Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KNJIŽEVNE NOVINE BROJ 1118, JUN 2005
IZ SADRŽAJA: - Đovani Papini: Pesnicima - Luka Prošić: Kant i pitanje “konačnosti u čoveku” - Radomir Andrić: Iz donske beležnice - Gradimir J. Moskovljević: Beograd - Mirjana Marinšek Nikolić: Kukuruzni čovek - Branko Stojanović: Ilustracije Mome Kapora - Zoran Raičković: Glumac u postmodernom diskursu - Srba Ignjatović: Žive rane - Proza i poezija: Saša Hadži Tančić, Dušan Stojković, Nebojša Ćosić, Bogdan Radulović, Edgar Alan Po, Filip Tanselen, Vuk Krnjević, Dimitrije Nikolajević, Obren Ristić, Joan Flora... - Književna kritika, književni, likovni i pozorišni život, istoriografija, religija, dopisi, saopštenja...
novi prevodi
Edgar Alan Po
Anabel LiPre mnogo leta to je bilo -
U carstvu ovom, gde more sni,
Devojče milo sanje je snilo,
Imena bajnog Anabel Li,
Ko druge mome živela ona -
Al zavolesmo se nenadno mi.Ona bi dete, ja dete isto,
U carstvu ovom gde more sni,
Ljubavlju se volesmo čistom
Ja i moja Anabel Li.
Na toj ljubavi zaviđahu nam
Sa neba krilati anđeli svi.I dogodi se pre mnogo leta -
U carstvu ovom, gde more sni,
Da noćni vihor sa neba pade
I sledi moju Anabel Li;
Rod je plemenit odnese tada
Da daleko od mene spi,
Mrtvo joj telo zemlji preda -
U carstvu ovom gde more sni.Na nebu zbunjenim anđelima
Za bledim čelom zavist bdi -
Da! - to je razlog (za koji zna se
U carstvu ovom gde more sni)
Što iz oblaka sunu vihor
I sledi moju Anabel li.Al naša ljubav nad ljubavima
Starijim, mudrijim od nas bi,
Za njom po snazi ostaše svi -
Anđeli na nebu što ih ima,
Niti pod morem dusi zli,
Rastavit ne mogu dušu moju
Od duše lepe Anabel Li.I kad mesec sine, u sne me s visine
Odvede mojoj Anabel Li;
Ispod sjaja zvezde vedre oči jezde
Moje prelepe Anabel Li;
I sa valom samim na obali čamim,
Pored moje drage, neveste, života -
Na obali mir, vekuje joj hum,
Do huma joj pir, večnog mora šum.
Sa engleskog jezika
prevod: Sofija Kalezić
prepev: Slobodan Kalezić
Međunarodna književna saradnja
Skup pisaca u BugarskojU organizaciji Saveza bugarskih pisaca u Sofiji je od 26. do 29. maja održan međunarodni susret pisaca. Program susreta obuhvatio je dvodnevni simpozijum i dve međunarodne književne večeri. Pokrovitelj ovoga skupa bio je Georgi Prvanov, predsednik Republike Bugarske, dok je opšta tema skupa bila Moć i nemoć reči - 60 godina po okončanju poslednjeg svetskog rata. Naravno, ova globalna tema imala je i nekoliko konkretnijih podtema, uključujući i posebno aktuelnu o literaturi u svetu globalizacije.
Na ovom skupu uzeli su učešća pisci iz Rusije, Turske, Francuske, SAD, Makedonije, Grčke, Irske, Italije, Španije, sa Kipra, iz Kine, Ukrajine, Belorusije, Izraela, Indije, Švedske, Sirije i Srbije i Crne Gore, Srba Ignjatović i Risto Vasilevski. U šarolikom skupu pisaca najpoznatija imena bili su Jevgenije Jevtušenko (koji tokom godine delom živi u SAD, gde “privređuje” kao predavač kreativnog pisanja na univerzitetu, a delom u Rusiji, ugledni bugarski pesnik Ljubomir Levčev i stari ukrajinski bard Ivan Drač. Republika Makedonija takođe je imala reprezentativnu delegaciju. Sačinjavali su je akademik Milan Đurčinov, akademik Gane Todorovski i pesnik Branko Cvetkoski.
Veoma dobro su primljena izlaganja i književni nastupi naših predstavnika. Sva izlaganja uskoro će se pojaviti i u vidu almanaha, i to u bugarsko-ruskoj koprodukciji. Ovom prilikom je takođe bilo reči i o razmeni antologija i tematskih brojeva časopisa kao prirodnom nastavku obostrano korisne književne saradnje.
Sila i moć u međunarodnim odnosima
Krstaški pokret
Ivan NinićOd stvaranja hrišćanstva, na evropsku istoriju ništa nije uticalo tako snažno sa istoka, kao krstaški pokret. Vojne ekspedicije organizovane od strane hrišćanskih država Zapada protiv islamskih zemalja, u cilju preuzimanja kontrole nad Svetim gradom Jerusalimom i ostalim mestima vezanim za zemaljski život Isusa Hrista, poznate su kao Krstaški ratovi. Između 1095. godine, od Prvog krstaškog pohoda, do 1291, kada su Mameluci osvojili Akru, trajali su ratovi. Devetsto godina posle tih militarističkih akcija, istorijske rezonanse ovih kretanja još vibriraju. Knjige, televizijske serije, igrani filmovi u bezbroj varijanti tumače ovaj istorijski period. Sem toga, sadašnja politička previranja na širem području Srednjeg istoka dodatno provociraju interesovanje za istočni greh zapadnoevropskog plemstva, srednjevekovnih vitezova, sveopšteg plemstva zapadnog hrišćanstva. Sve političke rak-rane današnjice, od etničkog čišćenja do antisemitizma, imaju svoj mračni prolog u ovim dešavanjima.
U jedanaestom veku zapadna Evropa je bila podeljena na bezbroj jačih i slabijih feudalnih poseda, jedva da su se mogli nazivati državama, koji su bili manje ili više kontrolisani od Vatikana. Siromašni i varvarski Zapad naslućivao je iz nesigurnih, ali dopadljivih priča retkih povratnika sa Orijenta, o neverovatnom sjaju i bogatstvu istočnog sveta. Apel vizantijskog cara Alekseja Komnena, upućen papi Urbanu II, da ga Zapad podrži u borbi protiv Turaka, stigao je u pravi čas. Papa je krajem 1095. proglasio Prvi krstaški rat. Stvoren je dobar izgovor da se krene na Istok u oslobađanje Svetih mesta! Nije bilo teško skupiti vojsku od 60.000 ljudi sa 6.000 vitezova, da krenu u borbu protiv nevernika. Kampanja u Maloj Aziji nije bila laka, ali je hrišćanska vojska stigla u istočne krajeve Mediterana i nedaleko od Bejruta ušla u teritoriju fatimida Kairskog kalifata. Oni su bili šiiti, neprijatelji sunitskih Seldžuka Bagdadskog kalifata. Fatimidi preuzimaju 1098. Jerusalim. I tako, hrišćanske jedinice, koje su krenule da povrate Jerusalim od muslimanskih nevernika, dolaze do saznanja o podeli u islamskom svetu koja traje do danas. Godinu dana kasnije, 1099. krstaši zauzimaju Jerusalim.
Vojska, seljaci i plemići, dugo odsutni iz svojih domova, željno se vraćaju dalekim zavičajima. Mnogi dezertiraju, dok se drugi regrutuju, privučeni pričama o istočnom bogatstvu. Treći zasnivaju porodice sa tamošnjim devojkama i u tim kretanjima nastaje neverovatno prožimanje istočnog i zapadnog iskustva u svim segmentima civilizacijskog prostora. Evropa dobija novu istorijsku dimenziju, svoje alternativne tokove. U Svetoj zemlji, u toj dislociranoj Evropi, stvaraju se nova bratstva, društva koja imaju humanitarni, ali i ekskluzivni aspekt. Vitezovi religiozno-vojnog reda Svetog Jovana i templari samo su najpoznatiji među mnogima. Uopšte, nova politička tvorevina zvana Jerusalimsko kraljevstvo, imala je svoju infrastrukturu nepoznatu u dotadašnjoj feudalnoj Zapadnoj Evropi. To društvo će se izmeniti u 12. i 13. veku i doprineće razvoju budućeg Zapada.
Jedno od nasleđa krstaških ratova je odnos između katolika i istočne crkve, kao i između hrišćana, Jevreja i muslimana. Mnogi u islamskom svetu smatraju da su krstaši inicirali vekovnu evropsku agresiju i eksploataciju Istoka. Liberalna Evropa zna za varvarstvo, surovost i fanatizam krstaša. Ipak, opravdanje za njihove postupke nalaze u muslimanskoj agresiji na Vizantiju. Međutim, u vizantijskim Grcima krstaši su našli slabe saveznike.
Zapadnjaci su uporno odbijali da je njihova motivacija pohoda na Istok naseljavanje Levanta ili profit bilo koje vrste. Uvek je naglašavano da je najvažniji, jedini cilj krstaške akcije rekonkvista i čuvanje svetih mesta. Ako je Jerusalimsko kraljevstvo i bilo neka vrsta kolonije, ona je imala prvenstveno ideološku, a ne privrednu pozadinu. Neki današnji proučavaoci krstaškog pokreta prave paralelu sa cionizmom i stvaranjem države Izrael. Za Jevreje, razumljivo, smisao stvaranja te države ima dublji i potpuno drugačiji smisao.
Bez obzira na pretpostavke istoričara, činjenica je da su mnogi krstaši odlazili u pohod na Istok, ne zbog apela Vatikana, već želje za bržim sticanjem bogatstva. Iako je cilj osam krstaških ratova bio kontrola Svetih mesta u Palestini, osvajanja Istoka odvijala su se na daleko širem prostoru od Severne Afrike, preko ostrva istočnog Mediterana i vizantijskih zemalja, gde je uspostavljeno Latinsko carstvo. I to ukazuje više na ekonomski, nego ideološki motiv.
Među teološkim i političkim teoretičarima razvila se još jedna zanimljiva polemika: u kojoj meri je dozvoljena surovost u ratu, ako su ciljevi i “uzvišeni”, kao što je, na primer, oslobađanje “svetih mesta”. Čak se i sopstvena smrt u ratu ocenjuje kao put da se stigne u carstvo nebesko koje se drugačije ne bi moglo dostići.
U istoriji evropske kulture krstaška vojna kampanja ostavila je tragove i van militarističkih i političkih polemika. Pisci, slikari i graditelji devetsto godina se inspirišu krstaškim akcijama. Mnoge ličnosti, poput Ričarda Lavljeg Srca, Fridriha Barbarose, Svetog Luja Devetog, pa i protivnik hrišćana, Saladin, ostaju trajno zapisani u mitologiji zapada. Treba razgraničiti istorijski pojam krstaštva od tragova koje je taj pokret ostavio u evropskoj umetnosti od rane renesanse do devetnaestog veka.
Međutim, gledano kroz istorijsku perspektivu, ako se poveže sled događaja, čovek ne može a da se ne priseti da je islam, iskrcavajući se na Balkan, osvojio više teritorije nego što su to učinili krstaši u Palestini i Siriji, i ostavio dublji trag na evropskom tlu, desetak generacija kasnije. Borba srpskih i hrvatskih plemena i ostalih balkanskih naroda protiv Turaka deo su romansirane evropske mitologije koja je krunisana izvesnim uspehom u Balkanskim ratovima. Libanski Maroniti i muslimanski predeli Balkana podsećaju nas stalno da su recidivi krstaških pohoda još uvek prisutni u ranjivom organizmu evropskog kontinenta.
Engleska i francuska kolonizacija Levanta i Severne Afrike, pa i cionistička ideja i akcije, rodile su i sve više jačaju arapski nacionalizam, koji je stvorio pan-islamizam. Sva ta kretanja i tendencije dovele su, u krajnjoj konsekvenci, do militantnosti Osame bin Ladena, koji nedvosmisleno ponavlja da se bori protiv zapadnih, jevrejskih i marksističkih krstaških akcija. Odgovor svim ovim neprijateljima islama je džihad. Današnje teorije mediavelistike, romanticizma, orijentalizma, nacionalizma i imperijalizma beskonačno preispituju kombinatoriku islamskog lavirinta.
Istorija se ne ponavlja, kreće se spiralno. Nekada nam se čini da je prepoznajemo, ali to nije ono što smo mislili. Nova kretanja u islamskom svetu prisiliće Zapad da preispita teoriju pozitivne energije i pronađe pravi odgovor.
Stalno proučavanje značenja krstaškog pokreta moglo bi dovesti do novih, uspešnijih i spasonosnih saznanja.Odlazak pesnika
Joan Flora
 |
Šta ćeš pisati danas? Po redu kako budem nastavio da živim, treba |
A sa druge strane, svaki dan
svoj hleb ima, što kažu najstariji
od naših bližnjih.
Kuća
Sanjao sam najpre deka-Savu, rumenih obraza,
kako spava u nekoj novoj kući.
Spavao je mirno i vedro, ali se najednom
izbudio (šta li gledaše u snu nisam znao, ali se
u mome snu činilo da se ruši zid, tavan više
nije bio tavan, već neka vrsta šupe
što je zinula u nebo) i kažem, deda se
probudio naglo, nastojeći da stane na noge.Zatim sam sanjao i oca. Činilo se da zajedno
stojimo na vrhu brega i pažljivo gledamo
spram neke sive, kamene kuće.
Beše to nova kuća, mogla je biti i moja,
sa četiri prozora, ali beše ukrivo i sklona padu.
Ma nije uopšte kriva, nastojao je otac da me uveri,
ama otkud, pa to je tvoja kuća i čak i kada bi pala,
tako da treba znati da ide ukrivo na sve četiri
strane sveta, u isti mah.
Večna prošlost
Govorio sam sinoć, s neskrivenom gorčinom,
o neponovljivosti životnih činjenica.
Mislio sam na nadiranje trena, u stvari
u pogledu tela,
na konačno slaganje crvenog snega,
u skrivenom tkanju,
pod travom.
Sinoć sam govorio glasom u vidu strmoglavog
ređanja zvukova;
jablanovi su se sušili u aleji
pred mojom kućom, prevrtali su se
pod asfaltom vrapci i svrake.
Sinoć, o večnoj prošlosti.
20. 2. 2002.
Ulica Kalea Viktorija
Hodam ulicom Kalea Viktorija, s mrtvacem
u naručju.
Prijatelj sa fotografije imao je tada
tanjir i čašu sa vodom u ruci; stalno
gvirkajući kroz naočare u vrata
sa visokim ramom (od ulaza? od izlaza?).
Čaša se kreće uvis sve do pentagonalnog
čvora plave kravate.Hodam ulicom Kalea Viktorija
sa mrtvacem u naručju.
Kako je mekan taj tepih od lišća već
izgaženog sasvim,
kako je hladno, mada i nije neki
studen dan.Hodam ulicom Kalea Viktorija
i stiskam sebe u naručju.
Podizanje skele
Moje su ruke krvave. Sa deset prstiju
smoždio sam na hiljade gusenica
što su napale jedini lastar loze u dvorištu.
Strpljivo kao stolpnik ubiram, jednu za drugom,
meke i dlakave mahune, smoždim ih levom
rukom, a desnom ih stiskam.
Zelena kaša, nabujala sva, mogla bi prekriti
čak i spoljašnji zid manastira Voronjec,
onog na kojem je Strašni sud naslikan.Sinoćnja oluja izmestila je sve gusenice
s duda čiji je busen loze s rubinastim grozdovima.
Opraću ruke vodom i sapunom, deterdžentom za veš -
nedozrela zena boja prodrla je zauvek
duboko u potkožni malter. Sinoćnja oluja,
na hiljade gusenica, naprasna kiša,
već uzrelo grožđe, krvave ruke.
Neznani zograf koji žrtvuje hiljade života
upravo u času podizanja skele.Sa rumunskog:
Adam PuslojićBeleška o pesniku
U četvrtak, 3. februara, iznenadno je u Bukureštu preminuo znameniti pesnik i prevodilac Joan Flora (1950). Ponikao je u uglednoj rumunskoj porodici iz srpskog Banata, a školovao se u Vršcu i Bukureštu. Živeo je i stvarao na maternjem rumunskom jeziku u Pančevu i Novom Sadu, u autentično multikulturnim sredinama. Prevedene na srpski, njegove rane knjige Terapija rada (1981) i Činjenično stanje (1985), za kojima je usledio još niz ostvarenja, sugestivno su odjeknule u tadašnjem našem sveukupnom poetskom i kulturnom kontekstu. Nagrađivan je u Strugi, dobitnik je Nolitove nagrade i nagrade Društva književnika Vojvodine.
Od 1993. živeo je s porodicom u Bukureštu radeći u Ministarstvu kulture na pitanjima knjige, potom u tamošnjem Muzeju literature, da bi, ne tako davno, postao sekretar Saveza rumunskih pisaca. Prevodilački rad Joana Flore jedan je od mostova između naših bliskih, susednih kultura. Ovaj izuzetni pesnik, koji je bio odomaćen u oba jezika, preveo je, između ostalog, kompletno delo Vaska Pope na rumunski i sačinio antologiju srpske poezije (dva izdanja) koja seže od Svetog Save do danas.
Ovaj izbor sačinjen je iz Florine zbirke pesama Doručak pod travom (2004).
Promocija
Ružica Mrvić
Kada je dosta sveta oko mene, osećam se tako, kao da mi je okraćala koža. Oko devet sati, kada su otišli svi gosti sa promocije, nas nekoliko, lokalnih, selo je za jedan dupli sto. Motalo mi se nešto po utrobi. Nije glad, nego neka odvratna praznina. Pogled mi je bio uperen u ugao kafane, ne bih li videla zažarene zenice, koje raspaljuju moju maštu i gone osećaj usamljenosti. Ali, ništa! Samo mrak, i dim koji se komeša. Moja (ne)drugarica uzima kurton od novinara R. P. da veže kosu. Cereka se nepristojno. Milan Brujić, pisac, skoro slep, gleda Mariokova u grudi, pri tom misleći da ga u oči gleda, i kaže mu: “Mariokov! Ti, si govno, a ona je velika pesnikinja i kraljica!” Mariokov, iskežen, okreće se prema meni i govori neke svoje stihove. Ja ga i ne slušam. Pokušavam nešto da kažem Marku (Milanovom sinu), ali Milan se buni. Svom sinu vrlo grubo zabranjuje da priča sa mnom. “Slušaj! Ti gledaj svoj bedni život! Ona je moj život i ne mešaj mi se u život!” Zveket praznih čaša mi para uši. Pljušte uvrede kao kiša. U uglu kafane nikog nema. Moje (ne)drugarice sa divljenjem gledaju u mene. Ne znam, samo, čemu se one dive! Iza tih staklastih pogleda, velika praznina. Meškolji se jedna, sa velikom pozadinom, na stabilnoj stolici i razvlači repić umotan u kurton. Gledam je i osećam se i ja, kao upotrebljen kurton. Gde li su svi ovi ljudi bili kada sam se ja koprcala po dnu? Skoro svi su na dnu, ali ne na onom na kom sam ja bila. Oni će izneti ruke pune blata. Ja mislim da sam, bar noćas, iznela školjku punu bisera, koji se po tlu rasipaju. Gase se svetla. Moja (ne)drugarica, sa velikom pozadinom, ustaje. Baca kurton na sto. Krvav pogled upiljila u mene i otežalim jezikom mi kaže: “Slušaj, mala!” Pogledam je odsutno, i dalje tražeći sebe. “Kada ne budeš bila u fazonu knjiga, javi mi se!” “Nisam ja u fazonu knjiga, ja sam u svom fazonu.” Odlazi, teturajući se. Za njom pođe i kafanski vonj. Ustaje druga i ljubi mi ruku. Pecnu me njen zadah po ruci. Obuze me prijatna toplina. Moj spasitelj, Milan, ustaje. Ustajem i ja. Dok izlazimo, provirujem kroz zamagljen prozor. Šaljem poljubac onima koji su ostali za stolom. Stoji kurton, pored pune pepeljare, kao jedini svedok. Hladan vazduh mi reže obraze i polako briše kafanski vonj sa mog lica. Plovi taksi po uskim ulicama. Milan nešto mrmlja. Ja mu pričam o livadama, na kojima umire bilje u nežnom milovanju. Pričam o ogoljenom drveću. Milan mrmlja glasnije od motora. Stižemo ispred Milanove kuće. Pomažem mu da izađe iz taksija. Laku noć i dobro veče, tugo! Gori po neko kandilo na Novom groblju, kao zakasneli svitac. Gledam u svoje bezlično lice, koje se kao prostota, oslikalo na zamagljenom staklu.
Prevodi na makedonski jezik
Proza Jovice AćinaIzabrane priče Jovice Aćina, pod naslovom Seništa i drugi raskazi (Aveti i druge priče), objavljene su nedavno na makedonskom jeziku. Izdavač je “Akra” iz Smedereva, a prevodilav je Risto Vasilevski, poznati pesnik koji je dosad preveo sa srpskog na makedonski i obrnuto više desetina književnih dela.
Ovaj izbor Aćinovih priča predstavlja svojevrsnu antologiju njegovog proznog stvaralaštva, veoma cenjenog i visoko vrednovanog. Aćinovu prozu karakteriše izuzetno zgusnuti jezik, kaže prevodilav i recenzent Vasilevski; odnosno, u njoj autor “spaja veoma udaljene vremenske događaje i svetove, s svom njihovom autentičnom faktografijom i ambijentalnom aromom, tako da deluju kao da im je čitalac i svedok i tumač”. On stvara imaginarne, fantastične i fantazmagorične slike, odnosno “otkriva istorijski i književno već potvrđene kodove”; zavodljivo i ubedljivo pripoveda, tako da čitalac biva “zarobljen čarima i širinom priče”.Pesme Aleksandra Miloševića
Nedavno je objavljena nova zbirka pesama Najmalata jagula na svetot (Najmanja jegulja na svetu) na makedonskom jeziku autora Aleksandra Miloševića (1940), koji živi u Stokholmu. Objavljena je u izdanju Matice Makedonske iz Skoplja. Izbor i prevod uradio je Razme Kumbaroski, a crtežima je obogatio akademski slikar Jone Simonce.
Aleksandar Milošević, lekar po profesiji i pesnik po vokaciji, objavio je više pesničkih knjiga na srpskom jeziku, a ovo je prva na makedonskom. U knjigu su uvrštene većinom pesme sa makedonskim temama i motivima, slike ponesene iz detinjstva i kasnije. Jer, on je i rođen u Ohridu, gde su mu roditelji bili predratni učitelji. I slika na koricama knjige je kuća u kojoj je pesnik rođen, čiji je autor ohridski umetnik V. Naumčeski.
Miloševićeva zbirka naišla je na veoma pozitivan prijem kod kritičara i čitalaca u Makedoniji. Jedan od razloga je, svakako, i sama činjenica da se u njoj na poetski evokativan način govori o toposima makedonske istorije i duhovnosti.
Крај странице