Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ мај - јун 2013.
Лист за књижевност и друштвена питања
Е-пошта: knjizevnenovineuks@gmail.com www.uksrbije.org.rs
Цена 100 динара; CG 1,5 €; RS i FBH 2,5 KM; Mak. 80 Den
ПРЕТПЛАТА НА “КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ” за 2013. годину по цени (заокружити износ) од: 1200 динара, за организације
2400, за иностранство 50 еура, авионом 70 еура долара или одговарајући износ у другој валути.За нашу земљу уплату слати на жиро-рачун: Привредне банке, Београд, 255-1860-18- за КН.
За иностранство уплате се врше код посредничких банака: DRESDNER BANK AG, FRANKFURT AM MAIN, GERMANY i AMERICAN EXPRESS BANK, LTD.,NEW YORK, NY, UNITED STATES
na račun KOMERCIJALNA BANKA A.D.BEOGRAD, SWIFT-BIC: KOBBRSBGXXX, Svetog Save 14, Beograd, Srbija, sa naznakom
u korist UKS, FRANCUSKA 7, BEOGRAD, SRBIJA, BROJ RAČUNA : RS35205000702541600067.ПОПУЊЕНУ НАРУЏБЕНИЦУ или фотокопију признанице (доказ о уплати) послати на адресу: Удружење књижевника Србије- за “Књижевне новине“, Београд, Француска 7. Моле се претплатници да измире своје обавезе јер је то сигуран начин да новине стигну до одредишта
Из садржаја
• У славу Ћирила и Методија
• Људевит Вуличевић- песник узвишеног
родољубља
• Сабрана поезија Васка Попе на шпанском
• Ђозуе Кардучи: „Химна сатани“
• Нова читања и тумачења: Станислав
Краков, Горан Петровић
• Темат: Где је нестала критика (српске)
поезије
• Поезија, проза, критика, музички, филмски
и ликовни живот...
• Развој гитаристичких музикалија...
Сабрана поезија Васка Попе
Превод на шпански
Алберто Гарсија-Тереса_Издавачка кућа Vaso roto наставља
да нам нуди поезију са
других језика, из других традиција
и других култура, јер ограниченост
запажања и шовинизам могу да
буду катастрофално штетни за људско
биће. Овом приликом, у једном добро
осмишљеном издању, представили су
нам сабрано дело једног аутентичног
српског песника, Васка Попе. Будући
да је поезија преведена са српског и понуђена
у нашој земљи практично непостојећа,
ова иницијатива за двоструку
је похвалу.
Туђи умор, сабрана поезија обухвата
све његове збирке, као и богат избор
фотографија, серију пишчеве прозе о
поезији, а такође укључује једну корениту,
мада можда парцијалну (јер обухвата
само три од осам Попиних збирки
поезије), студију Ивана В. Лалића.
И данас је Васко Попа један од
најзначајнијих и најцењенијих песника
у Србији.Српски писац Милан Балинда
указује на раскидни и препородни
карактер Попиног дела. Хладноћа
његових песама, очигледна у преводу,
одговара, коментарише ми, са одстојањем
које је приметно у Попином
језику и код његових прозних текстова.
Без сумње, природа је основни аспект
његовог дела. Природа је још присутнија
као централна тема у његовим
најважнијим књигама, где се појављује
скоро као земна перспектива, а у другим
збиркама, нарочито у каснијим,
смештеним у градском окружењу,
представљена је као опозиција и као
отпор урбанизацији.
С друге стране, аутор нуди своје творевине
у веома хомогеним и тесно сложеним
песмама кратког стиха. У њима
је приказан један креативан поглед о
свакодневним стварима. Тамо, чини
се да се учестало појављују алузије на
процес и акције промена, супротстављени
елеменати, који противрече
најављеном у претходним стиховима.
А у њима почива велика напетост и
једна врста узнемиравајуће атмосфере
(надреалистички вез и надовезане алузије
на угроженост доприносе томе).
Присутно је обиље песама које користе
форме, структуре и народна запажања
(којима је посветио доста времена проучавања).Српскомакедонска књижевна
критичарка и преводилац Фросина
Стојковска посебно истиче како Попа
укључује своје посебне погледе на реалност
из перспективе народних дечијих
игара. Иза једне наивне форме,
у суштини се појављује комплетан суд
реалности.
Без сумње, писац се помера у једну
хуманију структуру у својим каснијим
збиркама; конкретније у Живом месу и
у Резу. У њима добија у дубини и ствара
неке од потресних песама.
Васко Попа представља, према томе,
једно доследно дело, које осликава еволуцију
европске поезије 20. века, од
авангарде до бриге о постојању и која
нам дозвољава да се приближимо ономе
како осећају, живе и користе поезију
друге литерарне традиције.
Са шпанског превео М. Б.О КРИТИЦИ У ПОЕЗИЈИ пишу у овом броју:
Стеван Брадић: Ковачи лажног новца
Тамара Крстић: За поезију све мање места
"Јавност која покушава без критике, тврдећи да сама зна
шта хоће и шта јој се свиђа, претвара уметност у нешто
дивље и губи своје културно памћење."
Нортроп Фрај, Анатомија критикеВања Булић
Скривено благо
Отац је био чувени историчар, писац
историје победника.
Син је био чувено дете чувеног историчара,
писца историје победника.
Живели су лепо и угодно од татиног
писања историје.
Отац је дописивао спискове великих
победа, распоређујући их равноправно
по свим деловима тада лепе и
богате домовине.
На сваком месту обележеном промишљеном
научном одлуком чувеног
оца, подигнут је спомненик, биста
или неко друго монуметално обележје
његових историјских победа.
Све
што је тата урадио, оставља
теби, сине мој – говорио је отац поносно.
Чувени син тада није схватао значај
речи чувеног оца историчара, писца
историје победника.
Једног
дана ћеш, сине мој, живети
од очевог рада – рекао је отац.
Пре него што је испустио душу, дрхтавом
руком је пружио сину пожутели
папир.
Остављам
ти карту скривеног
блага – рекао је и склопио очи.
На карти су била обележена места
на којима су подизани споменици, бисте,
славолуци и спомен плоче.
Како
ћу ја од овога живети? –
упитао је син збуњено.
Доћи
ће, сине мој, и тај дан – једва
изусти отац и последњи пут заклопи
и очи и уста.
Пролазиле су године. Син је животарио,
једва састављајући крај са
крајем.
После двадесет година студирања
карте скривеног блага, најзад је схватио
очеву поруку.
Отворио је отпад и поштено живи
од продаје „на кило“ споменика, славолука,
биста и спомен плоча уцртаних
на карти скривеног блага.Нека, ја ћу
Оженио је идеалну жену.
Он узме усисивач. Она: „Нека, ја
ћу“.
Он крене у самопослугу. Она:
„Нека, ја ћу“.
Он крене у дечију собу. Расплакала
се деца. Она: „Нека, ја ћу“.
Завукла се прашина испод кревета.
Он крене да подигне кревет, она га
укори: „Нека, ја ћу“.
Штогод да је покушао да уради,
она га је штедела, пазила, мазила, чувала
и сачувала својим „нека, ја ћу“.
Живели су дуго и срећно и имали
троје деце и шесторо унучади.
Једног дана, он се разболи.
Жено,
лепо смо живели, па је
дошло време да се растајемо. Смрт је
закуцала и на моја врата – рече он помирен
са судбином.
Нека,
ја ћу – рече она.
И умре уместо њега.
Живео је, тако, несрећник, сам и
неутешан.
Кад је напунио 136 година, пробуди
се после рођенданског славља и
одлучи: „Доста је било. Дошло време
да се мре“.
Легне у постељу, престане да једе,
пије и дише. Али, смрт не долази, а он,
јадничак, не уме сам да умре.
Тада се јави спасоносна идеја:
„Оженићу се поново. Ваљда ћу овог
пута имати више среће у избору брачног
друга“__
Писац горе и воде
Милош Вулевић, 1929–2013Пред пролеће ове године упокојио
се, у Беранама, писац и
професор Милош Вулевић.
Рођен је 1929. у Трешњеву код Андријевице.
Основну школу учио у Трепчи,
гимназију у Беранама, књижевност
руску и југословенску студирао у Загребу.
Тридесет година је у Иванграду (Беранама)
предавао књижевност.
Писао је критике и есеје, објавио неколико
књига: Даљинама у походе (2000,
о делу Душана Костића), Есеје (2001),
Лелејске чесме Михаила Лалића (2002.
и 2011. – о сусретима и разговорима са
Михаилом Лалићем). О његовим књигама
прозе: Гаранчића гора и Сточова
вода старао се трећи одличан писац
Вулевићевог завичаја – Миладин Ћулафић.
Имао је привилегију да блиско познаје
Михаила Лалића и да га прати
при обиласцима завичајних предела.
Лалићев завичај имао је двоструку топографију
– ону на терену и ову из књига.
А Милош Вулевић знао је обе. Био
је посвећени читалац и познавалац Лалићевог
дела. Сусрете и разговоре са Лалићем
бележио је као истински поштовалац
великог писца који је ту, покрај
извора и међаша детињства – најобичнији
и најмудрији у исти мах. Те речи и
тренутке умео је да ослушне и препозна
Милош Вулевић.
Милош и песник Влајко Ћулафић
били су ми водичи по свом завичају пре
десетак година. Имало је шта да се покаже:
са комских висина и васојевићких
висоравни виде се и моје планине. Али
сам и ја највише тражио Лалићеве пределе
(Ладове видике и пропланке) и они
су ми њих највише показивали. Још
онуда тумара и пред хајкама зла узмиче
Лалићев јеретик Тајовић… “Оно је Лелејска
гора!” – “А где је кућа луде Цаге?”
питао сам. “Овај младић на бициклу,
што нас малопре поздрави на цести – то
је Цагин унук.” Допало му се што сам и
ја “лалићевац”, мада се с њим нисам могао
такмичити ни у познавању књига, а
камоли у познавању Лалићеве закључане
кутије личности и поетике.
У близини одличних писаца, и Милош
је био одличан приповедач. Писао
је природно, мајсторски: причу, идеју,
параболу умео је да препозна у само
њему приметним појединостима, значењима,
случајевима. Гора и вода из наслова
његових прозних књига мале су
метафоре његових огромних ризница
природе: биљног света и човека, а сваки
човек је јунак приче чим се роди – уколико
има писца који га посматра.
У Гаранчића гори (Партенон, Београд,
2005) написао сам поговор.
Понављам овде три пасуса:
Вулевићеве причесећања
реконструишу
један сад већ архаичан свет
Одлазак чија топографија још постоји у окриљу
планина Проклетија, Комова, Бјеласице,
али је, за поимање приповедачког
субјектанаратора,
људски живот онамо
ишчезао: измењен, или неповратно изгубљен…
Сликеметафоре,
успоменеприче,
блесковисећања,
састоје се од разних
слојева памћења: језика, догађаја,
боја, мириса, етнографске и фолклорне
грађе. А све то чини људе – судбине.
Најснажнији је овде приповедачев кочићевсколалићевски
додир и доживљај
природе – њене тајне, дубине, чулности.
Природа је пуна потреса и рањивости,
као и њен човек.
Усред тог карневала цветова, трава,
дрвећа, у ковитлацу планина и река –
траје драма човека баченог у историју,
ратове и политичке потресе, колико и у
свој унутрашњи, емотивни и моралнопсихолошки
колоплет. Како су сећања
често налик сновима, тако “снимци”
нашег писца личе на сновиђења – некад
имају карактер документарног, некад
ликовног, некад фотографског приступа,
а све се огледа у души – јунака или
наратора, свеједно.
У раздобљу када је цела нација све
мање читала а све више штампала, живео
је, своја искуства “стављао” у приче
и књиге – Милош Вулевић, велики читалац
и драгоцени писац.
Драган Лакићевић
Судбина једне награде
Да ли је књижевна награда
„Гордана Тодоровић“ угашена?Књижевна награда „ГорданаТодоровић“
основана је крајем прошлог
века у Сврљигу, са намером
да у смутном времену чува и сачува од
заборава песничко дело српске песникиње
Гордане Тодоровић, која је рођена
у сврљишком крају. Награда је као градско
признање, како је то и правилником
предвиђено, додељивана сваке друге године
женама писцима за књижевно дело,
поезију, прозу или есејистику. Награда је
убрзо стекла угледно место међу сличним
признањима, а по томе што је додељивана
женама писцима, које су у „мушком
свету Балкана“ увек биле некако скрајнуте,
била је у то време јединствена. О
вредности и озбиљности овог признања
најбоље говоре имена добитница: Зорица
Арсић Мандарић, Злата Коцић, Даринка
Јеврић, Бојана Стојановић Пантовић и
Светлана Велмар Јанковић. Чинило се,
у тој првој деценији, да ће награда имати
леп и постојан живот, какав песникиња
Гордана Тодоровић, нажалост, није
имала. Добитница знамените Бранкове
награде за прву збирку песама „Гимназијски
тренутак“ била је запостављена
и готово заборављена и од оних који су
хвалили њено необично рано песништво.
Гордана је свој кратки живот проживела у
сиромаштву, болести и изопштености из
културног живота. Јављала се тек повремено
стиховима у периодици и књигама
углавном у издању „Нолита“. Гимназијска
другарица Бранка Миљковића, својом
невеселом судбином и уклетошћу придружила
се неким својим претходницама
које је Усуд жигосао сличним несрећним
животом. А кад је песникиња своју измучену
душу предала Господу, кремирана
је о трошку београдске општине Звездара,
и данас се не зна где се налази урна
са њеним пепелом. Нестала је у простору
и времену, без гроба, крста и земних
остатака, оно што је у ратном детињству
остала без оца и завичаја о коме је са необичном
љубављу певала до краја живота.
Крајем седамдесетих година минулог
века мала група културних посленика
и писаца пореклом из сврљишког краја
предложила је ондашњим сврљишким
властодршцима да посвете пажњу и да
се побрину о делу ове значајне песникиње.
Толико је ваљда заслужила прва
сврљишка стихотворка о којој су писали
и са усхићењем говорили српски културни
угледници. Убрзо потом комшија је до
темеља порушио њену родну кућу у селу
Драјинцу, а она иста дуговечна власт, када
је о томе обавештена, ни малим прстом
није мрднула, нити је ишта предузела да
се казни то беспримерно недело. Требало
је још много времена да протекне до оног
срећног дана када је вољом неке више
правде основана награда њеног имена.
Али авај, враћање дуга овој песникињи
није дуго потрајало. Морала је још
једном, и последњи пут, да буде унижена,
ваљда у складу са новим „моралом“ и
временом ситничавих малограђанских и
многопартијских жеља и жељица. Награда
је вољом паланачких културтрегера и
локалних књижевних величина „преобликована“
да се више не додељује женама
писцима, већ да се награђује циклус од
пет песама и да се доцније славодобитнику
штампа књига песама на чијим корицама
пише: Награда Гордана Тодоровић. И
већ је по брзом поступку ( награда се сада
додељује сваке године) штампано неколико
књижица нових добитника. Зашто
је то и по чијем налогу учињено? Да ли се
град Сврљиг одрекао ове награде, одбио
да је даље додељује и тако је угасио? Да
ли су ситни лични интереси и партијске
потребе нових владалаца били важнији
од књижевног дела Гордане Тодоровић?
Неће ме изненадити ако је то заиста тако,
јер садашњи градоначелник Сврљига не
пати од претераног разумевања културе
и писмености. Не би ме, наравно, зачудило
сазнање да је то дело паланачких
„културњака“ који верују да са њима све
почиње и да пре њих ничег значајног
није било. Дух паланке на Балкану уме да
буде веома постојан и трајан, јер самозадовољство
славољубивих, самољубивих
и недоучених може да поништи плодове
дугог рада. И на крају овог невеселог
списа, остаје само да се запитамо шта су
књижевне награде данас, у овом посуновраћеном
и неспокојном времену? Да ли
оне афирмишу праве књижевне вредности,
или утољују глад за наградама таштих,
сујетних и нарцисоидних појединаца односно
колекционара разних признања?
У Србији, земљи где је недавно саопштен
званичан податак о два и по милиона не-
писмених људи постоји, кажу упућени,
неколико стотина разних књижевних
признања и непрестано се оснивају нова.
Готово да не постоји варошица која нема
некакву књижевну награду. А писаца је
тушта и тма, треба то мноштво подмирити
и утажити њихову ирационалну
жудњу за наградама.
Зоран ВучићАнтологија српских
пјесника за дјецу у БиХУ издању Завода за уџбенике и
наставна средства, Источно Сарајево,
крајем 2012, појавила се
Антологија српске поезије за дјецу и
младе у БиХ „Лепо слово“. Приређивачи
су Љубомир Милутиновић и Мирко
Вуковић. Ријеч је о књизи великог
формата, веома укусно опремљеној, у
којој посебну занимљивост чине Вуковићеве
карикатуре у боји на којима
су сва 23 заступљена пјесника. Кажемо
„пјесника“, јер пјесникиња нема, што је
карактеристично за све бивше југословенске
републике – премало „женског
пера“ у поезији за најмлађе, а тамо гдје
покоје и има, није завидног квалитета
(у прози је, срећом, другачије).
Антологија започиње Бранком Ћопићем,
рођеним 1915, а завршава се
Мирком Вуковићем, млађим 57 година.
Између њих су, поређани по годинама
старости: Владо Дивјак, Станко
Ракита, Драган Кулиџан, Душко Трифуновић,
Зоран М. Јовановић, Вито
Николић, Томислав Шиповац, Панто
Стевић, Велимир Милошевић, Бошко
Ломовић, Ђуро Дамјановић, Перо Зубац,
Рајко Петров Ного, Тодор Бјелкић,
Зоран Костић, Радослав Самарџија,
Боро Капетановић, Предраг Бјелошевић,
Ђорђо Сладоје, Тоде Николетић и
Јово Чулић. Пјесници су представљени
са 10 до 18 наслова (једино је Зоран
Костић са једном пјесмом, у ствари,
поемом од 222 стиха).
Мјесто у Антологији су изборили
пјесници рођени у Босни и Херцеговини
и други (петорица) који су једно
вријеме живјели у БиХ и оставили
видљивог трага у књижевности.
Б. Л.
Пенева и Илин Шећеровска у македонској антологији
Скопска издавачка кућа Феникс
је недавно промовисала књигу
“Ан то ло гија младе македонске
авангардне по езије”. Приређивач Елена
Прен џова је уврсти ла 38 младих
песника, рођених од 1978. до 1996.
године који живе у Македонији, али
и дијаспори као што су Искра Пенева
(Србија) и Бистра Илин Шећеровска
(Швајцарска), чланице Удружења књижевника
Србије.
Елена Пренџова тумачи: „...млади
савремени песници имају кратак,
збијен, и вешто одмерен исказ, који не
замара са романтичним медитацијама
над природом, већ се концентрише на
суштинске друштвене не/промене и на
сложеност људских односа. Њихова
поезија је дубока и филозофска.Бистра Илин Шећеровска
РастанакКажи – пепео
Рећи ћу – пепео
Узми ме нежно за руку
За трепавице
Полако ми уђи у око
Кажи – пепео
Рећи ћу – пепео
Надаље свако мора
Својим путем
Искра Пенева
У настајањуСлово
Цртица
И још понешто
Слажем реч по реч
Стихове
Ненаписане зарезе
И тачка
Српски песници на мађарскомУ избору за број IX Калеидоскопа Иштвана Дабија, великог мађарског
песника и полиглоте, нашла се и српска поезија. Заступљено је троје српских
песника : Васко Попа, Милосава Мијовић и Војислав Карановић.__
Текстови о осталим догађајима и наградама, из “Књижевних новина”, објављени су у рубрици “Догађаји” на овом сајту.
Крај странице