Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, октобар-новембар 2012.

Четрдесет девети Београдски сусрет писаца свечано је отворен у Сава центру 21. септембра , у присуству дипломатских представника, представника верских заједница и других угледника. Сусрете је отворио Братислав Петковић, министар
за културу и информисање у Влади Србије.

Госте из 24 државе света су поздравили Радомир Андрић, председник
Удружења књижевника Србије и Драган Мраовић, председник Одбора за међународну сарадњу УКС. Истога дана одржан је међународни песнички митинг у кући Ђуре Јакшића у Скадарлији и традиционално међународно песничко вече на Коларцу. Потом су песници из света гостовали у десетак градова по Србији. У Мрчајевцима је уручено
песничко признање „Повеља Мораве“ Антониу Порпети из Шпаније и Перу Зубцу из Србије.

РАДОМИР АНДРИЋ
БЛАГОДАТНА ПРОЖИМАЊА

Поштовани пријатељи, добро нам дошли!
Срдачно поздрављамо вашу спремност и оп-
редељење да богатимо стваралачку узајамност и
доприносимо културној сарадњи наших народа и
земаља. Заправо, овде смо – да се боље упознамо и
пријатељујемо у мери својих хуманистичких пре-
окупација... Овде смо, упркос овом контроверз-
ном свету и времену оп-терећеном разним агре-
сивним изнудицама и нетолеранцијом на непро-
лазном „вашару таштине“, иако знамо да је моћ
књижевности ограничена диктатом свакојаких
посесивних идеологија. Овде смо – да ублажимо
те ограничености и зачињемо плодоносне про-
цесе без којих слобода мишљења, како јуче тако
и данас, тешко осваја човечанство. Овде смо да
настављамо и довршавамо разговоре, ко зна када
започете, са вашим објављеним делима, причама
и песмама....
Прошло је пола века од првих Међународних
сусрета писаца у Београду. Било је много бољих
и лакших година, али срећом, и поред свих теш-
коћа, успевамо да трајемо. Не желимо да вас оп-
терећујемо нашом црно-белом свакидашњицом и
свим одвећ знаним последицама економске кри-
зе, која се осећа свуда у свету, па и овде... Све што
нас омета у раду, превазилазимо ентузијазмом и
позитивном енергијом коју црпемо из непотро-
шених идеала. Ту је, наравно, и потреба да чује-
мо једни друге, да ослушнемо самосвојне стихове
и реченице, надасве приновљене у благодатној
смислености и поетичкој свежини. Отуда смо
уверени да постоји више ваљаних разлога за овак-
ве скупове и сусрете, посебно овде, у Београду и
Србији, где се одвајкада делотворно прожимају
многе културе: с једне стране – Истока и Запада, а
с друге, истовремено, медитеранског региона и зе-
маља које повезује „велики господин Дунав“, како
ову највећу средњоевропску реку назива у једној
својој песми луцидни Васко Попа.
49. Београдски међународни сусрет писаца
Уосталом, многи велики светски писци у овом
простору су проналазили своја тематско-мотив-
ска изворишта, древна и ововремена, дајући им
нова значења и дарове модерног песничког је-
зика. Поменућемо само неке: Џојс, Жид, Ками,
Лорка, Кавафи, Унамуно, Ман, Рилке, Унгарети,
Монтале, Ади, Елиот, Блага, Дарел, Транстремер,
Вознесенски, Багрјана, Бурич, Станеску, Куприја-
нов... Ту је и низ писаца из овог поднебља, који су
својим песничким књигама и романима увећава-
ли углед, не само своје националне књижевности,
већ и европске, захваљујући, између осталог, не-
пресушивом медитеранском духу. Заиста, био би
предуг списак ових књижевних подухватника,
који превасходно својим аутентичним уметнич-
ким поступцима и језичким магнетизмом ства-
рају дела ненадмашне лепоте. У сваком случају,
неким другим поводом или већ приликом сле-
дећих, јубиларних Сусрета, о свим тим писцима
и њиховим књижевним остварењима говорићемо
подробније и аналитичније у контексту ширег
разматрања својстава литературе Медитерана и
подунавских земаља.
Сусрети писаца су увек подстицај за нове
и садржајније разговоре, потпунија читалачка
упознавања, захвалнију размену идеја и естетич-
ких искустава. Потпору овом мишљењу налазимо
у умној опсервацији Иве Андрића о уметнику и,
уопште, значају уметности: „Уметност је човеку
стварно неопходна, као што је сваком јелу неоп-
ходно мало соли међу прстима; да му да укус и да
га сачува од кварења. Уметност, права уметност,
не квари и не размекшава човека него га опле-
мењује и уздиже и чини суптилнијим и јачим у
животној борби.“ Шта још да кажемо о важности
уметничког посла, који углавном своју функцију
препознаје и развија на добробит мира у грамати-
ци свеколике осећајности?
Драги гости, уважене колеге, желим вам низ
пријатних тренутака у Београду и широм Србије.
У добру и здрављу да се виђамо још много годинa


РЕЧ МИНИСТРА БРАТИСЛАВА ПЕТКОВИЋА

„У тренутку када Србија чини велике на-
поре да направи заокрет од вишеде-
ценијске ерозије свих вредности, па и
културних, сарадња са свим народима света је
неопходна. Сваку књижевност одређује језик на
коме је написана, али су универзалне вредности
језичке уметности у свим временима биле носи-
лац друштвеног напретка и духовног уздизања
човека. Зато је за повратак Србије из друштвеног
и културног амбиса потребна и духовна снага.
Књижевност и уметност су њу увек поседовале.
Слободна књижевна реч је претходница свих сло-
бода. Књижевност је један од стубова друштва.
Писци су у историји били носиоци нових идеја
које су унапредиле човечанство“, рекао је ми-
нистар Петковић отварајући ову манифестацију.
„Да би свет у добру био јединствен не мора све
да буде униформисано као што то желе недоуче-
ни проповедници идеја које су и у богатом свету
доживеле крах и уводе га у дубоку кризу. Једин-
ство уметности човечанства може се остварити и
када се негују националне особености“, нагласио
је министар подсетивши присутне да различити
језици, различите културе, могу хармонично де-
ловати без наметнутих клишеа и вештачке једно-
личности да су доказ за то управо писци из више
земаља, са више континената, који су дошли у
нашу престоницу.“
На крају свог обраћања министар је истакао да
је Министарство културе свесно значаја свестра-
не међународне културне и уметничке сарадње и
изразио наду да ће писци из Београда и Србије
понети лепе успомене и да ће се ланац прија-
тељстава ширити.

ПЕСНИЦИ У МРЧАЈЕВЦИМА

На традиционалној уметничкој гозби у Мрчајевцима, стране и домаће
песнике, те бројне друге актере несвакидашње уметничке сцене, поздравио
је Радослав Лале Павловић, саветник председника Србије. Овогодишњи
носиоци признања „Повеља Мораве“ су шпански песник Антонио Порпета и наш
песник Перо Зубац, чија су имена урезана на стену са досадашњим лауреатима, на
брду Илијак изнад Мрчајеваца. Угледни гост из Шпаније одрекао се новчаног дела
награде у корист месне дечије установе.

ПЕРО ЗУБАЦ

СПИРАМ ТЕ СА КОЖЕ

Спирам те са коже,
Са минулих лета,
Мирис хладног лимуна,
Зелен мартовски прхут,
Искашљавам те,
Талог испод језика,
Врео шљунак у крви,
Љуштим те са ноката
Оштрим ножем кајачем
Нема те, нема те,
Нема те.
Речи те се одричу и
у лаж ме ушушкују,
Ниси постојала
сем у песмама, ниси
постојала ни толико
да би се помирили
са ишчезнућем,
Истресам те из џепова
старих кошуља,
Стружем те оком
са фотографија
Стресам те са косе,
Давни просиначки снег,
Проклињем песме
у којима станујеш,
једеш, спаваш, умиваш се,
Све бих ти опростио
само да те има,
Да има крви у теби.
Срце од најфинијег дрвета
извајао бих и под ребра
ти га сакрио,
Море бих ти у сан
доносио.
Ветрови би ти били покорни,
Кишама бих те успављивао,
Само да те има
имало изван речи,
Само да постојиш.
Како ћеш и ову
Молитву читати
Ако те нема
Ако упорно тврдиш
Да те нема,
Да сам те
Измислио

МЕЂУНАРОДНИ КЊИЖЕВНИ СУСРЕТ

Књижевни сусрет у сајамске дане у Удружењу
књижевника Србије у понедељак, 22. октобра,
окупио је велики број учесника (двадесетак),
поетски ускомешао кошницу језика (српски, маке-
донски, руски, турски, немачки,енглески, бенгали...)
и бројној публици пружио редак књижевни дожи-
вљај. Гости овог сусрета су били истакнути писци:
из Македоније: свестрани класик савремене маке-
донске књижевности Ристо Јачев, Љубомир Груев-
ски, песник, преводилац, уредник, предузимљив
издавач... покретач и водитељ песничког фестивала
“Хераклејске поетске свечаности” (Битола)и Христо
Петрески, један од најистакнутијих писаца средње
гемерације, живо присутан на бившем југословен-
ском културном простору, најмлађи почасни члан
УКС из Русије: Олга`Панкина - чувени преводилац
савремене македонске књижевности и песник, из Не-
мачке: познати слависта др Петер Герлингхоф, пре-
водилац и издавач и пропагатор наше књижевности,
из Турске: песник Ерол Туфан, чест гост на књижев-
ним фестивалима у Србији и Македонији, пореклом
из Македоније, а потом им се придружила трочлана
делегација индијских писаца, гостију “Смедеревске
песничке јесени”, на челу са Асисом Санјалом, дирек-
тором Светског песничког фестивала у Калкути, та-
кође и делегација српских песника из Румуније: Сла-
вомир Гвозденовић, председник Скупштине српске
дијаспоре и млади и даровити двојезични песник
Александар Стојковић скупа са румунским песни-
ком Лућијаном Алексијом, преводиоцем и издава-
чем српске књижевности у Темишвару. Од домаћих
писаца свој песнички допринос дали су: македонски
писци из Србије: Душица Илин, Милан Стојановић,
Александар Милошевић добитник награде “Кочиће-
во перо”, рођен у Македонији (његову песму на маке-
донском је читала његова сестра Сека Недељковић)
и Виктор Б. Шећеровски, у двострукој улози и као
песник и суорганизатор сусрета (МИУ МИЦ - УКС),
српски песници: Радомир Андрић, председник УКС
- домаћин сусрета, Адам Пуслојић, Горан Ђорђевић,
Милица Јефтимијевић Лилић, која је запевала на ма-
кедонском..., Мићо Цвијетић, Манојле Гавриловић,
као и потписник ових редова.
Сусрету је поред бројних српских писаца из ра-
сејања - као и толико пута - присуствао и амбасадор
Републике Македоније у Србији господин Љубиша
Георгијевски, почасни члан Удружења књижевника
Србије.
М. Вукадиновић__

 

Век од смрти Аугуста Стриндберга
ПИСАЦ ОСЕНЧЕНИХ, ТАМНИХ
СТРАНА ЉУДСКОГ БИЋА

ДАНИЦА ДИКОВИЋ-ЋУРГУЗ

Стриндберг је, посебно, завиривао у осенчене,
тамне стране људског бића и живота. Запра-
во, писао је о стварима о којима се сматрало
да се не може писати. Јохан Аугуст Стриндберг (1847
- 1912) родио се у Стокхолму. Његов чукундеда био
је сељак,прадеда свештеник,ожењен Немицом из уг-
ледне племићке породице, а деда му је чувени сток-
холмски трговац. Отац, заступник паробродског
предузећа, везао се за скромну служавку. Њихово
четврто дете био је Стриндберг.
У младости је два пута прекидао студије, био
учитељ, глумац, новинар. Његова интересовања су
се кретала од визуелне културе, преко природних
наука, историје и истраживања у области језика.
Посебно кинеског. Најзад је дошао до књижевности,
као своје праве вокација.
Од његовог, заиста, огромног опуса може се из-
љак,прадеда свештеник,ожењен Немицом из уг-
ледне племићке породице, а деда му је чувени сток-
холмски трговац. Отац, заступник паробродског
предузећа, везао се за скромну служавку. Њихово
четврто дете био је Стриндберг.
У младости је два пута прекидао студије, био
учитељ, глумац, новинар. Његова интересовања су
се кретала од визуелне културе, преко природних
наука, историје и истраживања у области језика.
Посебно кинеског. Најзад је дошао до књижевности,
као своје праве вокација.
Од његовог, заиста, огромног опуса може се из-
двајити први роман (преведен и код нас), сасвим
отвореног наслова - Син служавке, као илустрација
пишчевог става о односу ствараоца и дела. И маде
се Стриндберг супротставља претераном анали-
зовању његове личности и у писму Емилу Шерин-
гу 22. децмбра 1904. године пише: “Моја личност?
Шта ће вам то? Имате моја дела!“, управо је он сам
поставио замку свима који се деценијама суочавају
са питањима да ли живот аутора објашњава његово
дело, или, пак, дело тумачи живот. А, најпре ће бити
да је то путовање у оба смера. Већ на самом почетку
тог путовања Стриндберг доживљава велики успех.
Праву славу. Иако је шведска књижевност већ имала
Тегнера, Стагнелиуса, Фредерику Бремер и Алмкви-
ста, као и Улу Хансен и - нешто касније и у већој мери
- Селму Лагерлеф, па Астрид Линдгрен - нико није
уживао такву светску славу, осим Сведенборга, тог
Буде Скандинавије (како га је назвао Балзак). Током
времена значај Аугуста Стриндберга у свету је бивао
све већи, тако да он учествује, заједно са поменутим
писцима, у продору скандинавске књижевности у
Европу осамдесетих година 19. века. Касније има
великог утицаја и на пионире модернизма: Кафку,
Јуџина О Нила, Хенри Милера. Тако је било у свету.
Али Шведска Стриндбергово времена, прихватала је
свог великог писца само до одређеног степена, јер је
њен културни и литерарни живот био сувише узак
за тако егзотичну птицу.
До скора су многе пишчеве присталице тврдиле
да Швеђани никада нису схватили свог књижевног
титана, целог живота растрзаног породичним суко-
бима и својим дилемама. Данас је он у својој земљи
званично велика културна икона, али контроверзе
око њега и даље постоје. Многи су сматрали да не
постоји само један Стриндберг, већ пре фигура која
стално мења свој начин, маску, стил, своје мишљење
и своје поље интересовања. То је у вези са менталите-
том. Ми имамо проблем са нашим великим људима.
Исто је, мање-више и са Бергманом, каже Бјерн Меи-
дал, председник Друштва стриндберголога Шведске.
Ми имамо веома изражену философију једнакости.
Полази се од тога да не треба израсти као сувише ви-
соко дрво. Сем тога, од Стриндберга је веома тешко
направити праву националну икону. Томе је и он сам
здушно доприносио. Био је и политички сувише ра-
дикалан - сматра Меидал.
Господин Меидал ми је на Сајму у Гетеборгу го-
ворио и о томе да о Стриндбергу и Бергману (кога је
први фасцинирао целог живота, повремено га и од-
бијајући), има много више докторских дисертација
у Америци него у Шведској. Данас, ипак, поменуте
(и друге) контроверзе о Аугусту Стриндбергу, нису
сметале да му се у Стокхолму подигне велики спо-
меник, истина тек 1992. године, и да се сваке године
у септембарске дане одржава фестивал њему у част,
на коме писци говоре са балкона Стриндберговог
музеја о његовом делу. Слушала сам једног од њих
који је ишао у школу „Аугуст Стриндберг“. Сећао се
како су сви ђаци били просто притиснути пишчевом
величином, а професори нису умели баш најбоље да
им га приближе. Више су их плашили. Касније, када
је проучавао ово велико дело, дошао је до закључка
да је његова суштина у томе што је велики писац
завиривао у осенчене, тамне стране људског бића
и живота. Заправо, писао је о ономе о чему се није
смело писати. Можда је, управо, то разлог што по

година, када су ствари, не само код
нас већ свуда у свету, дошле до свога краја, Швеђани
откривају свог књижевног класика у једном сасвим
новом светлу. Он им постаје много разумљивији и
ближи него само пре неколико година.
Полемике се, наравно, и даље настављају, али
више иду у прилог Стриндбергу. Тако режисер Пе-
ликана Емил Графман, провоциран питањем „Зашто
се Стриндберг игра тако много?“одговара питањем:
„А зашто се увек није играо оволико, или више, као
што је то било у целом свету (и код нас).“ Данашњи
драматичари, наставља он, свакако су образовани и
мудри, али некако сувише опрезни“. А Стриндберг
никада не избегава велике теме, као што су смрт,
живот, добро, зло. Љубав. Зато је он класик кога не
можете сместити у било какве оквире. Неки мисле
ако га класификују, лакше ће га схватити. Али, није
тако. Пеликан, на пример, личи на релистичку по-
родичну драму, али и на игру снова, симболистич-
ку драму судбине, са надреалистичким садржајем.
Аугуст Стриндберг је увек реаговао и заузимао став.
Зато има толико енергије у његовим делима. И много
ангажованости и ентузијазма код свих који раде на
његовом делу. Посебно у драмама. Сем тога, он је био
веома детињаст и преосетљив, а управо та комбина-
ција је невероватно снажна и неодољива на сцени.
Стриндберг је живео у времену када је однос полова
почео веома озбиљно да се анализира. Он је, на неки
начин схватио да је дошао крај мушке доминације.
И због тога је био љут и уплашен. Али, истовремено,
невероватно радознао да испита, схвати, сазна како
„функционише“ савремена жена. Он је осећао да је
његов идентитет угрожен од новог женског покрета
и бранио је мушки принцип. Али, није имао довољно
снажних аргумената. Неретко, представљао га је као
један пркосни мит. Зато је квалификација женомр-
зац, коју неки везују уз његово име - јако површна
и поједностављена. Вероватно да растућа величина
Аугуста Стриндберга лежи и у чињеници да се ње-
гова слика живота препознаје као крајње истинита
и аутентична - и што се он појављује као новатор у
регистровању промена у човековој свести. И нова-
тор у форми, и изразу. У драми Госпођица Јулија је
први пут у тексту назначена и функционално упо-
требљена драмска пауза, као и отворени завршетак.
На крају, али пре свега, постоји у делу Јохана Аугус-
та Стриндберга једна искреност, људскост и неве-
роватна ширина која се не да сузити и због које он,
ма колико се Швеђани због тога, можда, мучили, у
светској књижевности остаје „дрво које је (сувише)
високо израсло“.

Запис
О ТАЈНИ ПРОСТОРА
ЉИЉАНА ДУГАЛИЋ

Сусрет у времену са ћупријом на Дрини и ко-
рачање пределима Андрићевог града и околи-
не укрстили су ми у духу ход са Андрићевим
кораком и нагнали ме да посматрам пресликавање
горњег, видљивог и бујног света у неприродно мир-
ној површи Дрине која је, обуздана електраном,
претворена у жабокречинасту воду, али и тако
ошамућена бетонском баријером довољно је јасно
огледало истине да је зелена Дрина испод затруње-
не површине прозирна до непрегледне дубине неба
и кровова удаљеног насеља подигнутог тамо, косо,
уз страну првих падина планинског масива, да је
прозирна као углачан драги камен боје модре зелене
шуме.
Откуда све те боје, откуда сва та прозирност, от-
куда све те литице (које су пресложене у камене ко-
цке пре толико векова премостиле вирове), откуда
ливаде, шуме, откуда птице што стражаре уз реку
и својим узлетом подижу све светове огледнуте у
тој води, јер се у свакој капљици која се узнемире-
на пером птице разиграла над површином умирене
Дрине, огледа тај предео који је ту и који се не мења,
само се, попут сцене у позоришту, одиграва комад са
новом поставком, и делимично обновљеним кулиса-
ма, одвија се, дакле, цела једна велика тајна која се
кроз време указује само онима који могу да је чувају
и сачувају за удаљена поколења.
Тајна простора!
То је она тајна, наслућујем, која је дата да је као
истину открију посвећени, достојни тога дара, јер по
природи својој нису кадри да наруше достојанство
тог простора, и неће га разголитити, и неће га раз-
обличити, и неће силом свога сазнања разорити ту
мистику која је стварана вековима и од стварности
направила мит, а од мита предање и уметност; тај-
на која и треба таква да остане, или ће се све изни-
велисати и земља ће опет бити равна камена плоча
којој неће требати ништа, па ни мостови, ни књиге,
ни људи.
Али, који је то тренутак када се у животу једног
дечака, или девојчице, одшкрине тамница света, а
зрак јасан и непреломљен, као јако јутарње сунце
које се простире попут ћилибара, или попут прста
који указује ево ту, на том месту, подићи ћеш ћу-
прију, написаћеш причу, оживећеш цео један свет и
приказаћеш га свету; а сви ће ићи за тим снопом, као
мудраци за звездама, и доћи ће да виде.
И тада и градитељ, и мост, и град, и људи сада-
шњи и прошли, и они који ће тек доћи, ту на том
месту, врло јасно сведочиће, да није неопходно да
се оде далеко како би се засновала мисао о лепоти
света свог у том једном пределу на које је сноп свет-
лости пао и тако га јасно осветлио да му се сагледава
сва тајна настанка, постојања и трајања... и човекове
коначности.
Из есеја Молитва за неизговорене речи, запис
прочитан током ликовног саборовања Вишеград-
Добрун 2


АНТОНИО ПОРПЕТА
Шпанија

БЕОГРАДУ, АПРИЛА 1999.

За моју увек драгу пријатељицу
Силвију Монрос Стојаковић.

Данас осећам клонулост
непомичног града:
моја је реч и тајац и дим.
Данас осећам клонулост
града у пламену:
моја је реч од страха и кише суморне.
Данас осећам клонулост
града без мостова:
моја је реч пепео и напуштеност.
Данас осећам клонулост
веома белог једног града:
у њему само људи опет бејаху.
Превела Силвија Монрос Стојаковић

АНДРЕЈ БАЗИЛЕВСКИ
Русија

МАКАР ТО

1
Уранијумском кишом, оловном пра-
шином
прошарали смо лице земље ове,
неспретни са подареном судбином,
погубили смо завештане снове.
У бунилу, придајући себи Божју бит,
палате смо дигли из наде живе.
Над истином вере уздигнут је мит,
идеје су се показале криве.

2
Празним очима стара човека
будућност нас погледује тек,
с ”утопијом“ се растајемо, нека,
на трулеж дрски заудара век.
Од стида нас већ и језа хвата,
ал’ светло нам је као и сена:
слика заборавом замагљена,
над пустоши сија лаж позната,
и никог није спасао опет
језик наш, на стражње ноге пропет.

Н...Изнова смо жељни крсног пута
свог –
блажене чува Бог.

3
У другом крају, у друго време
све је било исто, чак и горе.
Уморни гавран – вечно ратно
бреме –
кружи над људима који се боре.
Подигла се к небу мутна волна,
но гласови заљубљених још певају,
звони душина струна болна –
у друго време, у другом крају.
Превела Мирјана Булатовић

 

ОКО ОД ПЛАВОГ ТИРКИЗА
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ

Када се деспот Стефан Лазаревић
враћао из Константинопоља у
Србију, да у војни поврати пре-
сто и власт, задржао се на острву Ми-
тилени (Лезбосу). Ту се и оженио, не
из љубави на први поглед, већ из про-
мишљених политичких разлога: Јелена
Гатилузи, будућа српска деспотица,
била је свастика моћног византијског
сувладара – цара Јована, синовца и
заступника великог византијског цара
Манојла Палеолога. Брак је претходно
уговорен у Константинопољу, после
учешћа српске војске у боју код Ангоре
и тек тада, када је постао царски рођак,
Стефан Лазаревић је могао да добије
краљевску титулу српског деспота.
У пробраној пратњи младе деспо-
тице, окићеној накитом, свиленим ве-
ловима и венчићима исплетеним од
жита, била је и једна разрока Туркиња.
Мада стара и непријатна, сви су се тру-
дили да буду у њеном друштву или бар
близу ње. Срби су се томе прво чудили,
а онда потајно подсмевали: стара госпа
је вероватно знала све тајне чувене лез-
боске љубави.
Међутим, када су се вратили у Ср-
бију и деспот Стефан повратио власт
и престо, видели су да и он сам про-
води много времена у њеном друштву,
запостављајући супругу, великаше и
свештенство.
Омађијала га је, закључили су вели-
каши и запретили младом деспотовом
штитоноши: - Ако запостављаш своје
дужности, бићеш избатинан и изгнан.
Умотај балчак у сомот и позови нас…
Онесвешћену стару госпу велика-
ши су детаљно прегледали. Али густи
велови зелене свиле нису ништа скри-
вали, ни у појасу, ни међу исушеним
дојкама, ни у седој коси… Када су је
придигли, једно њено око се отворило,
сјајно-плаво и укочено, зурећи у прос-
торе иза њих. Устукнуше, али се најста-
рији великаш одмах прибра: он при-
тисну око са стране и у шаку му упаде
обли, сјајно-плави тиркиз, бљештав на
димљивој светлости буктиња.
Шта урадити са урокљивим оком
од драгог камена? Штета је бацити га,
закључише великаши и у хану га про-
дадоше трговцу на путу за Константи-
нопољ.
Тог дана деспот Стефан је лутао по
утврђењу, растеривао слуге и кашти-
говао стражаре. Најзад оде у град, пре-
гледа оно мало робе што се затекло у
дућанима и магазама и нареди да поте-
ре сустигну и врате све караване. Затим
се смири у својим одајама.
Сву ноћ великаши су ужурбано
превртали бале платна и чоје, врећи-
це зачина, џакове соли, ковчеге пуне
одеће, алата и посуђа, кутије накита.
Пред јутро се у чамцима извезоше на
средину Велике Воде, тамо где се у ги-
бајућем троуглу венчавају Сава и Ду-
нав. Сутрадан, деспот никако није могао
да се смири. Најзад, у сам смирај дана,
изађе на бедеме и загледа се у таласе.
Мутне воде су протицале лагано и не-
заустављиво, као време, блистајући на
сунцу и сребрећи на месечини.
Дане и ноћи деспот Стефан је про-
вео на бедему, под балдахином, окру-
жен верном и забринутом стражом.
Онда је наредио да се са свих страна
сакупе каменоресци, зидари и дунђери
и да на највишој заравни саграде двор,
али тако да се из сваке одаје и са сваке
куле види бљештаво треперење Велике
Воде, онај магични трогао у који се сли-
ва само Време.
Двор је саграђен око 1410. године, а
неколико година касније Стефан Лаза-
ревић је завршио чаробно “Слово љуб-
ве”, најлепшу песму старе српске књи-
жевности о духовној и чулној љубави и
радости обнављања.
И данас се на Калемегдану, у свако
доба дана и ноћи, могу срести парови и
осамљеници загледани у магични тро-
угао Велике Воде. У Турској је “плаво
око” постало симбол духовне сензи-
билности и среће - “око срца”, а данас и
туристички сувенир који се производи
у милионима комада.


 

 

 

 Крај странице