Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, БРОЈ 1134, октобар 2006.
Магија духа и умећа
Ево нас поново на окупу у Београду, у Србији, овога пута на 43. међународном сусрету писаца, на самом почетку скупа који има дугу и значајну традицију. Такву традицију има и његов организатор – Удружење књижевника Србије. Прошле године обележили смо стоту годишњицу удруживања књижевника Србије (1905-2005). Откривајући у дому писаца у Француској 7 барељефа наших класика Матавуља и Скерлића, првог председника и првог секретара, обележили смо континуитет списатељског еснафа у Србији. Мада, пуне историјске истине ради, ваља рећи да су се прве мешовите организације писаца, других уметника и новинара у нас јавиле знатно раније, већ под крај деветнаестог века.
Подсећајући се обнове Удружења књижевника Србије 1944. јуче смо у истом простору открили барељефе тадашњег првог председника, књижевнице Исидоре Секулић, и Иве Андрића, добитника Нобелове награде 1961.
Током минулих деценија у Београду су били радо дочекивани, пријатељски виђени и пажљиво слушани бројни значајни писци националне, европске и светске репутације. Било је међу њима и нобеловаца и потоњих нобеловаца, односно добитника највиших, светски реномираних књижевних признања. Многи од њих подарили су нам – као гости ових сусрета или каквим другим поводом – магију свога духа и умећа, одшкринули вратнице стваралачких лабораторија и трајно завештали поетички релевантне исказе. Говорили су, наравно, и о општим стварима културе и уметности, о њиховом месту у савременом свету, односно исказивали бригу садржану у судбоносним питањима о актуелном тренутку и будућности човечанства. Оног које би, по поетској дефиницији, велике реке, као и мора и океани, требало, поготову данас, да спајају а не да раздвајају.
У међувремену је у свету – а наравно и на овим просторима – дошло до низа крупних промена. Биполарни свет уступио је место униполарноме свету обузетом процесима глобализације. Либерална економија, укључујући „оштрије“ и „мекше“ варијетете, постала је средишњи модел у који још нису у потпуности уклопљене једино земље у транзицији и малобројни изузеци, земље с државном економијом, мада су ове последње избројиве на прсте једне руке.
Френсис Фукујама, који је и сам у међувремену релативизовао своју теорију о „крају историје“, свеједно је тачно прогнозирао – пројектовао визију могућих локалних сукоба (мада се у новије време већма говори о цивилизацијским разликама и сучељавањима).
На нашим просторима збило се управо то да је серијом сецесија и мирних раздвајања једну државу заменило шест нових држава а да нас мимоишла ратна дејства и разарања с миксираним елементима грађанског рата и иностране интервенције. Организација уједињених нација, у коју је полагано тако много наде, маргинализована је и задобила је нове импулсе, рафинирану дипломатију потиснула је игра „штапа и шаргарепе“, „двојни критеријуми“ су проглашени легитимним, баш као и „колатерална штета“...
Срби, најбројнији народ бивших Југославија, избегли су у матицу у огромном броју са тла на којем су живели стотинама година или су остали у границама нових држава, суочени с мукотрпном борбом да поврате грађанска права, имовину, статус мањине... Парадоксално је али тачно да им тај статус признају, као досељеницима, Чешка и унеколико Шведска, на пример, док у бившим југо-републикама тај процес иде спорије и теже.
На тлу Косова и Метохије, некадашње српске аутономне покрајине, сада територије под протекторатом, остало их је још преко стотину хиљада у, како се отмено каже, „енклавама“, а фактички у недостојним условима гета... Над Србијом непрестано лебди сенка Хага, геноцида и етноцида, мада је јасно да је српски народ доживео највећа разарања и штете у минулим ратовањима и егзодусима. Свакако да нас то не ослобађа моралне обавезе да признамо и окајемо непочинства и недужне жртве – када их је скривио ма ко са српске стране – али морамо најодлучније да одбацимо опаку и недостојну тврдњу да смо „криви као народ“, јер она не говори о нама, већ о ономе који је изриче. Није мање бруталан ни покерашки слоган типа „ви сте изгубили рат и сада морате да ћутите и трпите“, јер је рат окончан једном међународном резолуцијом и једним војним споразумом а не капитулацијом, те се стога од нас и не може захтевати да се капитулантски одрекнемо све своје историје, културе, државности и права на будућност, а уједно дела или делова територије...
Овде ћу застати како се не би десило да на првом кораку одвише оптеретимо госте нашим проблемима – што, наравно, није обичај добрих домаћина. Српски народ је, кажем им, уморан и од историје и од политике; то, на свој начин, показују и најсвежија анкетна испитивања. Наш је императив да ухватимо наново економски, културни, пуноправни цивилизацијски корак.
Уверавам вас да је књижевно стваралаштво у Србији, као и уметничко стваралаштво уопште, и у свим недаћама сачувало завидан ниво, разноликост и особеност. Стварањем се бранио ум и спасавао дух. И ови сусрети, упркос видном општем материјалном осиромашењу, прилика су да то покажемо.
Најзад, овај импресивни скуп организовали су сами писци, дакле непрофесионалци у пословима организације, често помоћу „штапа и канапа“, суочавајући се с неусловима, али с искреним жељама и високим амбицијама. Молим да то прихватите као оправдање за евентуалне мањкавости домаћина и, у исти мах, захваљујем Министарству културе Србије и управи града Београда на материјалној подршци.
Иностраним гостима посебно желим да се угодно осећају у нашој средини, да искажу све што имају на уму – укључујући и критичку реч – и да нам помогну да и њих и њихова дела што присније упознамо.Срба Игњатовић
Једноставно
Ференц Јухас (Мађарска)
Ми данас живимо у таквом свету у којем није вредно живети! Није добро, није ни корисно, бесмислено је. Али живети треба: то је закон постојања. Живот је најважнији, најлепши од свега што смо од смртности добили. Да ли за радост или за жалост, не зна се. Нити се зна коме ће шта припасти. А онда умремо.
Онда долази пакао. Јер пакао је: смрт. По једном хришћанском прамиту пакао је смрт. Чему би иначе било потребно телесно ускрснуће? Смрт је тишина, живот је делање. Јер не дела само природни и друштвени човек, него је и претчовечанско и потчовечанско природно постојање бескрајан низ делања, зелена жеља за опстанак, наслада беспрекидности, борба за постојање, нада будућности. У оним и са оним бићима која и не знају шта је нада. Јер или немају свест, или им је тако сиво скучена као продор на стени у коју једва забада сунце свој златни нож, златни букет иглица звездани сјај. Потчовечна природа је непрестана жеља за порастом, надахнуће беспрекидности, обезбеђење будућности врсте, полна опојеност и безљубавна љубав постојања.
Јер делање је и раст траве, цветање дрвећа, ливаде, љубозовна песма, цвркут птица, пој-стигма на праскозорном или сутонском небу, у ваздуху, делање је и бело јаје што расте, сазрева, на којем полако чврсне љубав у утроби птице-мајке, и жути месец риђег свитања у сумраку телесне нутрине, делање је и црвено бљутаво роптање вулкана, делање је и дугасти (од дуге, дуга) пудер-лет лептира, и природно-благо лебдење песме, делање је и орлово шестарење, и титрави жубор мрава који миле кроз траву у башти у облику женске свилене чарапе, необуздано делање је и гладни трк од ситости тихо зевајуће звери за сисаром, за кротким газелом са бутинама бика или за волом-скакавцем: питомим животињама што јурећи скоковима попут скакавца спасавају свој живот, за пругастим заставама-зебрама, делање је и љубавни пир слонова, и задихано дамарање панцир-гигантних риноцероса за време парења, и жарење звезда, вртлог-бујица галаксије, исто као што је за нас делање отварање, затварање, зјапљење, одумирање невидљивих ћеличних мембрана. И могао би да ређам у бескрај. То је само подсвесна нада постојања. Али људска нада је лепота и нетакнута чистота наше свести. Јер нада је вечити цвет мозга и срца. Човек не дела само тиме што живи него и тиме што свесно или по нужди (нужно?) дела. Кад чини преступе, чини их свесно. У животињи, биљци, камену, ватри, води нема греха. Немају ни могућности да греше: њихова етика је морална чистота постојања. Човек кад чини злочине, чини их или по наређењу, или опседнут новцем, или вођен мржњом, осветом, уверењем у своју супериорност, верским безумљем, расизмом, жељом да освоји власт, територије, племенском или велесилском опојеношћу, гоњен страхом од ужаса и лудила понижености. Убија јер мора да убија, или је убијање његова вера-мржња. И шта је могао да учини песник некада, и шта може данас? Па ни песништво није друго него стално, непрестано делање. Делање речју. Делање за добру наду. Делање опстанак, стварање при којем творац, уметник, писац, песник зна да је живети ипак најлепше, највише, и својим постојањем створени свој свемир баца у тајни празни простор као Бог звезду. Песник ствара себе собом самим и тиме изнова показује свет. Јер је свет од тога леп што га творац-свест просветљује, као наша мајка кокошје јаје при светлости лампе, како би проверила није ли кварно, пре него што га разбије и стави у тањир брашна, јер хоће да замеси тесто, колаче. Шта може да учини песник у овом свом живота невредном свету? Ствара непоколебљиво, незадрживо, јер верује да му је то обавеза поверена од Несазнатљиве и Необјашњиве Пратајне. Од оне која је додиром прста запалила ватру у песниковом срцу – дивну, доживотно-пламтећу свећу. Дух му је дао Дух. Љубав је добио од Битка. Веру у стварање од створености.
Остарео сам већ, Пријатељи моји! Много сам живео, много видео, много волео, много научио из света и у свету, много патио, много писао. За мене (и за нас) ипак је најважније: радити и даље у оном свету у којем скоро да и није вредно живети. Јер живот је највише што смо од смртности добили. Нећу пропустити да ме клонулост згази у земљу. Јер можда ипак има наде. Тако је то једноставно!Давни преводи
Брод
Карло Манцони
Морало је тако. Ишамарали смо га. Да смо унапред знали какву причу ће нам причати, сигурно до тога не би дошло. Али, и сами знате како је кад се причају приче. Неко каже да зна интересантну, гарантовано истиниту причу и сви постану знатижељни. Сви желе да је чују. До самог краја. Тек на крају примете, да прича не може да буде истинита, јер је њен садржај апсурдан.
Атилио Скараманци је, насупрот томе, тврдио да је његова прича истинита и да је он лично био сведок целог догађаја. Наводно су и све новине, својевремено, писале о томе.
Поверовали смо му, али када се прича приближила крају, премлатили смо га тако да је морао два дана да лежи у кревету. Због њега смо изгубили драгоцено време, јер му је пошло за руком да заголица нашу знатижељност.
Ја сам због њега закаснио на рандеву, а други су одложили своје, веома важне обавезе. Осим тога, једна ваза је разбијена и зацепљен је тапацирунг на једној од фотеља у салону.
Атилио Скараманци је, ономад дошао к нама, како би нам испричао, стварно истиниту причу, која се збила пре неколико година. „Све се догодило“, отпоче он, у једној веома цивилизованој земљи, сличној Швајцарској, смештеној усред континента, опкољеној планинама и веома удаљеној од мора. Географски положај те земље, је био крив што није имала ни луку, а ни трговачку флоту. Становници те земље су морали да путују у иностранство (на срећу без плаћања депозита) ако би пожелели да путују морем и да се укрцају на иностране пароброде.
То се становницима ове земље, уопште није допадало. Нарочито им се није допадало што су друге нације поседовале велике, прелепе бродове, праве пловеће луксузне хотеле.
Једног дана појавио се, неки инжењер и отпочео да ради на одређеном пројекту. На почетку, нико није знао о чему се ради, али сви су се слагали да мора да је нешто од изванредног значаја. Причало се да предстоји градња великог вештачког језера, по коме и у сопственој земљи, могли да плове путници. Али то није било истина. Нешто касније, истина је испливала на површину, оног тренутка, када је на крају главног града, почела градња огромног бродоградилишта.
Отпочела је градња брода. Великог брода од ни сам не знам колико тона, али сигурно једног од највећих на свету. Модел брода је могао да се купи у свим крајевима земље.
Изванредно! Прелепо! Палубе, базени, два димњака, командни мост, прамац, крма, све је било ту, па и бродска компанија.
Неки су се питали шта ће бродска компанија њиховој земљи, кад нема воде. Мислим, нема воде по којој би могао да плови брод. Али они који су учествовали у пројекту, тврдили су да сваки брод мора да има и своју компанију. То је тачно. Као што је тачно да му треба капетан и морнари.
Градња је текла по плану. Из свих бродоградитељских земаља света, били су позвани стручњаци, који су постављали једно те исто питање: Зашто се гради брод, кад не може нигде да се порине?
Нисмо могли да завиримо у мозгове великих људи. Свет мисли једно, а велики мисле своје. Углавном, изградња брода је целокупно становништво чинила сретним, иако се већина питала чему све то? У ствари нико није питао, јер су се сви плашили одговора, који би им узео и последње илузије. Сви су били срећни и поносни што ће један такав брод бити њихов и нико није имао храбрости да пита: чему све то? Радови ће ионако још потрајати. Брод се не гради од данас до сутра. Прво је склопљен труп, па мотори и све што је већ потребно.
Становништво је било стрпљиво. Људи су често одлазили да виде како одмичу радови. Истина, ништа се није могло видети, због зида који је изграђен око бродоградилишта, али чула се бука, слична бука која се могла чути из сваког бродоградилишта у коме је био грађен тако велики брод.
Морам да кажем да се код многих рађала нада. Апсурдно, рећи ћете, али наде често баш такве. Рађала се нада, да ће некакве природне појаве променити изглед света, да ће се брда померити, да ће и море доспети до њихове земље, чак да ће се зауставити управо пред њиховим бродоградилиштем и на тај начин омогућити да брод исплови. Сви су се надали, иако нико то није хтео да призна. Било је потребно видети их, приликом промене времена, када би небо потамнело и када би почела да пада киша. Једном је лоше време потрајало дуже но обично. Недељама је падала киша, поплаве, пасје време. Требало је тад видети те људе, како су само били срећни! Овога пута ће се десити! викали су и посматрали небо растргнуто олујама.
Али киша је престала, поплављена поља су се исушила, а изливене реке се поново вратиле у своја корита. Ништа. Али нада је остала.
Колико дуго је трајала градња брода? За становништво биле су то године испуњене ишчекивањем. Онда је обнародован крај радова и целокупно становништво града се окупило пред бродоградилиштем где је и одржана пригодна прослава.
Церемонија је одржана уз присуство државних органа и председника државе, који је једним потезом скинуо цераду са брода. Церада је спала, а брод се указа у свој својој лепоти. Био је прелеп. Окупљени свет је од изненађења испуштао разне узвике одушевљења. То је стварно био најлепши брод на свету. Огроман. Гигант. Елегантан. Сирена је дуго завијала, док се из димњака појавио дим.
Сада су почели радови на унутрашњем опремању брода. Још годину дана су архитекте, инжењери и мноштво радника вредно радили.
Извршена је проба мотора. Окупило се целокупно становништво и сви су могли да виде колико брзо се окрећу елисе. Све је било у најбољем реду. Новинари, фотографи, државни органи, важне личности, сви су били присутни овим важним пробама.
А онда – пробна вожња! Наравно да то није била вожња у правом смислу речи. Брод није могао да се помери ни сантиметар, али су се сви на броду понашали као за време праве пловидбе. Пловидба је трајала недељу дана и све кабине су биле закупљене.
Брод је подигао сидро (сидро је стварно било подигнуто иако вам то можда делује чудно!), а са командног моста су се разлегла наређења капетана и његових официра.
Многи су одушевљено причали о овом путовању, које је било боље од многих путовања по правом мору. Забележен је само један случај морске болести. Тај путник је цело време путовања морао да проведе у својој кабини. Тако нешто се дешава скоро на сваком броду.
После пробне пловидбе, отпочео је редовни линијски саобраћај. Наравно, то нису била стварна путовања. Путници би са уредно купљеним картама долазили на брод и улазили у своје кабине. Затим би био подигнут ленгер и више нико није могао да се укрца ни искрца, као да се радило о правом путовању по мору.“
Ту је Атилио Скараманци застао. Неколико тренутака је ћутао, а неки од нас су почели да размишљају. Мислим да сам чуо како неко полако шкргуће зубима али нисам баш сигуран. У нас се полако увлачила сумња. Као да смо сви почели да сумњамо у оно што нам је Атилио Скараманци приповедао, иако смо се сви трудили да ову глупост прогутамо као истину.
Али нисмо могли да будемо сигурни, јер на свету се стално догађају немогуће ствари!
Ја лично, скоро да сам био спреман да поверујем у Скараманцијеву причу, кад он настави: „На последњем путовању сам и ја лично био“, рече, „првих дана је све стварно било у најбољем реду. На броду су, као и сваки пут, све кабине биле продате, људи су се забављали.
Свако вече су се одржавали балови. Било је пуно лепих девојака. Предивно крстарење, којег ћу се увек сећати. Али једне ноћи, упали смо у страшну олују. Ветар је дувао и преко сто километара на сат, падао је град. Било је ужасно. Ја сам на време скочио с брода и успео да се склоним у једну од оближњих кућа. Само мали број путника је успео да се спасе. Кад је свануло, више није било брода. Потонуо је. Свуда уоколо пливали су његови остаци, појаси за спасавање, чамци за спасавање, један напола потопљен, један изломљен кофер, део јарбола: били су то тужни остаци прелепог брода.“
Тог тренутка смо почели да га шамарамо и добро смо га премлатили. После тога смо се разишли, јер нико од нас више није имао жељу да чује крај приче, уколико је уопште и постојао.Превео Никола Цветковић
Крај странице