Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
ИЗ НОВОГ БРОЈА “КЊИЖЕВНИХ НОВИНА” (у припреми):
Мирослав Јосић Вишњић: ПРИЧА О ДУДУ
Растао је на тромеђи, делио је нашу авлију на улаз, двориште и окоп. Кору његову додиривали су двокрилна капија, ограда од дрота уз коју је мама окопавала баштицу и садила руже, мушкатле, лале, перунике, пркосе, шебој, ноћну фрајлу и босиљак, и тараба коју ни морке, креглице или ћурке нису могле да прелете. Жиле је пуштао на све стране, али су најјаче биле оне које су земљи крале сокове са истока, које су пузале према логошкама и петровачи у окопу. Из дебла су му израсле четири дебеле гранчине, из њих двадесетак тањих грана и на стотине витких гранчица. На њима су пупеле хиљаде листова и висили милиони бубравих, модрих дудинки.
Кад смо га тресли, верајући се по њему као по пауковој мрежи, кад смо га млатали моткама, чакљама и летвама, кад су зрели и сочни дудови одскакали на поњавама као капи летњег пљуска, кад су падали у прашину и траву коју живина није кљуцнула, накупили бисмо и по педесетак каблова, напунили бисмо храстово буре од двеста литара, у којем смо некад чували вино. Доста за два казана у шандорској или гробљанској пецари, таман за тридесетак литара ракије која уме да држи венац.
Био је то мој торањ, видиковац, осматрачница, чардак ни над земљом ни под небом.
Љуљашка моја.
Стари пајван, којим су отац и деда везивали возове од снопова жита, јечма или зоби, пајван дебео као држаље за виле, користили смо да на гранама правимо њихалицу за опојно летење.
Од старог покровца и тракторских гума направио сам широке каише за лежаљку у рашљама, сакрио бих се у шапутаво лишће и читао, жмурио бих и сањарио, од зоре до сумрака.
Тако високо, а ипак далеко од облака.
Увек сам у крошњу одлазио бос.
Гране су препознавале моја стопала.
Лишће ми је миловало образе.
Прсти моји мусави цаклили су се, црнкасти и љубичасти од сокова у зрелим, у сочним јагодицама мургавих висуљака.
Из трудова је капљала смола.
Кад бих се попео у рашље које су имале краке дебеле као моја рука, са јужне гране, видео бих део нашег Ћороша са бандером и клупом под шљивом, на којој седе старци и причају о добу кад су јурцали и кад су им дани и ноћи често били спајани без фирцања, али бих видео и кровове у Бакаришу и на Јарошу и евенку јабланова уз Мостонгу.
Кад бих се верао по грани која дочекује сунце, гледао бих у авлију комшије Нецка, са плеваром под камаром и ђермом поред бунара у који смо спуштали лубенице, са трбушастим чардаком и свињцима под њим, гледао бих родне баште марљивих комшија из суседног сокака, са лејама и шљивама, кисељацима и багремима, са кошницама под старом јабуком, али и витак црквени торањ са лименом крушком испод крста и баxе на ватрогасној кули са црном сиреном уместо оxака.
Кад бих затресао и повио румену грану која се клања западу и зрацима који се пењу на небеса док пламена кугла тоне у њиве, имао сам као на длану крај нашег сокака, кровове кућа са парне стране улице, камаре и купе кукурузовине, врбе и тополе око Опанчареве јамуре, салаше између Попове међе и Рајковића поља и сиве сентиванске силосе за које сам дуго веровао да су стајали на мосту, ни над њивама ни под облацима.
Кад бих загрлио последње рашље које прве дочекују северац и снежне пахуље, посматрао бих ујака како преже и чешагијом мази коње док ујна музе краву и пребројавао окопе комшија из Плаца, са керовима на ланцу, али и бандере уз пругу све до винограда у Чаирама и кривудаву ленију дуж Белог ата и Старог кукурузишта поред које су као печурке на канапу били нанизани салаши, најпре Шуцков, Рајићев и Јекалин, па Павкова колиба, па Лињаков, Бузаxин, Баћалин, Рајков, Бркин и наш салаш, па неколико Вишиних у дољи, у Ливадама.
На вршковима грана правиле су заљубљене грлке тањираста гнезда, а мало ниже и врапци своје лоптасте саћуре.
Клице су зими у крошњи светлуцале као сталактити, лишће је лети упијало сунчеве зраке и хранљиве капи.
Старији је био од мене, а млад и поново рођен сваког пролећа.
И тако све док га ашов, лопата, мотика, секира, тестера и пајвани нису оборили на земљу.
Дошао је ујак, стигли стричеви, окупиле се комшије, а отац сео на шамлицу и налио дудару у фраклић до грлића.
Поткопали, одгртали, кресали, тестерисали, секирали, опајванили.
Чела су им знојава, руке жуљевите.
Слушао сам како јаучу његове жиле, како цвили његова кора, како јецају његове рашље, како цмиздре његови чворови, како плачу његове гране, како његово лишће сузе лије.
„Леви једек... десни... центар...“, вичу, да крошња не би развалила кров наше или комшијске куће, да се дудескара стропошта на средину дворишта.
Све су гране исецкане, летве и даске цоловаче сложене су на греде у шупи.
Од жутнуле срчике отац је направио клупицу уз паорску пећ, шамлицу за диване на сокаку и два ждрепчаника.
Прпу је ветар подигао и развејао.
Пуста је наша авлија, а моје срце лупа.
Чкиљим кад излазим на сокак, обарам поглед кад се враћам у кревет.
Нико му ништа не може, у мојим сновима, он расте и својом круном покрива цео сокак, цело село, целу Бачку и цео свет. Он дрема покривен снежним шаловима, он шири лиснате гране са којих гроздасти медењаци капљу у моја уста, а из висуљака који брбоћу у пецари капље на лулу ватрена вода са венчићима мехурића.
У његовом сам хладу.
Још ове музгаве усне шапућу његово име.
Крај странице