Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јун 2012.
У овом броју:
• Зашто читати Хамваша
• Николо Макијавели-
мисионар са маском
циника
• Судбине: Кафка и Милена
• Тумачења: Михаило Лалић
• Поезија: Георг Тракл
• Две песникиње: Емили
Дикинсон и Лиса Мари
Сандовал
• Темат: Савремена кратка
проза...
Стерија и Данте
Коља МићевићИма свакако песника које можемо без теш-
коћа довести у везу једног с другим; први
је о тој очигледности проговорио Пол
Валери који је свој оглед о Франсоа Вијону запо-
чео реченицом: »Ништа лакше него приближити
Вијона и Верлена.« Понекад се та приближавања
намећу сама од себе, понекад их можемо изазва-
ти због неке идеје коју желимо да спроведемо или
докажемо. Увек, чини ми се, кад смо нагнути над
једног песника, мислимо на једног или неколико
других. Како читати Дантеа а не мислити на Ње-
гоша, или на прешућени Трагом прах Бранислава
Петровића. Или обратно. Итд.
Ипак, наслов овог кратког записа може из-
гледати натегнут колико и неочекиван. Стерија
и Данте! Па ипак, ја овде не чиним
никакву насилну радњу; једностав-
но, прочитавајући неколико писама и
међу њима два Ђорђа Стерије Попо-
вића, песниковог брата,
објављених у врло отменој
плакети, наишао сам на једно
размишљање поткрепљено
једном реченицом која ми се чини као
веран и готово поетичан превод јед-
ног од најзначајнијих стихова у Дан-
теовој Комедији!
Писмо Ђорђа Стерије писмо о
коме је овде реч упућено је Јовану
Хаџићу из Вршца, 10 Априлија 864
(sic !). Оно је сигурно често штампа-
но и нарочито коментарисано јер до-
тиче питање српског језика у једном
још магловитом тренутку. И чини
ми се да можемо »узети себи у слобо-
ду« – израз који Ђорђе упућује Јовану
Хаџићу поводом Стеријиног текста
Примери учтивости који се односи
на све оне који »траже српски језик у
Загребу«! – и оно што каже брат Ђорђе сматрати
као да је мислио, рекао и написао сам Стерија!
Већ у првој реченици Хаџићу Ђорђе, по-
мињући његово многочитано Огледало, каже да се
у њему могу млади и нови ковачи српског језика
лепо огледати [...].
И нови ковачи српског језика.
Ево једног савршеног једанаестерца испод пера
песниковог брата, који би Данте потписао, јер му
не би било тешко да схвати слоговни ритам тог
стиха! Јер, Данте је у Комедији, њеној другој кан-
тики, Чистилишту, у XXVI певању, стих 117, ре-
као, кроз уста песника Гвида Гвиницелија, о тру-
бадуру Арноу Данијелу:
Fu miglior fabbro del parlar materno
[би] најбољи ковач матерњег језика.
Заиста, Ђорђе Стерија каже нови ковачи, а
Данте каже miglior, најбољи, за песника-ковача
Данијела; али када знамо колико је Дантеу,од
своје младости и збирке коју је написао као епи-
таф тој младости и изгубљеној Беатриче, Нови
живот, Vita nova, био значајан тај придев нови –
по коме је читав један уметнички покрет чији је
он родоначелник добио име, Ars nova, онда треба
да се мало дубље замислимо на тим подударнос-
тима!
Мене је увођење нових ковача српског језика у
писмо за Јована Хаџића још више одушевило, јер
сам три отмене плакете посвећене Јовану Стерији
Поповићу добио приликом боравка у Вршцу, не-
давно, где сам у градској библиотеци, на другом
спрату, на наковњу који ми је за ту прилику из
Сечња донео Миодраг Роган, извео неколико
властитих композиција и вероватно оставио не-
избрисив траг у музичком сећању присутних од
којих је мало који пре тога икада видео, а још
мање чуо чаробни звук тог најстаријег инстру-
мента, на коме је искована Орфејева Лира и Да-
видова Харфа!
Стерија и Данте, српски и италијански језик.
У једном писму од 20-ог јануар. 1832 – тридесет
две године пре овог брата Ђорђа Јовану Хаџићу
– Јован Стерија Поповић набраја своја знања јези-
ка, »поред матерњег језика, Латински, немецки и
Влашки добро«, и на крају каже:
И по мало Талијански знам.
Кад један песник као Стерија
каже »по мало... знам«, то зна-
чи »много више«. Присетимо се
сцене с Одисејем у XXVI певању
Пакла, када Данте кроз уста Верги-
лијева наводи читаоца да помисли
како он не зна грчки језик, да би
варка била још боље сугерисана, и
у Одисејевом стилу, а сви тумачи
то прихватише све до данас као ис-
тину! Стерија је знао довољно Ита-
лијански да би читао Дантеа у ори-
гиналу онолико колико је хтео и да
чак нешто од тога пређе и на брата
Ђорђа. Стеријанци би сада требало
да испитају да ли је један примерак
Комедије био у Стеријиној библио-
теци, или је Стерија имао прилику
да га листа негде другде, да се не
преваре као што су се дантолози
преварили с Дантеовим Грчким!
Три отмене плакете; од неколико табака на
лепој хартији, штампане као на високој штампи,
и с укусним корицама; управо објављене – пре-
досећам следеће – једна посвећена Стеријиној
преписци, друга Стеријином песништву и трећа
у којој Радомир Путник анализира Двадесет
Стеријиних реченица; све ми их је дао, после мога
појања и ковања на наковњу, њихов уредник и не-
побитно стручњак за Стерију, Душан Белча, што
сам схватио као хонорар за свој труд. А јавили
су ми да је сутрадан неки други посетилац оста-
вио за мене као поклон један наковањ у књижари
Службеног Гласника недавно отвореној у Вршцу.
Мораћу опет, по други пут, у Вршац, по наковањ!
Мистерија..Зашто читати Хамваша?
Милан Р. Симић1) Критичар је беспомоћан у односу на
велику уметност
Многи теоретичари књижевности знали су
како да нам препоруче књиге Кнута Хам-
суна. Али, ако би морао да бирам између
свих прочитаних, без размишљања, препоручио бих
текст Беле Хамваша „Уметност Кнута Хамсуна“. Јер,
довољно је да прочитамо само овај Хамвашев текст
и да схватимо шта је изворни осврт на нечије дело.
Да се уверимо колико је Хамваша „служила мисао и
хтела реч“, и да Он дефинитивно јесте од оних књи-
жевника и филозофа који су своје написано оста-
вили сваком добу, па и нашем. Стваралаштво Беле
Хамваша нама на услузи. Хвала му!
Сам почетак есеја „Уметност Кнута Хамсуна“ је
неочекиван, снажан, пун погодак. Хамваш у десетак
реченица износи све битне детаље из живота нор-
вешког Нобеловца. Да је био рибар, разносач угља,
обућарски калфа. Да није ишао у школу и да је готово
гладовао. Животопис уметника закључују одлазак у
Америку. И у Америци, Кнут Хамсун није бирао по-
слове. Чак, ловио је рибу све дивећи се небу и мору. И
тако... у Америци, Хамсун је написао свој први роман
Глад. Писао га је на крпама папира. Свеједно, Глад му
доноси светску славу, решава материјалне проблеме,
добиће највеће признање за књижевност. Покориће
писани свет. Новац му више не треба. Ни жена! До-
биће много, изгубити неће ништа. Сачуваће спокој,
живеће као и до тада. Како се већ навикао. Али, да ли
су се љубитељи књижевности широм света тек тако
лако навикли на ликове његове прозе? На његово
чудно дело! На једноставност јунака о којима пише.
Читајући есеј, примећујемо да је и сам Хамваш зате-
чен, очаран, изненађен. Зато презентује говор Хам-
сунових ликова: „Хм“, „Па“, „Да“, чак и „Добар дан“.
Или, замислимо ово: Када се роди дете, мушкарац
пита жену: Да ли си то све обавила? – Јесам“ – одго-
вара она- сада је већ све готово. Пишући овај текст,
баш на овом месту, да ми се не замери, помислио сам
како би изгледало да се Кнут Хамсун понашао као
његови јунаци у одбрани пред судом после Другог
светског рата. Да је и сам одговарао са: Хм, Па, Да,
итд. Али не, Кнут Хамсун је пред судом, између оста-
лог, рекао и ово: ...Они који сада ликују нада мном, јер
су победили, победили извањски, на површини, њих
нису посећивале породице, од најмлађих па надаље, и
плакали због својих очева, својих синова, своје браће,
затворене у овом или оном жицом окруженом логору,
који су били осуђени на смрт... И Хитлер је на крају
почео добијати моје телеграме. Дојадили су му... Ето,
ово је изговорио на суду Кнут Хамсун, уметник! Хм,
па, да... могућ је наш коментар! Али, вратимо се текс-
ту мађарског филозофа и књижевника. Дакле, Хам-
ваш нас на најбољи могућ начин упознаје са делом
чинећи то „преко“ разговора Хамсунових „речитих“
ликова код којих нема крупних речи и беспотребних
великих размишљања. То су ликови који максимал-
но јесу људски. Још истиче: Нагел је јунак Тајни: нема
позива, запослења. Живи. Негде му се нешто допа-
дне и он тамо остаје једно време, потом опет даље
лута док једног човека, животињицу, дрво, кућу, ми-
рис, осећа као сроднике, о њима до миле воље може да
сањари. Наравно, поменути су и заљубљени у чамцу,
учитељ, потом и човек који у великој пустоши се-
вера купује колибу, купује козу, оре, сеје, гаји овце...
после десет година постаје најбогатији у околини.
Није, дакле, морао у Америку! И тако редом, Хамваш
се осврће на модерну књижевност тражећи неког
налик Кнуту Хамсуну ... да би, потпуно неочекива-
но, тек закључио: Али тиме такорећи још ништа
нисмо казали. Критичар је беспомоћан у односу на
велику уметност... Хамсунова дела се не могу анали-
зирати. Док се тумачи, губи се у међувремену његово
најистакнутије својство које је највећа уметност:
непосредност. Кад неко прочита Глад, осетиће у
стомаку грчеве... а кад прочита Тајне, онда на-
пушта породицу, пријатеље, креће да живи, јер осећа
да је Нагел једини који одиста живи. Добро, де! Не
препоручујемо да читате Хамсунове Тајне!
Али, нешто друго хоћемо да истакнемо. То је Хам-
вашево мишљење: Критичар је беспомоћан у односу
на велику уметност. Хм, па, да! – тачно је то. Крити-
чари су беспомоћни и у односу на велику уметност
Беле Хамваша, али нико то да призна. Овим смо -
биће да је тако - ипак, нешто казали?2) Кад есеји сазнањима застрашују
(Над збирком есеја Беле Хамваша „Ода ХХ веку“
у преводу Саве Бабића)
Добри есеји су одговори који ни најпосвећенијим
читаоцима не остављају потребу питања! Одре-
да, сви есеји у збирци „Ода ХХ веку“ су сјајни, чак
има их са којимаБела Хамваш додирује саме врхове
есејистичког писања и размишљања, али: четири те-
кста у збирци заслужују „посебно светло“. То су тек-
стови: „Најтужнији човек“ (стр.44); „Кратка епизо-
да о могућности убеђења“ (стр. 49);„Хитри мангуп“
(стр. 52) и „Паника дела“ (стр.65). Поменути Хамва-
шеви записи, прочишћени и растерећени захтева да
буду „нешто најбоље написано“, настали у хаосу ХХ
века, постали су баш оно „много добро написано“ и
оно што застрашује никог другог до најпосвећеније
читаоце који су, овог пута, једноставно приморани
на питања! Заправо, могућ избор је застрашујући, а
тај могућ избор Бела Хамваш решио је овако: „Када
би ми неко предложио да изаберем између есесовца
и Панике дела, мислим да би одабрао хитрог мангу-
ма.“ Па шта је ту застрашујуће? Намеће се питање.
Зато, пођимо редом...
Ако се сложимо да је најдубље у Бели Хамвашу
филозофу свест о усамљености и заплашености дру-
гих; да је основна врлина његовог писма пластич-
ност, уз њу и сликовитост и оно поседовано духовно
што је нарасло до гордости оствареног мислиоца; до-
лазимо до тога да је читав Бела Хамваш Способност.
Шта то значи? Да је његова стварност једина, од-
носно тачна, и још: нешто много озбиљније: да Свет
пред њим није кадар да сакрије ниједну тајну! Значи
и то да је Бела Хамваш знао како треба оплодити раз-
мишљања о људском карактеру, нарави, потребама,
речју: поседовао је способност да домисли „вечну
ведрину“, све време имајући на ум да ће све своје раз-
откривене тајне и остварена расположења поделити
са нама кад-тад! Да будемо прецизнији: Бела Хамваш
мисли, опажа и пише ниједног тренутка не тражећи
Човека! Није за тим имао ни потребе, Човека је но-
сио у себи. Наравно, мислилац Бела Хамваш је све
то време пазио да не досегне крајњи врхунац, а тај
врхунац је статус Идеалног уметника. Јер: „Идеални
уметник је чудовиште“, записује Хајнрих Ман у свом
есеју „Гистав Флобер и Жорж Санд“. Да, Настанак
Беле Хамваша (тежак је то и дуг процес, треба се
избећи Паника дела?), је за посебну Велику причу,
толико велику да Светска уметност једноставно не
може без ње! Бела Хамваш, и то се мора једном рећи,
пишући, није ни помишљао на признања и награде
(присећамо се: било му је забрањено да објављује),
а добио је две највеће награде: Трајност дела, и још
већу награду: Читаност дела! Али, рекосмо, ставови
и посебна особеност Беле Хамваша понекад плаше,
чак застрашују! Враћамо се, дакле, на Хамвашев
текст „Кратка епизода о могућности убеђења“ у коме
нам онако „хамвашевски“ саопштава да „Снага се
може убедити, слабост пак никад“ (види: крај те-
кста). И, наравно, не оставља нам Хамваш никакву
могућност супрутног мишљења (а то и плаши!) јер
нам је ово саопштио најуверљивије како је умео, а
колико је и како умео, знамо!
Пођимо, дакле, од његовог текста „Кратка епизо-
да о могућности убеђења“. За многе, тешко је писати
о погледу на свет, не и за Белу Хамваша! Он одмах
истиче да је најбитнији наш „однос према убеђењу“.
Даље, Хамваш је дошао до спознаје како усвоји-
ти убеђење које је против „сопственог интереса“,
а дошао је и до истине да се никада не придржава
једног одређеног принципа и убеђења, односно по-
гледа на свет? Такав је случај и са нама, зар не?, или
би требао да је такав случај и са нама! „Људе није
зато немогуће убедити што се придржавају свога
схватања света и својих принципа, него зато што
заправо озбиљно немају ни принципа, ни схватања
Света, а нису их ни имали, нити ће их имати“, мисли
Хамваш. И још: прибележиће Хамваш оно кључно,
а то је да „Убеђење није питање аргумената, није
питање спретне расправе, а поготово не скривене
резерве истине, него питање снаге.“ Запамтите: пи-
тање СНАГЕ! Јер, где је снага, природно, близу је и
слабост! О томе се ради, Снага на једној, Слабост на
другој страни (есесовац, Паника дела, Хитри мангуп
/по мени?/). Отуда Хамвашев опомињајући и застра-
шујући закључак (понављамо га): „Снага се може
убедити, слабост пак никад.“ А сећате се, о погледу
на свет говоримо, и убеђењу говоримо! И зато, ни-
мало се не плашим да „разговарам“ са Белом Хамва-
шем, плашим се својих сазнања после тих „разгово-
ра“. Хоћу да учим, а Хамваш? Оставио нам је књиге
да учимо из њих! Ето. Тип есесовца, то је „Најтуж-
нији човек“. Није само Бела Хамваш био мишљења
„да је овај тип једно од великих открића нашег века“.
Тако су сматрали много. А и сам Хамваш више је
него јасан: „Тип есесовца је злочинац схватања све-
та и зато је он par eхcellence јаван човек“. Наравно,
у тексту, Хамваш је у „шетњи“ временом. Рећи ће да
тип есесовца није нов у историји, да га је било и у
доба Византије, инквизације (не чуди ни мало!), Ве-
неције, итд. И? Каква је казна за тип есесовца, његову
кривицу, злочин? Погубљење! Па, то је најлакше, нај-
безболније, хришћански, је ли? Али не! Бела Хамваш
мисли да би казна за тип есесовца била кад би био
примљен у друштво супрутног схватања света, али
потпуно сређено друштво, и кад би био принуђен
да живи заједно с другима. Ту би он ужасно патио...
A „Хитри мангуп“? Да ми не замери Остварени ми-
слилац, не бих о Хитром мангупу много јер „То је
циничан каријериста и насупрот Ханану и есесовцу,
односно великим страшилима, он је хитри мангуп,
онај окорели, дрски лакташ, бични лажов и бешчас-
ни издајник домовине, виртуоз двоструког морала
приказан у поглављу politique macabre.“ (Види: Бела
Хамваш, „Ода ХХ веку“, стр. 35). Толики о Хитром
мангупу? Заудара, ето...
Долазимо и до „Панике дела“. Читам. Хамваше-
ве речи су попут удараца ножем у месо! Да ми се
опрости овако поређене, читалачки сам ошамућен,
потпуно збуњен. Ово је текст којим смо Сви примо-
рани да тражимо и себе у њему (Свету панике дела!).
Не, ја не припадам овде? Али... Мисли су ми збркане.
Читам поново... Јесте! Није! Чекај, „страсно лудило“?
Да видимо: када сам последњи пут сео испод про-
цвале трешње и слушао песму коса? Не памтим...
Хладан зној, припадам... Ма, ја нисам од оних који је
ставио „сав свој новац на једну карту: дело“. А опет,
не, не и не! Ја не живим у паници дела! Је ли? Када
сам последњи пут сео... Хамваш, како си успео да
„иступиш из своје судбине кад год пожелиш?“ Како?
Питам глупост, показао си, нисам довољно пажљиво
ишчитавао... Свеједно, овај текст биће прекретница
у мом односу према стваралаштву. Да, баш тако. Не
плашим се разговора са Белом Хамвашем, разумем
колико могу. Застрашен сам, мени је довољно! Пани-
ка дела, непријатељ који те самеље и нема те више!
Е, такав је избор: есесовац, хитри мангуп, онај који
живи у паници дела. Враћамо се на почетак где Бела
Хамваш вели: „... мислим да би одабрао хитрог ман-
гупа“. Признајем, помало застрашен, питам се: да ли
је велика трешња, уљез у мојој шуми багрема , жива?
Присећам се њене велике крошње, јаких грана, њене
висине, коре... Већ сутра, одмах по сунцу, отићи ћу да
је видим. И тамо, да седнем, да одморим, да слушам
птице... Јер, нисам рођен да живим у паници дела; и
хоћу да искажем Снагу. Како? Учећи да располажем
стеченом влашћу (добро, тек треба да је стекнем, и
све се питам каква ће то борба да буде?О, мени... ) и
иступим из своје судбине гад год се пожелим! Да ли
случајно, Велика трешња израсла је Тамо, где сам се
у неколико наврата већ одмарао. А да ли сам тада,
одмарајући се, чуо песму птица? Не, не сећам се! Не
сећам се песме птица! Ето, о томе вам говорим...
(Из збирке есеја у рукопису „А то тонуће у
простору“)
Сава Бабић
ШТА БИ БИЛО КАД БИ...1.
У једној од песама из нове збирке Слободана Стојадиновића (Крчанов блок, 2009) налазимо ова два стиха и застајемо пред њима, отвара се поље које нас не оставља на миру.И размишљам шта би написао Принцип
Да је уместо њега пуцао АндрићДва припадника „Младе Босне“, два младића који пишу песме и покушавају да стиховима премреже и обухвате цео свет. Један од њих, Принцип напушта стваралачки поетски круг и активира се потежући оружје; други остаје медитативан и везан за књижевно стваралаштво. Крајњи исход знамо. Једино што нови песник, у ново време, данас поставља питање шта би било да је било обрнуто. Питање је толико хипотетично да га не треба претерано озбиљно узимати, само као игру, као што се и судбина поиграва људима. Могући закључак је да Принцип, да је било другачије, не би остварио дело које је написао Андрић. Значи свакако губитак за нас и за нашу књижевност. А шта је веће, значајније и вредније – остаје свакоме од нас као тешко питање које није лако, чак ни овако хипотетично, разрешити.
2.
Питање ни даље не да мира, не само зато што је хипотетично и остаје у домену комбинаторике, спекулација. На такав начин се може размишљати не само о појединцу и његовој судбини, него и о већим заједницама, рецимо народу. Шта би било да је…
Историја два века новије Србије гледано у глобалу, обухваћена једним погледом може да буде веома узбудљива. Историја устанака и ратова избацивала је на површину државнике и војсковође, али шта је с другим областима човекове делатности, како стојимо с великим ствараоцима, научницима и уметницима? Очито да времена нису била повољна, па ипак… Треба запазити још једну ствар: велики умови, уметници и научници, дуго времена су значајно пристизали из српских области изван Србије, треба чак истаћи: изван слободне Србије, с њеног аустроугарског руба, где је развој имао другачије могућности. Слободна Србија је била привлачна за све Србе с рубова, где се јављала јака потреба да се изузетне могућности реализују у матици, уграде у национални програм. Треба само испитати период до Првог светског рата и видети одакле је приспевала већина великих стваралаца. И таман када се нација нашла у значајној консолидацији, катастрофа великог рата је тешко погодила национално биће и окљаштрила га.
Довољно је ако само знамо податак да је у Првом светском рату пострадала трећина становника Србије. Шта су све могли постати ти изгубљени, ти побијени? Можемо још конкретније да промишљамо. Ђачки батаљон 1300 каплара, састављен од младих људи припремао се у Скопљу да би, када прођу обуку, били послати на фронт; како је ситуација на фронту била критична, они су раније распоређени у прве борбене линије. Готово половина је изгинула или касније страдала. Колико је међу тим младићима било талената, будућих уметника или научника? Песника и романсијера било је доцније у Србији, можда се у том домену сеча и не види (истина ни Црњански ни Андрић нису били онда у Србији), али постоје домени где се недостатак јасно види. Једна од најтананијих грана уметности – музика, њени носиоци композитори, домен је у којем смо увек оскудевали: није немогуће претпоставити да су будући таленти пострадали и нису се остварили. Тако је, на пример, и у филозофији. Још конкретније: Срби су имали истинског оствареног филозофа у лику Боже Кнежевића (1862-1905), потом Бране Петронијевића (1875-1954) – а где су нови кораци, они великани који треба да наступе тридесетих година двадесетог века? По закону вероватноће они су страдали у току Првога рата, потом је уследио и Други... Изгубљене су генерације. И за науку и за уметност. У неким областима се то не види довољно јасно, али у другима, можда оним најтананијима, зјап је огроман.
Руси емигранти су онда одиграли велику улогу надомештања интелектуалних и стручних људи, нарочито у православном делу Југославије, односно у Србији. Они су заправо уздигли за неколико спратова земљу и надокнадили на известан начин оне евидентне губитке у ратом десеткованом народу, настрадалим млађим генерацијама. Тај допринос је због идеолошких разлога доцније био прећутан и заборављен.3.
Колико год је остварени велики таленат значајан за нацију, он је само условно националан, јер израста из једне културе, а заправо чим се оствари, припада целом човечанству. То је истински критеријум за велики и остварени ум.
Све увек зависи не само од услова унутар једне нације, већ пре свега од величине талента и његове неге, раста. Таленат у свом остварењу мора бити анђеоски, намењен другима, а не демонски. Сваки човек, кажу нам, рађа се с талентом, кога је увек недовољно, треба га развити, довести на високу разину, што значи истрајно радити. Сваки човек је, заправо, микротеос.
Библија, Стари завет одмах на почетку каже да је Бог створио човека „по обличју својему, по обличју Божијему“, како преводи Даничић (а и Лујо Бакотић). Свети ахијерески синод „исправља“ превод и каже „по лику своме, према лику Божјем“. Ако се добро сећам, на старо(црквено)словенском се користи „подобије“. Да ли су то добри преводи? Требало би завирити и у друге преводе, a рабин Исак Асиел тај исти стих данас преводи: „и створи Бог човека у лику свом, у лику Божанском“. Биће да је „подобије“ бољи превод који не истиче само физичку сличност. Или, за разлику од нашег данашњег схватања језичког израза, облик и садржина се нису ни разликовали.
Само из лошијих превода је могло настати сликање и вајање Бога као човека, јер ако је Бог створио човека по свом лику, онда је и он сличан човеку и тако се може представити. Човек као да и не може другачије да замисли Бога, само конкретно, наивно, детиње, као старог и мудрог човека, можда са седом брадом. А заправо Бог се не може никако конкретно представити. Он је много више од свих таквих представа, апстракција коју је немогуће на тај начин конкретизовати.
Зато би, можда, било боље рећи да је Бог створио човека сличног себи али по способности да ствара, гради. Прерогатив Бога је твораштво, својство човека је стварање. Не физичка сличност, која је и сасвим неважна, него суштинска сличност: човек је мали творац, мали бог.4.
Док је остварење још мало, може се мерити индивидуалном судбином његовог творца; чим се уздигне високо – мере више не постоје, оно постаје универзално и може се на разне начине тумачити а да се не поремети.
„Не-потрошачка“ музика претходног века и код нас је тежила да сустигне европски пут, а када му се сасвим приближила, могла је видети да опонашање није права стаза, морала се вратити дубоко у корене свога народа или поћи према истоку. Највећа дела обухватила су и корене и запад и исток, све што је људско треба обухватити и уградити на високој разини у ново дело. А што се тиче музике, још увек важи мисао: кажи ми какву музику слушаш, казаћу ти ко си; мисао важи и за појединца, и за заједницу, за нацију, државу.
Један од највећих композотора 20. века дошао је до формуле: "Домовина је светиња. Али је још већа светиња човечанство".
Игор Вукојевић
Херој улице
са свом овом сићом у џепу
можда бих могао постати херој
херој улице
са празним цревима овим
можда бих могао
у небо да се винем
као балон дечији
као тигар од папира
са прљавом њушком овом
погледом љутим огњеним
и поцепаним оделом
можда бих могао
можда бих могао бити цар
сиротињски цар
са свитом и стражом
од бола и суза сачињеном
и престолом од маховине
са коњима рагама пробраним
са трубама сетним уместо фанфара
са дворском лудом што
безочно на мене личи
са царицом која ми лукаво
повлађује у свемуАко
ако сам Сахара
ако сам песак живи
ако сам камен воденични
што дане меље и муку меље
у прах златни прах васељене
под чијом крошњом
под чијим уздахом тешким
оставити кости ћу распеване
оставити крик запретен
у тишини страсној
месечини згрудваној у оку
орла пијаног од висине
од неба царским резом порођеног
из уста песника
из утробе рибара и мудраца
лепотом умирања сунца очараних
тим наранџасто крвавим вулканом
што упија у себе
млеко камиље и пољубац шкорпије
и љубав жене под велом сакривене
због које крварим крварим лудо
ја песак ватрени
ја камен мироточивиНа литици језној
ништа то није
мој Овидије
живот црва
ил живот орла
под црним сунцем
на литици језној
у таласу рикајућем
чекајући дан
стиснутих зуба
у грчу ситних откровења
у магли црвеној
без речи сувишних
само јад прождрљиви
и куле у небо одапете
сутра не долази
а свега има
ту около
све дрхти све у ковитлацу
ето то то ја ждерем
то ништа то ја жваћем
то ништа
то није
мој драги
мој оче
мој ОвидијеКрај лета
крај је лета
и Сава је ниско
новобеоградски сплавови
насукани искривљени
моле се свом кишном богу
за неку капљицу
како би живнули
крај је лета
и ја сам још ниже
насукан искривљен
молим свог личног анђела
и личног ђавола успут
за још једно пиво
како бих живнуо
из овог мог дремежа
што вуче ме неприметно
у загрљај братски
пијаних сомова
који рибљим својим језиком
поручују да живот на дну
све у свему
може и весео да буде
ако довољно велика уста имаш
и јаке зубе
да у сваком тренутку
сопствено милосрђе
можеш са лакоћом
да пождерешГужва бол и угриз
ми
ми смо та гужва
крви и меса
на граници светова
што куцамо нестрпљиво
на врата благостања
чврсти и одлучни
да зграбимо нежно
кредитне картице и хипотеке
на душе наше јефтине
заглављене у банкоматима
олтарима новим
без којих
живот шупље звучи
као празна шерпа
која не силази са стола
за тзв. губитнике транзиције
а то је тричавих 4/5 пука
што завија грозно и кука
ма не да ме глава цепа
него ме од свега
и нокти боле
и мом псу је мука
где је та невидљива рука
та рука звери
да откинем је сласноА Ф О Р И З А М
Предраг Миливојевић
Намножише се код нас Кинези: све Тај Кун до Тај Куна.Часне кости
Пер ЛагерквистДва народа су водила
један велики рат. Били
су врло поносни на
њега, а он је у њима и даље
будио страсти према којима
обичне људске страсти нису
ништа. Преживели остаци
тих народа подавали су се
својим страстима с фанатич-
ним жаром. На обе стране
границе, где су вођне битке и
ратници свирепо касапљени,
подигли су велелепне спо-
менике палим борцима који
су жртвовали своје животе
за отаџбину и сад почивају
њеној земљи. Посећивали
су та места, свако на својој
страни, над главама маса су
држали ватрене говоре о хе-
ројима чије кости су нашле мир у земљи, освешта-
не херојском смрћу, овенчане славом за вечита
времена.
Али у оба народа се пронео ужасан глас да се
ноћу нешто догађа на старим бојиштима. Устају
авети, мртви устају из својих гробова и прелазе
границу, траже једни друге као да су се помирили.
Слушајући то, сви беху дубоко
потресени. Пали хероји, они које
цео народ слави, они се састају с не-
пријатељем, братиме се с њим! Па
то је ужасно.
Два народа су послала комисију
да се та ствар испита. Притајили су
се иза неколико преосталих, сасу-
шених стабала и ту сачекали поноћ.
Страва и ужас, слутња се обис-
тинила! Из пусте земље су устајале
страшне авети и упућивале се пре-
ко границе, чинило се као да нешто
носе.
Испуњени срџбом, чланови ко-
мисије се упутише према њима:
Па зар баш ви, који сте себе
жртвовали за своју земљу, ви које
славимо изнад свега, којима ходо-
частимо и одајемо почаст, ви, чија
вечна кућа нам је светилиште, ви се братимите са
непријатељем! Мирите се с њим!
Пали хероји зачуђено погледаше комисију:
Ма којешта. Мрзимо се више него икад. Само
размењујемо кости, покопани смо без икаквог
реда.
Са шведског превео Звонимир Поповић
Гнездо чешљугара
Жил РенарНа месту рачвања једне гране наше трешње
налазило се љупко гнездо чешљугара, за-
обљено, савршено, сво од влати траве
споља а од паперја изнутра, у коме су се управо
била излегла четири птића. Рекох оцу:
„Готово да пожелим да их узмем и одгајим.“
Отац ми је често објашњавао да је грех затвори-
ти птице у кавез. Али тога пута, без сумње уморан
од понављања једне исте ствари, не рече ништа.
Неколико дана после тога, рекох му:
„То би се без по муке дало урадити. Прво ста-
вим гнездо у кавез, па окачим кавез на трешњу,
а мајка ће хранити младе кроз шипке све док им
више не буде потребна.“
Отац не рече ништа о тој мојој замисли.
И тако, преместих гнездо у кавез, окачих кавез
на трешњу, и деси се онако како сам и предвидео:
одрасли чешљугари су без оклевања доносили
младима пуне кљунове гусеница. Отац је издале-
ка посматрао, забављен као и ја, њихово китњасто
пролетање тамо-амо, обојено црвеном бојом крви
и жутом сумпора.
Једне вечери рекох:
„Птићи су довољно ојачали. Да су слободни,
већ би одлетели. Нека проведу још једну ноћ са
својом породицом, а сутра ћу их унети у кућу; ока-
чићу их на мој прозор, и молим те да ми верујеш
да на целом свету неће бити много негованијих
чешљугара.“
Отац не узврати на то ништа.
Сутрадан затекох кавез празан.
Превео са француског Мирослав Савић
Крај странице