
бави оним што је истинито има посла
са вечно садашњим. Ништа из про-
шлости за њу није изгубљено, јер идеја
је увек присутна; дух је бесмртан, то
јест, он није прошао и није да га још
нема већ је битно сада. И Маргерит Јур-
сенар, чију је литературу Андрић тако
добро познавао и ценио, каже: Људи
који су измислили време, измислили
су и одмах оно што му је супротно,
вечност, али је непризнавање времена
исто тако узалудно као и његово при-
знавање. Нема, вели, ни прошлости ни
будућности; постоје једино садашњи
часови који се нижу, закључујући: пут
што се непрестано руши и обнавља и
по коме сви корачамо.
Иво Андрић је писац са изразитим
смислом и осећајем за Историју. Био је
веома склон, уживао је у томе, да се до-
зове нешто што је прошло, што се неће
повратити, што је отишло у неповрат.
Пише: „Оно што је прошло за мене је,
у ствари, једино јасно и једино – моје.
Минули животи и догађаји једини
су који уистину постоје, јер имају све
своје димензије и не могу слагати ни
преварити; може се само људски суд
о њима мењати, али они сами остају
такви какви су, верни и јасни, непро-
менљиви и вечити, посвећени смрћу и
нестанком, а везани за живот заувек и
нераздвојно.“
У потрази за смислом живота и про-
лазности, Томас Ман се супротставља
схватању да је краткотрајност живота
трагична, налази да је у пролазности
прави смисао људског постојања. Саз-
нање о краткотрајности људске егзис-
тенције у њему, наглашава, појачава
љубав према животу какав јесте до-
дајући: Религија која подстиче илузију
о загробном животу успорава разви-
так свести. Вечно битисање за њега би,
каже, било неиздрживо чак и у рају;
уколико тамо људска свест није потпу-
но откачена.
Андрић, сигурно, није био први
који је покушао да размишља о мисте-
рији времена и његовој зависности од
нашег мишљења и осећања. Познати
су му били, верујем, и Бергсон и Пруст,
а да и не говоримо о св. Августину и
оном чувеном поглављу из његових
Исповести, том сјајном тексту о мис-
терији времена. Андрић је, нема сумње,
дубоко заронио у загонетку времена
и човекове историјске судбине. Исто-
рију је видео као позорницу на којој се
бурно смењују стално нови и нови до-
гађаји. Добро је запазио Монтерланову
опаску: „Историја? Исти комад који
играју разни глумци“, тог француског
писца којег је изузетно ценио.
У покушају да, некако, изађе на крај
са загонетком времена Андрић увиђа:
„Није најгоре што све пролази, него
што ми не можемо и не умемо да се по-
миримо са том простом и неизбежном
чињеницом.“ Погађа, чини ми се, Гада-
мерову мисао: Шта су наде, шта пла-
нови које пролазни човек гради на про-
лазном тлу; он нема чврстог темеља.
Андрићево промишљање историјског
збивања уздиже се готово на филозофски
ниво; али се кани улоге про-
рока, не пита се куда свет стреми, у ком
се правцу ствари крећу; не пада му на
памет да процењује какав је најдубљи
смисао онога што се збива за човека
који је захваћен тим збивањем и у њему
учествује; мисли како не треба да жа-
лимо ни за чим на овом свету. Па, чак,
ни за оним што не знамо шта ће се до-
годити после нас, будући да се ништа
битно у животу неће променити. Тако,
дакле, наш велики писац. Његов живот
је поседовао своју посебну тајновитост
и своју посебну јавност.
И где смо сад наједном дошли? Вре-
ме пролази. А у Историји се, веровао
је, ништа битно не мења; увек је било
и остало исто. Житељи Вишеграда, и
по доласку аустријске власти, као и
пре, доживљавају исте патње и исте
радости; сталност се испољава у самој
пролазности независно од историјског
збивања. Нараштај за нараштајем није
претерано жалио, каже у познатом ро-
ману, „оно што мутна вода односи“. Ту
је „у њих улазила несвесна филозофија
касабе“: да је живот несхватљиво чудо__јјер се непрестано троши и осипа, а
ипак траје и стоји чврсто „као на Дри-
ни ћуприја“.
Да. Ћуприја траје и стоји чврсто.
Неће ли, можда и њој једног дана доћи
крај? Да ли је колоквијална изрека
„ништа није вечно“ истинита? У гра-
ницама рационалистичког мишљења
јесте. Све ће па и на Дрини ћуприја
пропасти, после нас неће остати ника-
кав траг. Да. Рационалистички гледано
то је тако. Али и поред тога постоје
интуиције, мада у извесној мери обичне,
али присутне у свету и у свим ре-
лигијама, које се супротстављају раци-
онализму. Могуће је, дакле, да је изрека
„ништа није вечно“ у дословном сми-
слу неистинита. Алтернативну кон-
цепцију реалном времену може пред-
стављати искључиво митски поредак
света.
Да ли смо претходним излагањем,
макар и приближно, дошли до неке ис-
тине? Само бих се, још једном, вратио
великом песнику Ујевићу:
Ми смо ишли путем, пут је био дуг.
Касно опазисмо да је тај пут круг.
Ето, та вечита тајна, та вечита за-
гонетка времена не даје филозофима
и писцима да живе мирно и спокојно.
Али човек филозоф и човек песник не
смеју и не признају немоћ, не предају се
потпуном скептицизму.
Време пролази; осећамо како клизи-
мо кроз време. Бојим се да је мало ко,
ако је ико, све то боље мислио и осећао
од Андрића. И како год прихватимо: да
пролазимо од будућности ка прошло-
сти, или од прошлости ка будућности,
нема тренутка у ком бисмо, попут Ге-
теа, могли рећи времену:
Заустави се. Тако си лепо...!
Садашњост се не зауставља; не бис-
мо могли замислити чисту садашњост;
била би безвредна.
Када је свети Петар рекао: „Уми-
рем сваког дана“, то није била његова
патетична изјава. Истина је да сваког
дана умиремо и да се рађамо. Стално
смо, каже Борхес, у току рађања и уми-
рања. Због тога нас време погађа више
од других ствари. И зато што су други
проблеми апстрактни. Наш проблем је
време. Стивенсон указује на једну једи-
ну птицу која гута векове: то је славуј
који прождире време. Што се тиче на-
шег искуства време увек одговара Хе-
раклитовој реци, увек настављамо с
том старом параболом. Као да се није
напредовало кроз толико векова. Увек
смо Хераклит који се огледа у реци, то
јест, ми смо нешто променљиво и неш-
то стално. Нешто смо битно мистери-
озно.Можда ћемо ту мистериозност јед-
ном разјаснити, сазнати шта је време.
А можда и нећемо. Али у међувреме-__
ну, како рече св. Августин, „моја душа
гори, јер желим то да знам“.
Питање у чему се састоји реалност
времена није било загонетка само за
Иву Андрића. Његово медитирање о
времену је, несумњиво, драгоцен при-
лог и подстицај даљем истраживању
овог метафизичког проблема На то
питање, данас, можда, нико не уме да
одговори. Смемо да верујемо у недо-
кучиву тајну самог постојања времена.
И не без извесне резигнације приво-
дим овај текст крају стиховима Виљема
Батлера Јејтса:
Коњаниче, баци хладан поглед,
На живот, на смрт
И мини поред!
ЉУБИША ЂИДИЋ
ЈОВАН ДУЧИЋ
Године 1899. Јован Дучић у Дубровнику
са младим пријатељем Јованом Ђајом
гледа јадрански талас
како се упорно упиње о обалу
Један век потом
тамо су пале неке бомбе
испаљивала су их погрешна браћа
после је ту саграђен модеран кафић
све се променило, чак и браћа
само је онај јадничак талас остао исти
својом упорношћу
С једним старим пријатељем из Требиња
гледао је 1920. Леотар
један ветар му је упорно ударао у леђа
на истом месту никла је касније
прелепа Дучићева црква
у коју је и сам ушао
све се променило
само је онај јадничак ветар остао исти
својом упорношћу
Био сам на оба места Дучићевим трагом
није ми сметало да будем јадничак
не волим замене
2005.МОМА ДИМИЋ
Дошао Мома Димић
у Крушевац
да говори о мојој књизи путописа
по Будимпешти
а уствари
спремао се да напише
свој путопис
о древном Крушевцу
и вођао ме
у бесомучној шетњи градским забитима
врзмао се око куле честитог кнеза
у изобиљу лукаво питао о свему
а да се то лепо лукавство не примети
Кад сам га испратио
звао сам његовог болесног оца
и питао
како је стигао кући
Ал старина ми рече
отишао је због неког путописа у Крушевац
па ако сте то ви
реците му пошто га још нема
да тај рукопис може да попричека
охладиће му се вечера
2007.МИРКО КОВАЧЕВИЋ
У ископинама древног двора у Крушевцу
часног српског кнеза Лазара
млади археолог Мирко Ковачевић
откри у зидинама капљицу црвене боје
каквом је била бојена црква Лазарица
сачувана за наше памћење
и схвати
да је открио место кнежеве палате
скривену за наше памћење
И не паде му на памет
да је ту пала капљица крви
кад је Јефимија везла онај страшни вез
И не паде му на памет
да је то капљица са божура
из једне Лазареве крвне жиле
Или једног себра налик на мене
што тек ових дана часно
даде живот ка Косову
за Косово никад није касно
И не паде му на памет
бајка о књигињици зрна грашка
коју смо чували по пијацама
од купаца робиња по харемима
Ал млади археолог запео
да је с том капљицом црвене боје
открио царску палату
а не схвата
да је та капљица толико ушла
у наше унутрашње органе
као згрушана капљица крви
пред инфаркт
201ИЗ ОКА СНОВИДЕЋЕГ
МИРОЉУБ ТОДОРОВИЋРеч се расцветава
У врту сеновитом. Муња
олистала. Зов Недођије.
Када се пробудим. Волшебниче
злоћудни. Копни лањски снег.
Прети да ме прогута. Гнојна
недоумица. Знак зоре. На
речнику. Плам обредне
мантре. Долазиш. Пред јутро.
Похотна обноћнице. С пеном
међ зубима. Реч се расцветава.
Као зорни знак
Злопак је глас господара.
На твојим уснама. Псовка
неизбежна. Тамо где кључа.
Моја глад. Жарни путокази.
И дан и ноћ. Нове заваде. С
туђим боговима. Узећу твоје
речи. Крвљу пошкропљене.
Дивљим заносом. Осветниче
свирепи. У свет пристижеш.
Као зорни знак.
Из ока сновидећег
Жваћемо траву скорелу. Црни
пси на видику. Сени заблуделе.
Ти си Гилгамеш. Успаљени.
Пролећна невеста. Са змијом.
У коси. Шумори потајница.
И звезда подрхтава. Гробови
заборављени. На твојој утрини.
Жубор живе воде. Погубне
чаролије. У ложници. Иноча
буновна. Храм подивљао. У
осами. Из ока сновидећег.
Родиће се. Песма.
Глувило мрклине
Одлазим одавде. Звоњава
храмова. И шум куршума.
У јез претворени. Сенка
био си. Прах небески.
Горди океан. Воља за моћ.
У твојим очима. Будућност
изгубљена. Ништа не
наслућујем. Затиче нас ноћ.
Празан је град. Глувило
мрклине.
Нагост невољника
Поздрављам вас. Године
безнађа. Демони лутају.
Вашим путевима. Вук
и јагње. На столу. Рука
Луцифера. Видим ли.
Црвене лешеве. У сну.
Помрачење. Лов започиње.
Исконски вапај. Из дивљине.
Нагост невољника. Ти си
жуд неумитна. Оно што
недостаје. Трчиш нам. У
сусрет. Огањ под ногама.
Крв се слива. Низ лице.
Роси. Посни камен.
Будим се из кошмара
Ловори. На смрт миришу.
У твом обнаженом срцу. Гојни
пацови. Затровали снове.
Планета се порађа. Ко зна који
пут. Горка нам земља. Под
језиком. Црни сунцокрети.
Цветају крај узглавља.
Будим се из кошмара. Синови
алхемије. Три чедне девице.
У вашој постељи. Зубље
несагориве.
Пољубац одуваног
маслачка
Упркос свему. Семе у
колевци. Благо невреме.
Именује дан. Знаш ли
шта радиш. Незнанко
нестрпљива. У око Фауста.
Гураш. Трулу кост. Мраз
наслућујем. Бледи пејзаж
вечности. Златни скакавци.
Лебде у сунчанику. Ја сам
бездан језика. Пољубац
одуваног маслачка. У твојим
ноздрвама.
Ослушкуј неизрециво
Крок по крок. Ка леденој
зими. Уз речник суновратни.
Грозница говора. С тог пута.
У беспуће прогнан. Журиш.
К невери. Невидљивој. Све је
узаврло. Под стопалом божјим.
Црвендаћ голуждрави. Горки
мед. Ослушкуј неизрециво. У
пакленој тами. Сунце
ишчезава. Ти си путник
звездани. Ратар. Што храни
оранице. Семеном
подивљалим.
У Троји опустелој
Са зубима крвавим. С кресницом
на челу. Режи гладна звер.
Срце ми избезумљено. Ти бежиш.
У сан. У цвет рузмарина. Тамо
где је бог. Са златном гривном.
У уху. Кључа жарна лава. Свуда
само питања. Сабласне сени.
Откривају тајне. Смирује се дан.
У Троји опустелој. Хомер онемоћали.
Под маслином спава.__Громки глас Заратустре
Неме хорде. Пред завесом гвозденом.
Тамо где их не очекујеш. Одгон
погибељан. Куд ћеш гороломниче.
Ископали смо. Ратне секире.
Ничеову главу. Дозвали. Из утробе
коња. Не можеш да утишаш. Громки
глас Заратустре. Пржи нас пламен.
Његових гласница. Отров искушавам.
Речи блуде над провалијом.
У костима. Зима.
ТРАКТАТ О ТРАЧУ
МИРЈАНА УСКОКОВИЋ-МИТРОВИЋТрач-разговор је као алкохол. У
малим дозама је делотворан,
прочишћава наслаге токсина,
уништава бактерије, које су у највећој
мери штетне, подиже расположење и
разбуђује. У већим количинама постаје
шкодљив и окреће се против вас, из-
нуђује од вас мисли које настојите да
сакријете и сачувате као део неопходне
интиме и свете тајне која је обавеза до-
брог укуса и животног стила.
Породични трач је онај незаобилаз-
ни освеживач даха уз чашицу, када се
растреса породична постељина и осло-
бађа лошег и устајалог ваздуха и моља-
ца. Отварају се своје и туђе карте, ваде
заборављени и сачувани адути у игри
кућног покера или пасијанса.
Ствар постаје озбиљнија у друштве-
ном трачу. Неопходност осећаја за
праву меру и границу до које је трач
допустив на том вишем нивоу је оба-
веза сваког актера трач-партија. Од-
носи су замршенији, последице теже
сагледиве, узроци и те исте последице
често измештени из лежишта времена
и простора, те се лако догоди да им ви-
димо измењена места. То неизоставно
постаје пандорина кутија са небројено
много додатних деривата-проблема
који као комадићи са прекинуте огр-
лице лете на све стране без смисла и
важности коју им је давала целина, чију
лепоту су, опет, они творили својом
везом у њеном ланцу.
Добар трач има садржинску вред-
ност једне мање позоришне представе
јер задовољава човекову потребу за
искорачајем, у радозналости, изван
устаљених облика комуникације и ус-
постављања нових односа и веза међу
стварносним елементима. Он је нека
врста иронијске естетизације баналних
чињеница свакодневице. Нов мате-
ријал за царево ново одело, представа
у којој би требало сви да уживају са не-
опходном дозом подношљиве горчине
која је присутна у свести сваког умног
човека од знања и искуства. У њој би
требало да ужива и сам расвешћени
цар из бајке, уколико има духа и уме
да прихвати правила која намеће добра
шаховска трач-игра.
Како пронаћи границу до које та
игра има смисао, а одакле постаје ув-
редљива фарса, јесте умеће које се
стиче искуством или је као уграђени
часовник који је мера племенитости
унутрашњег бића онога ко трач-пар-
тију започиње.
С друге стране, уметност прихва-
тања улоге актера у трач-причама ствар
је достојанства и флексибилности да се
погледа у огледало а да се при том ог-
ледало не разбије због онога што нам
се не свиђа, а што у њему видимо као
одраз свог лика. Мудар посматрач би
изабрао бар две-три делотворне мо-
гућности – променио би огледало,
настојао да измени поглед на виђено,
или изменио виђено, што је свакако
најтеже. Одомаћимо се у себи онакви
какви јесмо, буде нам топло и безбедно
у том оклопу и тешко пожелимо да га
изврнемо наопачке и протресемо док
нас трач на то не упозори или то учини
уместо нас.
Заправо, увек су највеће симпатије
околине освајали управо они који су
умели да се искрено насмеју трачу о
себи, јер су знали да се макар и на такав
начин потврђују и продужавају своје
трајање. Онај на кога трач-зујалице
забораве, значи да полако почиње да
одумире у сећању. Стога је добро бар
понекад и бар кроз овај облик освежи-
ти памћење на неке људе и догађаје што
су били незаобилазни миље на слици
нашег живљења.__
ВИРТУЕЛНО ПРАВО НА ГРЕШКУ
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
Како одвојити децу од компјутерских игрица? Велика дилема која мучи психологе, родитеље, педагоге... Говоре и пишу о томе, забринуто климају главама и врате се да читају новине и гледају телевизију у којима су слични садржаји, само разрађенији и гламурознији, и забрањени за младе. Разлика је у томе што су игрице директније и што активирају дете које «осваја» многобројне нивое, док родитељи уздишу над «судбинама» главних јунака у 36. наставку популарне серије.
Да опседнутост игром има смисла тврдио је још Херодот, «отац историје» из 5. века пре нове ере. Он је забележио како су игре спасле цео један народ. У краљевству Лидија, пише он, измишљене су игре са коцкицама у време несташице хране. Наређено је да сви у краљевству једног дана једу а следећег дана играју игре, јер ће то изазвати осећај задовољства и испуњености, па ће играчи потиснути осећај глади. Тако су преживели пуних 18 година...
И данас су игре скровиште од окружења, другачији свет у коме се добија оно што човеку недостаје. У on line световима играчи могу да постигну више него у стварном животу, остварују боље везе, добијају боље узвратне реакције и више су награђени него у стварном животу. Игрице лече децу од света одраслих, оне су (пре)наглашени сурогат улице. На екрану деца побеђују, на улици једва преживљавају.
Добро се сећао свог првог сусрета са оним што ће се касније назвати игрицама. И то са игром која је тада била цењена као вештина ума, памћења, промишљене стратегије и тактике – са шахом.
Тада је био у Амстердаму, први пут. Град који га је фасцинирао. Пре свега људи – све могуће расе и народи који постоје су били ту, на улицама, у истом, заједничком простору. Чак и Индијанац, истина у облику кипа испред неке радње. Затим небо, огромно небо на крају света, највеће које је икада видео. Канали, кафеи, тргови, један је био дизајниран као велика шаховска табла са фигурама људске висине. Светла и тамна поља на којима људи покрећу велике фигуре, или фигуре покрећу људе, у битку, живот, призивање смисла... Град који се памти и који инспирише, јер је другачији од осталих. Лепота и нека директна огољеност људи и природе, од оног што је лепо до врло порочног.
Памтио га је и по томе што је у њему, у робној кући на тргу Хам са великом књижаром на последњем спрату, одиграо прву шаховску партију са компјутером. Био је очигледно на најслабијем нивоу, да привуче купце, и једног тренутка је био слободан. Почео је стандардно, да се увери да машина заиста игра, и добио праве потезе као одговоре. Около се сакупило неколико посматрача и више није могао да одустане, то је већ било питање престижа.
Међутим, компјутер се није предавао. Што год покуша, у комбинацијама са два-три потеза, машина нађе прави одговор и засветлуца свим пољима – на теби је ред. Схватио је да његов противник не може да погреши у стандардној игри и уплашио се да ће изгубити. Покушао се да се сабере – па то је машина... Шта је то што ја имам, а она нема? Интуиција? И кренуо је у ризични напад са жртвама фигура – да славно изгуби ако не може да победи. Испоставило се су да његова бојазан од пораза и интуиција били прави савезници и он га је славно матирао уз аплауз присутних.
- Одлично играте! – хвалили су га посматрачи.- Мама, овај чика је покварио компјутер! – обавестио је мајку дечкић који је пратио светлуцање поља и загледао фигуре.
Једино је продавац остао доследан себи: - Купујете? – упита је.
– Наравно – одговорио је. – Али не данас.
Реч је одржао кроз неколико година и од тада много више партија изгубио него што их је добио, уз стални, утешни коментар:
- Ха, сада си победио, али – сети се Амстердама!Откуд сад та победничка успомена, упитао се, она која га и данас испуњава задовољством? Свако сећање је вредно; то се један од његових бивших живота отвара, да га подсети на своје постојање. Али зашто у овом тренутку? Да ли је то опомена замаскирана као носталгија, да прошло ограничи лоше у садашњости? И да га ободри – овако си раније побеђивао, изгураћеш ти и сада...?
Тада, док се осећао победнички, није било флешева сећања. Његов сан се догађао. Али када је све прошло, када су поразе почели да смењују губици, тада је сећање постало носталгија.
У компјутерској игри, сетио се, постоји «ресет». Поништавање започетог и повратак на почетак. То је право на грешку, оно што немамо у животу. Е-машина је хуманија; њу је створио човек да себи олакша живот. Виртуелизовао је своју судбину да би се лакше изборио са њом и приближио је својој великој жељи и сну.
НАШЕ СЛИКЕ И ПРИЛИКЕКултурно просветна заједница Трстеник, политичком
одлуком, престаје са радом
Одлуком одборника општине
Трстеник Установа у култури
Културно просветне заједни-
це Трстеник, без икакве дискусије,
без анализе досадашњег рада преста-
ла је са радом. Сви запослени добили
су незаконите отказе и до данас нису
остварили ни једно право које про-
изилази из Закона о раду и Посебног
колективног уговора у култури који
је обавезан за све послодавце у култу-
ри. Ова је одлука нанела велику штету
културном миљеу српске културе али
и велики губитак за сам град Трстеник.
Гасећи радна места у КПЗ престали
су да радом и домови културе у сели-
ма као чувари српске баштине у овом
крају.
Брзоплетом одлуком Скупштине не
зна се ко је правни наследник, ко пре-
узима целокупни годишњи програм,
шта је са започетим пословима. По-
менутом одлуком занемарен је више-
деценијски допринос дугогодишњих
угледних чланова Удружења књижев-
ника Србије, Верославе Јовановић и
Радошина Зајића, као и многоброј-
них сарадника из целе Србије који
су радећи на „Јефимијиним данима“,
часопису за књижевност, уметност и
духовност „Јефимија“ и водећи књи-
жевне трибине од којих су неке има-
ле и међународни карактер предано
истрајавали на приближавању кул-
турних различитости и вредности по
којима је Трстеник био препознатљив.
Ваља нагласити да часопис „Јефимија“,
у сарадњи са Народном библиоте-
ком Србије, доспева у све славистич-
ке центре у свету а да манифестација
„Јефимијини дани“ обједињује ауторе
и културу свих словенских простора
препознатљивих пре свега у језику.
У страху за сопствену егзистенцију
остали чланови УКС-а, засад ћуте.
Расплет ће се вероватно одиграти
на суду, што је последња жеља свих
бивших запослених као и многоброј-
них сарадника везаних за рад КПЗ-а.
Да ли се ово враћају скоро забора-
вљена времена комесарских одлука и
пресуда преко ноћи?
Радошин Зајић
КОНКУРС ,,СРПСКО ПЕРО”
Савет Фестивала и Народна библиотека
Јагодине по 28. пут расписали
су конкурс за награду ,,Српско
перо 2013”. 1-3 рада без обзира
на жанр у три примерка потписана шифром
а у посебном коверту разрешење шифре уз
основне податке до 20. маја доставити на ад-
ресу Народне библиотеке Јагодине (за ,,Срп-
ско перо”), ул. Кнегиње Милице број 2, 35 000
Јагодина. Фестивал се одржава у време 14. и
15. јуна поводом видовданских празника када
се позивају најуспешнији учесници конкурса,
уручују награде ,,Српско перо”, ,,Златни Ор-
феј” и ,,Поморавски Орфеј” и промовише пуб-
ликација посвећена 28. књижевном фестивалу
,,Српско перо”.KOНКУРС за награду „Сима Цуцић” за најбољу књигу из
области Науке о књижевности за децу (исто-
рије књижевности за децу, теорије књижев-
ности за децу или критике књижевности за
децу). Према утврђеним пропозицијама стату-
том пројекта у обзир долазе књиге објављене у
2012/13. години на српском језику. Конкурс је
отворен до 10. маја 2013. године. Књигу у че-
тири примерка слати на адресу: Банатски кул-
турни центар, ЈНА 35, Ново Милошево, 23273.
ПРЕТПЛАТА НА “КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ” за 2013. годину по цени (заокружити износ) од: 1200 динара, за организације
2400, за иностранство 50 еура, авионом 70 еура долара или одговарајући износ у другој валути.За нашу земљу уплату слати на жиро-рачун: Привредне банке, Београд, 255-1860-18- за КН.
За иностранство уплате се врше код посредничких банака: DRESDNER BANK AG, FRANKFURT AM MAIN, GERMANY i AMERICAN EXPRESS BANK, LTD.,NEW YORK, NY, UNITED STATES
na račun KOMERCIJALNA BANKA A.D.BEOGRAD, SWIFT-BIC: KOBBRSBGXXX, Svetog Save 14, Beograd, Srbija, sa naznakom
u korist UKS, FRANCUSKA 7, BEOGRAD, SRBIJA, BROJ RAČUNA : RS35205000702541600067.ПОПУЊЕНУ НАРУЏБЕНИЦУ или фотокопију признанице (доказ о уплати) послати на адресу: Удружење књижевника Србије- за “Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Моле се претплатници да измире своје обавезе јер је то сигуран начин да новине стигну до одредишта
Крај странице