Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1130, јун 2006.
Књижевно-филозофска школа у Крушевцу
ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Српско питање – питање истине
Мали народи, какав је српски, не сме своју културу, своју националну самосвест и своју визију будућности дејствено да лиши накнадне памети: критичког односа према прошлости и увиђања својих заблуда, предрасуда, митова, грешака, националних лажи. Ако се приберемо, освестимо истинама, затрајемо културом, поново ћемо да се успоставимо као слободарски, моћан и историјски народ.
Добрица ЋосићЧаст која ми је указана да будем први говорник на овом скупу, забринула ме одговорношћу: са толиком сенком за собом, загледан у залазак, шта ја могу да кажем што заслужује вашу пажњу? Моје свеске су исписане. Моје идеје су изговорене и од многих савременика порекнуте, због чега нисам несрећан. А нека моја предвиђања су ме људским несрећама потврдила, због чега јесам несрећан човек. Које моје знање и искуство људима премореним српском стварношћу може да припали разумну наду у будућност подношљивију од садашњице, питам се са недоумицом.
Као писац замишљен над југословенском и српском стварношћу, ја сам у разним историјским етапама српско питање видео са нагласцима: као социјалистичко, као цивилизацијско, као демократско, као државно питање. А како га видим данас јуна 2006. године? По мом разумевању нашег стања, положаја и егзистенцијалних императива, српско питање данас је умно питање; српско питање је питање целе истине о себи и свету у којем живимо. Та цела истина не треба нам за филозофију и књижевност; оне имају своје истине; цела истина нама је неопходна за успостављање колективног историјског разума, људског и националног достојанства и могућ напредак народа Србије.
Са истином, нама је данас нада потребнија од хлеба. Само убедљива реч наде у човечнију будућност има хумани смисао у обраћању људима наше земље. Јер без разумне наде не можемо да искорачимо у будућност – нама Србима неизвеснију но икад. Не знам шта ће бити са Европом и светом за десет година, о половини века и његовом крају не усуђујем се ни да размишљам. Људско памћење зна да етноси и њихове културе нестају. Нестанак и не из велике даљине, прети и Србима. У толикој неизвесности, како изабрати ону могућност, ону путањицу која српском народу и људима, достојанствен опстанак и највише добра обећава? Или најмање зла доноси. То је наша судбинска брига. А ја сам стари скептик и писац људског и српског трагизма. Припадам револуционарном нараштају који је имао наду да може да промени свет зла и неправди. Али та нада је изневерена; изневерили смо је ми њени верници са својим вођом; изневерила је и она нас, јер је на почецима њене идеологије била велика илузија, а ми смо као ратни победници отровани влашћу сагорели у заблудама. Ми нисмо успели да подредимо историју својим идејама и идеалима. Заједно са својом влашћу самлевени смо у зупчаницима великог механизма историје, како Јан Кот тумачи судбине јунака Шекспирових драма. Тај закључак делује детерминистички и фаталистички. А ми смо свесно изабрали пут у будућност. Био је то чин подвига и заслужена слава херојског жртвовања за слободу и идеале. Тај је избор представљао и надљудску могућност мог нараштаја и српског народа који нас је следио. И они који су деловали са идејама супротним нашим, изманипулисани су, и поражени.Појам разисторије
Друштво које је за нас означено појмом транзиција, представља повратак у пљачкашки капитализам и пут у лицемерну, дириговану демократију; то је сада свет трајнијег зла и већих неправди од оних против којих смо се некад борили.
Наше друштво је данас по много чему горе од оног претходног, па и оног којег смо партизанском револуцијом срушили. Честа носталгија за прошлошћу није носталгија за химерама. Зато данас пред вама и размишљам о идејној одговорности и дужности интелектуалаца у егзистенциjалној кризи народа. А верујем да знам колико је данас тешко, скупо, болно изношење истине. Верујем да знам колико је тешко сабрати људе да делују за опште добро и постићи сагласност: шта је опште добро у примордијалном егоизму људске већине, у општој беди народа, у социјалној неједнакости у распону од масе бедника, до шаке богаташа, у нихилистичком безнађу младог народа? Како пробудити одговорност за достојан живот целине?
Ваљда нећу много погрешити, ако кажем да је српски народ данас у муци заостајања, опстајања и одбране свог идентитета и интегритета, какву не подноси ни један европски народ. Незадовољство собом и суровим, неправедним светом, под чијом политичком и економском владавином и тиранијом „организоване лажи“ грцамо, изазива наш гнев који се претвара у резигнацију, у нихилизам, у ирационалност. Чини ми се да то стање, ако је тачно виђено, драматично актуелизује моју тезу о делатној одговорности као грађанском и патриотском постулату интелигенције.
Али треба најпре конкретно и савесно одговорити на питање: шта смо и где смо ми Срби данас? Догодила се у прошлом веку епохална промена на српској земљи коју ја означавам појмом разисторије. Да мало појасним тај појам.
Пишући антиутопијски и алегоријски роман „Бајка“ давних 1962-1965. година, када се у мом драматичном спорењу са нашом друштвеном и идејном стварношћу у мени укидала идеолошка амбиваленција и збивао процес унутрашњег преображаја од идеолошког верника и зависника у критичког и слободног писца, ја сам у „Бајци“ исписао једно поглавље – „Разисторија“, у коме сам фикцијски поништавао реалност реверзибилношћу времена, српске и европске историје, враћајући време у назад, у непостојање свеукупне реалности, враћајући је инволуцијом у прошлост, у било, у трен прапочетка – да не нађем људско „срећно доба“. Разисторија је била нова реч, нов појам у српском језику који сам касније користио у одређеним контекстима, стрепећи да ће разисторија, то јест ентропија и рушење постојећег бити и наша, југословенска и српска судбина. И она се збила у последњим деценијама XX века. Наша разисторија се у неким видовима наставља и ја јој после 21. маја 2006. не назирем крај. Али јој се мора учинити крај, ако хоћемо да опстанемо као историјски народ.
У чему ја видим нашу разисторију?
У распаду Југославије, многих вредности традиције и остварења у поретку партизанске револуције – социјализму у којем је био постигнут значајан, у неким видовима и импресиван економски, културни и цивилизацијски развој и напредак нашег друштва.
У поразу српске националне идеологије и реалном губитку свих ратова које смо водили у XX веку.
У пропасти државе за коју смо у два века жртвовали преко два милиона глава.
У проглашењу Србије за разбијача Југославије, ратног агресора, народ злочинаца и починиоца геноцида.
У искорењавању и протеривању милион Срба са својих вековних територија – данашње Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније, Косова и Метохије чија се албанска анексија убрзано остварује.
У опасном биолошком тањењу животног стабла, демографском паду српског народа и исељавању младог народа из Србије.
У етничком расколу и духовном посрнућу Црне Горе, чије расрбљавање и разњегошевљење може је одвести у распад.
У транзицијском разарању, регресији, распродаји, пљачкању и пропадању националне привреде.
У урушавању здравственог, просветног, образовног и културног ступња народа.
У распаду јавног морала од легалног нихилизма.
У агресији наших ратних савезника 1999. против Србије и отимању Косова и Метохије за нашег тровековног непријатеља.
У стављање Србије пред суд Уједињених нација у Хагу за злочиначко удруживање с циљем стварања Велике Србије коју су измислили хрватске усташе, словеначки шовинисти, плаћени правници и историчари аустроугарске провенијенције, југословенски, аустријски и немачки србофоби.
У планетарној сатанизацији и расистичкој дискриминацији Срба које врше светски медији, бошњачки џихадисти, дипломате, потплаћени интелектуалци и новинари Европе, САД и неких исламских земаља...
Да скратим списак садржаја и видова српске разисторије у најкраћу реченицу: Срби су данас парији у Европи. Зато српска младеж бежи из своје земље за хлеб и достојанство.
Без историјске, егзактне и болне истине о себи, својим заблудама и погрешкама у националној политици од Балканских ратова до рата НАТО алијансе против Србије, Србија неће бити духовно здрава и способна да крене у политички, економски, морални и цивилизацијски преображај и спокојнију будућност.Заблуде и грешке
Знам добро да је историјска памет накнадна памет; да историјски разум за велика догађања нису имали и немају ни сада ни велике нације, да ирационални фактори покрећу велика колективна збивања. У историји се ретко у колективним збивањима разумно и морално поступало. Мали народ, какав је српски, не сме своју културу, своју националну самосвест и своју визију будућности дејствено да лиши накнадне памети: критичког односа према прошлости и увиђања својих заблуда, предрасуда, митова, грешака, националних лажи. Покушаћу да означим само неке, по мом сазнању, најкрупније историјске заблуде и грешке у српској националној идеологији и државној политици XX века.
Склон сам мишљењу да су Срби у утицајима европских и светских чинилаца, читав XX век проживели у кобним заблудама и издашно, ирационално, гинули за њих. Славу неких националних подвига и скупих жртвовања, довело је у питање и обесмислило потоње време. Овим схватањем не желим да умањим величину дела наших предака и свог нараштаја; овим схватањем само потврђујем своје уверење о трагизму човековог и српског бивствовања. Ако нисмо могли на половини XIX и почетком XX века да увидимо и предвидимо да је обнова немањићке државе и ослобођење Старе Србије са Косовом и Метохијом – ратовање за ослобођење већине несрпског народа, да су Балкански ратови доносили Балкану ослобођење од вековне османлијске окупације, сада морамо да увидимо да су то били српски ратови за туђе државе. Рат са Бугарском 1913. је само несрећан рат за оба народа. Неприхватање Лондонског уговора 1915. основни је узрок националне трагедије српског народа у XX веку, Повлачење српске војске и народа у зиму 1915. преко Албаније, херојски подвиг јединствен у европској историји, коштао је Србију око сто педесет хиљада душа, па се по коначном исходу не може сматрати разумним чином. Уједињење са Хрватима и Словенцима, плаћено је са милион и двеста хиљада српских глава, а код знатних делова хрватског и словеначког народа заједничка држава доживљена је као српско поробљавање и српски империјализам због чега је та Југославија од Коминтерниних комуниста, хрватских и осталих југословенских националиста проглашена „тамницом народа“. Она је то остала и за половину Црне Горе до 21. маја 2006. Југословенство као државна и културна идеологија било је засновано на погрешном уверењу да су Срби, Хрвати и Словенци „један троимени народ са две вере“, а превиђало се и не уважавало и из грандоманских српских разлога, да су то три супротстављене националне идеологије које желе своје, самосталне државе. Да је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославија, тешко одржива држава, показала је хрватска сепаратистичка петиција још 1919. године, Видовдански Устав 1921, убиство хрватских вођа у југословенском парламенту 1928, убиство Краља Александра у Марсељу 1934, стварање Бановине Хрватске 1939. и коначно, априлски рат са Немачком и Италијом, Мађарском и Бугарском 1941. када су Југославију покушали да бране само Срби. А Срби у југословенској емигрантској влади, Срби комунисти и Срби монархисти у земљи, ни после стравичног усташког геноцида нису видели неки други облик државне егзистенције југословенских народа осим југословенског државног јединства. Наравно, савезнички тријумвират је из својих интереса условљавао уважавање југословенског интегритета, али да није вођен онако суров грађански рат какав је вођен, државно питање југословенских народа могло се и друкчије решавати. Друга Југославија, створена на социјалистичкој идеологији и идеји братства и јединства ни са Титовом и комунистичком диктатуром као федерација није издржала више од десет година; са својом самоуправном децентрализацијом, односно национално-сепаратистичким захтевима, утврдила се у конфедералном уставу 1974. са правом република на државност, самосталност и отцепљење. Нећу даље да историзујем српске заблуде, грешке и одговорности.
Именоваћу још неколико кардиналних грешака српских комуниста у политичким одлукама.
Зашто српски комунисти на заседању АВНОЈ-а, после усташког геноцида, у уставној конституцији нове Југославије нису захтевали аутономију за Србе у Хрватској? Зашто се српски комунисти нису супротставили Титовој одлуци да се забрани повратак шездесет хиљада Срба од Албанаца прогнаних са Косова и Метохије и Срба које су Бугари прогнали из Македоније, а да притом поштују идентитет и интегритет македонског народа? Зашто су српски комунисти прихватили брионски устав 1974. који је дезинтегрисао српски народ, поделио Србију на три дела, а ужу Србију ставио у правно завистан положај од бирократске олигархије Војводине и Косова? Зашто Савез комуниста чак ни после Титове смрти није осудио мучитељске логоре на Голом Отоку, Светом Гргуру, Градишки, Билећу? Зашто српски комунисти нису политички осудили робијање Милована Ђиласа, Драгољуба Јовановића и других политичара неистомишљеника? Зашто садашњи равногорски и четнички покрет не осуди свирепо четничко клање Срба и Српкиња под окупацијом? Зашто вође босанско-херцеговачких Срба нису прихватили Венс-Овенов план 6. маја 1993. године, којим би се скратио рат за две године, избегао Дејтонски диктат, не заснивао Хашки суд и потом се створили услови за праведно решење косовског питања, па српски народ не би доживео бомбардовање НАТО-пакта, нити би био проглашен народом агресора и народом ратних злочинаца? Зашто је у грађанском рату у Босни, Крајини, Лици и Херцеговини у дејствима неких паравојних формација обновљена четничка традиција каме, насиља, пљачке и бахатог примитивизма, а пре неки дан се на Равној гори бајатом националном реториком и лажима слави та наша грозна прошлост која у младим савременицима изазива стид? Зашто српски политичари и њихов најодговорнији човек није 1991. у распаду Југославије решавао и решио косовско питање? Зашто ни српска опозиција, она која се сматрала демократском, није знала како да се реши косовско питање, него се забављала симулантским дијалозима интелектуалаца и читав косовски проблем сводила на проблем изборних резултата? Зашто је и после политичког преврата 2000. године уместо заиста демократске и правне државе, настала наказна, мултипликовано партитократска, приватизована држава у којој је међу мањинским странкама ресорно раздељен државно-друштвени и економски организам, власт и права као награда за лојалност у једној апсолутно непринципијелној коалицији? Да о овоме заћутим и наставим о основној мотивацији овог текста.Лажи и истине
Најпречи задатак српске науке и интелигенције данас, ја видим у сазнавању и утврђивању истине о стварним узроцима разбијања Југославије, савесном утврђивању броја жртава свих народа који су учествовали у међунационалним и грађанским ратовима на југословенском тлу 1991-1999. године. Наш је животни задатак да „чињеничким истинама“ порекнемо „организовано лагање“ о Србима, користим синтагму Хане Арент, а то је у ствари институционализовано лагање које данас господари светским јавним мњењем у функцији истине „Лажи-истине“ која постаје основа легалности доношења свих државних и политичких одлука великих сила, САД, Савета безбедности и Европске уније о Србији.
Прве препреке истинама о српском народу, морамо то да увидимо, представља нам наше домаће „организовано лагање“ којим се плански и стручно користе амерички, немачки, британски и други инострани медији, а тим, „аутентичним чињеницама“, тим доушничким истинама, снабдевају их корумпирани интелектуалци, „мондијалисти“, „антинационалисти“ и неке „цивилне“, „невладине организације“ које финансира иностранство. Томе доприноси и инфериорно, неубедљиво, равнодушно понашање српске државе, њених институција и медија према српским злочинима и српским лажима.
Ми се можемо освестити само на истинама и учинити их темељом националне и друштвене свести да бисмо спасли свој колективни разум од разарања и параноје прогоњених. Без истина и историјског разума ми немамо идентитет, а без идентитета ни будућност као историјски народ.
Да закључим овај летимичан и суморан осврт на српску судбину питањем: да ли су и зашто су скоро све националне, државне и друштвене тежње српског народа у XX веку окончане поразима? На то питање – тојнбијевски изазов, наши савременици од своје интелигенције чекају истините одговоре. Само ако истинито себи разјаснимо XX век, имаћемо умну снагу да заснујемо разумну наду у спокојнију будућност у XXI веку. Срби имају моћ, уверен сам, да изврше тај најтежи подвиг у својој новијој историји.
Врло сам свестан да у својим размишљањима о неким животним питањима српског народа нисам надвладао таму своје песимистичке душе. Слагао бих да сам оптимист. Али ја сам борбени песимист. И подсећам вас овде у митском граду Крушевцу: ако је изгубљена битка, на Косову није изгубљено царство српско. Из духа народног родио се величанствени српски еп и етос чије је језгро слобода. На косовској изгибији стечено је историјско знање и морално искуство за опстанак народа. Потом је настало стваралаштво Деспота Стефана Лазаревића. У култури и културом је затрајала Србија: израсле су Манасија, Каленић, Љубостиња, Велуће, Руденица, Наупаре, Коморан, Рамаћа, Враћевшњица...; створена је школа Константина Филозофа, зацвилела горда патња Монахиње Јефимије да се роди прва српска песникиња; из Стефанове племићске и дубоке душе кликнуло је Слово Љубве – прва српска песма; извила се ренесансна вертикала српског духа.Згушњавање за опстанак
Последњих деценија, последњих година, ових дана поново, уз наше дуготрајно учешће и неучешће, силом и неумљем отимају нам се Косово и Метохија. Америка и њени следбеници „решавају косовско питање“ на најлакши и најпогрешнији начин. Без трунке историјског разума и правде, слепи за будућност. Америка и велике силе Европске уније стале су на страну балканског варварства: еволуцијом стварају Велику Албанију – државу будућег генератора неоосманизације и исламизације Балкана. Може се догодити да се за десет година разломи Црна Гора. Може се догодити да за деценију-две Македонци у Скопљу започну борбу за људска и национална права. Може се догодити да биолошке, милитантне и верске агресије крену ка Северу и Југу... Јер се заснива нова сила на Балкану, традиционално спремна за сва вазалства за остварење својих главних циљева: освајања туђих територија.
Србију жестоко боли Косово, али се Србија и одласком дукљанске Црне Горе згушњава за опстанак. Косово не губи само Србија; Косово губи хришћанска Европа. А које су војсковође и политичари за хришћанску Европу изгубили Косово – имена тих чиновника ће знати можда само ретки читаоци старих новина. Ово је доба само по злу значајних људи. Много их је да се памте.
А шта ће бити са нама Србима? Ако се приберемо, освестимо истинама, затрајемо културом, поново ћемо да се успоставимо као слободарски, моћан и историјски народ.
Сва зла која су нам се догодила – разарање Југославије, милион прогнаних Срба из народа и држава разбољених србомржњом са последњом победом Аустро-Угарске, Коминтерне и Албаније у Црној Гори – нису то само зла и несреће него биће и потврда оне Хегелове филозофеме да зло рађа и добро. Да, родиће нам се и добро ако му помогнемо да се роди. Са грбаче су нам се стресли непријатељи и лажибраћа. Остали смо на своме и ускоро ћемо се још више згуснути да нам више нико не може наше да отима. Сада Србија ступа у нову епоху. Да се неко време повија и сагиње, али више не треба и не мора да клечи. Ми можемо и хоћемо да створимо савремено, солидарно, демократско друштво које ће својим вредностима бити равноправно свим напредним друштвима у Европи. Ваљда смо велике заблуде потрошили, све политичке поретке испробали; предуго смо жртвени јарци и парије.
Имамо природно богату земљу са изузетно значајним геополитичким положајем, имамо најбољу њиву у Европи, имамо довољно воде, шуме и руда; имамо знања и искуства грађења и стварања; имамо млад народ који је жељан радног, стваралачког и нормалног живота.
Чиме и по ком реду треба да започне наш препород?
Ја сматрам да најпре треба политичаре да променимо и законима политику учинимо поштеним и паметним делањем за опште добро. Неопходни су нам заиста друкчији и одговорнији људи на власти, људи знања и способности, а не чланови странака и професионални политичари, идеолошки остаци грађанског рата и титоизма. Неопходан нам је правни поредак са демократским и строгим законима какви постоје у најнапреднијим државама Европе. Неопходне су промишљене и енергичне мере за привредни опоравак, а он је могућ.
А најделатнији покретач нашег препорода треба да буде свестан страх од даљег пропадања и нестанка који нам прете. Са таквим свесним страхом морамо да се пренемо и схватимо неопходност знања, поштења и радиности.Крушевац, 8. јуни 2006.
Паралеле
БУДИЗАМ И ХРИШЋАНСТВО
ДАНИЦА ДИКОВИЋ – ЋУРГУЗ
Поводом објављивања сабраних дела дела Владете Јеротића
Недавно објављено прво коло сабраних дела академика Владете Јеротића, заједнички подухват издавачких кућа Арс Либри и Невен, представља, заиста, изузетан културни догађај. Првих дванаест књига тематски уједињује религија , а планира се објављивање још два кола, са темом медицине и књижевности. Све је то збир „богочежњивог промишљања једног од наших најугледнијих психијатара и религиозних мислилаца, која се отварају пред нашим духовним хоризонтима, пре свега као трагање за смислом у свеколиком човековом постојању и у савременом егзистенцијалном заокружењу“ – речи су академика Светозара Кољевића.
Од поменутих дванаест, посебно ћу се задржати на књизи „Будизам и хришћанство“, из најмање два разлога. Први је што она, на специфичан начин, успоставља дијалог између Истока и Запада, који није актуелан само данас. Многи велики умови су се бавили овом темом. Тако је, највећи православни мислилац св. Николај Велимировић рекао: „Запад је у конвулзији, Исток у резигнацији. Запад неуморно уређује спољашње ствари, док унутрашње једна за другом ишчезавају. Исток неуморно култивише унутрашње вредности, док спољашње падају и пропадају.“ А Рабиндранат Тагоре , у свом познатом писму из 1926. године пише: „Исток и Запад ће се или заједно спасти, или заједно пропасти”.
Други разлог је – лични доживљај. Живећи неколико година у Азији, и пропутовавши њен већи део, имала сам и свој лични, блиски сусрет са будизмом, у лику будистичког свештеника, bhikhua – а, посебно, слушала разна тумачења о будизму, реинкарнацији, али и легенде о Буди и његовом просветљењу. И сретала често један карактеристичан осмех који је говорио: Ја тебе разумем, а да ли ти можеш мене?Учвршћивање сопствене вере
У предговору књизи „Будизам и хришћанство“ академик Владета Јеротић поставља реторичко питање: откуд му жеља и потреба да у позним годинама живота објави књигу о будизму. Најпре је то била интимна потреба да проговори о свом пријатељу из младости, професору, академику Милошу Радојчићу и философу, будисти Чедомилу Вељачићу, и да се и једном, и другом религиозном мислиоцу захвали за учвршћивање сопствене православне хришћанске вере, уз пуно поштовање (местимично и дивљење) према другим светским религијама (у првом реду азијским, будизму , који – ето – траје већ две и по хиљаде година).
У првом делу књиге „О Буди и будизму“ Милош Радојчић , поред многих изузетно вредних чињеница, истиче Будино пророштво, „ако је стварно Будино“ да ће отприлике у ово време његова наука бити невидљива. И закључује: „Није ли та невидљивост знак доласка моћнијег Светла, које засењује саму Будину науку, или се ова сједињује са Њим, Великим – Другим доласком Христовим?
Вредност ових Радојчевићевих размишљања о односу будизма и хришћанства је утолико већа, што је он овде изложио схватања са самог извора Будиног проповедања, које се тако сјајно сачувало тамо, на острву Ланки (Цејлону). Истина, понешто је теже читљиво, због потребе да се садржај доживи.
Други део књиге су „Писма Чедомила Вељачића Владети Јеротићу (1978-1982 )“. На почетку Вељачић каже: „Мој „модел“ је најсугестивније изразио Бергсон…“ А затим, бергсоновски, интерпретира свој изворни доживљај, који га је, једног дана, правим и чистим путем одвео на Цејлон. Док је пио чај, руку коју је приносио устима (на тераси своје собе у хотелу Раникету, на јужним обронцима Хималаја) зауставила је мисао: „А шта ја сад радим овде као да сам пао с крушке и осетио неугодност пада.“
Вељачић говори о темама које изазивају највише интересовања, и највише контроверзи. О нирвана без остатка, коју је Буда доживео под bodhi дрветом, каже: како се ватра и жеђ живота вечно преносе (самсара), логички је могућно замислити једино утрнуће појединог пламена насталог из поједине варнице. (А Радојчић пружа слику тамне позоришне сале, одакле човек износи утиске са представе).
О реинкарнацији Вељачић пише: „Ми смо наследници својих претходних бивања, но ми смо такође творци сопствене будућности која је пред нама. Добре намере воде извршењу добрих дела, чија је последица поновно рођење у добром стању бивања. Мада крајњи циљ будизма није реинкарнација, већ нирвана. Занимљиво да Вељачић веома инсистира на штетности Хесеове „Игре стаклених перли“, па чак и „Сидарте“. За њега је неупоредиво снажнији морални завршетак Толстојевог „Отац Сергија“, са истом завршном поентом, смештен с друге стране Хималаја, где се стапа у идентитет пустињачке традиције руских старовераца и „стараца“ (као што је Зосима). У будизму је то Pali there, титула коју је и сам Вељачић стекао након десет година пустињачког стажа.
Чини ми се да је значајно приметити да оба аутора, сваки на свој начин, дају предност хришћанству над будизмом, а, наравно, и Јеротић: искрени и непоколебљиви православни мислилац. Ипак, свакако не случајно, Вељачић одлучује за Толстоја, а не за Достојевског.Једноставност и разумљивост
„Будизам и ми – Будизма и хришћанство“ назив, је трећег дела ове књиге, чији је аутор Владета Јеротић. Дубина, али и једноставност, однегована једноставност и разумљивост – вероватно је једна од тајни тако широког одјека свега што Јеротић пише и говори – схватам највише у овој књизи.
„Јеванђеље“ будизма представља је, по мишљењу академика Јеротића, Будина поема „Носорог“, (овде само три строфе) у преводу Ч. Вељачића:„Испред сваког бића уклони свој штап / Да не повриједиш ни једно од њих.
Не пожели сина ни супутника. / Осамљен се крећи као носорог.Умакнувши борби гледишта, када / Стигнеш на чистину, узми раван смјер.
Властитим знањем, а не вођен другим / Осамљен се крећи као носорог.Друштво и услужност за своју корист / Пријатељи траже, данас је ријетко
Некористољубље. Човјек је прљав. / Осамљен се крећи као носорог.Таква је најузвишенија филозофија света – будизам. Заиста, не и религија. Буда је своје просветљење сам досегнуо, отуд и може упитно да тврди: „Сам спознају досегох. На кога да се позивам?“
Јеротић цитира и Серена Кјеркегора, који пише: „Хришћанин је нешто ређе од генија, али је довољан један хришћанин, па да може бити истинито да хришћанство егзистира. Хришћанином се може бити само насупрот нечему. Чим је супротност искорењена, бити хришћанин је бесмислица“.
Управо на ове Кјеркегорове речи добро се надовезује читаво Јеротићево размишљање на тему: Вељачић и ми, будизам и ми, али и будизам и хришћанство. Оно што се сматра будистичком религијом, то је – често – најобичнија народна религија која је преко „великих кола“ Махијана – будизма само најповршније могућно додирнута стварним Будиним идејама, а и онда је, преко култа и занесених мантра и жртвених обичаја, специфично учење историјског Буде заменила и препокрила бројним митолошким „будама“.
Ту би се могла направити аналогија и са хришћанством, јер – као што се зна – само са лицима божанске Тројице могућно је лично сједињење – наставља Јеротић. По Берђајеву, само је хришћанска философија, али не и будистичка, философија љубави, и то личне љубави. Ту једино хришћанство, поред јудаизма и ислама, зна за историју, културу и развој, уопште. За хришћанина космос се ствара, он није дат, већ задат. Јеротић, затим, експлиците изјављује: „Не осећам у себи, ни из дубине срца, ни са површине мозга, потребу и жељу за будизмом, још мање за оним извитопереним (старачки збуњеним) толстојевским будизмом, данас опет присутним, који завршава тужно, на крају Толстојевог живота, речима: „Да верујем у неког бога, то ја осећам, али у каквог бога верујем, то ми је нејасно.“ Достојевски је то сасвим добро знао и у каквог Бога верује.
Вељачић је свој интелектуални избор будизма као егзистенцијалног решења проживео и промозгао до краја сам, и то несумњиво улива поштовање, код неких изазива и дивљење. При свему томе, наш аутор не може да се ослободи утиска да је и сам Чедомил Вељачић оно што је он написао за још једну живу легенду данашњег света – Кришнамуртија: интровертовано-индивидуалистички анархист!“
Рекла бих да се ова карактеристика Вељачићева се мени чини врло прихватљивом, после читања популарне књига тог професора Источних религија и етике на Универзитету у Оксфорду, потпредседника и председника Индије, С. Радакришнана: „Eastern Religions and NJestern Thougt“, у којој он тврди да хришћанство потиче од азијских религија и да се тамо мора вратити.
У сваком случају, пошто и будизам има своје јеретике, Чедомил Вељачић је будистички јеретик“ – закључује Јеротић.
Оно што може да буде важно за савременог психолога и философа у Будином учењу, то је „бол свести и бол мишљења“, као израз опште трагике психе човечије. Шта нас све то тако страшно боли у свести? пита Јеротић. То је наше ја – орган који боли и пече. Треба се у потпуности одрећи тога ја, јер тек тада се постиже потпуно смирење и дефинитивно ослобођење – за будисте, у нирвани. То гашење живота, то расплињавање ја у ништа, што личи на разарање личности код Буде, може ли да поднесе велики европски индивидуалиста? С друге стране, није ли збиља наш бескрајни егоизам, наше нарцистичко, самољубиво ја одсудна препрека у препознавању свога божанског бића?Буда и Исус Христос
На крају, намеће се питање:шта је, у ствари, будизам?“. Према, несумњиво, најтемељнијем будисти хинијана правца, бар са нашег географско-историјског поднебља, Чедомилу Вељачићу, монаху – философу, „будизам је поглед на свијет, његова наука је наука пробуђења и трезвености и он нас учи строгом, умјереном и разумном начину живота“.
Будизам и хришћанство сусретали су се од раних дана, али из тих сусрета није проистекао дијалог већих размерама, пише значајни савремени философско-религиозни мислилац Паул Тилих. Он тврди да се тај се дијалог мора наставити и треба да буде плодотворнији него до сада.“
Како и са којим ставовима?
Берђајева говори о томе да будизам зна само за саосећање, а не за љубав. Јер љубав је за Берђајева избор, она је повезана са појмом личности коју будизам негира јер из ње произилазе патње.
Да ли је тако и како разликовати саосећање од љубави? За Паула Тилиха, слично Берђајеву, ова разлика је битна. Љубав агапе код хришћана, прихвата оно што је неприхватљиво (пали свет) и покушава да га преобрази.
При свему томе, хришћанин верује и зна да је Исус Христос, Богочовек и Месија, почетак и крај (алфа и омега) читаве људске историје, савршено оваплоћење свих божанских порука које су стизале се неба у свим временима међу људе пре доласка Исуса Христа.
Будизам само забрањује да мрзимо непријатеље, Исус Христос нам поручује да треба да волимо непријатеље, и то не одстрањивањем из себе сваке страсти и жеље, све док се не постигне sancta indifferentia, као код медитативних будиста, већ да се хришћанска љубав према свима, укључујући и непријатеље, покаже као позитивна, активна, стваралачка манифестација. Да ли је оваква Христова порука уопште остварљива?
Јесте, ако је љубав у нама истински пробуђена присуством Духа Божијег, Духа Светог.
Ове Јеротићеве речи описују оно што сам сама доживела приликом и после свог „блиског сусрета“ са будизмом у лику Вељачићевог пријатеља, Енглеза, будистичког свештеника. А затим нашла у Нехруовој књизи „Откриће Индије“.
Нехру пише: „На лицима многих калуђера видела се смиреност и спокојство, достојанство, благост и изглед издвојености и ослобођења од брига овога света. Да ли се све ово слагало са данашњим животом, или је то било бежање од њега? Не би ли то могло да се укључи у беспрекидну животну борбу и ублажи простоту, грабеж и насиље који су нас вређали?“ Да нисам слично забележила у „Сећању на страх“ – ни сама не бих веровала тој коинциденцији.
На крају, шта рећи него да управо ту позитивну, активну, стваралачку преданост манифестује Владета Јеротић својим животом и својим радом. Његове мисли, речи и дела, прожете љубављу, зраче „у овом и из овог времена међусобном усаглашеношћу“. Тако и у књизи „Будизам и хришћанство“, драгоценој за све заинтересоване и запитане. Уосталом, и сам аутор цитира Рилкеа који највише „у питањима живи“.
Културни образац Слободана Јовановића
Милош Петровић
Поред националног и политичког обрасца треба имати и културни образац као нужну допуну, писао је Слободан Јовановић у раду „Један прилог за проучавање српског националног карактера“. Полазећи од неопходности културног обрасца Јовановић свој рад завршава упутним речима: „Чим се човек уздигне нешто мало изнад националног егоизма, њему постаје јасно да нација сама собом не представља оно што се у филозофији назива вредност. Вредност јој могу дати само општи културни идеали, којима би се она ставила у службу.“
Размишљајући у овом правцу посебно је важно гледати као лепу целину Доситеја као западњака „са којим је“, вели „настало наше духовно буђење“, и Вука као националисту, Јована Скерлића као западњака и његовог критичког усмеравања да модерни песник пева као модерни Србин (Јовановићев израз западњак или националист нема ничег осуђујућег). Јовановић је знатно више пажње поклонио Богдану Поповићу, који је „поново покренуо питање о култури духа и о образовању човечности, о чему се од Доситеја и његове школе није више говорило“. (За Б. Поповића је нагласио да спада у ретке књижевне критичаре који пишу „врло књижевно“.) Љубомир Недић, човек европске културе и „лепе куражи“, по С. Јовановићу, ниједног нашег књижевника није с толико љубави описивао као Јована Илића, „тог старог севдалију с којим баш ни у каквом сродству није стајао“.
Пошавши од оваквог става Слободана Јовановића, одабрао сам четири српска писца – Милоша Црњанског, Данила Киша, Добрицу Ћосића и Миодрага Б. Протића, који могу у овом смислу бити парадигматични.
Суматраистичко начело супротности, појачано призивањем Србије као завичаја, призивањем висоравни изнад Студенице и Љубостиње, и актуелно је универзално у прози Милоша Црњанског, посебно у путописима. У студију „Сан Вука Исаковича“ Новица Петковић је песниково тражење Србије као завичаја сматрао „пројекцијом утопијског простора који човек из туђине слути, из туђине му у сусрет иде“. Али и обрнуто: када Црњански помене Срем, одмах додаје суматраистичко објашњење: „зато што тамо цветају воћке као у Јапану“.
Идеји тражења Србије као завичаја Црњански је додао идеју путовања и лутања („А што се мене лично тиче, песник је онај који се често сели“), што је његовим путописима дало неопходну дубину. Србија је, дакле, моћна песникова тачка одакле полеће у свет и којој се непрестано враћа. Креативност путовања састоји се из приближавања даљина и успостављања тајанствених веза.Блискост далеког
Идеја о свеопштој вези на свету оваплоћује се у малим стварима: од поподневне жуте обале реке Арно до обала Саве, од благе руке на вратима Богородичиног храма у Пизи до рашких двери, од пизанског камена до сенки манастира Високи Дечани, да би лукови који спајају две тачке заблистали у прози Код Хиперборејаца. Поетички је значајно што Црњански смисао путописца налази, поред осталог, у везивању за завичајне слике. И у путописима песник спаја зрна корала са трешњама у завичају. Тако ће непознату боју бретањских стена, облака и стабала однети у дужицама очију и расути их по нашим пропланцима.
У тежњи да надилази стварност, Црњански је подизао руку да помилује Урал и далека брда, да обујми целу Земљу. И у путописима из Немачке, у којима је продирао лако, како сам каже, до најтамнијих боја, у ирис Берлина, естетски су најпривлачније суматраистичке тачке. Када је, на пример, видео слику „Златна риба“ Паула Клеа у Музеју савремене уметности, ушао је у надилажење беде и глупости, у трансценденцију: „Златна та риба сећала ме је, да изнад тих бруталности, беда, људских глупости, изнад свих слика Берлина, има нешто што није болно, што није телесно, што није пролазно, није видљиво. Ирис нечег огромнијег од Берлина.“
На својим путовањима Црњански је тражио људе који „нису били друго, до ми сами, у другим животима“ и у томе устрајавао до жеље да душу путника смири „у тврдим висоравнима изнад Студенице и Љубостиње“.
Данило Киш је засновао своју технику приповедања учећи у првом реду од Борхеса. Време измишљања је, по Кишу, прошло, писање претпоставља библиотеку, фантастика претпоставља ерудицију, читалац више не верује у измишљотине. Писац постаје и сам свој тумач и свој критичар. Ауторских реплика има и код других писаца, рецимо код Воје Чолаковића, Данила Николића, Добрила Ненадића, и код Радослава Петковића, Драгана Великића... А Добрица Ћосић је у роману „Време власти“ унео лик Писца, који, како пише Жорж Нива у предговору француском издању, „учествује у суђењу, и сам је суђен“. Аутопоетички коментар је интегрални део Кишове нарације. Уместо миметичке прозе, Киш пише прозу која иза себе, понављам, има библиотеку, има ерудицију.
Историју као понављање зла, страдања и патње народа видимо код доброг дела наших писаца: код Љ. Симовића н М. Бећковића у поезији, а у прози, на пример, код Андрића, Ћосића, Данојлића, па и Горана Петровића. Код Киша се ради о историји као историји појединачних људских пораза, идеолошки деформисаној историји, о веку логора и масовних стратишта, о дугом каталогу смрти као у роману „Пешчаник“. Историја мрви појединце, нарочито оне који се издвајају из масе истомишљеника, којима је „сумња основни компас, ако сумња може још да буде компас“ (Д. К., Час анатомије). Историја мрви појединце свеједно да ли се један према историјским збивањима опходи као јоги (побуна Едуарда Сама на метафизичком плану) или као комесар, тј. побуна Бориса Давидовича Новског, homo politicusa. Кишове књиге иду у лепоту горких књига писаних сјајним српским језиком. Зато је с правом Михајло Пантић у својој студији о Кишу закључио: „Киш је осећао себе и своје дело као део универзалног идентитета али се није одрекао припадности народу и језику у којем пише, напротив, унапредио је тај језик и мишљење у њему подигао на поетички виши ниво“.Тајна сродности
Још једна парадигматичност тиче се прожимања европског и нашег, за које би Слободан Јовановић рекао да је „лепа кураж“. Приповест Томаса Мана „Смрт у Венецији“ структурна је основа за потпуно нову причу у роману „Време власти“ Добрице Ћосића. Назвао сам овај фрагмент „Сагласна и контрастна сродност“.
Смрт у Венецији Ивана Катића има асоцијативну енергију смрти у Венецији Густава Ашенбаха. Приповест Томаса Мана постала је структурна основа за потпуно нову причу Добрице Ћосића, тако да, читајући их упоредо, уживамо у њиховој „тајној сродности“ и структурној (знаковној) интерференцији. Уживамо и у неподударности двеју тачака, естетски најпривлачнијих: жудње трансценденције логорског човека и венецијанска збиља. Млада Францускиња Катрин, с којом је Иван пре двадесет година доживео утопију, постала је она трансцендентна тачка о коју се опирао за тринаест година логорског живота. „У мојим логорским понорима била си ми васиона у којој сам маштом освајао слободу и зидао свој Вавилон“ – истиче Иван у непослатом писму високу меру којом је мерио своје логорске патње, повлачећи разлику између двеју утопија које је преживео: утопије са Катрин и утопије зла у логорима. У „логорским помрчинама“ Маутхаузена и Голог отока Иван улази у надилажење апсурда и „људолома историје“, у трансценденцију.
„Тајна сродност“ са Ашенбахом заснована је на сагласној и контрасној сродности. За Ашенбаха путовање је санитарна мера. За Ивана Катића путовање води у сусрете са једином аутентичном љубави, која је у логорима била његова васиона. И један и други су у страху да неће испунити оно што су наумили: Ашенбах да напише пројектована дела, Иван да напише Истине, књигу о логорском човеку, са идејом да историја „обесмишљава“ и мрви појединачне животе.
И један и други су под теретом година: Ашенбах путује на „љупки југ“ са умором и малаксалошћу која расте; у соби „Бањског хотела“ пред огледалом он посматра своју седу косу и своје уморно и оштро лице, а Иван у Миленином огледалу види ружног старца. Ашенбах креће у „најневероватнију варош“ у жељи за ослобођењем и одбацивањем терета, за заборавом. Ивана Катића у Венецију вуче жудња трансцеденције, која је била апсолутна у логорима. То је условило продају књига и остатка стилског намештаја породице Катић, да би се угодније боравило у Венецији, као пре два десетлећа у Француској. Дакле, реч је о Ћосићевом не једином поступку зачудности као посебном случају уметничке мотивације, до последње нити промишљене. Иванова радња безмало је осудила сва збивања у Венецији. Ћосић додаје елемент предсказивности фаталној одлуци главног јунака, чија је последица наслућена у посвети Анице Савић-Ребац, преводиоца сјајне приче Томаса Мана: „Ивану, за неку другачију, и стварну смрт у Венецији.“
Иван гласно чита повест Томас Мана, задржава се на изразу „херојство слабости“, једној Ашенбаховој карактерној црти, и прихвата ту Манову интелектуално-психолошку формулу као обележавање властитог идентитета. Једну од речи – кључева у Мановој новели Иван прегнантно формулише као исказ „Ја сам херој слабости“, захватајући тако и идентитет логорског човека уопште.
„Херојство слабости“ је и Ашенбахов еротско-естетски занос пред ремек делом, пред живим статутом – дечаком Тађом, као што је јакост слабости покренула Ивана Катића у Венецију, да своје трансцендентно претвори у збиљу. То је била кобна грешка! То је, изгледа, схватила и Катрин у свом опроштајном писму: „Одлазим из твог сна... ја више нисам она за којом си двадесет година чезнуо.“
Ашенбах је умро сјајем пада пред лепотом; његова смрт није несрећа. Милена јест највећи губитник (муж, љубавник, отац, мајка, брат и син који је сматра издајником), али она је, опредељена за самоубиство на дедином гробу у Прерову, у исти мах признала и преварила несрећу. Иван је намеравао да призна и превари смрт размишљајући, по Питагорином савету, о њеној неминовности и њеним предностима над животом. Али то се није догодило. Роман је тиме добио иа естетској дубини. Иванову смрт у Венецији Добрица Ћосић је понудио као једину могућу поетику несреће: Катрин у возу, рука с ону страну прозора према голооточком облутку и сажаљење у њеним очима, као код Ашенбаховог Тађа, сажаљење на даљину, о чему је писао Нортоп Фрај.
Миодраг Б. Протић у Нојевој барци II, која је аутобиографска књига и аутобиографија о другима, обухвата путовања и учења (Грчка и антички споменици, Немачка и њена уметност 20. века, Британски музеј и галерије, Њујорк, Москва, Санкт-Петерсбург, Ермитаж, Париз...) Реч је о српском уметнику и српском интелектуалцу окренутом Европи и свету.
Музеј преко Саве је, вођен зналачки, имао ретроспективе великих сликара – Надежде Петровић, Јована Бијелића, Марка Челебоновића, Петра Добровића, Саве Шумановића, Милана Коњовића, Петра Лубарде, Владимира Величковића... Изложбе у дворани Музеја биле су светски догађаји: ретроспектива Емила Нолдеа, Плави јахач са доминацијом Кандинског, Паул Кле, Пабло Пикасо...
Закључак се може садржати у једној реченици: Милош Црњански, Данило Киш, Добрица Ћосић, Миодраг Б. Протић, наравно не само они, разлиставају идеју о целини Србије и Европе посредством уметности, развијају идеју Слободана Јовановића о културном обрасцу.
Записи једног апатрида
Миливој Сребро
Робинсон у Београду
– одломци –
Београд, август 1993.На железничкој станици врви као у кошници. Као да се читав град некуда сели! Да управо тако: тај силни свет претоварен пртљагом и панично ужурбан оставља чудан утисак; не као да путује, него да сели.
Читаву ноћ нисам спавао, али не осећам умор. Можда зато што сам сувише узбуђен. Јер ма колико да сам се припремао за овај пут, носталгија дуга две године и ужас грађанског рата чине своје. Свестан сам патетичности тренутка, премда бих се и сада иронично подсмехнуо пријатељици која ме је на железничкој станици у Паризу испратила речима: „Сваки повратак у град наше младости увек је помало и потрага за изгубљеним рајем...“
Међутим, изненађење које ме је тамо дочекало није имало нимало смисла за патетику повратка. Уосталом, још пре него што сам кренуо, знао сам да град у који се враћам није више онај из којег сам пре две године отишао. Знао сам, у ствари слутио сам да ништа више није исто. Јер, у међувремену се десио рат. Десила се читава историја, трагична као и увек на овим просторима.
Али, слутња је једно, она ипак никада у потпуности не искључује наду; а стварност је друго. Нарочито стварност рата, стварност града око кога се све више стеже омча међународне блокаде. Шок је, дакле, био неизбежан и његови отисци ће остати трајно на мојој „унутрашњој разгледници“ Београда.
* * *
Један блиски пријатељ ме зове телефоном. „Еј, возим те у град на пиће. Данас сам стварно имао среће, нашао сам код шверцера бензин!“
Поред Звездиног стадиона заустављају нас три девојке, ауто-стоперке. Мој пријатељ је потпуно збуњен. „Странкиње, каже са неверицом. Не, то није могуће! Још од почетка блокаде нисам видео ни једног странца у Београду.“
Доиста, странкиње! Кажу нам „Hello“ смешећи се и смештају се на задње седиште. Конверзација се наравно одвија на енглеском. Кажу нам, и без питања, да обожавају овај град, заиста Бели град, White town, да нигде на свету људи нису тако срдачни и да су дошле, упркос блокади, да макар и симболично изразе своје симпатије народу Србије и да му кажу да ни сада, када је најтеже, није сам.
Мој пријатељ је одушевљен, гурка ме лактом и каже ми на српском:
– Видиш, није истина да нас сви у иностранству мрзе!
– Сви туристи на свету су исти: љубазни су и ласкају својим домаћинима, одговарам му такође на српском.
Мој пријатељ је све радозналији. Пита их одакле су, како се зову... „Из Француске“, одговарају све три у глас. Тада се одушевљавам ја и, задовољан што више не морам да напрежем меморију у лову на енглески вокабулар, пребацујем разговор на француски. Девојка са типично париским акцентом каже ми да станује недалеко од центра „Georges Pompidou“, у Rue de Marche des Blancs-Manteaux и да често навраћа у Југословенски културни центар који се налази свега неколико улица даље. „Обожавам вашу културу“, каже усхићено, „аутентична је, и за разлику од ваших политичара, зрачи хуманизмом“. Причљива је и забавна, тип оних девојака које воле да се наметну, да доминирају у друштву.
Остале две девојке ћуте, одједном одсутне и забављене око пртљага. Запостављене су, помислих, и рекох нешто да их укључим у разговор. Оне, међутим, не обратише пажњу. Али, зато, шармантна причалица поново узе реч. Причала је са нарочитим симпатијама о својим утисцима из Београда, „о неправедности међународне блокаде“, и изражавала своје дивљење према Београђанима који „упркос свему, чувају своје достојанство“.
Пожелех да чујем шта о томе мисле и њене другарице, обраћајући им се овога пута директно. Оне су, међутим, на моје питање и даље ћутале. А онда, одједном, све три девојке праснуше у смех.
– La comedia e finita! Игра је завршена! повика причљива „Парижанка“, на чистом српском, грцајући од смеха.
Мој пријатељ је најпре запањен, попут детета када му открију трик, а онда нагло заустави ауто и продера се гласом превареног мужа:
– Напоље, мангупи!
Девојке су преплашене. Очито у своме сценарију нису предвиделе овакав крај, са извињавањем и чак сузама.
И сам запањен обртом, покушавам ипак да сачувам мир. Смирујем пријатеља а од девојака тражим да све објасне или да се одмах губе.
– Ми смо студенткиње глуме, започе „Парижанка“ кроз јецаје. А бити глумац данас у Београду је исто што и бити Робинсон на пустом острву. Рат и ембарго су нашој генерацији одузели све. Чак и пријатеље у иностранству. Ми, наша генерација, сада треба да плати цех политичких игара...
Сузе су јој се сливале низ лице, али сад више не из страха него од једа.
– Сви који су могли, зар не видите, побегли су одавде. А шта је нама остало? Остале су нам само илузије. Београду су узели душу, затворили га у карантин, наменили му судбину Атлантиде: нема више БЕМУС-а, нема БИТЕФ-а, нема ФЕСТ-а... Београд је постао лингвистички најчистији град на свету, а ми не волимо чистоћу – ни етничку ни лингвистичку. Говорити и слушати само српски, данима, месецима... страшно је досадно. Зато смо нас три и одлучиле да се зезамо. Основале смо путујућу позоришну групу „Робинсон у Београду“ чији је циљ да Београд зарази илузијама, да људима поврати смех и наду, и осећање да нису сами и да има још пријатеља са друге стране границе. Данас са вама нисмо успеле, али то не мења ствар. Илузија је делотворна и кад је краткотрајна. „Робинсон“ ће, видећете, пробити блокаду!Превела с француског Марија Џунић-Дрињаковић
(Из књиге Ecrits et cris d`un apatride, L`Harmattan, Paris, 2006.)
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Миливој Сребро је рођен у Гламочу 1957. године. После завршених студија књижевности у Београду, био је уредник Књижевне критике и критичар-сарадник НИН-а. Од 1990. године живи у Француској где на Универзитету „Мишел де Монтењ“ у Бордоу ради као професор на Катедри за словенске студије. На истом универзитету је и докторирао на тему „Рецепција савремене српске књижевности у Француској“. Поред многобројних чланака публикованих у нашим и француским часописима, објавио је на српском језику две књиге есеја – Роман као поступак (1985) и Мали вавилонски листар (1991), а на француском – Антологију српске новеле (2003). Аутор је и двојезичне публикације – Библиографија српске књижевности у Француској (1945-2004).
Крај странице