Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1127, март 2006.

Иван Т. Брковић

ЗАЛУТАЛИ КРАЈПУТАШ

Прво сам се препао.
Онда сам умро храбро.
Али ниједно осећање није трајно.

Када пођете на гробље
Испуштајте успут цвеће
Да обележите пут до куће.

Јер шта ако је помиловање
Само одложено нехатом
Гробљанских службеника?


ПЛОД

Био је плод
Који је преживео
И прво и последње дрво.

Пустом крошњом
Ветар сад завија
У мртвој природи док ужива.

НОВА СВЕТИЊА

Литература је мање од живота…
Само до песниковог ћивота.
А стих се онда лудо развија
Клија клија ускрсла бештија.

Све док се песма летине дивља
Као свици давни јеванђеља
Закопани кришом у пустињу
Не претвори у нову светињу.


БАЛАДА О УЗНОШЕЊУ БЕОГРАДСКИХ КАФАНА

Преселио се Липов Лад
На место у кафански Хад.
Другарски му чувао престо
Задњи жути лист Дувана.

Сад сањају оба исто
Три Шешира и Два Јелена
Ал’ оклева Скадарлијка
И келнерица нам Јелена.

Fran/se Фра Брне Цвет Шангаја
Имена су култно новија
За кулинарске вештине
Из неоградских снова.

А Блед Бриони и Москва
Малена чекају на ред
Да се узнесу без брана
Имена кажњена са других страна.

Ал нека не мисли нико
Да чека их живот рајски
Кафанама тог домета
Остали су нижи спратови Адски.

 

ЕПИТАФ ДУГ ТРИ ВЕКА

Човек из 20. века
Рођен је насилно
У последњем устанку
Деветнаестог века.

А након љубави страва
Снова и обрнућа
Биће сахрањен
Изнова к’о први пут:

У трећем миленију
У копији достигнућа
Која га спремна чека
Од Средњег века.

И. Т. Брковић

Лаура Барна

Разговарање Сократа и Ван Гога
о вредности и потреби

»Било би мудро, за почетак, осврнути се на значења појмова вредност и потреба. Реците ми, Винсенте, да ли можете да објасните шта је вредност, или шта је потреба. Радовало би ме да чујем од вас.«
»Заграбили сте, забога, шаком у појмовник, жмурећи. Вредност и потреба два су сасвим опречита крака. Но, добро, можемо и тако...«
»Чекајте, молим вас, чему невољни промишљај још у зачетку нашега разговарања. Зар вредност и потреба не би требало да буду у нераскидивој свези као прст са шаком, дакле, дају се приближито тумачити, или пак један за другим, али никако један без другог.«
»Један за другим - можда, један без другог - свакако, јер један без другог сасвим добро могу да опстану. Штавише, један без другог тумачени, тек тад доспевају до очекиваног, па и прижељкиваног значења.«
»Тако вам богова, узмимо ваш случај...«
»Несрећни случај!«
»Можебити! Дакле, узмимо ваш несрећни случај, ви сте сликар...«
»Уклети сликар!«
»Но, добро, ви сте дакле уклети сликар, и упркос уметничкој наклоности, вредност олако измичете потреби. Вредност је проузрокована потребом. Потреба за вредношћу одувек је подгуркивала јединку, отуда, разуме се, и множину, на чињење све нових и нових умности, или узмимо, боље, стваралаштво.«
»Јесте. Али, ја вам управо о томе и говорим. Шта је вредност?«
»То сам спочетка баш упитао ја вас.«
»Мудро, заиста. Вредност сасвим олако може да стоји сама, за себе. Вредност не потражује потребу као потврду битисања, али потреба може да потражује вредност једнако као и без-вредност, схватате ли? Вредност или без-вредност су појмови којима се потреба поиграва, по вољи и хтенију јер је у јединке потребита вредност исто колико и без-вредност или, узмимо, не-вредност. Тако, рекох вам, врли мој пријатељу Сократе, потреба ниуколико није спојива с вредношћу, а опет може и бити. Поменусте стваралаштво? Делање на успостави вредности која ће бити потребита. Само такав чин се слови стваралаштвом, сложићете се зацело. Наумили сте да се задржимо на мом несрећном случају. Видите, вредност мојих платана 1999. премашује здраворазумско калкулисање, док 1888. она су скрајнута као безвредне и ником потребне мазарије вредне једино подсмеха и спрдње, па и сажаљења, и то, замислите, једног умоболника, Једног Винсента спрженог темена, с главуџом непослушног сунцокрета! А где се у том случају затурила потреба? Додуше, где у оба случаја? Тобож запостављена, а?«
»Намеравате да кажете да је потреба некритична, селективна, самовољна и да стога јединка - напоменух отуда и множина - потребом може потраживати вредност колико и без-вредност, по вољи и жељи, никако у незнању или пометњи.«
»И тако, али и из помодарства, наметнутог дакако сталешким законитостима, боље: квазизаконитостима мањине што чине привид служења држави. Могли бисмо расправу, истина, окренути на потраживање доброг или лошег, где је, претпостављате, вредност еквивалентна добру, а без-вредност лошем. Но, да ли је увек тако?«
»Ваше слике, несумњиво, чиниле су и чине добро човечанству, појединцу и држави.«
»Јесте, али тек након мог траљаво изведеног суицидног акта. Посегнуо сам за куршумом. Ви за кукутом, колико ме разборитост служи?«
»Да. Испио сам надушак пехар кукутиног отрова.«
»И? Самоубиство, па било оно и траљаво изведено, увек побуђује нарочиту позорност, врли мој пријатељу Сократе. Гледајмо даље! Од свега упамћеног из наших живота остаје куршум или кукута, као изазов. Потреба за мојим платнима распаљена је неугасивом ватром. Видим, не сматрате то - доцкан. Добро. И десило се да се без-вредност преметнула у вредност - ништавним, још неуспелим чином - а не-потреба у потребу, док се творац постхумно овенчавао ловориком и миртом, додуше у фино конципираном и осмишљеном жалу на пиједестал светини, као шизофреник и умоболник заслужан једног санаторијума, и то замислите, молим вас - под белим! Знате ли да је преовлађујућа боја у санаторијумима, заправо, бела? Да ли су све беле ствари испуњене смрћу? Бело сам - сад, ето, знам и зашто - одувек предано избегавао да наносим на своја платна. Јежио сам се од помисли на бело. Очајавало ме непрекидно присуство смрти. Превише сурових подударности подупире овај свет.

Напомена. У издању Ван Гоговог музеја у Амстердаму објављена је Рачуноводствена књига Теа ван Гога и Јо ван Гог-Бонгер, књига расхода и прихода домаћинства Гогових коју је систематски, од 1889, па све до своје смрти, 1925. године, водила Јохана ван Гог-Бонгер, удовица Теа ван Гога. Сачуван је податак о првом продатом платну из обимне породичне заоставштине, непосредно после сликареве смрти, 29. јула 1890. године, за четири стотине франака, као и последња евидентирана белешка о продаји »Четрнаест сунцокрета у вази«, 1925, у години Јоханине смрти, Националној галерији у Лондону. У то време, поједина Ван Гогова платна на слободном тржишту достизала су цену и до шест хиљада долара.

Лаура Барна


 Крај странице