Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, октобар 2008.


Из садржаја
• Београдски сусрет писаца
• Уз шездесетогодишњицу «Књижевних новина»
• Деспот Стефан у старим српским записима и натписима
• Нагиб Махфуз: Приче о каирским футувама или о локалним кавгаџијама
• Глигорије Возаревић - Нема више ни очевог прага
• Шта би рекао Ратковић
• Путопис: Каиро

Вјaчеслав Купријанов

Повеља Мораве

Дивљи запад

Тамо далеко
Све тамо је европа
Где срби певају тамо далеко
Где енглези из целе енглеске пливају за америку
Где французи у хору свакодневно заузимају бастиљу
Где шпанци играју и свете се због отмице европе
Где немци сортирају папире иду у провод
Где сваки швајцарац има своју рупу у сиру
Где холанђани с надом чекају најезду донкихота
Где швеђани иду у госте данцима
Где италијани скакућу на својој јединој нози
Где пољаци још нису нестали
Где турци тихо обнављају своју византију
Где руси не знају где су а хоће бити та европа

Превод са руског
Вера Хорват

Бошко Ломовић

Шта би рекао Ратковић

Ратковићеве вечери поезије, 38 по реду, под сенком одрицања лауреата Марка Вешовића од додељене главне награде

Ратковићеве вечери поезије, 38. по реду, одржане у првој септембарској седмици, добише велики публицитет. Заслужиле су то као највећа песничка манифестација на црногорском тлу на којој је стихове говорило педесетак песника из Пољске, Мађарске и свих шест држава бивше Југославије. На жалост, не би се о Вечерима толико писало и причало да средишни догађај – додела награде „Ристо Ратковић“ – није била свечаност без радости. Добитник, сарајевски песник Марко Вешовић, Ратковићев земљак, одбио је додељену награду за збирку Растанак са Аренцаном која је „најбоље што сам написао“, како је и сам рекао. А одрекао се зато што је, 15 година раније, исту награду примио Радован Караџић.Одрекао је се и, природно, изостао са самога чина уручивања.
Може изгледати мазохистички, али Бјелопољци су, ипак, уприличили вече посвећено Вешовићу и његовој поезији. И то уз Шопенов Ноктурно у цис молу (свирала је Ева Зоненберг, песникиња из Пољске) „Сигуран сам да су наше намере биле часне и племените и ја добитнику честитам на награди“, истаче у поздравној речи председник општине домаћина Тарзан Милошевић. Члан жирија Божо Копривица је, нескромно, упоређивао Вешовића са Црњанским и назвао га „суматраистом“, а не баш бројна публика је, потом, аплаудирала стиховима награђене збирке које је говорио глумац Слободан Маруновић.
Вечери је претходио подужи хвалоспев Јеврема Брковића Вешовићевом чину у подгоричким „Вијестима“ и жал што се “организатори, естетичари, поетичари и угледници Министарства културе нијесу сјетили да се, ни откад је Црна Гора независна држава, дистанцирају од Караџићевог жига“. Ова награда је, рећи ће Брковић, с великом крвавом мрљом. Брковић пребацује академику Сретену Перовићу, председнику жирија, „трагичну неопрезност“ и „недостатак моралне кондиције“.
Да подсетимо, тројица лауреата су се, пре Вешовића, одрекли Ратковићеве награде: исти Сретен Перовић, Јеврем Брковић и недавно упокојени Исмет Реброња. Разлог је за све исти, па Брковић предлаже да се званично скине „печат срама“ са Ратковићевих вечери поезије, да се позову ови добитници и да им се „свечано врате дипломе“. Бјелопољци су овај део реаговања цинично прокоментарисали да, срећом, не треба да врате и новац, јер су они што су вратили сертификате о награди „заборавили“ да врате новчани део признања.
У црногорском недељнику „Монитор“ се, сутрадан по поменутој вечери, појавио интервју са Вешовићем. Он, најпре, истиче, како је награди Караџићу кумовао Новак Килибарда (Вешовић му тепа „Ноки“), јер су „Нокијева потрчкала (чланови жирија: Ранко Јововић, Желимир Никчевић и Стеван Кордић) „дали Рашу награду“. Обрушио се и на „Милов султанат“, пожалиши се да му „недостаје Црна Гора које више нема нигдје, осим у мојим успоменама“.
Аутор овог текста, такође учесник 38. Ратковићевих вечери, потрудио се да, изблиза, још понешто чује у вези са главном наградом. Међу 47 збирки, стигло је и пет-шест из Сарајева – послао их је песник Миле Стојић. Као познаник и пријатељ Вешовићев, очекивано је да аутора са тим упозна. Ако јесте (верујемо да јесте), неколико питања је „на врху језика“. Зашто песник Растанка са Аренцаном није повукао збирку из конкуренције пре одлуке жирија? Да је то учинио, дивне домаћине би лишио огромног белаја – неко други би добио и прихватио награду. Да ли је, правећи се невешт, рачунао да „убије две муве“: да постане лауреат великог песничког признања (интервјуи, фотографски блицеви, изјаве пред тв-камерама, интересовање издавача), а онда да пљунком на Вечери и домаћина (многи Бјелопољци су тако доживели његов гест) још више подигне свој углед у граду на Миљацки, стечен током несрећног рата, у граду (о томе су новине писале ових дана) још опстаје једноцифрен постотак Срба и Хрвата као доказ мултиетичности? Рекли бисмо да су питања реторска.
Грех је овде не чути бар двојицу Бјелопољаца који су Вечери носили и изнели на својим плећима: Туфика Бојаџића, директора Центра за културу, и Љубету Лабовића, уметничког директора овогодишње смотре песника. Бојаџић одговара онима који кажу да су Вечери болесне и опогањене: „Ратковићеве вечери су сасвим здраве, аргумент њиховог оздрављења је и педесетак пјесника учесника из региона и Европе. Никаква иницијатива није никада стигла у Бијело Поље да се Караџићу одузме награда. Ми немамо право да мијењамо туђе одлуке, а и када бисмо то учинили, остала би мрља из деведесетих“. Лабовић наглашава да су организатори посебна жртва Вешовићеве реакције, јер се скреће са суштине: „Неки пјесници чији је егоцентризам, и црногорски и пјеснички, одраније познат, покушавају да, сада, квазиполемичким реакцијама, дођу у центар пажње. То њих ставља у центар приче, уместо суштине – све боље и боље пјесничке ријечи на Ратковићевим вечерима поезије“. Допишимо и речи песниковог брата од стрица Мирољуба Ратковића који тешко преживљава све ово: „Вешовић одлично зна ко је Ристо. Својим поступком је обрукао себе“.
И тако, многи су изрекли и многи ће још изрећи своје судове о 38. Ратковићевим вечерима. А шта би на све рекао, да може, Ристо Ратковић (1905–1954)? Можда своје стихове са укусне амбалаже у којој је бочица вина „вранац“ која се гостима делила као сувенир: „...сањајте завичај. / Ја свој већ видим. / Ено га, / по мору тече Лим“. На бочици пише да је рок трајања неограничен. Неограничено је и трајање Ратковићеве поезије; она, сигурно је, надвисује тривијалне чарке и надживеће их.

Бошко Ломовић


 


 Крај странице