Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


 

ИЗ САДРЖАЈА:

Романи Добрице Ћосића – Поезија Десанке Максимовић – Поздрав часопису Нова Зора – Сећање на Милића од Мачве и Драгишу Пењина – О завршним стиховима песме Бановић Страхиња – Писци и њихов последњи новосадски конгрес –

Поезија и проза: Матеја Матевски, Ђорђе Вултуреску, Жарко Ђуровић, Марија Шкорнички, Игор Вукојевић, Никола Цинцар Попоски, Мирослав Јосић Вишњић, Ратомир Дамјановић, Радмила Поповић, Мирољуб Тодоровић, Тадеуш Мицкјевич... –

Информације из Француске 7, књижевне награде и признања, трибине...

Пишу: Срба Игњатовић, Радован Вучковић, Мирко Магарашевић, Тиодор Росић, Матија Бећковић, Момо Капор, Велибор Берко Савић, Мома Димић, Анђелко Ердељанин, Момир Војводић, Радомир Путник, Милош Петровић, Властимир Станисављевић Шаркаменац...


Награда
“Меша Селимовић”

СТЕВАН РАИЧКОВИЋ

ТОРЗО
На православни Велики петак
1999. године у Београду

Циљају ме из свих небеских буџака
Под окриљем ноћи и сопственог мрака.

Не нишане ногу, леву руку... него
Десну којом пишем... не бих ли побего...

ТОРЗО (II)
На тргу Славије: у дубокој тмини
Седим сâм на клупи... ко да сам једини...

Кад ми срце замре... мисао ми почне
Да куца на обе кости слепоочне...

А кад се и она расплине по мраку:
Седим... као део клупе... налик знаку...
15. мај 1999.

ВЕЛИКА САМОЋА
У невеликој порти
Београдске Саборне цркве
У Сент-Андреји

Окрећем се као Ракићев долап
У празнини

Или секундара нека
Зарђала

(Која је после дугог времена
Изненада

Од неког случајног удара

Опет прорадила)
И чујем:
Само своје срце
У тишини...

АКО ЈОШ ИМА
Ако још има понекога од оних

Којима из тмине успомена
Блесне кадикад и спомен
На две-три речи
Које сам (у заносу) саставио –

Ја их
Једва чујног гласа... готово мишљу...
Ослобађам од наклоности
Према мојим стиховима
Јер ми се већ увелико чини
Да им више нећу моћи
Пружити и иоле какав јачи доказ

Неке моје нове узвратне љубави...
(2000)

У ЗАЛАСКУ СУНЦА
(Сан)
Пролазе поред мене
Ствари које су опеване:

Као да машу
Рукама-патрљцима
И намигују
На преостало око...
Храмљу
И сопћу...

Куда сте се запутиле
Ствари из давнина
Које сам и ја (одавно) опевао?

“Чекају нас нови песници
У редовима... На зачељу се назиру
И они
Који се још нису родили...”

...Куда идете уморне ствари:

Поред мене
Залази сунце у инвалидским колицима...
(2000)
(Из награђене књиге Фасцикла 1999/2000,
Српска књижевна задруга, Београд, 2004)

 

ЂОРЂЕ ВУЛТУРЕСКУ

ТРАКТАТ О СЛЕПОМ ОКУ
(Друго) обелодањење о Слепом Оку
“Где се налазиш слепче?
У души тмуше ...”
(берберска изрека)
Хагиографи за слепо око
1.
Вир, вртложење,
мељење је песма на раскршћу ноћи.

– Врати се, Глас те опомену.
Ти лично знаш да не можеш утећи.
Да јеси. Тамо.
– Ни корака, понови Глас.
Не ходаш, ниси у трку,
не налазиш се на рубу провалије.
– Пред Слепим Оком си,
прошапта глас.
Аркаде су празне попут кошнице
коју су напустиле пчеле. Ти журиш
слеђен у његовој ноћи:
Оно жели да те види/ или је само један
омотач који те штити,
покривајући те попут крљушти,
попут мантије пихтијасте
од огња ништавила?
2.
Доцкан улицама. Зид охлађен, лепљив.
Из ноћи се примиче неко.
Траве на зградама чине ми се блиставије, стакласте.
То је неко са огромним оком на раменима.
Или је то самоходајуће око;
или је то само огромно зрно росе што клизи ноћним лишћем.
– Не бој се, каза. Могу да ти припаднем...

Посматрам га. Осећам се као левак кроз који
се у мене сливају остаци једне животиње са крљуштима.

– Већ си неко други, каза ми након што се пробисмо кроз град.
Ниси више само онај који види,
већ си поглед лично остављен попут оштрице ножа
поврх леша света...
3.
Надомак пијаце са старудијама можете га видети;
чека понуду, може да пренесе неколико врећа,
отоман, буре, нахткасну...
сатима, покрај коња, чова претражује улицу
копајући погледом по пролазницима, бацајући
муљаве наносе свагдањих занимања
не би ли откопао оне три монете.

Коњу збори: “Можда сам ти спалио очи
да те не плаше возила... кад би знао како
изгледам кад нико не сврати опростио би ми за оно
вече...”

Доцкан прође; данас се није појавила
ни једна муштерија. Коњ тешко гази, притиснут, као да му
копите урањају у песак
једног срушеног тунела; само он види
и кроз њега се једино може утећи из града
криомице.

Чова размишља: “Коњ нема откуд да зна
да сада галопира по земљи а не по небесима... можда
он пролази поред анђела... Али ја докле га могу пратити?”
Сутрадан
украј пијаце са старудијама: човек и коњ.
4.
Једно Слепо Око, залутало, закачило ми се о скут пелерине;
– Узми ме са собом и покажи ми град...
– Опасно је у граду, рекох, и, друго, не знам
како да те водим...
– Као што сабљу за дршку прихваташ, поведи ме:
бићеш безбедан.
5.
Разјарено светином, око моје слепо се отрже од мене и
узвера се на један осветљени стуб,
– Сиђи, заповедих му, не могу кући без тебе...

Приђе један цајац дувајући дуго у пиштаљку.
– Не чујеш, подвикну му, написаћу пријаву...

Једна вуцибатина пролазећи потеже каменчину те замахну.
– Не мећи се на њега, замолих га, то је моје око и не знам
како да га свалим...

Довуче се однекуд и једно псето. Лаја неко време а потом запиша стуб.
– Силази, преклињао сам га, како можеш да дреждиш на стубу који
пси запишавају?

Кренух улицама, спотичући се, опипавајући
зидове. На једном ћошку ме салете једна жена: “Узми ме, каза ми,
најлепша сам; имам груди као брескве а бедра
немирна ...”

Дочепах се куће срушивши се преко радног стола.
Писање ми се чинило левак у који пресипам све
сабране слике, поцепане и истргнуте из трупа града.
Ругајући се, на својој гомили, Слепо Око ме цитира:
“Никад не видимо друго до но што у себи носимо!”
6.
“Ево нас – лицем у лице:
ти ми приносиш црни песак варки,
ја ти нудим за уживање
зеленило, грохоте, воде;

ти си само оно што је претекло од
огледала што копито згази,
распрскавајући све ништавило скривено у њему,

ти си кланица где се кољу
ликови на монетама угравираним одавно.”

Тако зборим са Слепим Оком.
Речи се одлажу на мрежњачи његовој попут слоја
леда.
С оне стране одбљескује светлост
попут бакље у ноћи, понад блага.
7.
Над листом. Имам перо у руци
стегнуто попут ножа у ноћи,

ово је закон онога што пише.

Слепо Око уздише у близини
као да је део грања ноћног,
иструлелог.

– Шта радиш, питам га.
Оно лишно покреће језике тмине:
– Стојим на грудви таме и
једем је.
Ђорђе Вултуреску: Савремени румунски песник и есејист, рођен 1951. на северу Румуније (Сату Маре), један је од најзначајнијих савремених стваралаца који живи, ради и ствара изван Букурешта. Оснивач је, издавач и реализатор угледног часописа “Поезис” (од 1990) који објављује искључиво поезију, поетичке и есејистичке текстове о поезији. Јавио се у часопису “Фамилија” (1973) где га је један од најзначајнијих румунских песника ХХ века, Аугустин Штефан Дојнаш, назвао “сладострасником слике”, што је било и остало његово најзначајније поетско средство.
Објављене књиге: “Граница између речи”, 1973; “Песме из средњевековне одаје” 1991, “Град испод креча зидова”, 1995; “Трактат о Слепом Оку”, 1996; “Север и са оне стране севера”, 2001; Метафизика и полемика, есеј, 1995; Култура и књижевност у области Сату Маре, Речник 1700-2000, 2000
Превод са румунског и белешка
Миљурко Вукадиновић

 

ТУМАЧЕЊА
РАДОВАН ВУЧКОВИЋ: РОМАНИ ДОБРИЦЕ ЋОСИЋА

Добрица Ћосић објавио је седам романа. То није много за аутора који није писао песме, приповетке и драме. Међутим, од тих седам романа једна је трилогија (Деобе), две тетралогије (Време смрти и Време зла) и четири посебне књиге (Далеко је сунце, Корени, Бајка и Време власти). Дакле, романа је укупно петнаест томова од двадесет пет колико их садрже ова Сабрана дела. Изражено бројевима, то је више од шест хиљада страна – двоструко већи обим од седам романа у дванаест томова монументалног Прустовог дела У трагању за ишчезлим временом. Али Ћосић није писао своје романе у једном даху и у непрекидном низу као Пруст, нити са унапред створеним планом, како је то чинио Зола, конципујући велики циклус од двадесет романа о породици Ругон-Макарових, континуирано објављених у току двадесет и две године. Ћосић је најпре, пола деценије по завршетку Другог светског рата, чији је учесник у партизанској униформи био, објавио Далеко је сунце. Био је то роман о протеклом рату, у коме је писац, у вешто конструисаној радњи, изнео сумње које су његове јунаке, па и њега самога, мучиле за време борбе. Тај роман нема, на први поглед, битније везе са Ћосићевим доцнијим романима, нити је у њему наговештен њихов будући континуитет који би из њега произашао.

Међутим, гледано из данашње перспективе, поготово после ових Сабраних дела, ствари стоје другачије. Две основне идеје које ће се провлачити у наредним Ћосићевим романсијерским делима, садржане су у роману Далеко је сунце. Једна се нашла већ у наслову, а симболично је изражава далеко сунце, утопијска визија будућег праведног живота, који треба досећи борбом и жртвом, а питање се поставља измученим борцима: да ли је неопходно да се таквом циљу поклони све, па и властити живот. Друга је исказана у размишљањима главног јунака Уче забринутог за судбину земље и народа: “Преклаће Србију. Оборена на земљи са ножем под грлом... Откако постоји ратује.” Та мисао је и пишчева визија трагичне националне судбине чији су корени у прошлости, осведочени у садашњости, а наставиће се, вероватно, и у будућности. Једна је универзална утопијска идеја о човековој вери у остварење правде на земљи, а друга је локална, српска и темељи се на стварним историјским искуствима, чија је тадашњи рат само био потврда.

Већ следећи Ћосићев роман Корени показао је читаоцу да је писац кренуо у потрагу за коренима и узроцима трагичне националне судбине. Извео је на сцену богату сељачку породицу Катић из поморавског села Прерова да причом о њој предочи како су историјске несреће и породичне драме почињале крајем 19. и почетком 20. века. Могуће је да се још тада у пишчевој свести зачела мисао о монументалној романсијерској конструкцији у којој би се исприповедала даља историја те породице, а у њу уткала драматична повесница српскога народа у 20. веку и где би се нашле измешане измишљене и историјске личности и радње. Тако би се одговорило на забринуто размишљање главног јунака романа Далеко је сунце о прекланој Србији са ножем под грлом. У таквој причи морала је наћи своје место и друга идеја из тог романа која је такође била судбоносна за Србију у 20. веку: покушај, заправо, да се у борби и борбом оствари држава среће и благостања.

Ћосићу је пошло за руком да у току дугог радног века напише збир великих романа у којима су и једна и друга идеја у подједнакој мери до краја изведене и структурно уобличене, тако што се тринаест њихових томова уклапа у јединствену породичну и историјску причу, а свега два су изван ње (Далеко је сунце и Бајка). Али су и они нашли своје место у замисли целине као везивна ткива, која помажу да се профилишу филозофија и структура целе романсијерске композиције. То је разлог да се о Ћосићевим романима може говорити као о јединственој и монументалној творевини сличној Золиним Ругон-Макаровим и Прустовом У трагању за ишчезлим временом.

Далеко је сунце је увод у велики збир Ћосићевих романа, али је њихов стварни основ, поготово целовите породично-историјске приче роман Корени. Читалац из тог романа сазнаје како је засновано породично стабло Катић и какво је ту место сиромашне најамничке породице Дачић, која ће дати потомке – актере свих доцнијих романа. Звездане тренутке обе породице, тј. њихови поједини чланови, доживеће у тетралогији Време смрти у току Првог светског рата, кад ће њихови напори бити укључени у заједничко настојање нације да се одбрани и очува животни потенцијал становништва. Моралном величином и људском раскоши блистају Вукашин и Олга Катић, али и њихова деца, Милена и Иван, као и Тола Дачић са синовима. Суноврат ће доживети поједини чланови из обе породице у време братоубилачких сукоба у току Другог светског рата, о чему говори трилогија Деобе. Тада ће доћи до слома некадашњих митова, идеала и идеологија у четничком покрету и до срозавања лика сељачке и ратничке Србије, а на површину ће испливати фигуре таквих људи као што су Урош Бабовић, Љубиша Дачић, Бата Павловић, Коста Цветић и други. Симбол те настале идеологије у Деобама биће нож.

Али национална идеја и мисао о трагичној судбини српског народа, око које писац окупља личности у Коренима, Времену смрти и Деобама, само је једна страна Ћосићевог романсијерског дела. Контраст им је успостављен у романима из осамдесетих и деведесетих година (у тетралогији Време зла и појединачној књизи Време власти). У тим романима Ћосић ће подврћи разорној критици утопијски пројекат комунистичког покрета, изобличен и деформисан у стаљинизму. Показаће, у ликовима сјајних омладинаца и учесника у отаџбинском рату од 1914. године, Ивана Катића, Богдана Драговића и Петра Бајевића, како је текао процес преображавања беспоговорних верника и ватрених заговорника комунистичке утопије у грешнике, отпаднике и издајнике. Они ће постати жртве својих утопијских фатаморгана, потврђујући својом трагичном биографијом познату максиму како револуција гута своју децу.

Али чини се да је Ћосић писао увод у та дела двадесетак година раније са романом Бајка. Тај роман је делимично права антиутопијска повест. Онај део у коме се говори о земљи Камонији и о њеном вођи и јединственој држави, ни у чему се не разликује од антиутопијског модела Замјатина, Хакслија и Орвела. А кад једном Верник утопије почне да пише антиутопије, онда је то доказ да је у његовој свести дошло до драматичног преокрета: да је оно што је некад имало значење будуће вере и наде, доживело нагло помрачење и слом. Такав обрт у Ћосићевим идеолошким представама препознаје данас читалац у роману Бајка. Изгледа стога да га је само одлука да пише моћну тетралогију Време смрти спречила да још тада романсијерски уобличи самообрачун и обрачун са оним силама које су у стаљинизму утопијске комунистичке идеје искористиле за своје циљеве и за спровођење диктаторске власти. Учинио је то, ипак, доцније у тетралогији Време зла и у роману Време власти.

Темељна идеја на којој се заснива филозофија ових романа могла би се извести из изјаве Гетеовог Мефистофела, кад долази у посету Фаусту, па му се представља речима: “Оне снаге сам део што свагда хоће зло и свагда добро ствара.” Сличног доброчинитеља човеку од духа и лепоте створио је у лику сатане Воланда Михаел Булгаков у роману Мајстор и Маргарита. Он ће оштро одвратити библијском чистунцу Матеју Левију који верује само у добро: “Да ли ћеш бити тако добар да размислиш, шта би радило твоје добро када зло не би постојало...?” Ћосићев верник у утопију, тј. у тријумф добра над злом, могао би у тренутку искрености, кад се преобразио у грешника, у отпадника и издајника, да преокрене Мефистофелове речи и да каже: “Оне сам снаге део што свагда хоће добро и свагда зло ствара.” Можда је то преокретање добра у зло и натерало Николаја Берђајева да изјави поодавно следеће: “Живот се креће према утопијама и за интелигенцију и за културне слојеве друштва отвара се ново столеће размишљања и расправа о томе како да се утопије избегну.” Ћосићеви романи Време зла и Време власти, чији увод представља Бајка, показују како то изгледа кад се вера у апсолутно добро преокрене у зло, а утопија у антиутопију.

Не раздваја се, међутим, јединствени комплекс Ћосићевих романа само линијом тематског разграничења око два идеолошка и политичка језгра. Раздвајају их, ако се прате хронолошки, стилске и структурне разлике. Прва четири романа (Далеко је сунце, Корени, Деобе, Бајка) настала су у време обновљеног експериментисања са романескном формом после Другог светског рата. Распон експеримената у тим Ћосићевим романима иде од благих, филмски аранжираних конструкција и живога темпа приповедања у стилу ратних романа Ремарка, Хемингвеја и Молроа у Далеко је сунце, до апстрактне симболике и сновиђајности у сатиричној антиутопији Бајке. Два романа настала између њих (Корени и Деобе) одликују се радикалнијим иновацијама у границама поетика тадашњег егзистенцијалистичког и тзв. новог романа. У Коренима се новине огледају у метафорици и у увођењу осамостаљеног и свуда присутног наратора, као и у појачаној употреби унутрашњег монолога. У Деобама је квалитет новине још уочљивији: приметан је у поступцима филмских и драмских монтажа, симултанизма, унутрашњих монолога са појавом хора и музикализацијом израза и слично.

Но Ћосићева имагинација је имагинација романсијера који се ослања на реалност и историјске чињенице и за кога су превасходнији морални и антрополошки проблеми од уже естетских. Зато је суверено, као нико пре њега, приказао страдања Срба у Првом светском рату у тетралогији Време смрти. Од почетка објављивања тога дела Ћосић је престао да експериментише формом и прихватио је модел толстојевског романа, где се у широким потезима сликају колективна збивања испреплетана са личним и интимним љубавним конфликтима појединаца. Ћосићу је, изгледа, била најближа модернизована варијанта толстојевског приповедачког модела какву је дао у Доктору Живагу Борис Пастернак, где преовлађују слике интимних неспоразума и љубавних драма, а запажено место добија и ауторска рефлексија. У последњем роману Време власти увео је и Ћосић аутора као лице романа које активно учествује у животним перипетијама осталих јунака.

Но стилске и структурне разлике Ћосићевих романа из два периода стварања нису реметиле утисак о њиховој цикличној повезаности и мисаоној кохерентности. Читалац може данас без тешкоће да успостави везу између уводног романа Далеко је сунце и завршног Време власти. Ћосић је у интервјуима наговештавао и другу књигу Време власти, али она се није појавила ни у Сабраним делима. Породица Катић није угашена, како је то често случај у тзв. генеалошким романима, где су најдрастичнији пример Буденброкови Томаса Мана. Било је зато пуно основа да се прича о Катићима и о власти настави. Али је боље што није учињено, макар у овом тренутку кад је монументална романсијерска грађевина заокружена. Стварни јунаци последња четири тома су два најсјајнија и најтрагичнија лика у Ћосићевим романима: Милена и Иван Катић. Њихов живот се у последњој књизи угасио на суров и гротескан начин: милена се обесила о споменик свога деде Аћима Катића, а Иван је настрадао, претходно уништен робијањем у четири тамнице у четири различите државе, у покушају да заустави објекат старачке љубави који се губио венецијанским возом у неповрат. Таквим њиховим нестанком нестале су и тензије које би учиниле смисленом још једну књигу. А трагичним завршетком једнотомног Времена власти успостављен је контраст према прво роману Далеко је сунце. Ту се млади људи, испуњени надом, боре са својим клонућима и дилемама, у жељи да до краја истрају у својој борби за добро. У Времену власти писац уклања са сцене остареле јунаке, уморне од живота, патњи и од зла. Такав крај зато изгледа логичан у великој романсијерској композицији у којој је читалац био суочен са толико страдања, са масом трагичних ликова и ситуација, са вером и безнађем, са љубавним екстазама, поразима и посрнућима. Она таквим заокруживањем добија још више у својој монументалности и целовитости као јединствено такво дело у српској књижевности које ће, по оштрини анализе врлина и слабости ликова и трагичне историје српског народа у 20. веку, по структурној кохерентности остати непревазиђено и у далекој будућности.

 

Духовна и културна идентификација

 

СРПСКИ МАНАСТИРИ

И

СИМБОЛ КРСТА

На плакату који је “Ponte per Belgrado” наменио изложби српских средњевековних манастира, “пре и после рата”, а ја бих додала пре и после многих ратова, видимо познату фреску Симониде, жене (пореклом Гркиње) српског краља Милутина (1282–1321) која се налази у манастиру Грачаница на Косову и коју су неки овде присутни имали прилике да виде. Један од највећих српских песника с почетка прошлог века, Милан Ракић, посветио је овој фрески једну од својих најлепших песама, која је постала антологијска и која се управо тако и зове: “Симонида”.

Ракићева песма једна је од многобројних посвећених српским манастирима и фрескама на Косову и Метохији, изложеним вековним уништавањима и скрнављењима, до овог последњег који се догодио пре тачно годину дана. За сваки народ на свету, па и за српски, уништавање културне баштине значи огроман губитак, каткада ненадокнадив. Поготово када се ради о споменицима културе из далеког средњег века. Уништавање манастира и цркава, гробаља и других споменика, а посебно оних на Косову и Метохији, за српски народ има и једно значење више.

Од самих корена словенске писмености можемо пратити нераскидиву везаност између цркве и књиге: подсетимо се само Солунске браће, Ћирила и Методија, који су створили словенско писмо и језик, и ударили темеље словенској књижевности и првој словенској цркви већ у 9. веку прошле ере. Темеље цркве, књижевности и школе ударио је Сава Немањић, св. Сава, после преласка у монаштво у 12. веку и отада свеколика писменост српског народа, књижевна дела и сликарска дела иду упоредо са грађењем манастира, задужбина српских владара, истовремено световних и црквених власти. У временима пре турске окупације, у манастирима се неговала преписивачка делатност, преводилачка, за потребе литургије на словенском језику, али такође и оригинална књижевна дела.

Манастири су били и остали до Доситејевих времена, дакле до 18. века, једине школе и једино врело писмености. После пада српске деспотовине, у периоду отоманске окупације, у манастирима је чувано духовно благо српског народа. У најтежим тренуцима манастирска врата би се отварала за прогоњену рају која је бежала пред турским погромом. У манастирима су били и видари, једини лекари у том времену. И зато су манастири били изложени многобројним пљачкама и паљевинама у свим тим столећима. И простор око манастира имао је свој значај за српски народ. Ту би се, а и данас се та традиција задржала, окупљао народ, поводом неког светковања или празника. У манастирским двориштима су народни певачи и гуслари рецитовали своје песма о јунаштвима српским и победама над Турчином. И Вук Караџић, један од најзначајних људи за српски језик, за очување српске народне баштине, који је српску поезију представио Европи у другој половини 19. века, у манастирима је нашао своје певаче и своје записиваче.

За манастире је наравно везан појам цркве, православне цркве и крста, као симбола хришћанства. Зато се и говорило, некада, да се води битка између крста и полумесеца, два симбола супротстављених цивилизација, чији је сукоб трајао вековима на балканским просторима. Зато рушење крста и паљење цркве које можемо видети на филму, драгоценом документу снимљеном пре годину дана, за српски народ има далеко веће и шире значење но што је сукоб хришћанства и ислама. Историја српског народа и његова културна идентификација везана је за манастире и крст, а данашњи догађаји показују да је и његова национална идентификација везана за православље, то јест, за хришћанство. То је можда парадокс, ако се има у виду да српски народ никада није био прожет дубоком религиозношћу и да црква никада није имала онолико утицаја на приватан и породичан живот какав има у католичким земљама.

Порука која се ишчитава из књижевног и културног наслеђа јесте да је српски народ одувек био свестан да без својих манастира и цркава, на овим опасним балканским ветрометинама, ризикује да изгуби свој национални идентитет, себе самог. Тамо где су уништена и гробља и сравњена са земљом, поред тога што су спаљене куће и имовина, неће више бити ни српског живља. Тамо где су спаљени и срушени манастири, нема више ни историје, ни народа. Они који данас чине злочине на Косову и Метохији, и они који им у томе помажу, врше не само етнички већ и културни геноцид. Уништавајући православну српску баштину на Косову и Метохији уништавају и целокупно хришћанско наслеђе на овим просторима, ударају на целокупни европски хришћански идентитет. Бенедето Кроче, велики италијански филозоф који је био лаик, умео је да каже: не можемо, а да себе не сматрамо хришћанима.
СВЕТЛАНА СТИПЧЕВИЋ
(Реч на отварању изложбе “СОС Косово. Угрожена српска баштина на Косову и Метохији”. У Барију, 17. марта 2005)

 

СЕЋАЊА
ПИСЦИ И ЊИХОВ ПОСЛЕДЊИ КОНГРЕС

АНЂЕЛКО ЕРДЕЉАНИН

Пре две деценије (од 18. до 20. априла 1985. године) у Новом Саду је одржан Девети (последњи) конгрес Савеза књижевника Југославије. Припреман је амбициозно, као партијски конгрес. А и личио је на партијски скуп. Мислим на ону већ разједињену партију (СКЈ – исти акроним за Савез комуниста Југославије и Савез књижевника Југославије).

И ја сам учествовао, као гост. Било је много делегата и гостију (у хотелу “Парк”). Ишао сам на књижевне сусрете. Један је био одличан (у милицијској школи, у Сремској Каменици, где сам био у екипи са Весном Парун, Момом Димићем и Милом Краљем), а један ружан и заправо неодржан (у “Нафтагасу”, у оној згради где је сад Телевизија Нови Сад; очекивали су Миодрага Булатовића а он није могао да дође!).

Међу учесницима и гостима било је личности које су после правиле (на разне начине) занимљиве политичке потезе или каријере: Јеврем Брковић, Будимир Дубак, Иван Аралица, Предраг Матвејевић, Марија Пеакић-Микуљан, Пајо Канижај, Флора Бровина (је ли то она што је пуштена из затвора после “5. октобра” на захтев “међународне заједнице”?), Ибрахим Ругова, Реџеп Ћосја, Димитриј Рупел, Милан Комненић, Никола Милошевић, Миодраг Перишић, Драган Драгојловић, Ђоко Стојичић, Тибор Варади, Ласло Вегел...

Књижевна заједница Новог Сада објавила је (исте године) књигу о конгресу, која садржи сва документа, стенограм о току конгреса, дискусији итд.
Ових дана поново прелиставам ту књигу. Занима ме како данас звучи оно што су писци говорили пре две деценије, пет-шест година пре распада Југославије.
КО НАМ ЈЕ КРИВ
Јеврем Брковић је, на пример, говорио:
“Незамисливо је доба и друштво с перспективом човјештва и осмишљене хуманости, које дозвољава својим исхитреним дежурним телалима и идеолошким усмеритељима да пљују на читанке своје дјеце у којима се налазе писци и дјела на којима се васпитавају и хуманистички уобличавају њихова дјеца. Ако попљујемо, ако огадимо и прва штива, односно писце првих штива наше дјеце, очекујмо већ сјутра да наша дјеца попљују нас, да нам троструко врате за наш двојни морал, за нашу исполитизирану савјест и свијест, за нашу разуђену етику, за наше смијешно политикантство, за нашу опасно примијењену једностраност, за нашу директивашку логику, којој су почесто недостајали и они најосновнији елементи људске и временске логичности.”

Још интересантнији део његовог говора је онај у коме је реч о моралној кривици писаца. Наводим само неке пасусе:
“Криви смо, јер се нијесмо свесрдно супротставили категоричном националном утемељењу и разграничењу свих наших духовних вриједности, па и оних заједничких, вјековима течених и стечених.”
“Криви смо, јер смо ми, а ко би други, покушали да из читанки наше дјеце избацимо Wегоша, Мажуранића, Андрића, Куленовића, Горана, Самоковлију, Десанку Максимовић, Назора, Раичковића и још неколико незаобилазних имена наших култура, да би створили простор за локалне медиокритете и национално исправне списатеље.”
“Криви смо, јер смо се, такође, у неким преломним друштвеним тренуцима успјешно додворавали разним политичким струјама и њиховим протагонистима, подастирали им своја мишљења, која су почесто била догмастија или либералистичкија од њихових, и радо пристајали уз њих и постајали њихови ордонанси и орденоносци.”
“Криви смо, јер смо пристајали да безрезервно подржавамо, објашњавамо и залажемо се за све републичко и покрајинско, па и оно што води у тотално затварање, у културни и књижевни сепаратизам.”
“Криви смо, јер смо дозволили да нас издијеле, да нас напујдају једне на друге, да нас и наше мртве пребројавају и као заморчиће убацују у компјутерску статистику националног раздора.”
Јеврем посебно наглашава: “Братство и јединство смо замијенили заједништвом, а све су учесталије појаве одбацивања револуције као оправданог и епохалног историјског чина.”
Осећа ли Јеврем данас неку (било какву) кривицу? Своју, личну? Дукљанску?

Миодраг Булатовић је био права звезда конгреса. Ево неколико одломака из његовог духовитог говора:
“Бојимо се да је Југославија исцепкана у свим доменима, да је плурализам интереса доведен до пароксизма интереса. Више немамо заједничког тржишта ни за идеју, ни за књигу. Глибом сепаратизма и национализма, фракционаштва и аутономаштва, испуњени су јендеци Југославије! Термин “федерализација партије” узет је из данашњих новина. Како, онда, да се са решењима најосетљивијих судбинских проблема, сложе остали, кад је (бојимо се) трагикомично издељена авангарда југословенске заједнице? Писци верују у младост. Писци су, ако је судити по интересу за овај когрес, разумнији и сложнији од других!”
“Политизује се књижевност, посебно писање о њој. Ментално заостајање се примећује, али се и то понегде ’даде оправдати’. Синтагму по којој Југославију сачињавају две монолитне државе и шест лабавих покрајина, наш свет прима са горчином и хумором.
Продуцента “Неопланту” нико није могао спречити од продукције “Великог транспорта”. Лажна филмска епопеја, срећом, није стигла да постане споменик државности! Улазак у свет холивудске звездане прашине спречен је снагом живота. За очигледан бламаж, за то политичко лудило, одговараће само банке и повериоци, то јест грађани Југославије. Какво крунисање! Штета је што се тај скупи скандал везује, на лирски начин, за ’домају’, за културну и племениту и самоуправну нашу Покрајину, која сад не види чиме да врати и којом флоскулом амбициозност филмску да оправда... Магистри су израчунали: за благо бачено у ’Велики транспорт’ лист ’Књижевна реч’ могао је да излази сто и шест година... а могло се за то благо купити неколико стотина четворособних станова.”
“Пиротехничари духа, критичари некадашњих центара моћи, хтели су и добили су аутокефалне аутономије.”
“Југословенско друштво се данас... срело не само с једном монголском сатрапијом, већ са осмоглавим чудовиштем национализма, догматизма и параноје. Славна земља пламти, а то писци морају да саопште на свој начин. Нико још није сабрао колико ’марксистичко-лењинистичких’ кружока и организација пулсира под нашом земљом! Крешу бомбе, како је тридесетих година говорио један теоретичар усташког тероризма. ’Комунист’ од 12. априла ове године оцењује да прогон људи са њихових косовских огњишта има сва обележја геноцида и фашизма. Колико смо чекали ту оцену и колико је људи досад бачено на маргину само зато што су тај фашистички мрак у славној социјалистичкој земљи Југославији приметили на време?!”
“Ројалистички и непроветрени, одурни, и глупи, фашистички и љотићевски искази су такође у оптицају, и не само по селима! Поодавно постоји теза о Двадесет и седмом марту као о другом самоубиству Србије, док би Сарајевски атентат био прво самоубиство Србијино!”
“Земљу нашу раздиру мрачне страсти и прохтеви, од којих ни писци нису имуни, а морали би бити. Национализам је у нас привредна грана, уносна... неопорезована! То је мала привреда, најуспешнија! Књижевници и њихово стваралаштво први су на удару морбидног догматизма свих боја.”

Реџеп Ћосја се ишчуђава над тврдњом М. Булатовића “о тобожњем геноциду Албанаца над Србима на Косову” (Метохију су већ тада избрисали из назива покрајине!). Па каже: “Над ким су, забога, могли икад вршити геноцид Албанци, који се, откад историја зна за њих па до краја Другог светског рата, боре за голи опстанак?” Даље је говорио о “угрожавању аутономије нашег духовног стваралаштва” (албанског, разуме се) итд.
Реџеп Ћосја је остао један од идеолога шиптарског сепаратизма. Да ли Ћосја данас (забога!) види нешто од оног страховитог геноцида који је извршен (и још траје!) над Србима?
ДРОГА ПОСЛУШНОСТИ И ДРОГА ВЛАСТИ
Никола Милошевић је дао дефиницију стаљинистичке књижевне деснице:
“Кад неко мисли да се сви проблеми, од привредних па до културних, могу решавати само помоћу институционалног насиља у циљу одржавања некаквог “статус квоа”, онда је он идеолог књижевне деснице стаљинизма. Али, зар нисам, овако описујући стаљинистичку десницу, заправо описао и класичну грађанску десницу? Ствар је заправо у томе што између ове две деснице не постоји нека толико битна разлика да бисмо једну морали звати десницом а другу левицом. Обе у ствари полазе од једне у суштини подједнако конзервативне деспотске политичке филозофије.”
“Друга карактеристична црта стаљинистичке деснице је њено настојање да се целокупни спектар идеолошких разлика, сасвим природан у свакој духовној средини, сведе на једну једину боју...”

Весна Парун, слажући се с нечијом (изреченом) мишљу “да нитко од нас нема право говорити у име свих” (пецнувши Јеврема Брковића), оџала је сјајан говор о култури и политици, о књижевности и идеологији, о људској мисли и будућности света. Из њеног есеја (писаног претходне ноћи, у хотелској соби) издвајам неколико одломака:
“Напредна омладина моје генерације започела је свој мукотрпни пут ријечју: морам. Онда је то морам постепено еволуирало, да се прометне у морамо, да се изроди у мораш. Ријеч је најапсурднија и најнељудскија од свих постојећих. И то је био крај утопије, крај мишљења, крај језика као моста споразумијевања... “Мораш” – то се не изриче устима него жвалама, то не говори човјек човјеку, него кротитељ тигру којега кроти. Та ријеч, закриливши праву суштину људског морања – иза којег се крије морални и социјални постулат, створила је од ове планете робијашницу. Она је тољага, нож, плинска комора... Дрога послушности и дрога власти разорније су од хашиша и марихуане. Идеологија као дрога, догма као гиљотина. Данас много тога знамо што у младости нисмо знали.”
“Самодршци не би били оно што јесу, да их таквима не чине њихови обожаватељи и доушници.”
“Братство људи није само у братству чекића и српа, оно је духовна категорија, еволуција парцијалног људског бића у цјеловито. Братства нема без самоспознаје, ни самоспознаје без слободе, ни слободе без срца, без мисаоности, без поезије. Братство је зачето у сну, не на јави, јава убија поруке сна, а он увијек изнова стрпљиво гради... Људе не треба учити братству, треба их само одучити од братимљења са рђавом политиком. Уосталом, никад ми се ријеч братство није чинила идеалном, милије ми је побратимство – као оно Ујевићево “лица у свемиру” – јер зна се што је учинио један од првих људи на земљи свом рођеном брату, Каин Абелу. Призивајући братство можда управо чинимо обратно: навлачимо на себе древно родоскрвно проклетство”.
“У Дантеову паклу посљедњи круг је Девети. Овај конгрес је девети. Да није и он, недајбоже, посљедњи круг оног каменчића баченог у воду, који се зове југословенска књижевност?”
“Живимо на сметлишту језика, мишљења, свијести, клошари међу отпацима идеја, крхотинама принципа. Ослушкујте народ, како мисли и како говори! – могло се некад рећи, у Вуково вријеме. А кога ослушкивати данас, кад села више нема а град је нијем и радничка класа грдним бригама притиснута?”
“Обећавати рај на свијету а порицати му духовност – бесмислено је и погубно. Човјек дубоко у себи не прихвата такву срећу, не вјерује у њу. Он може неко вријеме симулирати, опчињен оптиком повијести, али онда се прене и отвори очи.”
“Пјесник је финални продукт. Његова књига је предмет. А свијет почиње потајно тежити за ослобађањем од предметности. Пред нама је можда повратак живом, усменом.”
“Политичари трују свијет, они су његова уклетост. Без њих се за сада још не може. Али можда су политика, а и култура, држећи се за руке, дошле до точке гдје почињу умртвљавати спонтани живот земље.
“Мислимо и дајмо другима да мисле! – поручује нам будућност Што би било од друштва у коме влада апсолутно слагање и ред, али ред и послух мисаоно импотентан, етички атрофиран?”

Игор Мандић је своме кратком (али жестоком) излагању дао наслов “Зачепити уста”. Говорио је заправо о идеолошким притисцима и стегама, називајући тадашње југословенско (и посебно – хрватско) друштво “порнографским” односно “порно-бирократским”. “Живимо, дакле, у моралној раскалашености, против које немам ништа, али с друге стране у идеолошкој стези”, рекао је Мандић.

У ефектном излагању, Мирослав Егерић је нашем друштву и књижевности говорио језиком теорије књижевности, сагледавајући стварност као низ хипербола, епитета, ироничних опсервација, парадоксалних обрта, видова метонимије итд. То је студиозан текст, у коме Егерић не подлеже резигнацији и патетици, него нуди одговоре на питања о којима се расправља, попут овог: “... обновити свим расположивим снагама патриотски однос интелигенције према земљи у дубљем значењу речи, прихватити одговорност, обновити снаге критичке свести, које скриване чаме у крилу историје, ослонити се на младост земље која је уз све трзавице које су пратиле њен поратни живот свету понудила 1948, па 1952, па 1968, неку наду да постоји нешто што нашем историјском постојању даје смисао и значење, истрајност у бићу које хоће да буде субјекат.”
ПУТ У ЛУДИЛО
Ево још неких мисли из Егерићевог говора:
“Одговорност за земљу у којој смо, дакле, није само естетичке већ и етичке нарави; људи који негују поетику истине не могу заборавити дубинску, суштинску независност богатства и пуноће поетике стварања од ове прве.”
“Писац који није левичар својим делом а хоће то да буде на конференцији, узалуд троши време. Уколико је пак то у делу, поново узалуд троши време – јер други људи добро виде у чему је његова права природа.”
“... ја сам против парадокса у друштву; ја сам за парадокс искључиво као стилску фигуру; против превласти метонимије и сарказма у споју са њом; ја сам за персонификацију. Она ме, као писца, упућује на извориште сазнања о књижевности као мосту међу људима, она ми казује да постоје и фигуре подвајања, неслоге и раздора, фигуре укидања дијалога међу људима; она ми не допушта да се сврстам, било када, међу оне који мисле да су бијеле, жуте или зелене књиге, схваћене као инвентар нечијих погрешака, пут ка смирењу и здрављу друштва.”
“Мисао која би хтела претходно да ме укине, па да онда са мном има посла, једноставно не бројим у мисли.”

И Јован Делић је прочитао текст са насловом: “Сепаратизам – пут у духовно и социјално лудило”. Цитирам неколико реченица:
“Нема готово ни једне књижевне вриједности да је нијесмо, бар мало, попљували својим сепаратизмом, или неком другом примитивном инструментализацијом.”
“Сепаратиста ће, с великом љубављу, пригрлити великог писца из свог национа, нарочито ако је мртав, али само дотле докле га може инструментализовати. Тамо гдје му се писац опире, гдје текст говори против сепаратисте и његове логике, писца треба, просто, дошколовати, онако мртвог, национално и регионално га освијестити, извршити дијалектичку ревизију текста – просто: поправити га, из велике љубави... Ту издање постаје издаја писца.”
“Да закључимо: сепаратизам је поуздан пут у духовно лудило, јер пренебрјегава вриједности узгајајући духовну лаж, јер спречава духовно и културно прожимање, јер манипулише културом инструментализујући је и фалсификујући.”
“Сепаратизам је пут у социјално лудило, јер је против сопствене дјеце и њиховог укуса, нудећи им као узор културне нузпроизводе умјесто аутентичних вриједности, јер води у ’затварање средина’ и разарање заједнице, јер угрожава статус југословенске културе у земљи и ван ње, јер ствара повољно тле за опасна национална и регионална раздвајања.”

Ибрахим Ругова је, пошто се дистанцирао од излагања Миодрага Булатовића, прочитао кратак (бледуњав) текст о “конкретној слободи”. Почиње фразом: “Слобода стваралаштва је иманентна људској слободи” Тра-ла-ла. Помиње чак и “нашу самоуправну праксу и демократију”!
Ругова је данас “председник Косова”. Из његове “државе” протерани су сви српски писци, заједно са огромном већином Срба и других недужних људи који нису Шиптари... Многи су убијени... Шта данас значи људска слобода тамо где је Ругова “председник”?

Димитриј Рупел (потоњи министар иностраних послова отцепљене “дежеле” Словеније) објашњавао је разлику између интелектуалног и политичког језика, замерајући М. Булатовићу и још некима што се приклањају овом другом, а на крају рече:
“Чули смо са ове говорнице пар лепих речи о космополитизму. Ја ћу тиме сада и завршити. Јасно, сви смо ми за космополитизам итд., али, пре тога ја сам за национализам, за нацију писаца. Ја сам за народ писаца, јер “народ” у свом језгру скрива реч “род”, рођење. И мислим да је литература, на неки начин, слична, да можемо у вези са њом говорити и о рођењу, о томе да писци на неки начин припадају том свом послу као чланови народа, припадају свом народу, да је то на неки начин њихова судбина.”

АУТОКЕФАЛНО
РАСПАМЕЋИВАЊЕ
Горан Бабић је, како каже, био члан комисије за идејни и теоријски рад ЦК СКХ, која је приредила саветовање на основу “Бијеле књиге” (у чијем састављању није учествовао). Оне који критикују “Бијелу књигу” (и који су у њј цитирани, а међу њима сам и ја!) назива “књижевном десницом”:
“Наша књижевна десница се осјетила погођена том иницијативом комуниста и реагирала је жестоко, као што видите, све до данас.”
“У једном свом јавном наступу у ’Борби’ рекао сам да је ријеч о елементима једне грађанске, десне, конзервативне и антисоцијалистичке контрареволуције, те при тим оцјенама остајем и данас.”
“Мало се који од ових љубитеља истине и правде јавио да брани успомену на Владимира Иљича Лењина кад га је један наш професор оптужио за пљачку и убојство. Једнако се тако ниједан од наших академика није нашао а да би своме колеги Ивану Супеку рекао како није баш пристојно онако писати о својим мртвим колегама академицима Јосипу Брозу и Владимиру Бакарићу, како то овај књижевник и физичар чини у својој новој емигрантској књизи о Андрији Хебрангу.”
На крају, Бабић пророчански каже: “Свијетла су се у овој крчми, господо, погасила и макљажа је почела. То неки још не виде, а док то они схвате, многи ће од нас, како мој друг Милан Раковац рече, бити потучени.”
После говора Горана Бабића уследила је жестока реплика Николе Милошевића, на кога се, изгледа, односило оно о Лењину. О томе је било још неколико реплика.

Младен Ољача се јављао за реч неколико пута. Стално су га прекидали, али он није одустајао... Говорио је с пуно неке патетике... Хтео је да каже много тога што му је на срцу... А све је испало некако комично!

Добрица Ћосић није био на конгресу јер, наводно, није желео својим присуством никога да иритира. Михиз и Матија Бећковић су били, али нису говорили. Оскар Давичо је говорио – о надреализму. На крају је подржао идеју Војислава Деспотова да се оснује једна “претежно литерарна секција писаца”.

Примећујем да је Петко Војнић Пурчар говорио екавски. Рекао је да се у Војводини говори пет језика на којима се исписује седам литература народа и народности... Ваљда је (тада) мислио да Срби, Хрвати и Црногорци имају један језик!

Драган Јеремић је приметио да се на овом, Деветом конгресу југословенских књижевника толико политизирало “да се, ако се овај тренд настави у супротном смеру, може очекивати да ће се на Тринаестом конгресу Савеза књижевника југославије говорити о књижевности”.
Не сећам се Тринаестог конгреса СКЈ, али још памтим Четрнаести. Био сам и сâм, што да се лажемо, члан те партије, па се сећам да је и тај партијски (Четрнаести) био последњи. Оно што нормалним писцима ни на крај памети није било – довело је партијске аутокефалне врхушке до тоталног распамећивања!

На Деветом конгресу Савеза књижевника Југославије често је помињана “Бијела књига”, критиковани су школски програми књижевности (“књижевна језгра”), разноврсни политички притисци, опште стање у друштву...
Један број учесника конгреса био је чврсто “на линији”, трудећи се да изрази своју приврженост политици Савеза комуниста.
Неки су својим говорима већ отворено наговештавали растурање Југославије.
Било је варница, полемика и реплика, од којих су неке биле налик свађи (нарочито трећег дана, при крају конгреса). Било је доста паметних размишљања (посебно у текстовима који нису читани него су приложени), али и много празних рачи оптерећених идеолошким флоскулама.

На крају је конгрес усвојио “Поруку”, чија прва реченица гласи: “Писац мора да буде савест свога времена и свога друштва.”
А кад се мора, није ни тешко! Или, можда, јесте?

 


 Крај странице